30.04.2012.

Nasilno pokrštavanje Srba u hrišćanstvo

Iako se često može čuti da su novu veru Srbi prihvatali masovno, dobrovoljno i sa radošću u srcu, činjenica je da je nametana „od vrha na dole", odnosno od vladara ka narodu. Da bi neki slovenski knez uopšte mogao da se proglasi kraljem, odnosno da bi od pape ili patrijarha mogao da primi krunu, najpre je morao da se pokrsti. Vladari su se i tada više brinuli za ugled i moć, nisu se preterano bavili duhovnim pitanjima, ali je sa podanicima bilo znatno teže. Ne želeći da se odreknu starih božanstava, mnogi su se opirali, a zbog toga često i bez glave ostajali. Istorija beleži primere da su čitave naseobine nepokornog naroda paljene i rušene do temelja, pri čemu su se prvi na udaru našli upravo kipovi i svetilišta nekadašnjih idola.
I pored svega, Srbi su sačuvali uspomene na slovenske bogove i način života. Mnogi hrišćanski sveci dobili su osobine bogova, a dane posvećene starom božanstvu preobratili su u dane posvećene svecu. Stoga i ne čudi što se u dane praznika i dalje praktikuju običaji koji sa hrišćanstvom, u suštini, nemaju dodirnih tačaka. Tako je, na primer, sveti Ilija Gromovnik odavno dobio osobine boga Peruna, zaštitnica žena - sveta Petka, preuzela je osobine boginje Mokoši, dok je tradicionalno polaganje badnjaka uoči Božića zapravo podsećanje na slovenskog boga Svaroga.
Pravoslavlje je srpska vedska religija,to je slavljenje staze Prava.Prav je sistem zakona koje je ustanovio Svarog to je ispravna hipostasija ljudskog bica.Srbi su bili pravoslavci i pre hriscanstva.Hriscanstvo nije pravoslavlje ono se samo kiti tudjim perjem!!!

http://www.youtube.com/watch?v=GlF7jXpOarE&feature=share

Jaša Tomić je napisao:
Hrišćanstvo u ono doba (6-12 vek) nije izlazilo pred Srbe kao čisto versko pitanje.
Nova vera, koju su širili iz Rima i Carigrada, bila je isprepletana sa novim redom, i to sa novim ekonomskim i političkim redom.
Filozofija onog hrišćanstva bila je ropstvo.
Prve pristalice hrišćanstva, živeli su u zajednici imanja, a vlasti su ih se plašile, te ih prikivale o krst i bacale u vodu.
No posle nekoliko vekova preobrazili su vuka u jagnje.
Oni, koji su među Srbima širili hrišćanstvo, nisu pričali o jednakosti, o bratstvu, o milosrđu. Nego su pričali o stradanju, a nagrada za stradanje je na onom svetu. A na ovom svetu treba biti pokoran, treba u prvom redu poštovati svetovne i crkvene vlasti, jer je svaka vlast od boga.
Zato su to hrišćanstvo i širili u srpskom narodu - od gore.
Vlasteli srpskoj godila je nova kultura i novi red, jer je ona pod tim novim redom postajala silna, moćna i bogata.
Sjajno materijalno stanje rimskih i vizantijskih vlastodržaca bljesnulo joj je u oči.
Sa starom Srpskom Verom bio je povezan stari srpski ekonomski i politički red.
Srbin u staroj svojoj postojbini nije naučio da bude na zemlji spahijski rob i da daje kuluk, i da mu odsecaju uši i nos. On je imao svoje zadruge, svoje porotne sudove, a imao je glasa kada se što zaključivalo ili se birali glavari.
Po novome, bajagi hrišćanskom redu, vladar je postajao ne po volji naroda, nego 'po milosti božijoj', a po milosti božijoj postojala su i sva sitnija gospoda, jer je svaka vlast od boga.
Versko pitanje je bilo samo na površini. Na dnu tog pitanja uhvatio se u koštac stari i novi ekonomski red. Na jednoj strani borilo se staro srpsko zadrugarstvo, a na drugoj strani ekonomsko ropstvo - feudalizam. Na jednoj strani borio se stari srpski demokratizam a na drugoj strani: samo-vlast svetskih i crkvenih moćnika.
Ovo je jezgro spora.
Samo je to jezgro bilo uvijeno s jedne strane u staru Srpsku Veru a sa druge strane u izopačeno hrišćanstvo.
I kad je stara Srpska Vera, stari srpski red počeo da pokleca, tada se javlja Bogumilstvo. Javlja se kao protest protivu novoga reda.
Takozvana borba između stare Srpske Vere i hrišćanstva bila je užasna i trajala je vekovima.
Masa srpskoga naroda nije htela da pristane na ropstvo, nego se očajno borila protiv toga, i zato nije mogla tako dugo da postane srpska država.
Vidi se dakle šta su bili uzroci onome trenju.
To nije što je Srbin proklet, pa nije mogao da se složi, već što nije mogao da na svojoj zemlji i u svoj kući bude rob!!!
Hrišćanstvo se nikada nije utemeljilo kod Srba, Srbin je i danas najpre pagan-staroverac po sadržini svojih kultova i obreda (Krsna Slava,Badnjak,Božić,Vido­vdan..) a tek po neki formalnim obeležjima hrišćanin (Sveto Pismo, Biblija...)
Voleti svoje neprijatelje, okretati drugi obraz, odreći se svega što imaš, ne opirati se zlu i ostale slične gluposti potpuno su suprotne zakonima prirode. Nigde nema stvorenja koje bi se na ovaj način štitilo.Verujte mi da nas ova učenja biblije nisu spasila od turske okupacije, nego upravo suprotno tom učenju.
Novija Srpska nesreća potiče od Nemanjića i hrišćanstva. Jer,kao što je Tito na silu narodima na južnoslovenskim prostorima nametnuo komunizam,tako su Nemanjići srpskom narodu na silu nametnuli hrišćanstvo. Ta dinastička loza porušila je sve spomenike slovenskog boga Vida,tako da danas nema ni jednog njegovog obeležja,osim onog koji su sačuvali sveštenici glagoljaši na ostrvu Visu,bežeći u to vreme iz Srbije.
Nemanjići su uništavali bogumile koji su tvrdili da Isus nije bezgrešno začet,nego da je prorok kao što su Mojsije,Buda ili Muhamed. To nije bilo dovoljno. Svi su na silu morali da prihvate ono što je rešeno na Nikejskom saboru,tako da su Nemanjići uništavali i bogumile i staroverce.
Srbija je u vreme Nemanjića imala oko 600.000 stanovnika,od čega su prema Ruskim izvorima Nemanja i njegovi potomci pobili 200.000 staroveraca i bogumila. Prodavali su ih na Dubrovačkoj i Splitskoj pijaci robova, i to mladiće Veneciji kao buduće galiote,a žene i decu kao Belo roblje na Bliski Istok. U arhivi Dubrovačkog muzeja o tome postoje precizni podaci,sa imenima prodatih robova.
Kada su Antu Pavelića na samrti pitali ko mu je bio uzor od državnika,on je odgovorio da je to bio Nemanja,koji je dao recept kako da se istrebljuju Srbi. Jedna nova duhovna elita Srbije mora da raščivija taj Srpski rubikon,a to su primanje Hrišćanstva i Nemanjići.

Slava Srpskim Bogovima!

.
                                                      



----------------------------------------------------------------------------------------------------------------


              skinuto sa foruma Srpski Front

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------


.
.

Vuk-praotac Srba!

https://www.youtube.com/watch?v=LHcSMSFe7Pw&nohtml5=False

Vuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi odavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinjski oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila. Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kanže i dlake a ova poslednja amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosi ime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao što su Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević, Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk» odnosno bugarski «вьлк”. Neka od njih su: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчи градь, Вьлчовци, Вьлчиня itd.Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si i dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik Svetog Save takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće, najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući. U Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana. U Bugarskoj postoji običaj da žene ne predu i ne tkaju za vreme vučjih praznika tj. da se ni na kav nečin ne bave ovčijim runom jer će im za kaznu ovce stradati. Ono što je zajedničko za sve Slovena koji žive na tlu Balkana jeste da se vuk ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjaniti ni noću, dakle , u periodu njegove vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog koji mu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od kuge štitio ritalom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».
U najzapadnijoj srpskoj pokrajini (selo Polača kod Knina,podno Srpske planine Dinare) imamo drevni obicaj nosenja mrtvog vuka.
Lovci ili seljaci koji su ubili vuka istog prepariraju i nabodu na razanj,okite ga sa peskirima,maramicama,kapama,a u ustima mu je nezaobilazna jabuka.
Tako okicen vuk se u prisustvu nekoliko lovaca nosi od kuce do kuce i trazi se bilo kakva nagrada od ukucana.Vecinom se lovcima daje hrana,slanina,prsuta itd.
Usput lovci pevaju razne saljive pesme i obavestavaju domacine o svom dolasku.
U kuci gde ima mnogo dece obavezan je ritual da se muska deca provuku ispod vuka jer tim provlacenjem oni otklanjaju strah od divljih zivotinja i ujedno sebe napajaju vucijom snagom.
Ovo provlacenje je zaista nesta impresivno sto dete moze da dozivi,jer samim prolaskom se zaista oseca drugacije.
Posto u stara vremena nije bilo toliko pusaka i lovaca,vuk se je hvatao u gvozdja.To je specijalno napravljen sklop od metala koji reaguje na nagaz.Iskusni seljaci su to postavljali na staze kuda vuk prolazi i tako hvatali po par komada uzastopno
Slava Srpskim Bogovima !!

.
                                                       

.