22.04.2014.

Nisam umoran od života

Nisam umoran od života i ne osećam potrebu za odmorom
“Za razliku od većine ljudi u mom dobu, ja nisam potišten i obeshrabren zbog gubitka mladosti. Nisam umoran od života i ne osećam potrebu za odmorom. Osećam da sam pun energije. Imam toliko mnogo poslova koje treba da obavim da sada ne mogu da umrem. Želim da produžim svoj život još mnogo, mnogo godina. Sada osećam da lako mogu da doživim stotu, i nameravam da odem dosta iza te granice. Mislim da ću učiniti velike stvari za svet ako se moj život poduži. Sve što mi je potrebno je neprekidna energija i Vreme – dragoceno vreme da ostvarim mnoge projekte koje sam zamislio. Imam ih dosta, čak previše. Vreme da ispunim svoje planove je sve što mi je potrebno.”
(Nikola Tesla)

Život Nikole Tesle je bio predmet interesovanja mnogih istraživača i biografa. Sačuvan je dovoljan broj svedočanstava, zapisa, anegdota i crtica iz života koji nam mogu pomoći da razumemo Teslino detinjstvo i ranu mladost kao temelj na kome su se formirale njegove misli i životne želje, plemenita nastojanja, dobre crte karaktera, vredne navike kojim je uspevao da svojim urođenim stvaralačkim osobinama da novi i koristan smisao, ali i nagoni, strasti i nesvesne težnje koje su ga dovodile u iskušenja i teške životne situacije. Sa koliko radosti i zadovoljstva se Tesla, u mnogobrojnim svojim govorima i intervjuima, vraćao u detinjstvo objašnjavajući da je tu nalazio najlepše motive i inspiraciju za rad i sa koliko čuđenja se sećao nagoveštaja budućeg životnog puta koje je u detinjstvu primio. Njemu je njegov život izgledao kao logičan i nužan nastavak ranih instinktivnih težnji. Osećao je ono što svaki čovek manje ili više oseća – da je u detinjstvu bilo neke posebne blagodatne energije i atmosfere.
Sećanje na majku kako “lako, ponekad i u trku obavlja mnoge domaće poslove” jedno je od prvih trajnih uspomena detinjstva Nikole Tesle. Budan, još u četiri sata ujutru, sa uživanjem bi posmatrao majku kako radi. Majka je bila zauzeta brigom o domaćinstvu, otac poslovima u parohiji, brat je bio već u školi u Gospiću, a starije sestre, Milka i Angelina, imale su svoje igre, pa je najčešće bivao sam. Rano je ostao upućen na sebe. U samoći je polako počeo da uči i da posmatra okolinu, i što je važnije – samog sebe.
U najvećem broju slučajeva njegovo jedino društvo u igrama je bio mačak, persijske rase, dobijen na poklon od bogatog turskog paše, prijatelja porodice. U pismu devojčici Poli Fotić, koje je napisao u 83. godini života, sa ljubavlju je opisao tog jedinog svedoka njegove rane usamljenosti i druga u igri. Mačak je bio uzrok i saučesnik jednog neobičnog i retkog doživljaja koji je na Teslu ostavio utisak kao presudan za kasnije životno usmerenje. Zime su u Lici bile oštre i snegovi veliki i ponekad praćeni jakim mrazevima. U suton jednog takvog zimskog dana, milujući mačka video je pravi pljusak varnica koji je obrazovao oreol oko mačkove glave i leđa. Osećanja neizrecive tajanstvenosti i lepote koja su ga u tom trenutku ispunila i koja samo dečije čista duša može da primi, nije nikad zaboravio. “Nije li i priroda jedna velika mačka. Ako jeste, ko nju miluje po leđima? To može biti samo Bog.” Imao je samo tri godine kada su mu se ovakve misli počele da vrzmaju u glavi i kada je od oca prvi put čuo objašnjenje za čudesnu pojavu – to ne može biti ništa drugo do elektricitet.
Ovaj događaj će mnogo uticati na njegove buduće želje i misli. Otkrivati tajanstveni svet prirode i biti ponovo ispunjen uzbuđenjem pri susretu s njima kao u detinjstvu – ovo polako postaje cilj njegovog života kojem je spreman sve da podredi.
U jednom intervjuu datom u Americi Tesla je ispričao da je kao dečak od deset godina od oca slušao priču o hrišćanskom svetitelju, koji je ruku stavio u vatru da bi pokazao čvrstinu vere i nije je povukao dok nije izgorela. Bio je to povod za dečaka da pokaže svoju izdržljivost. Otrčao je po petrolejsku lampu, upalio je i stavio kažiprst nad nju. Meso je počelo da gori i otac i sestra su ga molili da skloni prst.
Nije iznenađujuća Teslina rano ispoljena sposobnost “rukodelje” kad se imaju u vidu veštine majke i oca. Kućna služavka iz Smiljana, baba Boja, sećala se 1934. godine da je, još kao dete, Nikola uvek u džepu imao nožić koji su dečaci zvali “keba” i turpije. Njima je pravio oružje za lov: pucaljku od zove sa klipom i dva zapušača od plute, ili luk i strelu kojim je mogao sa manje udaljenosti da probije jelovu dasku debljine dva i po santimetra. Pokazivao je u tome veću veštinu od ostalih dečaka. U dvanaestoj godini napravio je sat. Već tada bile su očigledne njegove pronalazačke sposobnosti, a spontano – ali sigurno – zametala se klica njegovog originalnog istraživačkog metoda. Uočio je da u svakom problemu leži skriveno rešenje, koje se otkriva pažljivom posmatraču i upornom eksperimentatoru. Među drugom decom bio je čuven kao majstor u lovu žaba, vrana i drugih ptica. Izmislio je originalne klopke i načine za hvatanje životinja. Međutim, njegov prvi veliki pronalazak u životu bio je vezan za unutrašnji svet, a ne za spoljašnji.

( Odlomci iz knjige „Tesla - duh, delo, vizija“ Branimira Jovanovića)