29.09.2014.

Зашто је рат неопходан?


Рат је неопходан - он осигурава здравље народа, и он охрабрује оне ратничке врлине које су основне за цивилизацију.
Када народ, нација или раса буду деценијама без икаквог учешћа у рату који ангажује све или бар већину заједнице таквог народа, нације или расе, онда такав народ, нација или раса крећу ка декаденцији - са кукавичким шљамом који испливава на површину, млади постају мекушци и недисциплиновани, а друштво у основи пропада. Рат подхрањује и открива карактер - у борби, где нема где да се сакрије. У њему се или врши своја дужност, са храброшћу и можда са хероизмом - или се уопште та дужност не врши. Рат је тест за човека. Рат је природна селекција у акцији - Судбина одлучује ко ће преживети, ко ће бити неповређен и ко ће бити слављен као херој. Рат тера појединце да поштују Судбину и тако задобију праву мудрост - свесност дужности и одговорности.

Пацифизам, и тежња за миром као циљем, су декаденција - манифестација кукавица и декадената, и народа и друштва којим владају кукавице и декаденти. Наравно да рат ствара и доноси патњу, страдање и тешкоће - али је тешка реалност да су такве ствари неопходне. Без таквих ствари нема праве мудрости, нема правог индивидуалног карактера, нема правог разумевања - нема свесности Судбине, оних снага које су изван индивидуе и које индивидуа неможе да контролише. Без ових ствари нема никакве перспективе - и оно што је заиста важно у вези живота и живљења се губи у себичности и тупавом тежњом материјализма. Ипак, изнад свега осталог, рат узгаја племенитост. Он чини вредности племенитости - част, оданост и дужност - идеалима према којима треба тежити и тако охрабрује цивилизовано понашање међу појединцима и цивилизовано друштво за појединце у коме живе. Племенита индивидуа је неко ко је спреман да се бори, и ако је неопходно да умре, за свој народ, расу или нацију. Мирољубиво друштво - посвећено миру, себичности, и материјализму који иду уз то - охрабрује и ствара нездраво, криминално друштво препуно агресивних појединаца који користе ту агресију за остваривање њихових јадних, егоистичких намера.

Рат каналише природну и здраву агресивност омладине и младих мушкараца на користан и продуктиван начин. Заговорници пацифизма и “мирољубивог друштва” верују у њиховој залудној ароганцији да њихове апстрактне, неприродне и интелектуалне идеје могу да промене оно што они виде као “људску нарав” - они верују да ако се пружи довољно “образовања” (читај “испирање мозга”) и довољно социјалних шема, да ова агресивност и пожуда за битком може бити уклоњена или чудесно трансформисана у нешто зашта они глупаво верују да је позитивније. Оно што ови продукти декаденције из касног двадесетог века не могу да разумеју у својој интелектуалној ароганцији, је то да се индивидуална нарав једино и увек мења правим, практичним искуством живљења и никада уз помоћ идеја или некаквог довољног “школовања” и социјалних шема. Какве год да су мале промене од таквих ствари као што су идеје, учење, “вера” и социјалне шеме, оне су увек и једино варка - глума; а то значи, да било какву промену овакве ствари изазивају у појединцу, такве промене нису праве - оне не задиру дубоко, оне нису фундаменталне, позитивне промене. Све ово значи управо ово: ако ставите раме-уз-раме поред ратног ветерана једног од ових интелектуалаца пацифиста/”социјалних радника”, типова које модерно друштво масовно производи, онда је очигледно свакоме ко је при здравој памети да је ратни ветеран боља особа, више у додиру са реалношћу живота, више цивилизован и да је више у могућности да се избори са животом и сваком променом коју живот доноси. То је једино свиленкасти, комфорни урбани живот који дозвољава типу “социјалног радника” да процвета - и овакав слаткасти урбани стил живота постоји у свакој цивилизацији само у кратком периоду, зато што он носи унутар себе семе свог сопственог уништења. Ово семе су меке индивидуе које овакав животни стил узгаја. Цивилизације се стварају и одржавају од стране карактерних појединаца - од стране ратника, оних искусних у рату - оне се никада не стварају и никада одржавају уз помоћ идеја, бирократских типова, политичара, помоћу социјалних шема и “образовања”. Свако ко верује да цивилизација зависи од паметних, помодних идеја и оних који шире такве идеје или се издржавају од њих је, сасвим просто, врло наиван. Казна за оваку раширену наивност, као што Западна друштва сада пате од ње, је полагано и сигурно враћање у варварство које је већ отпочело.

Реалност пацифизма и осталих апстрактних неприродних идеја је у томе да оне подривају и на крају уништавају тај лични и индивидуални карактер који је основан за цивилизацију. Лични карактер који је основа за цивилизацију и цивилизовани начин живота, једино се и увек ствара борбом - личним ратним искуством.
Здраво друштво прихвата рат и припрема се за њега. Здраво друштво охрабрује ратничке врлине и обучава свој народ за борбу. Здраво друштво уздиже ратног хероја као свој највећи идеал - као неко коме се диви и тежи. Здраво друштво награђује оне који су се доказали у борби и прихвата такве појединце, и само такве појединце, као вође. У здравом друштву, млад човек се унапред радује битци.


На супрот од овога, нездраво или болесно друштво тежи да створи “хероје” од таквих ништака као што су “забављачи”, политичари и успешни пословни људи. Укратко, болесно друштво уздиже тип људи које ратни ветерани презиру - залудне, егоистичке људе заокупљене махом са материјализмом и болесним, претенциозним (често социолошким) “идејама”.
Потребно је стално потврђивати да су рат и цивилизација нераздвојиви. Да би био цивилизован, рат мора бити због неке племените сврхе - и та сврха може бити једино осигурање опстанка, просперитета и јачања одређеног народа, нације или расе. Рат за декадентну ствар - као што је осигурања “мира” - је само-поражавајући и производи једино дегенерацију и пропаст, зато што таква декадентна сврха слаби такву борбу и производи једно јадно, слабо друштво посвећено неприродним идејама које праве народ психички неспособним. Значи, сваки рат који има за циљ јачање одређеног народа, нације или расе је добар: сваки рат који се води из неких других разлога - као што је апстрактна идеја “мира” - је лош. Добар рат ствара, помаже и одржава цивилизацију. Лош рат уништава цивилизацију.
Добар рат је морално исправан - он је дужност. Он је неопходност. Добар рат осигурава здравље и виталност одређеног народа, нације или расе - и тако ствара здраво, витално друштво. Оно што имамо данас - у условима цивилизованог живота и комфора који иде са њиме - је резултат рата. Оно што смо изгубили и што губимо - част, дух заједнице, племенити карактер, виталност, сврху - је резултат мира.

Сувише дуго пацифисти, кукавице, декаденти и заговарачи себичних, материјалних циљева су били без изазова. Ми који верујемо у рат - који знамо његову вредност и његову сврху - смо и сувише дуго ћутали. Потребно нам је да опет поносно и пркосно певамо похвале рату!

Написао: David Myatt

16.09.2014.

Руско Православље

 
Истина је да у руској царској империји Православље није постојало ни као појам и да су га тек 1924 године бољшевици завели са њиховим ен-ка-ве-де-оцима (НКВД) од патријарха и црквених старешина. И да оно као овакво - научно историјски гледано - не представља ништа више, а ни мање, од сем још једне однарођене комунистичке тековине и њихове велике манипулације.
Ево како су стварани историски митови, бајке и легенде у и око цркве.

                                         Link za film:


             https://www.youtube.com/watch?v=xTnGG27p4lU

.

14.09.2014.

Социјална база нашег национализма

Годинама у дневној штампи, ми смо износили национално добро из свих наших крајева. Словеначку планину, цркву на Крку, босанског гуслара, хвалили смо истом наивношћу којом смо веровали да је све добро.
Тек кад смо упознали оне који се свакој несрећи ове државе, свим недаћама, злурадо, прикривено смеју, тек кад смо упознали индиферентне којима је нација шеста брига и којима је свуд добро, ми смо дошли до уверења да не ваља што и у нас није било епохе националног терора.
Логично је било, и добро, да смо се вратили слутњи да је основа наше садашњице била српство, његове традиције и да смо почели и после рата да величамо Србију и србијанску војску. Примити њу, у срцу, био је корак ка једном новом национализму. Били смо против лажног пацифизма.
Да је „пацифистичка“ нада и декламација површна и данас пуна обмана и самообмана, то најпосле, увиђају већ и слепи.
Да нашем народу заиста није потребно солити памет о страхотама рата и благодетима мира, то не види само онај који нема стила. На другу адресу треба упутити племените посланице наших пацифиста.
Ми смо били против њих не зато што им је мрска пушка, него зато што им је мрска славом увенчана српска војска, што под својом маском они нису гађали авет рата, него Србију, као основу свега, значај војске у стварању садашњости, значај српства.
Оптужбе да је српство изазивач рата, карикатура Добруџе, фама о догађајима у Солуну и Албанији, о „помоћи“ српској војсци итд. То су биле, за време рата, пароле наших најгорих непријатеља. После рата, занимљиво, наших пацифиста.
Ако је ишта карактеристично аустријанчину то је био мирис касарне, па откуда онда, после рата, онолики антимилитаризам са оних страна? Ствар је јасна.
Нашим новим иступом за идеје национализма, (они вичу „фашизма“, „хитеризма“ итд.) ствар се понавља.
Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.
Ми мислимо, са националистичког гледишта, да је у нас раса давно дата, али да је била изражена тотално само у борби српства. Не само ратничкој него и идејној и друштвеној. Тек ваљда неће нов национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша?
Милитаризам је застарео, и као одбрана народа, место њега потребна је активност народног тоталитета. И ако војник, у нашим очима, ни мало на заостаје иза пекара, интелектуалца, или учитеља, или професора, доброг војника могуће је створити и без расног идеала и без националиста. Види: страначку легију и историју најамника.
Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против снобизма, њена снага, немилосрдност душа.
По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те основе погодне су да се на њима изгради политичка идеологија од свих досадашњих у нас, јача.
Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма „патриота“. Никоме ми не дајемо лекције из патриотизма.
Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и не расна. Патриот је улога која се да најлакше глумити и улога која лако свршава у улози „увређеног патриота“ код нас уштве над уштвама.
Нама треба једна много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него скупљању и окупљану таквих људи свих нијанса. Консекветност националиста није у истицању момента рата, далеко од тог, него у фанатизму националистичког гледишта и борбе која траје целога живота.
Патриотизам, оног моменталног облика то је политичка црта деполитизованог живота великих целина, дугих традиција, јаких култура (Француска, Енглеска и сличне земље), тамо где је, међутим, класна борба, јавља се потреба класног борца, а где је као у нас питање прикривеног непријатеља, националисте свих нијанса који ће се борити око сто питања и на сто начина.
Без тог издржљивог, јакобинског национализма у сто вида, ни целину нашу замислити, ни племена стопити, ни сепаратисте сломити, ни културни ниво подићи неће се моћи. Без једне националистичке епохе у нашој политици, неумитне, самртно озбиљне, наша питања неће се решити. Никада.
Такво схватање блиско је нашим масама. Буде ли се нашао човек да га изрази, народ ће поћи за њим као бујица.
Где год је била аустријска војна крајина и Турска (а то је скоро цела наша територија) народ наш је истих потреба, истог фолклора, истих обичаја, исте психе и скоро исте економске структуре. На тој територији се може спокојно дизати идеја националистичког императива.
Не, заиста, ми не дајемо лекције 80% становништву шта је раса, патриотизам, али оном 20% ко зна?
У железничком саобраћају на пример, до малог човека, постоји једна велика строгост и парола одговорности. Зашто се, у име нације, не би пренела на све сталеже интелигенције која је распуштена?
Заиста, у име сељачких наших крајева, архаичних, и ситних печалбара само луд може мислити да се игра националистичког театра, али борба против корупције, увођење реда, потребе социјалне малог човека и села могу се добити само путем националног суда.
У тим означеним крајевима нашим, куца наше срце, ту је извор њен и душа, тај свет не може раставити ништа, ни црква.
Далеко од тога да обожавамо националне фанфароне, ми истичемо само да нова нација још није готова, да сем непријатеља споља, у нама гризе још црв емигрантских клика, туђинских „културних“ идеала, страног капитала у извесним крајевима, васкрслих аустријанчина, снобова анационалиста и сепаратиста. Рат против срца нашег народа још се наставља. А горчина је у томе што србијански национализам, велики у рату, против подмуклог, унутарњег непријатеља, нема искуства.
Па ипак, ми мислимо да ће наш националистички свет победити, јер му је социјална база.
Народна одбрана, Соколство и толика друга друштва, пре рата, нарочито српска, створила су тип националног, ситног комбатанта, Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, и без звучних парола, припремају се већ.
Треба само једна обнова везе са селима, па и економска, иста као што је био рад Привредника, треба само још година две прибирања рада као чета Милића и наш национализам појавиће се понова као бујица.
У нас, где се странци чуде толиком броју чак и богаташа буржуја који су имања дали за националне идеале, зар је могуће да база тог национализма, као што је и била, не буде социјална?

 Милош Црњански
 


.

13.09.2014.

ДУХ БОСАНШТИНЕ

Феномен „босанштине“ и духовне атмосфере коју намеће исламски фундаментализам познат је свима нама свесним Србима рођеним преко Дрине. Тај свесприсутни талибанизам који се огледа у жалу за некадашњим тур-ским временима основа је данашње сарајевске политике која се огледа у сталној борби да се поништи српско име и нација на просторима Републике Српске јер су тај посао већ завршили на дејтонској територији Федерације.
Основа босанштине је духовни и интелектуални примитивизам изграђен на чаршијској филозофији свиле-ног гајтана, то јест дављења сваког ко не прихвата тај ментални модел отоманског феудализма. На првом месту непријатеља су увек били српски интелектуалци до дана данашњег. Сви великани пореклом из тих крајева су говорили о том злу и бежали од њега да не би били смакнути и то без обзира на то да ли су Срби, Муслимани или Хрвати. Сарајевски социолог који се је изјашњавао као Хрват Есад Ћимић, пре тридесетак година истеран са Филозофског факултета у Сарајеву, описао је сликовито како изгледа синтеза муслиманштине и комунизма у том времену. Емир Кустурица је почетком деведесетих побегао од њих износећи тај менталитет који је кулминирао са стварањем Странке демократске акције, коју су пред-водили најокорелији исламски фундаменталисти попут Изетбеговића, Бехмена, Латића, Хасана Ченгића и дру-гих бораца за „Зелену трансверзалу“ чија је идеологија значила направити пут радикалном Исламу ка Европи. Тадашњи миљеници Хомеинија су исцртавали мапе тог коридора ка Сарајеву и надомак Загреба до Цазинске крајине а потом и до зидина Беча. Цела осма деценија прошлог века је била опсесија иранским фундаментализмом и причом о зеленој трансверзали која се простирала од Меке и Ирана преко Истанбула, Косова, Санџака до Башчаршије. Кулминација се је огледала у именовању новоизграђене спортске хале на Кошеву са именом „ЗЕТРА“ (Зелена трансверзала).
Огромни новац је сливан у Босну у градњу џамија које су постале и војни центри за припрему онога што ће дођи априла 1992. То смо сви знали осим шачице јадника врбованих за њихове циљеве. Кад је реч о српским отпадницима који су смерно ћутали пред том навалом екстремног ислама тешко да се може наћи оправдање за такав чин. За неке најгласније знамо да су то људи са психијатарским дијагнозама попут Марка Вешовића или покојног Милана Николића (неколико покушаја само-убиства), знаног као Владимир Сребров. Данас нема више Срба који ће отићи да живе у неком месту на муслиманској територији што је јасан доказ наше свести о злу.
Срби ће опстати са својом Републиком Српском само ако успеју да тај дух босанштине не победи српски дух. Наша идеја у свим својим аспектима нема ништа са унитарним босанским концептима и ми морамо истрајно водити борбу за наш самостални пут. Наш темељ је наш народ. Више од милион Срба који живе на простору Републике Српске, тренутно заробљени у оковима веш-тачке дејтонске БиХ, неће никада прихватити босанство као свој идентитет јер је то страно нашој свести, нашој вери, историји и државности. Ми морамо бити свесни да ће та борба трајати дуго али да ће наш циљ бити остварен спајањем са нашом Матицом. До тада се мора чува-ти територија, вршити хомогенизација простора и радити на духовном успону кроз културу, просвету и веру са нашим српским језиком и нашим медијима. Кроз све аспекте политике се мора стално наметати питање решавања статуса Републике Српске и медијски вршити пре-сија на покретање те теме. Истовремено кроз јачање и доминирање наше културе, књижевности, музике, спорта и естраде треба стално наметати комплекс инфериорнос-ти који заговорници босанштине носе.
Босанштина нема интелектуалну снагу да нас угрози духовно. Наша најслабија карика је политика која више не сме бити попустљива. Наше геополитичко залеђе је директно ослоњено на Србију и Црну Гору затварајући коридор талибанизму. Побосанчивање присутно у комунизму је нестало са Републиком Српском и јасним стварањем нашег идентитета и враћањем чистом вуковском српском језику. Раздвајање од њих је наша велика победа, не говоримо истим језиком, не идемо у исте школе и немамо њихове националне комплексе и фрустрације. Прича о грађанској држави је циркуска представа за наивне јер ће Муслимани у Босни бити грађанска држава онда када то буду и њихови ментори попут Саудијске Арабије, Ирана или Малезије, што кад се преведе на српски значи никад! Наш јасни национални идентитет је наша највећа одбрана. Они са својим херојем Бин Ладеном нека живе у свом дејтонском ентитету и нека и даље граде џамије. Ми имамо јасну правну и државну границу која је наша окосница за будућност и одбрана духовности и идентитета. Док они набијају на колац Ива Андрића, Владимира Ћоровића, Јована Дучића, Мешу Селимовића, Мома Капора, Емира Кустурицу, Војислава Лубарду, Рајка Нога, Милорада Екмечића, Радована Караџића, Алексу Буху, Војислава Максимовића, Мирослава Тохоља, ми баштинимо њихова дела као нашу националну културу.
Владимир Максимовић,
део из књиге Воља за нацијом (2007)
Целу књигу можете преузети овде: http://www.scribd.com/doc/185933745/Vladimir-Maksimovic-Volja-Za-Nacijom


.