06.12.2012.

Боле ли вас...

Боле ли вас Медачки џеп, Миљевачки плато, Западна Славонија, Книн, Масленица,брана Перуча,Цетинска крајина, Корански мост, Госпић, Пакрачка пољана?!
Боле ли вас кости несталих и лавиринт живота њихових ближњих?! Знате ли да би највећа срећа ближњима била када би знали гроб на који свијећу да запале? Можете ли дочарати такву срећу?
Боле ли вас затвори у Сплиту, Задру, Шибенику, Карловцу,...?! Можете ли бар на један проклети трен чути крик мученика, осјетити вјечне ране на мозгу?
Боли ли вас очај оних који пресудише сами себи како би избјегли понижења и иживљавања? Страх или спас? То знају само они и Господ што даде опрост њиховим душама.
Боли ли терет ојађене матернице дјевојке силоване од чопора звијери, крволока?! Како ли је њеном срцу док на свијет доноси нови живот чији је отац слуга самога врага? Уствари, који од њих је отац? Да ли да једе или да се изгладњива, да ли да се баци или роди безименога, нежељенога? И када заплаче да ли да му види лице, привије на груди мајчинске..или да се сада баци? А онда глас да беба није дочекала зору..да ли да вришти, плаче, смије се грохотом неартикулисаним или да се нијемо пита да ли је умрла случајно или намјерно..или да се баци коначно..или како даље кроз живот?
Боле ли вас стравични урлици немоћних стараца запаљених у родним кућама?! Какве ли су им се слике низале пред очима у тим тешким задњим тренуцима?
Боли ли вас живи штит од једанаест болесника из Дома за ретардиране особе код Топуског?! Можете ли затворити очи и видјети несрећника у инвалидским колицима којег гурају на прву линију смрти?
Боле ли вас отете светиње из манастира Крка и Крупа и још четрдесет три цркве са простора Крајине?! Тешко ли је када свиње развлаче светиње!
Боле ли вас гранатиране колоне избјеглица?! Знате ли како изгледа бјежати од добро познате усташке каме са новорођенчетом у рукама? Гранате смрти, разбацане ствари, разнесена тијела у последњим трзајима, бебин плач од глади и немира, мајчина немоћ да голим тијелом заштити јединог, дуго прижељкиваног насљедника који ће оца знати само са слике коју мати до бола стишће на пресахлим грудима. АКО преживи!
Боле ли вас кошмарне ноћи дјеце погинулих бораца или дјеце која изгубише оба родитеља?! Да ли имадоше кога да их ушушка у зимским ноћима и пригрли када пукне петарда?
Боле ли вас заборављени рањеници којих се више мало ко сјећа и које мало ко пушта преко реда у пошти, болници, аутобусу.. ?! Ти исти рањеници који 'рамљу по трговима иштући своја права,као зера милостиње, дотучени неправдом, а не љутим ранама, протезама, колицима, фиксаторима...
Боле ли вас колективни центри и заједничка купатила? Порушене и запаљене куће и опљачкана имовина? Знате ли да су свака отета воћка, сваки виноград и од камена искрчена ледина натопљене крвљу и знојем наших очева, ђедова, прађедова, чукунђедова, наврнђедова, аскурђела,..? И нисмо ми ДОШЛИ однекуд, како нас погрешно учише,већ је то наша постојбина- да, ми смо тај динарски тип човјека. И, онда, све вјековне труде згураш у исхабану избјегличку торбу и бјежиш са родног прага остављајући поган да се башкари, својата и кроји по свом оно што теби остаде у аманет. Старе јуначке пјесме посташе " изворне хрватске", србски гробови биће, вјероватно, римске и старогрчке ископине, а вјера православна- гркокатоличка.
Боле ли вас равнодушност, успаваност и небрига многих за несрећу напаћеног, некада славног и великог народа?!
Боли ли вас печат издаје, лажи, осуде, неправде?! Пјесма "побједника" на препуним им трговима са шаховницом у још од крви уупрљаним рукама? И, унапријед, из ЦЕНТРАЛЕ, осмишљена молитва, чим је пао договор о пуштању " невиних генерала" из олошке творевине од затвора? Превара из Међугорја више не изледа тако страшно у односу на ову подвалу. Како је јака вјера католичка и поноћна молитва! Молише и измолише! Бјеше то један у низу планова за онај последњи, добровољни, начин покрштавања православних Срба. Опасан је казан екуменизма! Из њега халапљиво покусаше и наши црквени "великодостојници", продаше вјеру за вечеру, те потписаше примат тој истој централи, која нам вавијек о глави радише.
А МИ?! Ко смо сада ми? Овце без пастира раштркане по свим континентима..И пролазе сати и дани, проћи ће и године и стољећа, и каравани ће пролазити и керови лајати, вјетрови ће шибати по свом ( или како их Неко усмјери)..само камен ћути и ћутаће. Нит' смрди, нит' мирише. Газиће по њему, клесати га, ломити, продавати, разбијати, стока каљати изметом, а војске о њ' чизме трести.
Боли, све боли- отете србске земље, сва наша колективна трагедија, историја писана ватиканским пером и ћивутским мастилом, али боли, боли и ПРЕСТОНИЦА. Можда највише и боли она. Само кога и колико дуго ће бољети? Да нас не поједе чељуст метрополе и не постанемо камен престонички, на шта нас је упозорио стари добри Калајић, Бог да му душу прости. Размисли , Србине, шта ћеш док излаз још увијек постоји!



                                                    by Danijela Bašić

.