27. 12. 2012.

HRVATSKO PITANJE I SRPSKI BELI POKRET

 
Slikano u Vukovaru 90-tih godina ;)
 
 

   Tek nekih petnaestak godina od rata sa Hrvatima i okupacije Republike Srpske Krajine od strane Republike Hrvatske, te proterivanja srpskog življa kako sa teritorije RSK, tako i iz ostatka Hrvatske, svedoci smo jedne čudne pojave u srpskom rasnom pokretu. Radi se o manje-više pomirljivom stavu prema Hrvatima, pozivajući se na zajedničko rasno i slovensko poreklo, kao i postojanje zajedničkog neprijatelja, prvenstveno imajući u vidu bosanske muslimane. Ovakav stav posledica je jednog oblika „preteranog“ idealizma, koji svakakvo, nije stran nama Srbima. Otpisujući teritoriju RSK, i zaboravljajući istoriju hrvatskih genocida (namerno u množini) nad Srbima, te zalažući se za „podelu“ Bosne i Hercegovine između nas i Hrvata, neki naši drugovi manifestuju taj štetni idealizam koji nema ni najmanjeg osnova u stvarnosti. Međutim, da li je taj idealizam šteti samo srpskim interesima ili i interesima celokupne Evrope te čitave rase, za koju se naši idealisti toliko zalažu?

Prihvatanjem pogodbe sa Hrvatima i politikom „šta je bilo, bilo je“ problem se ne rešava. Čak i ako se Hrvatima oproste teritorije RSK i prihvate sadašnje granice Republike Hrvatske, ostaju mnogi problemi koji zahtevaju dublja i sistemska rešenja. Na prvom mestu takvo rešenje ne bi, dugoručno gledano, išlo u korist samim Hrvatima. Oni, znajući da su dobili teritoriju na poklon bi se zadovoljili u prvo vreme, dok se ne učvrste na novoosvojenim teritorijama. Ovakav poklon, samo bi povećao hrvatske apetite. Naime, kroz celu svoju istoriju, kao naroda, hrvatski političari su pokušavali da uzmu celu Bosnu i Hercegovinu za sebe. To je najočitije u ideologiji dvojice Hrvata, koji su bez obzira na sve razlike po ovom pitanju imali isti stav, uz različito viđenje puta kojim bi se to moglo ostvariti. Prvi je hrvatski šovinista – Ante Starčević, a drugi, ništa manji Hrvat pod maskom pomirljivog „ilirizma“ - biskup Juraj Štrosmajer. Od njih dvojice, pa sve do Pavelića i Tuđmana, glavni tok Hrvatske politike je uvek bio na liniji pripajanja Bosne sebi. Ali to nije samo ideološka konstrukcija, nego delom i objektivna potreba Hrvatske u sadašnjim granicama. „Kifla država“ je neodrživa. Država sa takvim odnosom ukupne površine, te broja stanovnika prema razuđenosti granice, kakav ima Hrvatska, apsolutno je neodrživa, budući da je normalna komunikacija između delova države a da se ne prelazi granica nemoguća i preskupa. Takva država u slučaju neke ozbiljnije vojne pretnje a bez strane pomoći ne bi bila u poziciji da se odbrani.

Takva Hrvatska, ubeđena da se zločin i genocid isplate, željna teritorijalne ekspanzije, nesvesna svoje nemoći, već sada izvan svojih mogućnosti i gonjena svojim realnim geo-političkim potrebema, predstavljala bi rak-ranu Evrope i to na najnesigurnijem mestu. Na Balkanu se trenutno nalaze tri rasno sumnjive ili bolje rečeno, rasno ne-evropske države – Albanija, BiH i Turska. Osim što se geografski dodiruje sa Malom Azijom, Balkan nije daleko ni od Afrike te Bliskog Istoka. To znači da je Balkan ključ Evrope i svaka eventualna invazija obojenih morala bi ići preko Balkana. Očituje se potreba da Evropa na Balkanu stvori snažan odbrambeni bedem.

Da će to teško ići jasno je svakom ko pogleda mapu Balkana. Više malih, podeljenih i međusobno nepoverljivih balkanskih država, sa još nesigurnijim zaleđem ne može služiti kao čvrst bedem. Takvom Balkanu i Evropi nije potrebna nervozna Hrvatska koju smo već opisali a još manje joj je potrebna ponižena i oslabljena Srbija. Na Srbiju se naslanjaju države „prve linije odbrane“, Rumunija, Bugarska i Grčka, što Srbiju čini pozadinom i osloncem. Ako se Srbija ostavi bez potrebene teritorije, ona se ostavlja bez prirodnih resursa, ljudstva, industrijskog potencijala a u neku ruku i volje da brani Evropu koja nju kažnjava a nagrađuje Hrvatsku. U takvoj konstalaciji snaga, Hrvatska niti bi mogla niti htela da održava ulogu oslonca i čvrste pozadine. I proširena Hrvatska je suvuše mala i bezvredna a zahvaljujući svojoj probuđenoj megalomaniji, puna sebe i arogantna. Umesto da vodi zajedničku, evropsku borbu, takva Hrvatska vodila bi sopstvenu ekspanzionističku politiku i time ugrožavala celu Evropu. Nije isključeno da se takva Hrvatska, u svojoj suludoj kratkovidosti i nezajažljivosti ne bi i sama stavila na stranu neprijatelja, očekujući nagradu.

Upravo zbog svega rečenog celoj Evropi neophodne su velika, snažna i razvijena Srbija i Hrvatska svedena na sopstvenu meru i koja zna svoje mesto. Svi drugovi u Srbiji i svetu ovoga moraju biti svesni. Samo Srbija koja obuhvata BJR Makedoniju, Severnu Albaniju, Bosnu, Hercegovinu i kompletnu RS Krajinu, uz sve ostale etničko srpske teritorije, kao i one neophodne Srbiji da zaokruži sopstvene granice i omogući normalnu komunikaciju između delova svoje zemlje, predstavlja realnu garanciju Evropi u slučaju bilo kakve azijatske invazije. Takva Srbija mogla bi u svako doba biti snažan stub i podrška Grčkoj, Bugarskoj i Rumuniji. Samo ujedinjena i moćna Srbija može biti lider Balkana te garant reda i sigurnosti.

Paradoksalno takva Srbija je dobra i za Hrvatsku. Hrvatska stavljena na svoje mesto, svesna svoje nemoći, morala bi iz korena preispitati svoju vekovnu politiku i svoju istoriju. Suviše mala da se meša u poslove Evrope, Hrvatska bi mogla da bira između redefinisanja svog stava prema Srbima te saradnje u ulozi slabijeg partnera i sopstvenog nestanka sa istorijske scene.

Imajući sve gore rečeno u vidu nije teško zaključiti zašto neprijatelji naše rase, svog slovenstva i uopšte Evrope žele malu Srbiju i pomažu Hrvatsku, muslimansku Bosnu i Albaniju. Sveta dužnost svih drugova nisu tugaljivi kompromisi, mirenje i nuđenje srpskih teritorija na poklon Hrvatima nego borba za veliku i snažnu Srbiju u ime zaštite rase i Evrope.
Napisao: Ognjen V.
Preuzeto iz SRPSKI FRONT br.25
 
 
 
 
 
.

25. 12. 2012.

14. januar - najveći praznik

Двехиљаде и нешто година прошло je од Обрезања Господа Исуса Христа, Бога и Спаса нашег, у скромној јудејској Синагоги у Назарету. Мали пенис малог Исуса обрезан је по божијем обреду и обичају свих Јевреја, онако као налаже јеврејски Бог Јахве, Бог божијeг одабараног народа свих древних Хебреја и данашњих Јевреја, и по крви и по духу. Амен!

Он који је оваплоћен ради нашега људског и свекосмичког спасења за нас православне хришћане је, иако се слави зими 14. јануара, истинско и вечно Пролеће, пролеће непролазне Радости и вечне јудејскохришћанске Слободе, спасоносне Љубави и вечнога Живота јеврејства. У његовом обрезанију, вера његових јеврејских отаца – почевши од јудејског премудрог цара Давида – оваплоћена је у Њему, као у свим осталим Јеврејима, јер Господ Исус Христос беше Јудејац и по крви и по духу својеме!

Мали Христос је као дете био гоњен од јудејског цара Ирода, разапет по пресуди аријевског наменика Пилата у име Римске империје, прогањан је и кроз векове од других анти-христа по крви и духу али до дана данашњег није убијен и прогнан из топлих верних срца јудеизованог православног српског народа.

Заједно са Христом непријатељи свег јудејског прогањали су на хиљаде и милионе Божијих људи, од којих нити један не бејаше образан по древном азијатском обичају али којима је Истина била на уснама, Слобода у срцима а Правда Божија вапај и борбени усклик. Нико од њих не бејаше јеврејске крви, нико од њих не бејаше обрезаног пениса попут Исуса и свих осталих Семита, било хебрејске или муслиманске вере али сви бејаху аријевске кри и аријевског језика и сви до једнога бејаху јудеизовани - Семити у својим душама. 14. јануар, седам дана после рожеста Христовог, је осим помена на Обрезање Господње, и дан свети, дан сећања на све прогањане и пале Аријевце по крви али по вери Јудејаца. Амен!

Зато и ви, које и даље гоне Иродови потомци, можете бити поносни што сте на путу страдања, на путу борбе за Добро а против зла, јер је то Пут јеврејског спасења. И нико од вас није данас обрезаног пениса, попут Господа Исуса Христоса и свих његових хебрејских апостола, чак нико од вас није семитске расе и јудејске нације и вере али сви сте у себи душе јеврејске – слуге хебрејског сујеверја из Синајске пустиње.


Српски народ је кроз векове Христа ради прогањан, мучен и разапињан али остао је Боготражитељски народ са истинском вером у Бога Правде, Христа Спаса. И нико до Срба, Аријеваца попут свих осталих Европљана, не беше Семита обрезаног пениса по обичају јудејском и муслиманском; тражећи јеврејског Бога изгубисмо на туђем путу сами себе… Заборависмо наше древно ДУШЕВНО сербско обличије, заборависмо своју словенску душу попримајући страну семитску, заборависмо и наше сопствено име – Аријевци!

Од Обрезања Исусовог 14.01., Бог је с нама у нашој људској природи и у свеукупној природи око нас. Све што је ненормално и неприродно, постаде природно и номално за јудеизоване душе јудеохришћанске.

Овог Обрезања Господњег обраћам се братски и молим се са пуно бриге и наде, за нашу српску браћу и српску децу на распетом Косову и Метохији, поздрављајући их Обрезанијем и охрабрујући их Обрезањем Исусовим: да издрже велика искушења којима су подвргнути, да истрају те да у душама својим у преосталим непопаљеним и непорушеним Црквама, Манастирима и домовима својим, заједно са дечицом својом предосете Пролеће Слободе и Правде, пролеће Славе Божије и Мира на земљи међу људима стране расе и нације који су скоро сви до једнога ОБРЕЗАНОГ пениса попут Господа Исуса, Спаситеља нашег.

Молимо се и за нашу браћу и сестре у окупираној Црној Гори, окупираној Босни, окупираној Херцеговини, светог Саве дедовини, као и за браћу и сестре у свим српским земљама. Молимо се за вас јер нико од вас није обрезан али сте окружени обрезаним непријатељима, обрезаним по древним хебрејским обичајима попут Спаситеља нашег. Чувајте се непријатеља био он било обезаног пениса или обрезане душе.

Стотинама хиљада избеглица српских, нарочито малим Српчићима желим да следеће Обрезање Исусово дочекају у бољим приликама на огњишту својих предака, сећајући се шта су били, шта могу бити, све то са необрезаним телом а против обрезаног духа семитског у њима самима.

Данас кад празнујемо Обрезање Христово не смемо заборавити ни све оне необрезане којима је тешко, да и они осете бар мало топлине семитског Празника над празницима. А Обрезање то јесте и увек је то био код Срба – страни азијатски и одвратни обичај сакаћења сопственог тела. Зашто смо одбацили обрезање пениса наше деце, један туђи обичај, а прихватисмо обрезање наше српске душе, погубни процес за нас као народ?

Свим Србима где год се налазили желим да у искреном човекољубљу проведу овај јеврејски празник у миру и весељу са својим породицама, да би скупили снагу зарад предстојеће борбе за Слободу, Правду и Истину.

ХРИСТОС СЕ ОБРЕЗА!

 Preuzeto sa foruma Srpskog Fronta.

21. 12. 2012.

Бадњак-предхришћански Српски обичај

 
 
Већ смо писали о томе да је наш стари претхришћански Божић био у време зимске краткодневнице, односно дан касније када се рађа ново Сунце, мали бог – Божић – Сварожић. Зимска краткодневница је у исто време и празник Коледа, дан када стари Коледо умире, а рађа се Купало и најављује свој период који траје 6 месеци. Дан пре Божића празновао се слично као и данас, наши преци обележавал...и су Бадње вече и Бадњи дан.

Треба споменути и то да је црква 25. децембар (коледар) као датум слављења Божића усвојила у 4. веку у Риму желећи да потисне „пагански“ празник (Natalis Solis Invicti) слављења рођења Сунца. У целој старој, претхришћанској, Европи зимска краткодневница и дан рођења Сунца обележавали су се празнично.

Већина обичаја везаних за Бадњи дан и Бадње вече имају претхришћанско порекло, мада је црква покушава да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече храст, који је код Словена одувек био свето дрво.

Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Већ у рану зору, пуцањем из пушака и пиштоља, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Углавном се сече храст али неким крајевима секу цер или ређе букву.

Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета (у новије време) или младо дрво (као што се то некада радило), које би се тако цело носило кући, или се прво кресало на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.

Бадњаци се секу уз особиту пажњу и уз такве обичаје који показују да се бадњак поштује као дух дрвећа, по неким, и као само божанство, од којег се очекује помоћ и од којег зависе плодност, срећа инапредак. По старијем обичају, бадњаке су секли рано пре сунца.

Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Негде бадњак ословљавају "свети бадњаче" и уједно му објашњавају с којом га намером секу. Том приликом домаћин обраћа се бадњаку овим речима: "Дошао сам к теби да те однесем дому моме, да митамо будеш веран помоћник у сваком напретку и бољитку, у кући, у тору, у пољу и на сваком месту". Бадњак се сече са источне стране, тако да и падне на источну страну, и то без задржавања, да се не би срећа задржавала. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.

Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења. Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.

Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле.
Бадњаку се приноси жртва биљних плодова и приликом уношења, на тај начин што бадњак и лице које га уноси укућани посипају пшеницом или сваковрсним житним семеном. Бадњаци се кући носе одсечком натраг а гранама напред, па се пред кућом прислоне уз врата врховима наниже, док се на ватру полажу брадом према истоку. По општем обичају, домаћин поспе бадњаке пшеницом и прелије вином, што очито представља жртву бадњаку, од којег се очекује свакодобро.

После доношења бадњака се коље печеница. Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.

Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају "Ко је?" одговара "Бадњак вам долази у кућу". Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори "Добро вече бадњаче!". Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима "Срећно вам Бадње вече", на шта га укућани отпоздрављају са "Бог ти добро дао и среће имао", док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.
Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд. Глава домаћиновог бадњака остаје за следећу годину и на њој ће се наложити нови бадњаци.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима...
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у 17. веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном.
Негде деца, а негде домаћин, "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи: "колико искрица толико парица, пилића, кошница..." набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.
У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб "њива" на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.
У неким крајевима Србије и садашње Босне за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Такође, од обредне вечере од сваког јела по мало ношена су на раскшће вуку за вечеру. Вук је, као што знамо, митски предак Срба и посебно поштовано биће.
Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини. Пост пред велике празнике није хришћанског порекла. Како неки аутори сматрају у претхришћанско време дан пред сваки велики стари празник људи су постили, док је главнои празник по обичају обавезно мрсан.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. Бацање хране преко рамена (пасуља, ораха...) као и остављање исте по ћошковима кућа је свесловенски обичај, повезан са духовима предака, сачуван из најстаријих дана. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.
Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.
Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. Сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. У Црној Гори мушкарац је чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи: "Оволико у нашем тору било оваца, коза..."
Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.
По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати.



Preuzeto od udruženja Staroslavci Srbije!!
Slava Srpskim Bogovima!!!

.

ВАСО ПЕЛАГИЋ-Умовање здравог разума

ШТА ЈЕ ГОВОРИО АРХИМАНДРИТ, ПРОФЕСОР И ДИРЕКТОР ЈЕДНЕ БОГОСЛОВИЈЕ О ХРИШЋАНСКОЈ ВЕРИ И ЊЕНИМ ДОГМАМА

УМОВАЊЕ ЗДРАВОГ РАЗУМА
Заблуда је основни узрок свих зала.
Религија је најкрупнија заблуда.
Светлост науке и здравог разума
дужна је да растера кужну
маглуштину свих предрасуда.

Сви свесни чланови народа и људства сматрају да је велика добит доћи до здравог разума, здравог умовања. Јер се само умовањем здравог разума добија способност, снага да људство зна и може да изађе и створи све услове, основу коју ће му учинити и осигурати срећан и благодетан, напредан и слободан живот.

То је циљ праве науке и цијелог људства. Стога се сви прави пријатељи народа озбиљно брину, па и са пожртвовањем свог живота раде, да се сви чланови народа и људства помоћи наука и рада тако развију да знају о свему здраво расуђивати, паметовати. То је врло нужно, јер и прошлост и садашњост и наука и практика дају нам небројане примјере и увјерења да ће народ без здравог разума довјека несрећно, грабљиво, небратски, јадно, крвнички и ропски међу собом живјети и сатирати се, и поред свега тога, без здравог умовања и пословања биће ропске слуге ништарији, глупости, тиранији и лажарији. – Под овим последњим ријечима много је замишљемо. Нека се тумачи.

Додуше и данас сва тако звана ''интелигенција'', која радо прима и даље бакљаде и банкете, сматра и тврди да ради и мисли о разлозима здравог разума, мада је огромном већином ово од ње далеко као небо од земље. Само искрени тежак признаје за себе да је ''прост'', ''неук'' и да о том и о том не умије говорити и мислити као ''учевни свијет''.

Ми овдје нећемо пјевати оде ни једнима ни другима него велимо: Само она индивидуа (личност) има здрав разум која је кадра да све ствари, све појаве, све предмете и пригоде на себи и око себе посматра, цјени и уважава онако какве оне уистину јесу и какве трба да буду. Наравно, с таквим разумом морају се посматрати и претресати сва друштвена и научна питања, све уредбе, сви обичаји, све среће и несреће људске.

Али ми у овом спису узимамо као предмет умовања само једно, али ипак врло велико човјечанско и научно питање – религију, и у кратком прегледу све оно што она за собом вуче. И сви иоле разборити људи знаће да је и ово од големе важности, јер стећи и практиковати, здрав разум у погледу религије не само да је неоцјењена добит за умни и морални напредак људства, него и за материјално и здраствено благостање свих људи и народа. Јер само у једној држави, и то средње великој, као што је, на пример, Француска, биће око 40000 и писмом велимо 40000 крупних и ситних слуга бога и олтара које народ мора плаћати. Они и њихови дућани, цркве и манастири, сигурно коштају за сто година неколико хиљада милиона франака, а с толиком сумом могли би Французи регулисати све ријеке и канализовати све баруштине што би народу од огромне користи у здраственом и материјалном погледу. Осим тога, тих 40000 слугу бога и олтара страховито завађају, кваре и заглупљују народ што такође причињава народу голему штету. И то је засебни кружни грч на тијелу народном и људском. Ово што је речено за Француску важи и за све остале народе, па ма коју вјеру они вјеровали.

Прелазимо на ствар.
Обични разум вјерује, приповједа и утвруђује као вјечиту истину да на небу постоји једно провиђење – бог; да је он творац и одржач свега видљивог и невидљивог на свијету; да је он добар, преблаг, свемогућ, свемогући отац свих људи и да о свему премудро размишља и праведно управља; даље, да је он за шест дана створио овај свијет из ништа; да су Адам и Ева први људи, да их је он створио по своме подобију и да се од њих намножио људски род; да од постанка свијета има по јеврејском казивању око 5000, по католичком нешто више, по православмом источно око 7000, а по мухамедском и кинеском још друкчије. Још даље, да је бог из гњева прена људима пустио потоп на земљу и потопио све што дише осим Ноја и онога што је с њим било у лађи; да је из љубави према људима послао сина свог Исуса Христа да спасе и избави све; да брз његове – божје воље не може пасти ни длака с наше главе; да је библија света књига; да је цркава дом божји; да су од самог бога на небу рај пакао за вјечну награду праведницима и ужасно мучење грешника; да су попови и калуђери – мантијаши слуге божје, намјесници божји и посредници између бога и људи; да је молитва нужна за спасење а благослов за срећан живот итд., итд.

Обични разум вели да је цијелисходно што људство потроши у име свега тога годишње неизбојане суме новца и много труда. Прорачунајте само шта коштају толике богословије и њихове књиге, цркве и манастири, њихове одежде и остали утовари; попови и калуђери итд. И то ће само износити огромну материјалну штету осим умне и моралне. Ове последње тако су велике да се не могу ни израчунати но само замослити.

И обични разум не само што тако вјерује, тврди и на то толико жртвује, него и силом закона, затвара и оружја приморава све остале не само да у то вјерују него да на то морају давати одређене суме, па ма свијет имао или не имао.

Обични разум одобрава и то да његова рођена деца уче у школи природне науке које одричу библију и све споменуте ''божанствена'' ствари и сматрају их голом спрдњом, и у исто доба уче катихизис, црквену историју, ''света писма'', који опет угоне у лаж природне науке. Јадна дјеца стоје на раскршчу, не знају којим ће путем. И све то скупа утврђено је државним, црквеним, па кроз то двоје и обичајним законом. Ко се усуди да пориче так кужни апсурдум, одмах је назван ''јеретиком'', беззакоником и отпадником итд. и осуђен најстрожом осудом.

Али ипак нови свијет – људи здравог разума – на основу чисте науке и уиме достојанства и интереса народа друкчије веле, вјерују и проповједају.

Они не вјерују лијепим и крупним, сјајним и китњастим ријечима које вјера говори кроз уста поповштине, но хоће да се све посвједочи фактима и дјелима. Стога они задају себи питања и овако резонују (умују): ако је мантијашки бог онда заиста био кадар да створи свијет из ''ничега'', зашто и сада одједном не створи човјека – потпуним човјеком, то јест да свака индивидуа у часу постане одрасла, здрава, учевна, поштена, праведна, срећна итд. Па тако се не би јадне мајке онако мучиле око рађања и његовања дјеце, не би се толико мучило и трошило на школе, цркве, докторе и параграфлије, судове и тамнице. Да је тако учинио, свако би вјеровао да је тај слављени небески бог ''свемогућ'' и да из ништа добро може да створи свашта. Дјело на видјело, па ће свако рећи поштен посао тачан рачун.

Но обични разум вели да је то све одређено тобоже као казна што су Адам и Ева сагрешјили у рају окусивши ''од забрањеног плода''.
Здрав разум одговара на то питајући: па шта је криво човачанство свих земаља и свих времена да због тога страда? Није људска кривица што су Адам и Ева сагријешили, а нису ни њих двоје криви, него је крив сам творац – бог. Каква мајка онаква и кћерка, вели народна пословица. Да је бог боље, савршеније створијо свој пород, производ, ни творевина му не би сагрјешила. Шта је свијет крив што је лончарев лонац – створ прснуо при првој проби? Зато је крив сам лончар што није хтијо да га боље начини. Нису крива дјеца што нису као што треба школована, радна, здрава и поштена, него родитељи, друштво, рђаве уредбе, управљачи и наставници. Само луд и непоштен лончар може захтјевати да се сав свијет казни за сва времена и вијекове зато што је његов лонац није испао као што треба. Тако што не би учинио ни најпокваренији султан, а камоли ''премилостиви'' и ''праведни'' бог.

Обични разум се исто тако вара што доказује да је овај свијет створен прије 7000 година. Здрав разум, на основи науке, назива то неистином. Та неистина види се и отуда што и саме вере неједнако означују вријеме, те тиме саме себе угоне у лаж. Тако, на пример, православна источна црква одређује око 7000; католика и протестанска близу 6000, мухамедска и јеврејска око 5000 година, а записи индиски једни одређују око 30.000, а сруги око 200.000 годинаод створења свијета. Тако, далеке, цркве разнолико петљају са одређивањем година од стварања свијета, а по тачним научним доказима прошло је стотинама хиљада година откако се човјек појавио на земљи и читави милјони од зачетка ове наше земље до развића овакве природе , какву данас видимо у васељени и човјекову организму.

Здрав разум се јако чуди што обични разум и црква проповједају да се људски род наплодио од адама и еве, кад и по ријечима самог такозваног ''светог писма''они нису имали ни једне кћери.Ваљда је њихов син Каин рађао децу!-То је смишљено и неприродно и ужасно- и сваки иоле поштени и паметни поп мора се стидјети да приповеда овакву петљанију и бесмислицу, јер је ово булажњење грозно од оног што га болесник чини у врућици.

Црква вели да је бог створио човјека по своме ''подобију'', а здрав разум одговара да она тиме ужасно каља и себе и бога.Јер по томе изгледа да је бог глуп као Ева, која слуша змију,вјетрењаст као Адам кога жена вуче за нос, пакосан као Каин који из зависти убија свог постенијег брата Авеља, бјел као Европејац , црн као арапин, дивљачан као дивљи народ и посвијећен као цивилизовани свијет, напуњен са смрадним ђубретом у трбуху као и сваки други човјек и животиња, снабдјеван прибором,апаратом што прави дјецу и потпомаже супружанско задовољство (а на другом мјесту вели свето писмо да је он дух без тјела и одређеног мјеста), тиранске нарави као фараони и нерони и добар као цинцинат, ранклин, Роберт Овен други, џандрљив као џандрљиви лончар који час грди а час опет купа лонце. По рјечима такозваног ''свјетог писма'', он час ствара свјет и благосиља га, а час га проклиње и кажњава потопом, глађу, маглом, жабама, гуштерима, разним болестима и пакленим мукама, сад ствара човјек слободном вољом, а сад га сам и преко других кажњава за слободну вољу, час назива људе изабраним породом а час пакленим изродима, час шаље поруке и ''спаситеље''- Христа, Мухамеда и друге да народе науче и од сваког зла спасу, а час их под мамузу бич свјетих тирана-крвопија и спрема им ужасне муке у паклу.Управо сав посао бога и његово понашање изгледа још горе но султанове реформе и његова ''отачаска брига''за вјерне поданике .И јадни свијет на само што у све то вјерује , но откида од својих уста, те даје да се то што боље шири и утврђује.
Обични разум и црква проповједају да је бог праведни, милостиви и добри отац свих људи и да он о свему праведно суди и очински бригу води.

Здрав разум вели да је то само хокус-покус.Ако је бог такав, зашто се крије од своје дјеце којекуда по небу? За учитеља, који никад није дошао дјеци и ништа им није показао, веле људи да је неваљао и прогоне га.За родитеље, који би од дјеце побјегли у шуму, па поручивали: молите и платите сарафа и адвоката да нас моле да се смилујемо и дамо им штогод-свако би рекао да су такви родитељи или праве будале или до крајности покварени и непоштени.А шта се може рећи за бога, који тако исто чини, то нека сами читаоци пресуде и кажу.-А реална филозофија вели да је он уображена машта глупости, најдубље глупости.

То је једно, а друго, по доказима ''светог писма'' он је дигао народ из мисира и повео га у земљу Хананску, гдје je требало као бајаги да има сваког добра у изобиљу.У том путу он му је био такав моћни спаситељ да је јадни народ морао пуних четрдесет година да лута тамо амо по моавским пустињама, подносечи најгрозније невоље од глади, жеђи,голотиње и непогоде.Па умјесто да му што прије помогне да дође до означеног мјеста и да му подмире невоље, он издаје са Мојсијем законе у којима фараонски звони:''Ја сам господ бог твој и другог бога осим у мене једног не смијеш вјеровати;шест дана ради, а седми иди у цркву,прилажи прикоге, моли ми се и метениши итд''.И ту се бог понаша према раји као Ченгић-ага који горопадно звони невољном народу:
''Харач!Харач!рајо, ајмо!Пара треба господару-'';
А раја одговара:
''Хљеба и с хљебом господару, од умора и глади смртно смо изнемогли.''

Народ у пустињи вапије за храном и водом, а ''праведни отац''-бог упртио законе те му их намеће без његове воље захтјева бесмислице.Зато што се народ томе противио и разљутио Мојсија тако да је разбио и уништио таблице закона, бог га осуђује да лута по шуми четрдесет година, те тако изумире сав постојечи нараштај да други осјете казну божју.Тако исто Ченгић-ага умјесто да се очовјечи и уљудно саслуша и задовољи потребе народа, трпа у хаос и осуђује на тешке муке и вјешала сва оне који се усудише заплакати и умјесто давања харача тражити помоћи.И бог, исто као Ченгић-ага, глоби народ, јер јадни свијет мора да храни ''слуге божије''-мантијаше и прави им дућане за спекулацију,то јест цркве и манастире.И зато се морају да чине обилати издаци.Зато бог сам не храни своје слуге и зашто сам себи не гради ''божије домове''? Та и најпокваренија ћифта плаћа свога слугу и о свом трошку прави себи домове и дућане.Па зар праведни бог стоји чак и испод њих?Та то је султански. -Само нечовјечна госпоштина старог доба-племићи, спахије нагонили су народ на кулук, беглук да ин бесплатно гради дворове и њих и њихове слуге храни својим знојем.То је ужасно упороћеђење, али је тако. Па онда:зар је то праведно и очински да радник-тежак и занатлија поваздан мора аргатовати и на несносној зими, врућини, непогоди и опасности, па тек по кој динар на дан добије као награду за тај тешки рад;а државна, новчана и црквена господа добијају за лаки канцелариски и олтарски рад дневно у готову новцу по 10, 20,40,80,100,1000,6000 и по 70.000 динара.Па поред свега тога, тај творац цивилизације, културе и прогреса-радник,презрен је и гоњен до животињског стања од те господе, од ''слуга божијих''.Чак и по човјечанској памети отац се мора једнако за благо стање свелколике своје дјеце, и да од укупног постојећег родитељског имања добију једнаку награду.У свакој породици сви имају једнаке дужности и једнака права на уживање.И онај се најбоље пази и поштује који је највише одан и изложен раду, а ''праведни'' бог одредио је највећу награду и почаст оној својој дјеци која најмање раде и обављају најлакше послове, а нај мању награду и презрење оној дјеци својој што извршавају најтеже,најопасније и најпрече друпштвене послове.Али то је ваљда што је радник сто пута поштенији и побожнији од сваколике такозване црквене и државне господе. И ово је за људе обичног разума,за цркву привлачно и очински, али за нас ово није никаква правда и очинска брига, него дубока неправда и несрећа, а коме јест, нека му је начаст, док му научни морал математичка истина не расвјетли запрљани и замрачени мозак и не очисти од вјечног и отровног брлога.

Обични разум и црква вјерују и тврде да је бог ''свемогућ'' и да је све ''премудро'' створио. Држећи се обично свог пута, здрав разум вели: ако је бог свемогућ, зашто не удеси бар то све човјечанство вјерује једну вјеру, па макар у њега; да једним језиком говоре, да једним писмима пишу, да се служе једним календаром. Па онда много би доликовало ''свемогућој сили'' његовој да удеси међу људима све остале згоде за срећан, човјечан и братствен живот свеколикој људској чељади- његовој дјеци. Тим би бог неописано унапредио човјечанску културу, уништио садашње големе међусобне човјечанске зађевице, мржње, сметње и несреће.

Здрав разум вјерује да онај презрени и загарени радник има много већу свемогућност но високопоштовани и високопоштујући бог. Радник натјера, то јест удеси да му ватра и вода читава чудеса могућства указује, служи, врши. Он помоћу тих двију природних чињеница креће пред нашим очима, јури на рад и зауставља големе машине у фабрикама, лађама, жељезницама које или израђују или вуку и преносе огромне терете свјетских намирница. Он је удесио из грубе брдске руде магнетску жицу – магнет који хвата гром и спроводи га у земљу да не чини штету, а то није шала, јер гром је, по тврђењу обичног разума, божја воља, па радник савлада божју вољу и моћ. Он је из речене брдске грубе руде удесио другу жицу – телеграф, те помоћу ње разговара у тренутку са далеким крајевима и за три минута његове ријечи обиграју око цијеле ове наше земље и донесу му одговор. У лабораторијама научни радници учине из метала и ваздухада пред нашим очима гром грми и муње сијевају. Хиљадама година звона звонише, клепала лупаше, цркве се подизаше и украшаваше и народи и мантијаши кољено – приклоњено богу се молише, па још никада премилостиви и свемогући бог не учини таква чуда ни пред нама ни изван нас. А радникто једнако чини кад год је за то потреба, не тразећи од нас ни молбе ни благодарности ни цркву ни мантијаше ни прилога ни одређених дација. Сад ћемо да видимо шта вриједи и уколико је истинита његова ''премудра уредба и цјелисходно провиђење'' које уживају његова блага дјеца. У једном крају влада тиранија, неправда и ропство због чега бјесне крваве револуције између угњетача и угњетених, а у другом харају разне епидемије: колера, тифус, свакојаке грознице, оспице, врућице итд.

У оном крају влада ужасна суша, гдје људи умиру од силне сунчане припеке и губе сву љетину, а у овом напротив бјесни ужасна бура, олује и поплаве које јатомице упропашћавају, грабе и сатиру не само усјеве и марву него и зграде, куће, алате и људе. Помислимо само шта је недавно било у Чешкој, Француској, Швајцарској, у Мађарској са Сегедином, Будимом и другим земљама, па онда оне омање поплаве око Дунава, Саве, Тисе, Мораве итд. Силесија вароши, цела, имања и народа потопљено и уништено, па баш нигдје се не појави праведни и премилостиви бог да помогне своје вјернике и штету им накнади. Народи су њему вјечито давали прилоге, а он њима не да ништа ни онда кад су из темеља упропашћени. Грозног је срца отац небески!

Не само то него сјеверу дјеца преблагог небеског оца скапавајуод тешке зиме ма да се облаче у троструке кожухе, а на другој страни,ближе екватору, ни голи становници не моги дању опстати на земљи од тешке врућине, него копају земунице и бјеже под земљу. Овдашњу божју дјецу бију громови, а тамошњу глад и мразови, тља и гусјеница претворише све у пустош.

У овим колибицама чами, болује и умире вјечити радник због притисака, оскудице у храни, голотиње и умора; а у оним пространим палатама бијесни, раскалашни и од нерада и силног преизобилног јела, пића и луксуза лешкаре и благују угњетачи, грабљивци, варалице и крвопије људства.

Онамо радници израђују по вас дуги дан тешке и опасне послове, па им силни овог свијета дневно баце као награду тек по динар, два или три, а овдје папе, патрике, султани и милионари, фабриканти поред балова, салона, позоришта, картања, билијарења и харема, прегледају и потписују пресуде, мјенице, декрете и подобне лакоће, па зато су ипак награђени дневно по 1.000, 50.000, 70.000 динара у готовом новцу, као што смо то напријед споменули.

Негдје људи – та божја деца – болују и умиру од невоље, због оскудице земљишта, а толики простор оба пола земље лежи покривен ледом и снијегом, а око екватора пјесковит без људи и неплодан, Зашто не би ''свемогући'' бог учинио то земљиште родним за своју дјецу? Нећемо говорити о ужасима земљотреса и активним вулканима који ужасавају људсво, крше земљину површину и зграде и затрпавају читаве вароши, људства и имање под струју лаве, под њене големе валове у бездану мора или земљине провалије.
Да ли се ту премилостиви бог игра жмурке са људима и њиховим намирницама? Или је то ваљда божја шала са својом милом дјечицом? Збиља!

Јесу ли премудро створење: змије, гуштери, кртице, мишеви, бубе, гусјенице, вране, свраке, уши, буве, кукољ, главница – кљасти, глуви, нијеми, ћорави, сулудасти, крастави, гушави итд. И поред свега тога ужаса црква непрестано учи на ''јутарњи'' и на ''вечерњи'': ''свјако је дајаније божије благо и свјак дар совершен јест'', а то ће рећи нашим језиком: све је честито што бог даје, и све је савршено што је он створио и даровао људима. Поред тог наведеног страховитог хаоса у друштву и природи, отворено и непрестано учи нас света мајка црква, света спасавајућа вјера да је богу тако јако омилио свијет да је и сина свог једнородног одредио на жртву ради ''спасења људског''. Или је ово лаж или је бог велики петљанац. Прво, зашто се он сам није дао на жртву него сина послао, а друго, што ће жртве које ништа нису користиле? Ако има снаге и љубави према људствунека само рече, па да буде све добро.

Здрав разум не види у свему поменутом уређењу земљином и свјетском ама баш никакве божанствене свемогућности ни правичности ни премудрости већ види све супротно. Он види, познаје и признаје да све те и цјелисходне и нецјелисходне појаве произилазе по природним законима према којима све на свијету бива без икаквог удешавања према људским потребама. А праведне и неправедне уредбе, паметни и будаласти обичаји зависе од памети или од глупости људског друштва. Наравно, обични разум одмах на ово потегне свој претпотопски разлог рекавши: а ко је други дао човјеку тај разум но ''свјемогући'' бог? – Здрав разу одговара да ни то није бог дао.
Тијело се развија помоћу ваздуха, топлоте, свјетлости, хране, пића и рада. Одузмите ово човјеку, као и сваком другом живом створу који расте, па ће одмах све угинути, па ма за његов живот сви свјетски крупни и ситни мантијаши кољеноприклоно бога молили и ма се сва земља у саборне цркве обратила.

А разум човјеков зависи од друштва и природних услова. Одвојте дијете од друштва и оставите га у шуми са свињама, и оно ће, ако га животиња не поједе, постати дивљи и пасти траву са осталом марвом. А растући у друштву човјековом, мало помало навикне и научи се ономе што у друштву види и чује. То је јасна истина, па стога велимо: ако је, дакле, мантијашки бог кадар да покори поменути дјелокруг и постојеће појаве природе и да пред нашим очима изврши све оно што је за све људе добро и срећно и што поменути радници врше и стварају, онда смо и ми готови поштовати њега исто као радника и природу, па још и више, ако се пристоји богу као султански захтјева од људи прославу и покорност, молбе и дације.

Ако ли пак не може или неће то учинити, онда не само што није вриједно чинити толику почаст и толике трошкове око имена његова него је то чак лудо и недостојно од стране његових дојакошњих поштовалаца, јер то је најлуђе идолопоклонство, али само у финијем облику но што су чинили прастари дивљи народи.

Обични разум и црква упућују свијет да једнако брине о души, о рају и паклу; а здрав разум вели: такозвани рај и пакао такође је злонамјерна мантијашка измишљотина којом су лакше могли да плаше и глобе народ. Јер због раја и пакла народ је морао чинити прилоге ''мајци цркви'', то јест мантијашима, да би му свети оци духовници испросили опроштење од бога и припремили мјесто у царству небеском, у рају. Ради тог циља измишљена су и крилата дјеца-анђели и црни рогати крилати ђаволи. Ради тога су измишљене цркве и молитве, крштење и вјенчање, опјело и задушнице.
Без сваке те машинерије и спекулације не би могли црквени и државни угњетачи да тако лако заглупе народ, па га глобе и увјек држе пред очима.

Препредени угњетавачи су знали да је народ незадовољан својим ропским стањем и теретним државним уредбама. Знали су да ће он почети да у одморне дане премишља у друштву о својим невољама, па тако може наћи узрок невољама и отпечатити договор и организацију како ће растргати све узроке и нити што народу ните и доносе несрећу.А ко је други нитио и откривао те нити људских несрећа него мантијаши, слуге бога и олтара, а они су онда били власници и државне и црквене уредбе.Стога су они у одморне дане сабирали народ око себе и кљукали му у главу да се непрестано моли, да мисли о богу, рају, паклу, о својим тјешким гријесима, и да никад не заборави да ће сви они наслиједити царство блаженства вјечитог у рају који пате и трпе овдје на земљи и слушају своје старјешине и наставнике, проповиједајући свијету божју ријеч што гласи:''повинујте се властима, јер је свака власт од бога'', и ''ко претрпи до краја, спасиће се''.

Да је црква заиста тежила за тим да створи глупав и покоран народ види се из црквених књига, из ''свете литургије'' која пјева: ''блажени су они што су кротки и духом нишчи''. И ваљда је зато множила и још једнако множи царство мртваца на небу. Па рашта онда бог ствара револуционаре-људе? Мање би заврзламе било да умјесто људи ствара само овце, па- мирна Крајина. Оне су и кротке и '''ништаве духом''. Бар тада не би требало ни пакла, ни ђавола, ни црквених молитва, ни мантијаша, ни свеколике садашње глупости што се због тога рађа и траје, подржава и потпомаже.

Или ваљда бог има пасију, ћеф му је гледати како се свијет мучи, страда, глоби и у паклу гори као што су римски тирани уживали, попијевали ипоигравали од радости гледајући како Рим гори у пламену и како лавови раскидају људе у циркусима-позориштима?
Таквих будалаштина пуно је свето писмо, а исто тако и све проповједи ситних и крупних мантијаша. Рај су описали тако баснословно и китњасто да би човјек помислио како је у њему урнек свих красота и наслада.Мухамедански мантијаши још поетичније претстављају красоте раја велећи да ће се тамо вјерници, поред осталог уживања, користити и ''хуријама'' која ће и послије супружанског сношаја довјека остати дјевојке као богородица поред Јосифа и рођења Христова ''дјева''. Само је чудо нама зашто се и једни и други не поубијају да те красоте час прије уживају горе на небу , него овдје живе, те глобе и варају народе.
И у томе се састоји њихов морал и њихова брига за повјерено ''стадо''. О, блаженог стада, које им још и данас вјерује и прилог даје! Докле ли ће тако?

Но здрав разум и научни дурбин не виде у небу и раја ни пакла, ни Христа, ни Браму. Он види тамо бескрајну просторију и безбројне звијезде које су дјелимично много вјеће од ове наше земље. Стога вели:море, људи! Маните се ви те религиозне петљарије! Не трошите ни снаге ни здравље своје око небеских, божанских сањарија од којих још нико користи није видео, нити ће видјети, пошто тога нема. Него умјесто тога размишљајте и изучавајте из чега се састоји више тијело и шта му треба па да оно буде здраво, промишљајте како ћете укинути све оно что вам рађа несрећу, па удесити уредбе у друштву онако да свима вама соносе срећу, једнакост, знанственост и богатство; изучавајте природу и њене законе да би сте лакше могли употребити и користити људства итд. То је достојно људства и историје, то је циљ културе и прогреса, то је задатак науке и људи, то је најчистији морал у свему свијету.
Уосталом морамо признати да и сами државни закони поричу биће бога, прво, тима што је законом одобрено изучивање природних наука које из темеља поричу биће бога, а особито ембриологија, физиологија,физика и хемија, а, друго, што држава не кажњава људе који псују по улицама и биртијама по сто богова, Христоса, богородица, анђела и крстова, а опсујели ко владајућег монаха и царицу, одмах га хватају, затварају и осуђују на робију.

Обични створови вјерују и тврде да је библија ''света књига-свето писмо'', па због тога се на све могуће начине тумачи усмено и писмено одраслом и неодраслом свијету. И да би ту голему књигу такорећи укљукали народу у главу, она је на свима језицима уопште и напосе штампана, те се преко мисионара по свему свијету раздаје и бесплатно и за јевтину цијену.

Здрав разум види и вели да је такозвано ''свето писмо'' скуп, зборник мантијашких изопачених и глупих измишљотина и да више вриједи за човјечанство један табак физике, физиологије, хемије, но све црквене и богословске књиге што су написане од искона до данас.
Као потврда овог ево чињенице: код свих вјерујућих, у светом писму најважнија је и најсветија књига ''Јеванђеље'' и ''Апостол'', и када се она чита милиони православних и кривославних сагну главу или падну на кољена ради веће почасти и марљивог слушања, а затим је љубе и даривају.

Па шта налазимо у тој тако светој и поштеној књизи? Ево шта:
У Јеванђељу Матејеву, у глави шестој, и стиховима 25, 26, 27, 28, 29, 30 и 31 стоји да се не бринемо за свој живот, шта ћемо јести и носити, но да се угледамо на на птице небеске које, вели, и не сију и не жању, не сабирају у амбарове, па их отац храни.

Даље, шаље нас да се угледамо на цвијеће, љиљан и друго волећи како и оно ништа не ради, па љепше је обучено и украшено него Соломон у својој слави и у свом богаству. По тој божанској науцисветога писма ми треба да уништимо и школе и науку, и радионице и алате, - дакле, и сву културу, па да голи голцати у зими или у снијегу очекујемо све од премилостивог оца небеског или да у таквом стењу брстимо лишће и са марвом пасемо траву као што некада чинеше калуђери и калуђерице по долинама еуфратским месопотамским. Може бити да јда је то добра наука за створове обичног разума, али људи здравог разума јавно се спрдају таквој науци. И дјеца иоле здравијег разума веле да је обични разум заборавио да се птице хране у љетње доба од нашег труда, наших усјева, а зими, кад снијег све покрије, птице небеске кљују нашу и марвену балегу. Стога ми захваљујемо светој мајци цркви и милостивом оцу небеском и ''преблагом спаситељу свијета'' на таквој храни и честитамо богомољцима што ће такву уживати у будућем животу блаженства божјег – небеског.

Даље, у истом јеванђељу у главама 5, стих 30, 40, 41, 44, препоручује нам ''спаситељ свијета'' да се не бранимо од зла, него ако те ко удари по десном образу обрни му и лијеви; ко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину, ако те ко потјера један сат иди с њиме и два; љубите и непријатеље и чините добро онима који вас мрзе и гоне итд.

Је ли да је праведна и мудра поука? Еј, рајо узбуњена! Куд ће ти душа?! Што ниси слушала преблагојеванђеље, те си подигла буну против оних што те гоне, принуђивају и твоју зараду односе, отимају. – У данашњем друштву ни најглупња дјеца не би послушала такву поуку. Зар је праведно сносити над собом грабеж и тиранство зарад ћефа појединаца? Заиста, не.

Свети апостоли нас уче да будемо свима ''јакоже сви'', то јест са Јеврејима као Јевреји, са Римљанима као Римљани, са добрима добри, с лоповима лопови. Иди по вољи свих, дакле, и вољи угњетача народних, а истина, правда, поштење и савјест, - то је код њих ништа. Даље, они веле ''повинујте се се властима, јер је свака власт од бога'', што смо и напријед споменули.
И то је морал светог писма!

Дакле, ако крштени и некрштени султани и паше угњетавају и глобе народ, то је од бога и то треба трпјети, томе се треба покоравати. Ај, весела сиротињо рајо, грдно ли си сагријешила што си се усудила да да подигнеш револуцију против законитог владаоца и власти? – Зато ваљда у нашој савезној српској револуцији против угњетача цариградских и држаше ''пастири народа'', слуге божје – сарајевски и мостарски владика – страну тих угњетача народа, а прогласише револуционаре Босне и Херцеговине као отпаднике и безаконике друштва. Папски клир у Риму и православни и католички патријарх у Цариграду писали су и говорили против народног ослобођења и држали су страну народних крвопија. – Највећи је морал радити да угњетени постане слободан човјек уживајући сва своја човјечанска права и срећу као и сваки члан друштва. И народна борба Босанаца и Херцеговаца циљала је на то. И на срамоту цркваног морала, ''слуге бога и олтара'' гласаше против народних права, против народне слободе и среће, против свога ''стада'' и свог храниоца – народа. Још нешто ради огледала тог црквеног морала. На крају јеванђеља Јованова стоји да је Христос толико радио и добра учинио народу за вријеме свог бављења на земљи да би кад би се све описало, било толико књига да ни у сав овај свијетне би могле стати. Овакву ужасну лаж могао је само речи из темеља луд и подао човек, јер је Христос, по казивању ''светих'' књига, живио свега 33 године, а само је три године јавно проповиједао.

Овдје не треба наводити друге доказе о томе шта вриједи мантијашка и црквена ''поука'' и морал. Овим је очевидна прљавост и ништавило њиховог морала и њихове науке, њихове науке, њихове вјере и бога, сама собом истумачена за оне који имају бар и мрву здравог разума, који умији зрело паметовати.

Обични разум и света црква вјерују у божја чудеса која набрајају у старом и новон завјету, - да су бог, његов син, света дјева Марија лијечили болеснике, хранили гладне, напојили жедне итд. Научни и практични здрави разуми то одричу и сматрају да је то гола лаж. Јер ако су онда могли да чине таква чудеса, што сада не чине, када хиљадама људи умире од глади, болести и голотиње? И тако бива на све стране ове наше земље. За вријеме савезне српске револуције ено на хиљаде сиротиње раје, лишена куће и имања, умире. Зашто бог и свеци не укажу своја чудеса у пошиљци хране, одјеће и такве помоћи да се за неколико дана ослободи од својих угњетача? Ако то неће да учине нама, грешницима и безбожницима, зашто бар у таквој невољи не помогну раји? Та бар је та наша несрећна раја била и јесте дубоко побожна и вјерна богу и цркви. И заиста заслужује много већу помоћ но њени угњетачи. Та ено и чувене тврдице и себичњаци – богаташи енглески очигледно помажу рају храном и одијелом, а премилостиви отац свијета – бог и ''пречиста'' богородица баш ништа не помогоше својим вјечитим поштоваоцима и молиоцима. Јеста, али оно што не постоји не може се ни пузећи показати, акамоли чинити чудеса. Но обични створови ипак вјерују као и прије. Они не могу да смијесте у своју главу да је сва помоћ и одмоћ у човјеку, у природи и у удруженој снази друштва.
Обични мозак вели и вјерује да је Христос спаситељ људства, да је опростио људство од Адамског гријеха и тиме отворио пут у царство славе и блаженства.

Али здрав разум не види и не може да нађе ама баш ни једног факта да то посвједочи. Он жели да му се ''опипа телно'' покаже чиме је христос спасао свијет. Ми видимо својим очима да и данас кроз сву прошлост историје свијет трпи свакојаке несреће и невоље послије Христова доласка до данас исто као и прије Христа. Ни елементарне непогоде, ни друштвени догађаји и неправде нису се у главном промијениле. Прије њега владали су свијетом и сисали крв народа и људи фараони и фарисеји, књижевници и њима подобни акрепи људски, а данас крштени и некрштенисултани, мантијаши, параграфлије, сабљаши и ћифтарија мало финијим начином и у углађеној форми, подобно стјеници и пијавици, испијају животну снагу свему радном човјечанству. Па још не само то, већ баш у вријеме његово и послије његова рођења па све до велике Француске револуције било је народима још горе него прије њега, јер су држана и црквена господа сматрала народ као и сваку другу марву. Људи, жене и дјеца продавани су и куповани на трговишту као и животиње. Историја показује факта да је на једном вашару продавано за један дан по 7000 људских душа.

Чувари државног поредка и одржачи вјера и ''морала'' сматрали су и чували таква срамна и нечовјечна дјела, такав варварски поредак као законит и праведан све донде свјетски револуционари не предадоше и њих и тај поредак мачу и огњу. Дакле, из тог грозног ропства избавили су и још једнако избављују угњетену рају јеретици – револуционари, а не Христос и његово апостоли. Даље, свијет се рађа с плачем, живи с муком и болестима и умире с мукама и плачем онако исто као и прије Христа. Ни онда ни сада ништа није могло живјети и развијати се без ваздуха, топлоте, свијетлости и влаге; нити женка рађати без супружничког сношаја, па ма се сви свијетски мантијаши одрли клећећи, звонећи, литургије и бденије чинећи. Ако ли се под тим Христовим спасењем разумије спасење од гријеха и пакла, и то није истина. Јер ако је Христос својом смрћу и страдањем искупио човјечанство од гријеха и отворио свима пут у царство блаженства, у рај, онда зашто су потребни сада мантијаши, цркве, молитве и толики трошкови око тога?

Он је свршио посао и спасао човјечанство, па шта су потребни нови поклисари, толика заврзлама и трошкови? Зар су синови и другови папа и патријарха у стању и више да учине него ''син божији'' Исус Христос? Та тим и они сами омаловажавају бога оца, бога сина и бога духа свијетога...

Ми овим разлозима не побијамо заслугу Христа као реформатора, као радника за сиротињу и мученика за своје учење, то јест ако је он збиља и постојао. Судећи по јеванђељу, које су четири јеврејина написали разнолико и несагласно, ми Христа видимо као човјека који је нешто наглашавао и о социјализму. По томе га можемо поштовати као поштена и напредна човјека у данашњем поквареном јеврејском друштву. Уз то је говорио да су мантијаши као окречени гробови који се споља беле а унутра су пуни смрада и нечистоће то јест покварености и непоштовања. Ове његове ријечи свако ће наћи у јеванђељу Матијеву.

Многи и од самих мантијаша знају да је све истина што смо наводили, то јест да је све њихово црквено учење права петњанија, пука злонамјерна измишљотина и отрцана крпеж која сама себи противречи, саму себе гони у лаж. Али то неће да јавно признају и да народу исповиједе ту истину, јер лакше је благосиљати него копати, лакше је читати молитвице него ударати чекићем и товарити товаре, вући и истоварати, копати, жњети и тесати дрвње и камење.

Но рећи ће неки мислилац: па гдје је савјест? Па гдје ли је морал који сваком човјеку налаже да се у сваком послу мора узвисити над својим интересом, над самим собом и проповједати истину и правичност у за то се борити. Та најсветлија страна човјекова највише лежи на представницима религије, јер се они гласају за проповједнике, за одружање и утврђење људског морала. Здрав разум на то чуди велећи: јадни свијете! Какав морал, какву моралну страну и дужност очекујеш ти од њих који су који су најпокваренију у друштву. Зар не видиш да су они вјечити противницисваком напретку и свакој правичности и истини? Зар не видиш како они, исто као и државни тирани, продају сиротом раднику и најпрече потребе да наплате своје молитвице и да се украсе свилом и златом? Зар ниси читао у историји како су римокатолички ''свети оци'' духовници одобравали и потврђивали такозвано право на прву ноћ, по коме је раја морала подвести своју вјереницу прву ноч своме спахији или попу, па тек онда, кад она отуда дође, она је припадала своме мужу? И тако дубоко понижавање човјековог достојанства они су називали моралом. Такву срамну уредбу они су називали црквеним и божанским моралом.

Зар не видиш како се сваки отима за власт и богаство, па ма се то оснивало на развалинама и пропасти своје повјерене ''пастве''? Зар не видиш, о, јадно ''словесно'' стадо, колико велике плате одређују себи за сићушан и ништаван рад које се исцјеђују из крви и суза угњетеног и утруђеног радника? Зар не видиш како немилостиво пролазе поред сакатог, изнемоглог слијепог просјака који треба човјечанске припомоћи? Зар не видиш како се друже и вјерно служе и најпокваренијим тиранима и угњетачима напретка и човјечанства и како радо примају њихове ордене, гозбе и почасти? Зар не знаш како је највише покварено па и силовано народних кћери и синова баш од њихове стране? Зар не знаш ко је спаљивао и распињао реформаторе људства Ђордана Бруна, Ванија, Јана Хуса и друге напредније и поштеније умове човјечанства? Зар не знаш какав морал имају и проповедају они што, као на прилику кардинал Антонели и римске папа, шетајући по палатама и црквама, стичу чак и тако велико богаство које износи на стотину милиона? Кад би мантијаши имали поштене вјере и правог морала, они би листом одавно још ступили пословати против садашњег друштвеног уређења и садашњих накарадних закона по којима се одређује дневна награда по 1 или 2 или 3 динара онима утруђеним радницима који по ваздуги дан преврћу црну земљу и камење, који израђујусве намирнице друштва, који стварају културу човјечанства, па би захтијевали да се узаконе такве уредбе у људском друштву који ће такве утруђене раднике – мученике ставити у награди и поштењеу на прво мјесто, а садашње одликоване и превише награђене дебиле, угњетаче и глобаџије, дичи са зачелних мјеста. Тек би тим мантијашима показали да имају морала. Догод тако не учине, они су најнеморалнији људи. Може бити случајева да се неки од њих узвиси над собом и пође да ради по разлозима научног морала, у корист свега човјечанства, али такви то не чине као мантијаши него као суграђани људства, као људи. Под мантијом може се наћи и ваљаних народних пријатеља и добрих научењака. Њима част и поштовање, ма у коме звању били. Али и с овимустајемо против непоштења и заблуда, а не против поштених личности који су можда нехотице запале у кужну сферу религије.

Због свих наведених религиозних и мантијашких заблуда, петљанија, несагласности и шкодљивости, на основи чисте науке и народних и човјечанских интереса, здрав разум одриче сваку светињачку и божанствену важност свему ономе у што вјерује обични ум, па из свега довде поменутог изводи кратак извод који овако гласи:

1. Такозвано ''свето писмо'' није ништа друго но зборник свих мантијашких сањарија и петљанија који никаквог логичког смисла немају и које својим шарлатанским противрјечјем саме себе готово на сваком листу у лаж угоне. Више вриједи један најмањи чланчић из рационалне економије но све богословске књиге што их има на свијету.

2. Света мајка црква, дом божији није ни у длаку важнија и светија од обичног дома и кућерка. И више вриједи за народ један научно удешен артерски бунар, чесма, но све правослане и кривославне цркве и манастири.Црква је привилегисани дом заглупљивања, лажи и ропства. Ја, као професор богословије и архимандрит, и по три пута ово кажем. Кад бих друкчије рекао, лагао бих народу. Кад бих друкчије приповједао, био бих издајица науке. За ову изречену истину мене ће строго, врло строго осудити не само затуцана маса народа него и сва ителигенција која дише подлим, назадним и себичним духом. Па нека и то буде, али доћи ће једном оно свето доба кад ће сав народ и све људство овако мислити, ма да ћу ја тада бити у вјечној заборавности.

И пошто још нико у цркви ни видио, акамоли чуо премилостивог бога да своју дјецу, народ поучава, то се може потпуно савјесно рећи да не вриједи у њу ићи кад газда у дому није; шта ће ђаци у школи без учитеља? Калфе им не могу замјенити учитеља и оца. Црква је мантијашки дућан у коме они продају своју нестварну и неслану робу и нити оснивају за будуће своје спекулације и угодније живовање.

3. ''Молитва и благослов'' не вриједи више од обичног бапског преклапања и врачања. Папе и остали и крупни и ситни мантијаши благословише крстоносну војску да освоји ''свјета места'' , ''гроб Христов'' из руку азиских варвара, па сви крстоносци заглавише под ударцима некрштених ''агарјана''. Они благословише Наполеона да покори Пруску, а руски свештенодостојници цара Николаја да покори Султанову владу и државу, па обје благословене стране коначно изгубише мегдан. Народ Славоније баш се моли богу и добија поповске благослове, па ено 1878-1879 године савска поплава учини читаве ужасе од народа који станују у ниским равницама поред Саве. Руси су тако побожни да су у самој Москви подигли 4.000 цркава и манастира, па ено глад Самариска, суша Воронешка, црнац Астрахански и Неронски кнут императорско-царски махом их угњетава, унесрећава и сатире.

Мантијаши и народ јеврејски и турски толике вјекове огулише се чинећи молитве, ударајући се у прса и дерући се на мунарама: ''алах ал алах!'' па све са зла на горе. Гоне их и бију од свих страна. Од велике турске царевине постоје одломци. Хиљадама година тако чине и Кинези и Индија, па ипак гомилама скачу у воду од глади и невоље. Христијански богослови већ промукоше и врат искривише вичући бога: Господи, возвах тебје, услиши мја – па још никада не сиђе међу нас; и толиком сиротом свијету неће да пошаље ни печених врана, акамоли јаребица.
Има још сијасет подобних примјера, али и оволико је доста.

4. ''Часни крст'' нијема вриједности ни светлости колико обичан штап, јер овим се свијет поштапа и брани, а крстом се нико ни у ком случају не може помоћи. Крст је, као и молитва, помоћник варалицама.

5. Крштање је једна уобичајена навика која је толико света колико пушење опијума или дувана. Оно је толико поштено да немоћно дијете, које ништа не зна, привеже овој или оној вјери и пришије му овако или онако име без његова знања и саизволења.

6. Богословске школе нису ништа друго но изводи у којима се учи како ће се финије и вјештије заглупљивати народи, изопачавати свијет и порицати и исмијавати научне истине. Ко ово не увиђа, он је без разума.

7. Бог, рај, пакао, анђели и ђаволи нису ништа друго но злонамјерно измишљена страшила мантијашка и тиранска ујдурма помоћу чега су народ плашили и извлачили његову замуку, зараду да лакше и обилатије господују и уживају. Ову истину потврђују, прво, наши горе наведени многобројни примјери; друго, што су народи од времена на вријеме мијењали своје богове и вјере, то јест старе остављали, па нове усвајали, и што за људство није одређена једна вјера него их сијасет постоји, и свака себе хвали а друге пориче и назива ''јеретичким'' и лажним. Када би постојао негдје један свемогући и добри бог, он би одредио једну вјеру за све народе и за сва времена.

8. Садашњи морал који црква одржава и ради кога, тобоже постоје мантијаши на свијету јесте јавна лаж која је законом и обичајима утвђена и привилегисана.
Каква ту може бити морала када је мајка црква у име тога свог морала одредила партријарху карловачком 24.000 ланаца (јутара) земље, а сав Даљ, Борово и Бијело Брдо, гдје тај спахилук постоји, немају више од 8.000 јутара земље. Не само то, него је дотични патријарх отео од народа тих села много њихове земље које је он још одавно обрађивао и на њих плаћао десетак. Када се народ узбунио због тога и растјерао спахиске намјеснике, тај главар цркве и народа позвао је жандаре и војску, те је народ принудио да уступи њему своје вјечито право. Доцније, кад је народ мирним начином тражио и молио да му он, као њихов духовни отац и пастир народа, поврати узету земљу, одговорио им је тај слуга и бога олтара да ће их све продати Јеврејима. На то одговори један члан депутације: '' Хвала вам, екселенцијо! Христос је дошао да нас избави од Јевреја, а ви, као намјесник његов, продајете нас Јеврејима''. За ту искрену ријеч тежака партријарх је истјерао депутацију напоље.

Католички владика Штросмајер има два пута више а крдинал папски Шварценберг има цвећи спахилук но сва пријашња црногорска државица. И митрополит београдски вуче годишње већу суму зараде народне но 40 учитеља народних, већу но стотине надничара који, правећи путеве и мостове, школе и радионице, станишта и радионице, и израђујући одијело и храну, више користе људству и култури за један дан но тај владика свега свога вијека, јер од благослова његова ни мушице ни, поготово, људи не могу живјети. И ако је таква распоредна награда морална, онда и нема на свијету ништа неморално, неправедно. Мени, као богослову, архимандриту, професору и директору ''босанскобањалучке'' богословије, задуго бијаше тешко да овако јавно признам и свијету на видику очитујем ову вјечиту истину против нас мантијаша и нашег мантијашког морала. Тим теже што ми је патријарх цариградски, на захтијев општине, ваћ телеграфски био указао владичанско звање и што сам у Бањалуци и целој околини живио ''као мали цар'' као и остали крупни мантијаши и што ме народ цијеле Босне поштовао као свог ''светитеља'', као ''светог Саву'', као ''новог'' Христа. То ће посвједочити сваки Крајшник. Али увидјевши нашу мантијашку дубоку поквареност и фино удешене лажарије, које смо ми покрили лажним сјајним покровом, то јест великом фирмом бога, вјере, цркве и морала; сазнавши уз то стварне потребе народа и човјечанства и њихове големе невоље, које му долазе једино стога што не умије да умује и да се управља по уму здравог разума и осећању чистог поштења, био сам принуђен по нагону научних разлога, а у хатар истине и привлачности, да дам оставку на то велико звање и господовање, да напишем ову изјаву ''Умовање здравог разума'' и да се посветим стварнм унапрећењу и усавршавању себе и свога народа и човјечанског рода, уколико сам кадар да то учиним.

И сама природа антипатична је према богу, молитви, цркви и вјери. Дијете је сушта природа. У природи траје вјечити рад и дијете тежи раду чим малчице моћно постане. Дјеца се вргоље, копече, плачу, крећу, час нешто граде и руше и опет нешто друго почињу док се не уморе. Природа његова наклоњена је ма каквом раду. На то га гоне природни закони. А природа дјечја напротив бјежи од бога и од цркве и од богомоље. Дијете никада не зове ни бога ни цркву у помоћ док га томе други не науче, а ономе што је чобјеку природно – радити и јести, дјеца су наклоњена.

Када сам прочитао овај спис неким својим мантијашким колегама, неки, запрепашћени од чуда, побјегоше из нашег друштва, а неки ми управише овакво питање: Па шта је онда свето на свијету, и у шта ће народ вјеровати? Чега ће се прости народ бојати, ако не бога и пакла, па да не отима и убија? Без тога би прости свијет починио ужасе итд. На то им ја овако одговорим: Највећа је светиња на свијету она чињеница која је кадра да очивидно укаже и оснује овдје на земљи поштен и разуман, братствен и једнако праведан и срећан живот за све чланове човјечанских друштава. И ову моћну чињеницу саставља прво, математична истина која сазнаје природне законе, пословање природе и друштва и посљедице тога пословања, и по којој истини код свих народа и кроз све вијекове два и два чине четири, осам и осам шеснаест, а два пута шеснаест - тридесет и два; други саставни члан ове моћне чињенице јесте научни морал који признаје да свако чељаде друштва мора имати потпуно једнаке дужности на свако друштвено пословање и потпуно једнака права на уживање и на умно и тјелесно развијање које остали чланови друштва могу уживати; дакле, вјера у вечну моћ природних закона, математичких истина и у човкечанску једнакост и братство. Та, ето, чињеница јесте најдостојнија вјера за човјечанство, јер вјера која се састоји у овој чињеници јесте узор, правичност и творац праве људске среће, јер она не тражи и не захтијева скупоцјених цркава и манастира ни мољење, ни метанија, ни попова, ни калуђера, ни милостиње, ни дације, ни раје, ни угњетача. Ова чињеница, као продукт историског рада људског, као израз људских потреба и као најчистија појава садашњег погреса, културе и цивилизације, једина је кадра да уништи сваку неправду и неистину, угњетаче и угњетене, ''слугу'' и ''господу'', непрактичан и партајичан рад, то јест међусобне мржње, освету, свађе, убиства, крађе, грабеж, варање, ратове, оружје, војску, терете и неприродне болести, па да створи једнакоправну браћу и заједнички удружени, , лагани, братски, напредан, слобода, културан, праведан, човјечан, здраствен и истинито вољан, радостан и срећан рад и живот за сваколику чељад свеколиког људског друштва. Таква религија људства јесте истинити и стварни творац и остварилац човјекових жеља и његове среће и утјехе. То је прави морал и такав морал у стању је да производи и усавшава најблагодетније посљедице за постојеће и будуће нараштаје људства. И за овакву узвишену вјеру и овакав узорити морал у данашњем поквареном друштву многи милиони жуде и срдачно послују; будуће свесније и праведније човјечанство једино ће овакву вјеру вјеровати и овакав морал исповједати – вјеру у истину и правду, вјеру у људско братство и јединство.
А што се тиче онога, као да би ''прости свијет'' без вјере у бога, рај и пакао, отимао, убијао, силовао итд., то је пука лаж; јер у свијету, док постоје оволике неправде, невоље и начело приватне својине, поред те вјере дешавало би се, као што се и данас дешава, гомила отимања, убијања и силовања само кад не би било части и казне на овом свијету...

Завршавајући овај спис, велимо још и ово: крајње је вријеме да сви школовани и нешколовани обични мислиоци увиде и оставесвоје дубоке штетне заблуде, па да усвоје и потпуно приме умовање и пословање здравог разума, те да тако заједнички употребе своју умну, тјелесну и материјалну снагу на општу корист свега друштва; јер када су сви чланови друштва у једнако срећном и братском стању, онда је и појединац и ток људске културе од сваке опасности и несреће сигуран.

А као најкрајњији завршетак нека буде ово:

Вјеровао би свак у бога кад би могло бит
Да очита ''вјеровање'', па да буде сит.


Preuzeto sa foruma Srpskog Fronta!!!

MRŽNjA, ISTINA I RELIGIJA

Naš najveći problem je u tome da smo mi omanuli u razumevanju moći koju imamo na korišćenju, kada bismo imali kolektivnu i individualnu volju da je upotrebimo.

Moj prijatelj kaže da je društvo podeljeno na tri dela: filozofe, seljake i ratnike. On hoće da kaže da su filozofi u modernoj paraleli: intelektualci, pisci, itd. Seljaci su članovi i sledbenici, beli radnici. Ratnici su ono što bi trebalo da se nazove ubicama. Moj drug još dodaje da radovi filozofa na kraju završe pod naslagama prašine, ali ubice su obesmrtljene u mermeru. Naravno da su ove misli dobar razlog da se promisli o ovome.

Na putu pravilnog razumevanja vi morate prihvatiti mržnju kao moćan alat i trebate je prihvatiti a ne poricati. Svaki muškarac i žena koji poriču mržnju su lažovi i još gore: oni su budale! Bez obzira da li vam se to sviđalo ili ne, mržnja je mnogo moćnija nego ljubav. Ako ne verujete meni, pogledajte samo po svetu i uporedite dejstvo mržnje protiv dejstva ljubavi. Mržnja pobeđuje! Glave dole. Da li ovo znači da neko mora samo da mrzi? Pa naravno da ne! Ljubavi ima u tako malim količinama, da ona mora biti pružana samo nekolicini odabranih koji je zaslužuju. Prema ostalima moramo biti ili ravnodušni ili ispunjeni mržnjom.

Termin ljubav je bio toliko pogrešno upotrebljavan, toliko da ga to danas čini skoro besmislenim u modernom društvu. Mnoge stvari koje ja lično smatram da su veliki činovi ljubavi su danas označeni kao mržnja.

Priča se da je jednom Istina šetala sama i beše joj vrućina od jakog Sunca. Zato Istina odluči da se malo odmori i okupa u obližnjem jezercu. Istina skinu svo svoje odelo i uskoči u vodu. Malo kasnije naiđe Laž i ugleda kako odeća Istine stoji na obali. Laž ukrade odelo od Istine i od tada se maskira i predstavlja kao Istina.

Ludačko preterivanje, koje je od sada izludelo na milione ljudi, jeste Isusova „propoved na planini“. Još jedan nemoguć zadatak je „Volite svoje neprijatelje“. Opet još jedan je „Okrenite svoj drugi obraz“. U tom slučaju bih očekivao da mi drugi obraz bude poptuno raznesen; ako to ne bi bilo, ja bih izgubio svo poštovanje za mog napadača.

Glavni razlog zbog koga naša populacija leži mirno dole pred opasnošću je taj što je skoro svako od nas bio rođen u ludačkom azilu religijskog samoubistva.

Mi smo svi u mnogome odgajani na jevrejskome nacionalizmu zvanom Stari zavet. I ako to nije bilo dovljno destruktivno, bili smo prinuđeni da podhranjujemo ludilo iz tako zvanog Novog zaveta. Još jedna generacija sad mrzite svoje roditelje, dajte sve uličarima, klečite kao rob pred Bogom koga niko nije nigde video osim kada on odluči da prouzrukuje masovnu smrt na najnasilniji način. Da, prijatelji moji, naša rasa je bila sluđena bliskoistočnom zaverom i to već stotinama godina. Ta i takva zavera nas je oslabljivala sve do sada.

Karte se opet još jednom preokreću. Jeretik je u maršu. Arijevski varvarin još jednom juriša. Berzerker se budi.

Mnogi pitaju kada? Ja kažem – to je već počelo. Ja kažem – sledećih nekoliko decenija biće najveće vreme za život pravih belih muškaraca i žena. Njegova i njena leđa su sasvim saterana uza zid. Ostalo je još tek nekoliko mesta za bežanje. Svaki novi dan je sve gori ekonomski, po pitanju životne okoline i rasno.

Rockwell je jednom rekao da staza do palate vodi preko tamnica. Ja sam mišljenja da su beli muškarac i žena još uvek najstrašnije zveri u šumi, samo što su spavale dugo vremena. Naša rasa je uvek bila manjinska rasa. Naša rasa je sama sebi probila put do vrha lanca ishrane. Ona se nije zato izvinjavala. Ona nije osećala nikakvu krivicu. Bila je prekrivena krvlju kada je stigla tu i objavila: Ovo je naše!!!

Napisao: Tom Metzger
Preuzeto iz SRPSKI FRONT br.26.
Prevod: Nenad Dinarski

.

Religija i Nacional Socijalizam


Na osnovu mog preko dvadestogodišnjeg iskustva u pročavanju Nacional Socijalističke ideje i još dužeg pripadništva nacionalnom/rasnom pokretu, kao i sa brojnim više godišnjim kontaktima sa poznatijim drugovima širom Belog sveta hoću ovo da istaknem:

1. Nacional Socijalistička ideja je deo starije ideje i pokreta Rasnog Nacionalizma. On nije "izmišljen" sa stvaranjem NSDAP.

2. Rasni nacionalizam a sa njime i sam Nacional Socijalizam je internacionalni pokret. Koliko god da je nacionalna ideja on je isto tako i internacionalana, konkretnije RASNA INTERENACIONALA. Pripadništvo u ovom pokretu određuje rasna pripadnost a ne nacionalan ili religiska pripadnost.

3. Nacional Socijalizam je rasna ideja, rasni pokret zasnovan na NAUČNOM RASIZMU.

4. Naučni rasizma je nauka, fizička antropologija/rasologija zasnovana na ideji EVOLUCIJE.

5. Nacional Socijalizam se nadovezuje na rasnu nauku socijal-darvinizma. On prihvata borbu "spolja" i saradnju "iznutra" kao ključni faktor u evoluciji, kao činjenicu u Prirodnom pretku i priznaje je kao istinu koja vodi ljudska društva. Ustavri Nacional Socijalizma je socijal-darvinizam u praksi.

6. Nacional Socijalizam, predratni, ratni a tako i posle ratni (savremeni), sasvim se suprostavlja svemu stranom nametnutm Arijevskom čoveku. On poziva na povratak Arijevskim vrednostima u svetmu: nauci, politici, religiji, kulturi, moralu i samom društvu.

7. Nacional Socijalizam se svim sredstvima suprostavlja Jevrejima i njihovom semitskom duhu u svemu što je Arijevsko i evropsko.

8. Nacional Socijalizam, baš kao i svaka druga varijanta rasnog nacionalizma, priznaje naučnu činjenicui da smo MI Beli ljudi Arijevci a ne Semiti. Zbog toga sve semitsko mora da bude izbrisano iz našeg načina života i shvatanja EuroARijevskog čoveka.

9. Nacional Socijalizam želi rapublikansko i sekularno društvo, u kome će religiske institucije biti odvojene od državnih i političkih institucija. Religija je privatna stvar svakog pojedinca i to onoliko dok ne ugrožava bezbednost i mentalno zdravlje nacije.

10. Nacional Socijalizam je čistokrvna Arijevska ideja, prema tome ništa semitsko, mongoloidno ili nigroidno ne može biti u skladu sa njime. On tako odbacuje i svaku varijantu judeo-hrišćanstva.

11. Verovanje u judesku/semutsku koncepciju "Boga", Jevrejina Hristosa i judeo-hrišćanske ideje je anti-ARijevsko, anti-prirdno pa tako i anti-NS.

12. Nacional Socijalizam ne isključuje verovanje pojedinaca u termin "Boga" ili bogove, konkretno Stvoritelja, ali on peferira evolcionu nauku i ateističko obrazovanje.

13. Nacional Socijalizam nema ništa protiv raznih vrsta evropskog paganizma, ali se suprostavlja svakom nazadnom verskom fundametalizmu bilo koje vrste (bilo on judeo-hrišćanski ili paganski).

14. Sasvim suprotno popularnom verovanju NIKADA niti jedan Nacional Socijalistički vođa ili ideolog većeg značaja bio hrišćanski vernik. Istina je da oni nisu bili ni pagani. U Nacional Socijalizmu je oduvek bila praksa da je NS rukovodstvo, vođe i ideolozi bili ATEISTI koji su "čvrsto stojali na zemlji". Kod niže rangiranih rukovodioca bilo je paganskih vernika. Kod "vojnika" ima pojva verovanja u judeo-hriđćanstvo bilo koje varijante, ali to je njihova privatna stvar ili nemogućnost pravilnog shvatanja svoje religije ili svojih političkih ubeđenja.

15. U današnjme Nacional Socijalističkom pokretu u svetu ima vrlo malo hrišćna. Konkretno nešto tako postoji samo u Americi, Rusiji i Srbiji. U pitanju je pre svega NEZNANJE - takvi drugovi ili vrlo malo znaju o svojoj veroispovetsi ili o našoj ideologiji i političkoj doktrini.

Nenad Dinarski

                                                             www.srpskifront.com




.
.

17. 12. 2012.

Profesor Hans Guenther o homoseksualcima

Za profesora Hans F. K. Guenther svi ste čuli, bar to prepostavljam.Sasvim sigurno jedan od najvećih evropskih i nemačkih antropologa/rasologa. Nije potrebno isticati koliko je on uticao na Rasni Nacionalizam bar ranih 1930.god. Njegova rasologija je u mnogome uticala na rasni pogled Nacional Socijalizma, bar pre osvajanja vlasti u nemačkoj 1933.g. i do početka II sve. rata. Guenter nije bio uobičajni nemački nacionalista a još po manje je bio pristalica pan-germanizma (i nikada nije zvanično pripadao Partiji, mada je dobio zlatnu značku "starih boraca!), njegova "uža struka" je bio i ostao varijanta rasnog šovinizma zvana "nordicizam". Slobodno se može reći da je Hans F. K. Guenther i dalje u nordicističkim krugovima "nordicistički Bog".


Hans F.K. Guenther

Sa početkom napada na bivši SSSR Guenther upada u nemislot NS režima u Nemačkoj a do kraja 1945.god. rasna ideologija Nacional Socijalizma je u mnogome počišćena od nordicističkih stavova Hans F. K. Guenther jer je konačno shvaćeno da "takve ideje dele nemački narod i čine štetu Nemačkoj u inostranstvu" (ako ćemo iskreno Hans Guenter je još dvadesetih sasvim otvoreno tvrdio da čistog nordiskog elementa u nemačkom narodu ima tek oko 5%). Posle rata zabranjeno mu jeda predaje antropologiju na univerzitetima a i bio je proganjan u poslertnoj Nemačkoj, ali kasnije "oslobođen svake krivice zbog primene rasne ideologije). Ako se ne varam tek početkom šezdesetih godina prošlog 20. veka profesor Roger Pearson je uspeo da Hans F. K. Guenthera ubedi da se odrekne nekih svojih tvrdih nordicističkih stavova! Bez obzira na sve Hans F. K. Guenther ostaje jedan od najvećih rasologa dvadesetog veka. Predstavljam vam tekst (moj prevod!) o jednom vrlo bitnom problemu koji mori Belu rasu u savremenom dobu; vidite šta je profesor o tome pisao pre nekih 69 godina:

Ljudi sa homoseksualnim težnjama


Ljudi sa ovakvim sklonostima ne bi trebali da se venčavaju, osim ako ne govorimo o devijacijama koje se dešavaju kod mnogih tinejdzera, ali se kasnije gube. Ponekad ljudi su blizu toga da ovakve ljude ubede da se ožene, pogrešno misleći da će ih njihov brak izlečiti. Takvi ljudi trebaju biti ograničeni na uski krug njihove sopstvene vrste. Ne treba ih kažnjavati zbog njihove perverzije već samo zbog zavođenja mladih, zdravih mladih muškaraca koji su u dobu kada njihova seksualna osećanja još uvek nisu formirana. Čak i kratka neprirodna veza u ovom dobu može učiniti da za takvog mladog muškarca nema leka čitavog njegovog života. To je uništilo mnoge nasledno vredne mlade ljude, koliko dečake toliko i devojke. Prema tome, iskvarivanje maloletnika treba se posmatrati kao oštećivanje genetskog potencijala naroda i kao takvo treba se žestoko kažnjavati.

Čuveni jevrejski izučavalac seksualnih problema Magnus Hirschfeld, koji je jedan od najvatrenijih zastupnika slobode za homseksualnost, kaže da oko 45% odraslih muških homoseksualaca ima perveznu privlačnost ka mladićima starim od 14 do 21 godine. Isto važi i za lezbejke. Tako, opasnost za zdrave mlade ljude je velika i zakon mora da spreči tu opasnost. Ali takve zakone je teško formulisati i primeniti zato što mladi prestupnici i prevaranti mogu da koriste ove zakone da bi ucenjivali ljude koji ih navodno zavode. Magnus Hirschfeld naziva „proganjanje“ pedera „sramotom za našu kulturu“. Proganjati ih zbog njihove sopstvene bolesti možda i nije neophodno, ali zakonsko penalizovanje zloupotrebe mora biti striktno. Za ovakve perveznjake mora biti zatvoren pristup ka zvaničnim pozicijama.

Homoseksualci ne treba da se venčavaju zato što će brak sa njima biti nesretan i zato što ova izopačenost može da bude nasledna. Ljudi sa homoseksualnim sklonostima dolaze često iz familija koje su već imale ovakve ljude ili su imale nemuževne muškarce ili neženstvene žene. T. Lang i J. Deiss potvrđuju da je homoseksualnost nasledno uslovljena. Ja lično nisam siguran da se ova naslednost može objasniti pomoću „kvalitativne teorije“ R. Goldschmidta. M. Hirschfeld veruje da unutar nemačkog naroda ima oko 2% homoseksualaca, među radnicima – oko 4%, među studentima – oko 6%. X. Ellms tvrdi da ih u Engleskoj takođe ima oko 2% unutar populacije; među obrazovanom srednjom klasom – 5% pedera i 10% lezbejki.

Napisao: Hans F. K. Guenther, 1941.god.
Prevod: Nenad D. za potrebe Srpskog Fronta
 
 
                                                        www.srpskifront.com
 
.

8. 12. 2012.

Јован Дучић – Аве Србија

 

Наш народ током свог постојања већину времена није провео лако. Иза сваке победе, чекао га је нови рат, иза сваког рата, чекала су га нова робовања, како од туђина, тако и од својих велеиздајника. У таквим тренуцима, Србину је снагу увек давало световно и дуговно, које је уједно увек водило до светла на крају тог мрачног тунела. Опчињеност делом Јована Дучића се може установити код онога ко је макар мало родољуб, кроз чије вене тече узбуркана пурпурна крв, крв својих предака оданих роду, вери и нацији. Родољубље с може осетити на више начина, али је само један онај прави – онај када једно слово, једва реч покрене лавину узбурканих емоција, када у срцу почне да тиња пламен живота. Тај живот у ствари представља читаву историју свога народа, историју која обухвата периоде слоге и неслоге твога народа, живот и смрт твог претка који се борио за своју слободу, слободу која је њему донела част, а теби живот. Подстакнут таквим мотивима, Србин никада није остао равнодушан, никада на то није гледао као утеклог голуба који ће се вратити када за његову славу буде касно. Не, Србин је увек устајао и устаће пред оним који жели да га сломи, увек ће дигнути свој крвљу натопљен барјак и бориће се док дише и док постоји. Мајчино млеко ће Србину увек бити представљено кроз духовне подвиге очева и дедова, који ће баш као то млеко, представљати снагу и помоћи му на путу до победе. Патње ће човека учинити јачим, а колико год Србин клео Бога због њих, он је у ствари тај који је патње послао њему и учинио га поносним сином, који ће бити спреман да сваку патњу приведе доследном крају и изађе још већи и јачи. Притиснут са свих страна, увек ће наћи расцеп у коме се крије његова небеска храброст и воља да изађе као победник без штита, али и на њему. Неће дозволити да га покрије тама, јер тама је вечна, а једино вечно у Србину јесте понос. Ветри који хучу у његовој освети и гневу су увек били кључни задавању последњег ударца ономе ко му рукама стегне врат. Србин који је остао веран отаџбини , током читања песме осетиће занос који ће му у истом значењу бити потребан када сутра, на бојном пољу, буде високо подигао животом брањен барјак и узвикнуо: ''Аве Србија!'' .






                                                             Link za pesmu:

                       http://www.youtube.com/watch?v=y_ffpVfaSDo&bpctr=1354998201

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------


                                                          www.srpskifront.com

.

7. 12. 2012.

Albert Ajnštajn-podli plagijator!

Iz dela ''Udarac Ruskih Bogova'' V.A.Istarhov:

Od Jevreja naučnika ima mnogo natprosečnih ljudi. Ali na ulogu genija pretenduju samo trojica: Albert Ajnštajn, Sigmund Frojd i Norbert Viner. Da li su ta trojica stvarno bili geniji? Da li to nije jedna od jevrejskih prevara? Hajde da pogledamo Ajnštajna, od koga Jevreji nastoje da naprave genija svih vremena i jednog naroda.

A šta u stvari predstavlja Ajnštajn? U detinjstvu Ajnštajn je dugo učio da govori, u sedmoj godini je mogao da izgovori samo kratke fraze (74, s. 122). Čak u 9 godini je govorio veoma sporo. U politehnikumu je bio slab i običan učenik. Prosečna ocena »genija« je bila između 3 i 4.
Doktorska (magistarska prema ruskim normama) disertacija Ajnštajna »Nova definicija dimenzija molekula«, posvećena brounovskom kretanju, proglašena je pogrešnom (74, s. 124).
Radeći od 1902.g. u patentskom birou, Ajnštajn je dobio masu najnovijih aktuelnih naučnih informacija, akumulirao je i koristio napredna znanja drugih naučnika. Svoju specijalnu teoriju relativnosti on je stvorio 1905.g. Ali nije stvorio od nule. Osnovnu ideju je preuzeo od Puankarea, matematički aparat je pozajmio od Lorenca. Pošten naučnik je obavezan da se poziva na svoje prethodnike, takva je naučna etika. U svom radu Ajnštajn nije dao ni jedan citat i time samim je tuđa otkrića objavio kao svoja. U naučnom svetu to se naziva plagijatom, to jest intelektualnom krađom. To je tipičan drzak jevrejski manir.

Posle publikacije specijalne teorije relativiteta Puankare, susrevši se jedanput sa Ajnštajnom, okrivio ga je za plagijat i naučno nepoštenje. Naivni Puankare nije shvatao da za Jevreje ne postoji plagijat. Judeizam tvrdi da svo vlasništvo goja (uključujući intelektualno) – to je vlasništvo Jevreja koji ga prvi preotme. Ukrasti tuđe i objaviti kao svoje – to je tipična metoda jevrejske genijalnosti. Ajnštajn je mnogome naučio Jevreje. Sada su svi patentni biroi sveta puni Jevreja.

Uloga Ajnštajnove slovenske žene – Mileve Marić (srpkinje po nacionalnosti) u stvaranju specijalne i opšte teorije relativiteta u potpunosti se prećutkuje. Ipak Mileva Marić je bila jak fizičar, i njena uloga, blaže rečeno, nije mala. Dovoljno je podsetiti da su svi ti Ajnštajnovi »epohalni« članci potpisani sa Ajnštajn-Marić (74, s.128).

Opštu teoriju relativiteta Ajnštajn je »stvorio« 1915.g. na bazi fundamentalne teorije Poljaka Minkovskog o četvorodimenzionalnom prostoru-vremenu. A Minkovski je samo razvio ideju četvorodimenzionalnog prostora Puankarea. Fundamentalnu formulu E=MC2 nije smislio Ajnštajn, već njegova prva slovenska žena Mileva Marić. Tako da u osnovi čak najvećih jevrejskih »genija« leže ukradene tuđe ideje, izdate kao svoje. Ajnštajn je, naravno, uložio i svoj rad i nešto postigao. Ali šta je ispalo? Opšta teorija relativiteta puna je apsurda i logičkih protivrečnosti, i Ajnštajn nije mogao da se izbavi od tih protivrečnosti. Primetimo da je već 1916.g. Ajnštajn ostavio svoju ženu Milevu sa troje dece. Shvatio je da mu ona više nije potrebna. I oženio se Jevrejkom Elzom (njegovom sestrom od ujaka po majci i sestrom od tetke po ocu).

Posle toga, 30 godina radeći nad opštom teorijom polja, Ajnštajn nije postigao nikakav rezultat. Nije uspeo ni od koga da ukrade ništa ozbiljno, i nova jevrejska žena mu nije ništa pomogla. Kvantnu mehaniku Nilsa Bora Ajnštajn uopšte nije umeo da savlada. Nedostajao mu je intelekt. Eto kakva je istinita slika dostignuća čoveka, koga Jevreji propagiraju kao genijalnog naučnika broj jedan.
Kao što je poznato 1897.g. je održan prvi cionistički kongres. Tom pokretu je bila potrebna zastava. Trebalo je stvoriti i preuveličati kult neke genijalne jevrejske ličnosti – genija svih vremena i jednog naroda. U uslovima potpune jevrejske intelektualne slabosti nikoga, osim Ajnštajna, Jevreji nisu uspeli da nađu. Šta će, rešili su da ulože novac u njegovo ime i »razviju« to ime do neviđenih visina. U sredstvima masovne informacije koja pripadaju, kao što je poznato, uglavnom Jevrejima, počela je masovna kampanja razvoja novog »Isusa Hrista« u fizici. Kampanja je nosila, i sada nosi sasvim bestidan i drzak karakter. Svi najsnažniji epiteti koji su pevali o slavi jevrejskog »genija« svih vremena i jednog naroda sa svih stranica novina i časopisa, poleteli su na glave čitalaca.

Od 1910.g. cionisti su sa kolosalnom upornošću isticali Ajnštajna za Nobelovu nagradu. Posle višegodišnjeg cionističkog pritiska i, naravno, »finansijske podrške« 1922.g. Nobelovski komitet je ipak dodelio Ajnštajnu Nobelovu nagradu. Pokušajte sada da pitate bilo kog apsolventa: »Za šta je Ajnštajnu dodeljena Nobelova nagrada?«. Odgovor će biti skoro jednoglasan: »Za stavranje teorije relativiteta«. A kako je u stvari bilo? U stvari, i pored svog jevrejskog pritiska Nobelovski komitet nije mogao da izda takvu falsifikovanu verziju i dao je sledeću formulaciju: »Za otkriće zakona fotoelektričnog efekta i za radove u oblasti teorijske fizike«. Formulacija je zanimljiva. A kako je ona odgovarala realnosti? Evo kako.

Sam fotoefekat otkrio je 1887.g. H.Herc. 1888.g. fotoefekat je bio eksperimentalno proveren od strane ruskog naučnika A.G.Stoletova i on je otkrio »prvi zakon fotoefekta«, koji se zove zakon Stoletova. Prvi zakon fotoefekta se formuliše na sledeći način: »Maksimalna fotoelektrična struja direktno je proporcionalna padajućem snopu zrakova«. Stoletovu, naravno, niko nije dodelio Nobelovu nagradu. Ajnštajn je otkrio »drugi zakon fotoefekta« – »Ajnštajnov zakon«: »Maksimalna energija fotoelektrona linearno zavisi od frekvencije padajuće svetlosti i ne zavisi od njegove intenzivnosti«. I to je sav »epohalni« sadržaj »velike jevrejske genijalnosti«. Ajnštajnu se pripisuje takođe i objašnjenje mehanizma fotoefekta na osnovu kvantnih predstava o prirodi svetlosti. Ali kvantnu teoriju zračenja stvorio je u stvari M.Plank 1900.g.

I to vam je čitava slika jedne od niza velikih jevrejskih prevara. Jevreji su, naravno, najnatprosečniji narod u oblast prevare. Ni jedan narod sveta nikada nije trošio toliko snage i energije za tu svetu jevrejsku stvar.
Ajnštajn je bio aktivan cionista i borac protiv antisemitizma. Njegov cionistički pogled na svet se može izraziti na jedan jedinstveni način: ako Jevrej dobija na ispitima iste ocene, kao i nejevrej, i oba se ne upisuju na fakultet, onda se smatra da se nejvrej nije upisao zbog sopstvene gluposti, a Jevrej – zbog antisemitizma.

Karakteristično je da je Ajnštajn aktivno podržavao homoseksualce i postavio svoj potpis za ukidanje zakona protiv nemorala.

.