28.03.2014.

СРБИ - НАРОД ВУКА

СРБИ НАРОД ВУКА
Вук је старосрбски, предхришћански, племенски тотем, који је развитком религијске мисли постао Дабог. Наш народ, као и сви други, прима и усваја многе норме других суседних народа, али ипак чува и своја прастара веровања, тврдоглаво их цени и брани, чак и не знајући колико им се порекло губи у тами искона. Тако је и са сећањем на вука. Вук, као и змај, код нас играју велику позитивну улогу, коју чак ни хришћански мисионари уз векове труда, нису успели у потпуности да избришу.
Између вука и нашега народа постоје извесне везе; наш народ, и то не у фигуративном говору, него у веровањима и религијској пракси, идентификује се са вуком. Кад се роди мушко дете за које се сумња да је изложено уроцима, изиђе бабица на врата па објави: "Роди вучица вука целоме свету на знање, а вучићу на здравље!"
Србин се често назива вуком, нпр. у пословици "Оклен ти вука видио?" Овако рекну кад се виде изненада особито у туђем мјесту. У једном средњовековном документу, у коме се разни народи упоређују са појединим животињама, за Србина се каже да је вук (Ц. Јирецек; Стаат унд Геселлсцхафт им миттелатерлицхен Сербиен, Њиен, 1914, 3,117). У једној босанској успаванци каже се: "Нини, сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила" (Петрановић, Пјесме).
Србски епски јунаци радо носе капе од вучје или медвеђе коже (Филиповић, Косовски божури), или ћурак од њихове коже; о Божићу, уз месојеђе, о свадби прерушавају се људи у вукове (поворке "вучара"); Епски јунаци често имају на мишици слику вучје шапе; Постоји у Срба веровање да вук неће на човека из свога племена "Вук на вука (= Србина) ни у гори неће".
У једној песми назива се вук чак "хранитељем" (Нодило, Рд, 84, 1887, 136 ид).
У Срба је, пак, распрострањено и општепознато веровање да вучји пастир, који предводи вукове, такође храмље на једну ногу. Овоме вуку, највећем од свих вукова, приносе се жртве, а у зимској сезони прослављају се његови празници, звани Мратинци. Овај вук у старој религији Срба није био нико други до највиши Бог доњег света. Мало-помало, током дужег временског периода, овај је Бог доспео до људског облика, па је поштован под именом Дабог. И за њега је било карактеристично да храмље на једну ногу.
Причали су ми да се дешавало да вук дође у тор и преноћи усред стоке, па изјутра оде не учинивши никакве штете. У таквим случајевима обично кажу "закаменио му их (уста) свети Сава". Ако неко ноћу набаса на нечастивога, нека одмах рече: "Изео те вук!" па ће га одмах ђаво оставити.
И поред огромне штете коју чини вук, он ипак ужива код нашег народа извесне симпатије. Нарочито је омиљен код хајдука. Сусрет са њим доноси им увек срећу. Било је хајдука који никад у животу нису хтели убити вука. Вук се назива: курјак, звијерац, непоменик, дивина. Верује се да би се човек могао спасти од вука ако га побратими: "Побратиме, уклони ми се с п.ута!" Има вукова који не чине никакву штету: Они се хране травом. Верује се да вук веома воли свирку.
Тако, на пример, на Космету о Бадњем вечеру износи се пред кућу постављена софра, на којој се налазе сва бадњиданска јела, и онда се на вечеру позивају "вуци, мечке, лисице, зајци, творови, пси", са свечаном формулом "Дођите на вечеру, све смо наредили што треба да једете". У целом овом списку животиња највише, на први поглед, може да нас изненади она животиња која је на челу списка - дакле, вук. Откуда да се њему приноси жртва? У супротности са непријатељским понашањем вука према свакоме и свачему, примитиван човек, нарочито примитиван Србин, има према њему држање које је пуно обзира и које изненађује. Када су се, у једном нашем крају, појавили вуци у великој множини, власти су дале сељацима отров, али ови нису хтели да га противу вукова употребе. Када се вук убије, онда се и данас са њим врши измирење на тај начин што се за њега мртвога, за његове мане, скупљају дарови од куће до куће. Према веровању нашег народа, вук, по Божјем наређењу, има право на оно што закоље; према једној легенди из Призрена, чак је нико мањи него свети Сава благословио вукове да "вазда у плену избирају најбоље овце". Због тога, каже се у народу, не треба се љутити на чобанина ако му вуци закољу коју овцу, јер ће штета бити већа. Очевидно је, дакле, код нашег народа постојало уверење да он према вуку стоји у извесним обавезама и да вуку припадају жртве, а примери које смо навели доказују да су такве жртве доиста приношене и толерисане. На Косову пољу жртвује се вуку, о Бадњем вечеру, велики колач: домаћин изиђе на кућна врата, мане три п.ута колачем, и позове вука на вечеру. У Босни износи се, такође о Бадњем дану, "вуку вечера", састављена од свих јела која се на трпези налазе, и вук се, опет са свечаном формулом, позива да на вечеру дође.
После свега јасно је да овакви односи између вука и Србина, који би са гледишта здравог разума били необични и неприродни, имају религијски карактер.
Исти случај имамо и код других европских (аријевских) народа, нарочито код Германаца, па онда у северној Италији и Шпанији, и, пре свега, код Келта. У обзир долазе различите животиње, и дивље и домаће: вук, медвед, јарац, свиња, пас и др. Код Келта пре свију јелен.
Да се жив Србин може претворити у вука, то је веровање које је у пуној свезини до данашњег дана сачувано; оно је, уосталом, документовано врло одавно: наиме, још Херодот, познати грчки историчар из петога века пре Христа, констатовао га је код Нерава (Нерви), који су били словенско племе у данашњој Русији. Много је, међутим, важније веровање да се мртав Србин може или чак и мора претворити у вука; сама реч "вукодлак", која је синоним речи "вампир", најбољи је доказ за то; у крајевима у којима је Вук Врчевић скупљао своју грађу (Бока, Црна Гора, Херцеговина) вампир се просто назива вуком.
Дабог "да употребимо ову популарну епиклезу" стајао је на челу нашег пантеона, и био све до краја паганизма (родноверја) наш највећи Бог, суммус деус. Није случајно што су њега заменили свеци највећег ранга, какав је свети Јован, свети Сава, свети Ђорђе, свети Аранђео, свети Никола.
Дабог је био национални (србски) Бог, родоначелник целога народа и, као такав, његов (србски) највећи пријатељ и помагач.
 У најзападнијој српској покрајини ( село Полача код Книна , подно српске планине Динаре  ) Имамо ДРЕВНИ обичај ношења мртвог вука .Ловци или сељаци који су убили вука истог препарирају и набоду на ражањ , оките га са пешкирима , марамицама , капама , а у устима му је незаобилазна јабука .Тако окићен вук се у присуству неколико ловаца носи од куће до куће и тражи се било каква награда од укућана.Већином се ловцима даје храна , сланина , пршута итд .Успут ловци певају разне шаљиве песме и обавештавају о свом доласку домаћине .У кући где има много деце обавезан је ритуал да се ​​мушка деца провуку испод вука, јер тим провлачењем они отклањају страх од дивљих животиња и уједно себе напајају вучијом снагом. Ово је провлачење заиста импресивно, нешто што дете може да доживи , јер самим проласком се заиста осећа другачије .Пошто у стара времена није било толико  пушака  , вук се је хватао у гвожђа.То је специјално направљен склоп од метала који реагује на нагаз.Искусни сељаци су  постављали на стазе куда пролази вук и тако хватали по пар комада узастопно.

Изводи из сабраних дела др Веселина Чајкановића "Стара србска религија и митологија" (1910-1924)

Vučari Gornje i Donje Polače:  https://www.youtube.com/watch?v=VWtAszTKpKM

.

27.03.2014.

Dragoš Kalajić

" Plemeniti čovek nije potčinjen svojim bogovima vec je ravan bogovima ili je njegova akcija komplementarna božanskoj akciji, bijući sa bogovima - drugovima iste bitke, deleći sa njima i zlo i dobro, i zoru i sumrak, i rađanje i propast.
Slovenska predanja nazivaju ljude pomoćnicima bogova, braniocima zemlje od nečasnih sila (haosa)."
(Dragoš Kalajić-"Uporište")

Дакле, МУСЛИМАНИ ...


Они нису срећни у Гази
Они нису срећни у Либији
Они нису срећни у Мароку
Они нису срећни у Тунису
Они нису срећни у Јемену
Они нису срећни у Ираку
Они нису срећни у Ирану
Они нису срећни у Пакистану
Они нису срећни у Авганистану
Они нису срећни у Сирији
Они нису срећни у Либану
Они нису срећни у Бахреину ..........
Дакле, где су срећни?
Срећни су у Немачкој
Срећни су у Француској
Срећни су у Енглеској
Срећни су у Израелу
Срећни су у Холандији
Срећни су у Белгији
Срећни су у Шпанији
Срећни су у Италији
Срећни су у Аустралији
Срећни су у САД-у
Срећни су у Канади
Срећни су у Шведској
Срећни су у Норвешкој
Срећни су у Аустрији
Срећни су у Швајцарској
Срећни су чак иу Словенији ....
Укратко, они су срећни у свим државама, које нису муслиманске.
А кога криве за своју несрећу?
Не Ислам.
Не њихово вођство.
Не сами себе.
Они криве државе у којима су срећни!
И желе их променити, да буду као државе из којих су дошли, јер у
њима нису били срећни.

21.03.2014.

Пут Унутарње Светлости


P1210272
Лирски записи

01
СрбИнда је вечан!
Онај што је дошао из Будућности, ка Будућности и путује.
Према србским светим списима и химнама, према србском светом предању и објавама из Акаше – СрбИнда је вечан.
Ми се само држимо Галактичког Језгра и следимо свој Унутарњи Пут!
Даждбог је наш Бог који се још и Срб зове.
Хајде да сазерцавамо збивања, дешавања и догађања у свету из Србског Унутарњег Бића.
Не само са србског становишта, већ из Србског Унутарњег Бића.
Ко су сви наши заклети непријатељи; ко су сви наши вековни мрзитељи?
То су управо они који нам на свему завиде, а највише нам завиде на нашем галактичком и божанском пореклу.
Они осећају и знају, да смо ми надмоћни у односу на све њих.
Ми смо надмоћни, и зато нам завиде, а из зависти нас потом и мрзе.
Па добро, нека нас мрзе!
Нас се не дотиче њихова мржња.
Шта ми имамо са њиховом мржњом?!
Њихова мржња једе њих, а не нас.
Заиста, мржња их њихова једе изнутра!

02
Не узбуђујмо се ни зарад оних срба који се одричу Србства, који мрзе Србство.
Ни поради оних срба који хитају на Запад, којима Запад представља све стране света.
Док они стигну до Запада, Запад ће постати Исток.
Већ у следећем нараштају, сви западни народи у својим државама биће мањине.
Ми само јачајмо себе изнутра, збијајмо своје редове изнутра и, не бојмо се никога и ничега.
Наше време долази, и гле, већ је дошло!

03
Јачајмо и Србију и Србство изнутра, јачајмо их у Духу Стварања.
Где год се затекне било који расни и освешћени Србин, ту ће и Србија бити.
И, упамтите: сва ова техничка и технолошка чуда, чудеса и помагала, управо расним Србима највише иду на руку.
Образујмо се тако, јачајући у Духу Стварања, да у свему будемо и испред и изнад свих!
То ми можемо, и то ми морамо!

04
Долази време, и већ је дошло, када ће у дому сваког расног и освешћеног Србина бити и Србија, ма где да се његов дом налази.
То ми можемо, и то ми морамо!
Јер то и јесте србска надмоћ, србска умна и духовна надмоћ над свим иним племенима и народима.
Јачајмо Србство и Србију изнутра, јачајмо их у Бићу Времена, а не у Небићу Простора.
Долази време, и већ је дошло, када ниједан расни Србин неће да буди и освешћује оне друге србе.
Оне друге србе оставимо, и заборавимо!
Зашто бисмо ми на својим плећима пртили и носили оне друге србе?
Зашто бисмо ми њих кумили и молили да се заједнички боримо за ову Србију у Небићу Простора?!
Нека они чине са овом Србијом шта год им воља – њима ће се и њиховој деци о главу обити!
Зато и кажем, да ми јачамо и себе и Србство изнутра, па ћемо имати на стотине Србија свуда по свету.
Сада сте схватили у чему се огледа србска надмоћ – србска се надмоћ огледа у Духу Стварања, у сновима и визијама!

05
Тесла је свим расним Србима показао Пут.
Теслин Пут јесте Унутарњи Пут.
Где год је Тесла боравио, ту је било Свето Србство, и ту је била Света Србија.
Свој Дом и своју Србију не градите у спољноме, вештаственом и трулежном свету – све своје градите и стварајте у својим унутарњим пространствима, у својим унутарњим тајинственим световима.

06
Наравно да је мало расних Срба, наравно да су ретки расни, пробуђени и освешћени Срби!
Па наравно да је и драгог камена мало, па наравно да је рубин, смарагд и дијамант редак!
Бити расни и освешћени Србин, то је као бити рубин, смарагд, дијамант и сафир!
Што нас је мање – све смо већи, јачи и моћнији!

написао:Драган Симовић

"Псећа кућица"

                                                            Ратни профитер Аркан

Тог врућега августовскога дана, деведесет пете године, Милорад Копач се затекао у Старој Пазови. Седео је у сеновитој, повеликој башти кафеа у центру места, чекајући Келета, рођака и ратног другара који је управо смештао фамилију у једном околном селу.
Келе се није појављивао и Милорад је поручио већ треће пиво умањујући тако, полако али сигурно, износ од стотињак марака које му је сестра јучер дала да има, док се пресабере, опорави од првога избегличкога шока и нађе неки посао.
У глави му је владала прилична конфузија, али и јасно олакшање. Поред глупога и дезорјентирајућега положаја у коме се затекао доласком у избеглиштво, осећао је и олакшање, чинило му се да је за њега рат готов. Девет дана је путовао у колони од Баљака на Свилаји до Београда. Са пушком, ранцем и борбеним комплетом, растао се у Бањалуци, након скоро четири године, остављајући све то на гомилу у касарни Козара.
У неко доба је стигао Келе и паркирао плаву «Ладу» са КНН таблицама преко пута баште у којој је Милорад седео. Претражио је ужурбано очима столове, угледао га и дугим кораком пришао столу извлачећи бучно дрвену столицу. Келе је био плав, крупан, простосрдачан момак, широких гести и гласнога говора.
Испричао му је како је сместио жену и децу у кућу коју му је пронашла тетка.. Тамо ће моћи остати док се не снађе. Предузимљиви и спретни Келе је најављивао како ће већ сутра почети да нешто раде. Милорад, кога су пријатељи звали Мића, веровао је у Келетову сналажљивост и предузимљивост. Рачунао је на то како ће «нешто» радити заједно. Сам није био у стању да било шта практично смисли у овој ситуацији у коју је доспео као "Еро са онога свијета".
Имао је Келе и лошу вест. Казао му је како је чуо да полиција хапси млађе мушкарце, избеглице, и да их води назад на фронт, негде у Босну или пак у Арканов камп у Ердуту.
Ова вест је Мићу жацнула и вратила из благе депресије.
Севнуо је курјачки очима, које су имале тај израз само кад је екстремно бесан и гласно је рекао, одмерајући од лакта..
- Ма ево им што ће више на мене обући униформу и вратити ме у рат. Шта сам бранио ја сам изгубио и свега ми је доста.
- Сила бога не моли, треба се чувати – казао је Келе
- А како да се чувамо. Једино да чучимо неђе у кући. Како онда мислиш да живимо, од чега?
- Па од онога шта зарадимо. Мораћемо и радити и чувати се. Такав нам је избор буразеру...
Таман је Келе то изговорио и гледајући преко Мићинога рамена панично прошапута.
- Бришимо
- Куда, зашто - питао је Мића
- Одавде, било ђе, ево их.
- Кога ево?
- Полиције, сад ће овамо, бришимо.
- Нисам платио – рекао је Мића.
- Платићеш други пут, бришимо – изговорио је Келе и већ се подигао са столице.
- Ма нећу, ко их јебе, нећу да бјежим..
- Бјежимо кад ти кажем, најебаћемо.
- Нећу, доста ми је бјежања од Хрвата, нећу ође од никога да бјежим, ти бјежи ако ти се бјежи.
- Добро, како те воља – рече Келе и журним кораком изађе из баште.
Потпуно туп на све што се око њега догађа, Мића је остао непомично у столици.
Био је као утрнут. Само му је рука отишла аутоматском кретњом према чаши а очи му биле без сјаја и незаинтересоване за све около.
Келе му је нестао из видокруга. Лада је стајала на месту на којем ју је паркирао.
Не зна Мића ни сада колико је времена прошло док испред себе није угледао два полицајца у таммноплавим камбинезонима.
Зна само да би поручио још једно пиво да се нису појавили.
- Добар дан. Покажи документа – рекао му је један од њих.
Имао је само војну књижицу. Полако је кренуо руком да је нађе, напипао је у задњем џепу фармерки које му је сестра купила два дана раније на бувљаку. Извукао је мало згужвану и замашћену књижицу тамно зелене боје пруживши је полицајцу што је тражио документа..
Други полицајац није сачекао ни да његов колега отвори књижицу него је промрсио кроз зубе..
- Избеглица, ааа
- Да – рекао је Мића
- Па шта радиш овде
- Пијем пиво, шта би радио..
- А, пијеш пиво, док људи гину на фронту.
- Да, пијем пиво. Четири године сам ја провео на фронту..Док фронт није пропао. И није пропао због мене.Нисам ја командовао фронтом нити наредио повлачење.
- А, јели, четири године. Ајде, крени са нама. Кад си већ био четири године бићеш још неко време.
- Нећу, ниђе ја не идем одавде. Који сам закон прекршио, шта ја имам са вама?
- Имаш, имаш..и ти са нама и ми са тобом. Хајде, подигни се и не буди дрзак да те не би то коштало.
- Нећу. Подигните ме ви кад вам већ толико сметам и кад не можете без мене држати фронтове.
Полицајци се устремише на њега и дограбише га за руке које је мирно држао на столу, уврћући их. Није пружао отпор. Прискачући да га савладају, онај што је држао књижицу неспретно закачи сто и обори пивску чашу која се уз прасак разби. Гости у башти су ћутке посматрали шта се догађа. Мува се могла чути. Одвукли су га двадесетак метара од баште и убацили у паркирану «марицу» као да је врећа цемента. Врата су се затворила и он онда погледао око себе. Унутра су била тројица млађих људи очито уловљених попут њега.
- Одакле си – чуо је да га један од њих пита
- Из пизде материне, – из Книна, одникле...узвратио је бесан..
- И ми смо оздо - рече љубопитљиви младић - од Бенковца. И рођаци смо.
- Па ђе вас уватише?
- У аутобусу за Београд. Кренули из Митровице да се јавимо родбини и нађемо фамилије.
Мића тек тада примети да су сва тројица у офуцаним, маскирним униформама које су на себи донели са положаја.
- Па шта је то кад и по аутобусима хапсе?
- Не знам, али ово ми се не свиђа. Ватају нас као зечеве и задње разбојнике. – рече најстарији од невољника у «марици».
Убрзо, чули су како се пали мотор од «марице» и након вожње не дуже од пет минута ушли су у неко двориште. Полицајац је отворио врата и одсечно дрекнуо..
- Излази..
Мића је искочио задњи и видео да у дворишту има бар тридесетак мушкараца, шаролико одевених. Неки су седели уза дворишни зид, неки стајали. Није се чуло ни гласа. Полицајац који им је наредио да изађу, показао је руком према зиду који је правио хлад и упутио их да се тамо сместе.
Пришао је зиду и сео на земљу. Покушао је да среди мисли али су му у глави још звониле топовске експлозије са Свилаје, из последње битке, пред повлачење.
На тренутак му је било криво што није послушао Келета и збрисао из баште, али га је брзо напустила та мисао. Не може се бежати од онога од чега не можеш побећи.
Мислио је на родитеље и сестру који не знају шта се са њим догађа и на то како ће бринути исчекујући га да се појави. Можда ће им Келе јавити ако је умакао пандурима. Ухвати га неко олакшање. Јавиће им Келе сигурно, њега нису ухватили. Погледа око себе и препозна неке људе. Види Жегија, момка из своје јединице како му маше кисело се смешећи, прилази и полушапатом изговара...
- И тебе су..
- Ево малоприје, у кафани..
- Мене пред продавницом, нису ми дали ни да крув кући однесем, мајку им јебем..Оставио га код продавца на пулту. Шта је ово брате, какво је ово зло.
- Видићемо шта је. Ако мене питаш, зло је са нама већ дуго и ако ишта добро познајемо онда познајемо зло. Буди близу. Добро би било да смо заједно.
- Ђе ће са нама..шта мислиш..
- Не знам. Можда у Босну. Вјероватно тамо гдје морају губити. Ми смо ти екипа за губљење. Губитници за које никога није брига, крепали или опстали.
- Јебо ја нас и наше ратовање..Ђе нам је била памет да збришемо прије почетка.
И док је Мића седео са Жегијем, подбачајући леђима зид дворишта полицијске станице, стигао је празан аутобус. Из станице је изашло неколико полицајаца са дугим оружијем распоређујући се по дворишту. Један је остао на степеништу и вичићи у мегафон наредио да се уђе у аутобус који ће их одвести у сабирни центар за дезертере у Сремску Митровицу.
Већ усправљени, Мића и Жеги су се држали заједно. У аутобус су ушли један за другим и сели заједно. На крају аутобуса, сместише се полицајци.Погледали су шта се догађа и кад је аутобус попуњен на свака од врата ушла су по још двојица.
- Јеботе, као да нас воде у Јасеновац – прошапутао је Жеги..
- И горе од тога..додао је Мића...
Први пут је Мића, од када је ухапшен, почео осећати велику нелагоду. То још није био страх. Прошло га је стање затрнулости од пре којега сата, и осећао је сваки покрет и шум у аутобусу.
У Митровицу су стигли за мање од сата. Аутобус се зауставио на простору који је личило на касарну.. Одбор за дочек су им направиле особе у маскирним, зеленим униформама. Изгледали су љутито и дрско. Окружили су довежене ухапшенике и провели их до огромне просторије у приземље велике зграде. У просторији је већ било много људи. Седели на неким сивим струњачама. Мића и Жеги су се држали заједно.
Мићу су сврбела леђа. То му се догађало увек кад би запао у невољу. Осећао је да му је мајица залепљена за тело од зноја и аутобускога седиште. Неко од униформисаних чувара га је уз пут гурнуо ка зиду где је било места за седење. Жеги је доскочио за њим и седоше журно на најближе место. Кад је новодошла група поседала, на бини која је стајала десно од њих појавио се средњовечан човек у маскирној униформи, пришао инсталираном микрофону и обратио им се.
- Налазите се у регрутном центру Сремска Митровица. Довели смо вас овде да вам пружимо прилику да браните отаџбину која је у опасности. Побегли сте од својих кућа, нисте их хтели бранити и сада ћете морати бранити српство на другоме простору. -
Зачуо се жамор уз зидове, а говорник у униформи је претећим гласом подвикнуо:
- Мир, да реч нисам чуо. Слушај овамо. Сада ће вас наши људи пописати. Немој да би неко дао криве податке јер ће за то сносити последице. Иза тога ћете бити прозвани и упућени у јединице. Јел јасно...
Мића је гледао широм отворених очију. На тренутке му се чинило да можда спава и сања лош сан. Жеги га је гурнуо у ребра...и прошапутао..
- Шта мислиш, да бјежимо. ..
- Чекај...како ћеш сада бјежати...погледај врата..
- Ма кад се укаже прилика...
- Добро, чекаћемо прилику...
У року од сат времена су сви били пописани. Мића је дао податке из војне књижице, но измислио је да је ожењен и да га у Београду чекају жена и деца. Сестрине адресе није давао.
Било је касно поподне кад су их потрпали у аутобусе и кренули некуда не говорећи им куда иду.
У аутобусу су са њима били наоружани људи у маскирним униформама, ћутљиви, мрзовољни и непријатни.
По смеру кретања видео је да не иду ка Босни. Кад је угледао Нови Сад био је сигуран да иду пут Ердута. Шта ли ће тамо са њима...У његовом аутобусу била су и тројица Бенковчана из «марице».Изгледали су изнурено и бледо, као крпе..
Прошли су Апатин, Сонту и преко моста ушли у Ердут. Аутобус је окренуо лево, сишао под мост и зауставио се између неких барака. Са обе његове стране и напред према широкој капији стајали су наоружани људи утегнути у маскирне униформае, са црвеним береткама на глави, мргодни и наоружани.
То је био камп оивичен Дунавом са једне, а шумом са друге стране.
Чим су се отворила врата и почели излазити први невољници, Мића је чуо псовке које им упућују наоружани људи. Кроз прозор је видео како једнога од оних Бенковчана ударају кундаком у ребра.. Видео је како се овај затетурао, али је наставио убрзано ходати.
Кад је ступио на врата од аутобуса то је већ било снажно, застрашујуће и некако неартикулисано халакање људи из шпалира.
Сетио се очевога стрица Васе који му је причао о «дочеку» на Голом отоку, кад је ономад, хвалећи Стаљина на партијском састанку, тамо завршио и боравио три године. Сетио се приче о «топлом зецу» из које се могло схватити да боље прође онај ко се кроз тај шпалир креће брзо и гледа пред себе.
Одлучно је закорачио, упро поглед пред себе и брзо, жустро кренуо за човеком испред, гледајући његова колена. Срећом и тај се кретао брзо па је Мића таман нашао ритам из Васине приче. Није добио ни један ударац. Чуо је само потмуле буботке који су се спустали на ребра и леђа људи што су долазили за њим и тек по који врисак или јецај.
"Да нас нису предали Хрватима", тикну му кроз главу. Да ови црвенкапићи нису хрватска војска. Но, на јарболу који је био на средини великога проширења међу баракама, видео је српску тробојку, али му од тога не би ни мало лакше. Постројише их у два реда, уз гурање и ћушкање.
Тад се од некуда појавио Аркан. Наста најпре хук, па затим тајац. Додадоше му мегафон, он га узе и љутитим, реским гласом им се обрати.
- Слушај овамо бандо дезертерска..Пи****не. Побегли сте из Крајине и оставили је усташама. Издали сте своје претке, Србију и председника Милошевића.
Зачу се жамор из строја, а из првога реда негде десно неко је гласно протестовао. Двојица у береткама су му прискочила и почели га бесомучно ударати. Човек је пао, а онда су га дограбили за руке и одвукли ван строја.
Аркан је застао док га нису извукли, а онда наставио.
- Е, овако ће проћи сваки онај који писне. Ваше главе не вреде ништа а можете се искупити само ако будете то заслужили овде, радом, дисциплином и борбом за српство. Од сада сте под мојом командом и режимом који влада у моме кампу. Од сада смо ја и моји људи ваш газда и ваш бог. Ми ћемо вас кажњавати и награђивати. Бићете сврстани у јединице по плану који смо направили. Неки ће овде остати а неки већ сутра отићи на положаје. Пре тога ћемо вас средити, ошишати, обријати и обући. Јел, јасно...јел јасно...
Кад је упитао јели јасно, није се чуло одзива...кад је упитао други пут неколико гласова је узвикнуоло –јасно-, али кад је упитао трећи пут, богами је грунуло доста сложно – јасно -.
- Е, тако..А сада командири по плану, завршио је Аркан и отишао..
Прискочише командири и поче прозивка и одвајање. Мића и Жеги остадоше заједно. Доведоше у њихову групу момка кога су пребили у строју. Једва је стајао, а обилно је крварио. Била му је разбијена аркада, нос и усне. Мића је покушао да му помогне, али га је војник који је стајао поред њега опсовао и мрко га гледајући упитао хоће ли и он порцију..
Одвели су их на шишање, на отвореном, где су ординирала четири берберина. Мићу дограби одвратни тип дебелог, биковскога врата. Од свег прибора имао је само машину са којом је скидао косу до главе, немило чупајући и псујући му мајку издајничку и ушљиву. Док је седео на столици, Мића је једва одолео искушењу да се са њим побије, Стискао је руку до бола само да би себи скренуо пажњу са те помисли.
Подигао се са столице згуљене косе до главе, ружно напрутан, понижен и згужван изнутра. Са шишања су га одвели да задужи униформу. Облачећи је, осети поново онај мирис који имају све униформе и за који је мислио да је прошлост, а на овако огаван начин враћа му се као стварност из које се не може.
Некако се завршио тај дан и у свитање је објављено буђење. Аркановци су трчали по спаваонама, дерали се и псовали.
Док је пролазио на умивање, Мића је видео како двојица џелата шипкама бију једног од оних Бенковчана из «марице», јер уморан и испаћен ваљда није реаговао на први позив за буђење. Момак је покушао да пружи отпор али није ишло. Наишао је баш у тренутку кад су га бесомучно млатили по глави и нешто га је покренуло да реагује, да искорачи према њима вичићи, станините, убићете човека.
Окренули су се одмах, а онда је један од батинаша извукао пиштољ, искезио се, скочио према њему и дршком од девдесетдеветке развалио га по глави. Мића је ударац дочекао као замрзнут. Није било те звезде и звездице а да је тога часа није угледао. Све су биле некако румене као да су искочиле из ватре. Пропао је у таму и ништа више није осећао.
Пробудио се у дворишту.
Испод њега је било мокро јер су га поливали водом да се освести.
Глава га је ужасно болела и као да је хтела да се одвоји од трупа. Померио је руку али га је нешто затегло. Био је везан. Схватио је да лежи поред псеће кућице и да му је десна рука везана ланцем за кућицу. До ушију му је допирало усиљено кикотање његових мучитеља.
Неколико метара даље лежао је момак из Бенковца, такођер везан за кућицу. Био је окрвављен од претходног батинања шипкама, али при свести.
Кад су видели да је Мића при свести пришла су му два мучитеља, окренули га на стомак, подигли и увукли му ноге у кућицу. Кућица је била пространа и дубока, тако да му је пола тела било унутра, а пола вирило из кућице.
- Ти си пас, рекао му је један од његових мучитеља..Мораш лајати, наставио је..
- Ево, гледај како ће овај до тебе лајати, овај што си га бранио...додао је други, гурајући чизмом младића у другој кућици.
Мића је ћутао. Био је потпуно свестан шта га је задесило, но прво о чему је мислио била је несносна главобоља. Хоће ли икада проћи. Покушао је да се искључи, да мисли на нешто друго и тако апстрахује свој бедан положај али није ишло..
- Хајде лај – гурну га је мучитељ чизмом у врат....Лај, псино...Лај...
- Видиш како овај мој лаје....видиш...добацивао је други...Зато што лаје добиће кост....
И сам се изненадио кад је себе чуо да лаје након што га је неколико пута мучитељ нагазио по врату и прстима. И лајао је, лајао, бесомучно, као прави пас. Није осећао ништа, више га ни глава није болела.
Око поднева су мученике одвезали и одвели да једу.
Потом су их вратили поново и терали да лају. Довели су остале ухапшенике, постројили их и показивали шта их чека ако буду недисципловани.
Увечер су их одвезали, одвели на вечеру и упутили у спаваону.
- Сад ниси више пас..сутра те чека друга казна, па наспавај се, рече Мићи његов мучитељ..
Читаву ноћ је Мића преспавао у кошмару. Будио се ознојен неколико пута. У сну су га сву ноћ терале неке утваре и страшила, јурили за њим велики црни искежени пси.
Но, свануло је и кад је устао осећао се боље. Добио је другу одећу јер је ону коју је имао јучер закрвавио. Иза уха је има велику подеротину и то га је још болело али могло се трпети.
После доручка су га прозвали. Искорачио је.
- Е ти си данас под посебним мерама, рече му дежурни..Видиш онај камен тамо, онај обојен у црно, што стоји код јарбола.
- Видим, рече Мића..
- Знаш ли како се зове тај камен?
- Не знам – помирљиво ће Мића
- Е, ја ћу да ти кажем....зове се господин дисплина. Према томе камену ти и такви као ти треба да се односе са поштовањем. Шта то значи...треба да га узмеш и носиш док неко други не заслужи да га преузме...јел разумеш..?
- Разумем, промуца Мића..
- Е, кад разумеш, сад трком до камена, узми га, подигни и носи у круг док га неко не преузме. Испустиш ли га, најебо си....јасно...
- Јасно..
- На извршење
Мића трком дође до камена. Била је то каменчина офарбана у црно на којој је белим, ћириличним словима било написано – господин дисциплина. Тежак бар тридесетак килограма и некако пљоснат. Подигао га је и на рукама понио у круг по дворишту. На почетку то није било нарочито тешко, али из круга у круг је постајало све теже.
Осећао је као да му мишиће на рукама, поготово оне испод лакта неко извлачи клештима. Ни сам не зна колико је кругова по дворишту направио.
Руке више није осећао, тетурао је, али камен није пуштао. А онда су у двориште довели са обуке тројицу ухапшеника. Двојицу су гурнули у псеће кућице, а трећега упутили да преузме камен.
Мића је застао, а човек који је дошао до њега узео му камен из руку и наставио кружити. Није знао шта ће са рукама, болео га је сваки мишић. Потпун физички изнурен срушио се поред ограде. Пустили су га да ту одседи неко време. До њега је допирао мучни лавеж јадника из псећих кућица. знао је добро како се осећају.
Пустили су га на миру. Нико му се није обраћао до увечер.
Гледао је преко Дунава у правцу Бачке и знао да је бесмислено бежати. А и куда ће побећи. Но, поглед на велику моћну реку као да му је односила делиће патње.
После вечере су их постројили и чуо је да прозивају његово име.
Прешао је у строј прозваних и касније им саопштише да сутра путују у Маркушицу, село према Осјеку где ће држати линију. Оружије ће добити тамо.
У Маркушици је Мића провео 4 месеца. Успео је да се јави родитељима и сестри да је жив и здрав.
О његовом хапшењу их је исти дан обавестио Келе.
Са њим су тамо у блату Маркушичких ровова били Жеги и она тројица Бенковчана.
Није било пуцњаве, трајало је примирје, а онда је објављено да је склопљен коначан договор и да ће Источна Славонија бити на миран начин враћена Хрватима. Држали су се заједно и помагали један другоме.
Од Жегија је сазнао како се зову људи који су га мучили. Болело га је што су обојица мучитеља из Крајине и што су вероватно и њихове породице у избеглиштву. Но није хтео о томе да прича. Размишљао је само о дану кад ће се вратити у Београд. Осећао је да тај дан прилази.
И коначно, негде иза Божића, позвали су њих петорицу у команду, раздужили их од оружја и муниције, дали им нешто новца, вратили војне књижице и рекли да ће за два сата доћи аутобус који их вози преко, у Србију.
Иако је дуго чекао тај дан, Мића више није био у стању да се радује.
Но осетио је олакшање и послао најмлађега од Бенковчана да донесе из села литру ракије.
У Београду су га сестра, мајка и отац дочекали као да долази након сто година ненајављеног одсустовања. Обишли су га сви рођаци, пријатељи и познаници, исту причу је поновио милион пута, док трећи дан није одлучио да о пакленом ердутском искуству више не прича.
Келе, буразер, отиснуо се из Београда, већ након два месеца од његовог боравка у Славонији. Отац његове жене живи годинама у Немачкој и успео је да целу Келетову фамилију превде тамо.
Оставио му је Келе «Ладу» , кључеве, саобраћајну и овлаштење. Да му се нађе. Чак му је касније телефон рекао да је може продати ако хоће.
Келе је из године у годину напредовао у послу. Слао му је повремено новца, али га и позивао да дође, да напусти лоше плаћен посао у Србији и нешто промени. Имао је Келе аутопревозничку фирму и двадесет људи који су за њега радили.
У зиму пред бомардовање Србије, зовнуо га је телефоном и рекао му да је то најбољи моменат да коначно дође у Немачку..
- Тамо код вас ће опет рат, поново ћеш облачити униформу..
- Неће ваљда..
- Хоће, овде се увелико о томе прича. То се сматра готовом ствари. Хајде дођи, имаш хрватски пасош, виза ти не треба,можеш код мене одмах радити.
- Чекај, да размислим мало, дај ми недељу дана..
- Е, да..имам нешто што те може овамо привући. Знаш да код мене ради човек који те је мучио у Ердуту..
- Молим..
- Да, онај што те је ћерао да лајеш..
- Немој се шалити самном...
- Ради, стварно..Дошао је прије пола године и неки наши су га упутили на мене. Требало ми је возача, имао је папире, пробао сам га и запослио. Касније, кад се је већ радио код мене, неки наши су му у кафани казали да би могао имати самном проблема јер ми је у Ердуту малтретирао рођака. Јебига, све се сазна, јел тако. Е, онда је он прошле суботе свратио и позвао ме на пиће. Испричао ми је шта се догађало у Ердуту.. Молио ме је да га не отпуштим због тога јер се стиди онога што је радио. Спреман је да ти се извини.Вољан је да те обештети. Ма, на рану би га привио...
- Само да га моје очи не виде....какво извињење, какво обештећење..
- Добро, дођи ти, па ћемо ми њега наћерати да лаје..не брини...има да лаје недељу дана..
- Не, нека иде у пизду материну, само да га моје очи не виде, кажем ти..Шта ће мени његово лајање...И шта би промјенило то да он лаје. Заправо, кад би њега и наћерали на то, ко ће ову несретну власт наћерати да лаје или да се извини. Док је ње такве и док влада та врста памети, увјек ће бити несретника попут тога твога возача...Само да га не видим, немам друге жеље..
- Ајде, оћеш ли доћи..
- Оћу, само немој да се са тим несретлуком из Ердута срећем.Држи га даље од мене. Доћи ћу за недјељу дана. Толико ми треба да објасним мојима како сам спреман да нешто промјеним у животу.
О лајању више ни ријечи...и видимо се..
Милорад, Мића, Копач је и данас у Немачкој и може се казати да солидно живи. Ожењен је, има двоје деце, сврати два пута годишње у Београд да обиђе родбину и да уплати новчани прилог друштву за заштиту животиња.
Виђа се тад обвезно са Жегијем и оном тројицом Бенковчана. Оду на јагњетину и седе до касно. Некада и запевају. Једино, нико не сме да  прича о Ердуту.


Izvor:stranica Srpske vojske Krajine

10.03.2014.

ИГРА ОТРОВНОГ ТРЊА

Варг Викернес
Оригинални митови су били ништа друго до алегорије, песме и са езотеричним и са егзотеричним значењем, били су описи религиозних ритуална, научних феномена и магичарске традиције а које су биле и кључ ка моћи; ниједан човек није могао постати краљ без да зна све то, као и сва њихова значења. Та значења су била дубока као свемир, такође су били као храна за развијање ума и напитак за тело.
Када је духовна куга из Јудеје насилно увођена у наш Европски рај, митови су били забрањивани, наши скалди (норд.) и барди (енг. bard, келт. bardd) прогоњени, и наша Европска култура је била суочена са истребљењем, али затим су дошле бајке; оне су углавном биле причане у тајности, као приче за малу децу пред спавање у кућама од стране девојака и ја волим да их описујем као „тајни митови“, тј. Пагански митови представљени као забава. Чак и овом времену потпуне културне таме, митови су преживели. На сву срећу.
Речено нам је да епска фантастика представља млади жанр у литератури али у ствари она то није; наши митови и бајке су другачиjи од модерне епске фантастике по томе што су оне у ствари имале дубље значење, док се временом то значење постепено губи. Модерна литература код епске фантастике, су често сличне старим митовима и бајкама у терминолошком и технолошком смислу, у језику и локацијама али оне више не носе у себи тајне Паганског знања.
Неприкосновени шампион модерне епске фантастике је наравно Толкин. Посебни његове две књиге Хобити и Господар прстенова, су заиста добри. Толкинов фантастичан језик, његово широко знање о старим митовима и бајкама и његова инкорпорација многих елемената од којих су сачињене његове књиге, заиста чине задовољство читати их. Ми препознајемо Паганске елементе у њима и недостаје нам тај античка лепота и хармонија, ми се дивимо хероизму и поносу главних ликова. Он нас чини да чезнемо за прошлошћу.
Када је Толкинов Господар прстенова био екранизован, тада је интересовање за епском фантастиком експлодирало, и све врсте писаца епске фантастике су искусили то одједном, као и велико интересовање за њихова дела. Чак и неки безвредни и неуки писци књига епске фантастике су имали своје књиге које су преточене у филм или тв серију и поред тога интересовање за епску фантастику као да неће избледети. Ми гледамо како и најдегенеричније, анти-европско јеврејско смеђе на телевизору или ДВД-у, као што је Игра престола. Само зато што је у питању епска фантастика ми желимо још! Зашто? 
Најочигледнији одговор на то питање јесте у томе што је модеран Европски човек био лишен свих његових корена и остављен у свету који му не одговара, који му не дозвољава да  напредује и да буде јак, не култивише његов дух и не подстиче га ка хероизму. Његова Европска природа је потиснута и његов смисао живота је замењен Сизисовским задатком ношења тог тешког распећа, отежаним са разним греховима и срамотом, самомржњом и понижењима – зато што је човек, према господарима педофилије, јеврејима, мора бити грешан од самог рођења. Скоро све што у неку руку подсећа на Европску прошлост је привлачно још увек духовно живим Европском човеку! Чак и потпуно дегенерисана телевизијска серија као што је горе поменута Игра престола. Они представљају Европљане како би ми помислили да су они такви заиста и били  у прошлости.
Али наравно да нису приказани онаквим какви смо заиста били. Модерне епске фантастике нису нимало другачије од других забава; то је површна гозба јеврејске изопачености и дегенерације, где јеврејски писци чине све да укаљају нашу прошлост. На пример у Игри престола јевреји представљају наше племство (за које ми требамо да претпоставимо да је базирано на нашим историјски Европским племићима) као перверзњаке, пијане курве, похлепне, инцесоидни и окрутни, као што су сами јевреји. И наравно плавооки и плавоокосу индивидуалци у тој телевизијској серији су приказани као најгори шљам на целом свету! Они представљају сељаке као прљаве просјаке и проститутке, кукавице и издајнике. У многим филмовима они слично тако силују наше бајке и митолошке хероје, као и хероине, чак и метафорички говорећи у много случајева; они су у ствари претварали неке наше бајке у порно филмове. Авај! Јевреји користе нашу фасцинацију за нашу културу, како би отровали наше умове и да запрљају слику наших предака још више.
Плавокоси „племић“ према јеврејину David Benioffу (рођен Friedman) и D. b. Weiss-у. Наказа природе, недостајућег морала и са великим апетитом за проститутке:


И у овом Јудео-хришћанском свету, ми природно жудимо за бољим временима пред-хришћанског времена; митско, прелепо, хомогено, дивље, зелено и хармонично. Ми инстиктивно знамо да та Европа, Паганска Европа, је била много боља за нас. Тај предивни здрави свет је у нашој крви и позива нас да је ослободимо! Не задржавај то у себи; пригрли твоје Европско наследства, пригрли твоје Богове и Богиње, пригрли античке церемоније и све што је искрено Европско наслеђе! Певај Европске песме, носи старомодну одећу, живи у једноставној кући на селу; чини све оно што желиш! Пригрли самога себе, по први пут за хиљаду година! Ослободи свој ум и дух од јудео-хришћанског јарма!
Превод: М. Марковић

09.03.2014.

Огњиште

Да је огњиште играло важну улогу у народном животу види се по томе што је поред улоге зборног места за целу породицу било и центар за многе обичаје. Из култа ватре се временом развило огњиште као засебни предмет обожавања. О његовој светости говори то што се земља под огњиштем сматра лековитом, пред њиме се врше многе магијске радње, исповеда се и њиме се заклиње. Исто тако, строго је било забрањено било какво омаловажавање огњишта чак до те мере да је постојао посебни штап којиме се ватра разгртала.
Текст: Милош Костић

Литература:
Сима Тројановић - „Ватра у обичајима и животу српског народа”, Просвета, Београд, 1990.


06.03.2014.

Србин сам

Србин сам, зато што сам још пре рођења пожелео да будем Србин.
Пре него што ће се моја душа, кроз оца и мајку, низвести у овај свет, видео сам свеколику патњу Србства кроз све векове и светове.
Моја је душа пожелела да се у свет појавим у Народу који највише страда и пати на Правди Бога, у Племену које је мимо сва племена и мимо све родове.
Још тада сам, боравећи у звезданим пространствима, знао, да моја душа ни у једном другом народу, ни у једном другом племену, неће моћи тако брзо да се искупи за сва недела своја из минулих животних токова.
Моја је душа тражила и молила, да се оваплоти у Србству, да би кроз Биће Србства прочистила и искупила саму себе за сва недела своја, за све пропусте, заблуде и грешке своје из минулих живота својих.

Србин сам, зато што је часно бити Србин.
Часно је бити Србин у свету који презире, мрзи и прогони Србе.
Бити Србин, то значи, бити усамљен.
Усамљен у свету србомрзаца и србомрзитеља.
Бити један једини наспрам руље и светине.
Бити један једини на бојноме пољу наспрам дивљих хорди.
Бити један једини који сме да каже ДА, када сви други урлају НЕ; и, опет, да каже НЕ, када светина урла ДА.

Србин сам, зато што ниједан народ на целоме свету, нема такву душу какву Срби имаду!
По части, достојанству, племенитости, храбрости, узвишености и господству ниједан народ не може да се са Србима пореди.
Ни по стваралачком духу нико се са Србима поредити не може.
Срби су рођени ствараоци, рођени градитељи и рођени посвећеници уметничке лепоте и дивоте.

Србин сам, зато што међу Србима, зато што у Бићу Србства, има оних божанских душа које се ни у једном народу пронаћи не могу.
Такве душе (можда их има три, пет или седам посто!) превазилазе и надилазе све ине душе.
Такве душе јесу Језгро Србства, јесу Душа Србства, јесу Суштаство Србства, јесу Божанство Србства.

Србин сам, зато што су ме од детета до дана дањег чували и спасавали племенити и дивотни људи, а сви они (то није случајно!) бејаху и јесу – Срби и Србкиње!
На својим животним путима и стазама сретао сам многе људе, из различитих племена и народа, али сам само међу Србима открио и упознао узвишене и божанске душе.
Свуда има добрих људи.
Заиста, добрих људи има у свих племена, родова и народа.
Али, само у Срба има дивотних и божанских душа.
Има оних душа које превазилазе и надилазе сва добра и све добре људе овога света.

Србин сам, зато што знам да кроз Биће Стваралачког Србства води мој Пут ка Првобитној Светлости.
Још и ово да кажем, а што је у духу ових лирских записа.
Ја јесам песник, али србски песник!
То мора да се нагласи.
Зато што се србски песник не може поредити са песницима неких других народа.
Не може се ни по чему поредити!
А ви већ или слутите или знате зашто ово рекох.

Све ово (у песничком надахнућу) посведочих зарад једне племените, дивотне и узвишене душе Расне Србкиње која ме, својом сестринском добротом и љубављу Србкиње (и попут Добре Виле из србских бајки), спасава у овоме свету.
Сада је и вама јасно, зашто сам Србин, и зашто је благословено и дивотно – бити Србин!

Драган Симовић