27.12.2012.

HRVATSKO PITANJE I SRPSKI BELI POKRET

 
Slikano u Vukovaru 90-tih godina ;)
 
 

   Tek nekih petnaestak godina od rata sa Hrvatima i okupacije Republike Srpske Krajine od strane Republike Hrvatske, te proterivanja srpskog življa kako sa teritorije RSK, tako i iz ostatka Hrvatske, svedoci smo jedne čudne pojave u srpskom rasnom pokretu. Radi se o manje-više pomirljivom stavu prema Hrvatima, pozivajući se na zajedničko rasno i slovensko poreklo, kao i postojanje zajedničkog neprijatelja, prvenstveno imajući u vidu bosanske muslimane. Ovakav stav posledica je jednog oblika „preteranog“ idealizma, koji svakakvo, nije stran nama Srbima. Otpisujući teritoriju RSK, i zaboravljajući istoriju hrvatskih genocida (namerno u množini) nad Srbima, te zalažući se za „podelu“ Bosne i Hercegovine između nas i Hrvata, neki naši drugovi manifestuju taj štetni idealizam koji nema ni najmanjeg osnova u stvarnosti. Međutim, da li je taj idealizam šteti samo srpskim interesima ili i interesima celokupne Evrope te čitave rase, za koju se naši idealisti toliko zalažu?

Prihvatanjem pogodbe sa Hrvatima i politikom „šta je bilo, bilo je“ problem se ne rešava. Čak i ako se Hrvatima oproste teritorije RSK i prihvate sadašnje granice Republike Hrvatske, ostaju mnogi problemi koji zahtevaju dublja i sistemska rešenja. Na prvom mestu takvo rešenje ne bi, dugoručno gledano, išlo u korist samim Hrvatima. Oni, znajući da su dobili teritoriju na poklon bi se zadovoljili u prvo vreme, dok se ne učvrste na novoosvojenim teritorijama. Ovakav poklon, samo bi povećao hrvatske apetite. Naime, kroz celu svoju istoriju, kao naroda, hrvatski političari su pokušavali da uzmu celu Bosnu i Hercegovinu za sebe. To je najočitije u ideologiji dvojice Hrvata, koji su bez obzira na sve razlike po ovom pitanju imali isti stav, uz različito viđenje puta kojim bi se to moglo ostvariti. Prvi je hrvatski šovinista – Ante Starčević, a drugi, ništa manji Hrvat pod maskom pomirljivog „ilirizma“ - biskup Juraj Štrosmajer. Od njih dvojice, pa sve do Pavelića i Tuđmana, glavni tok Hrvatske politike je uvek bio na liniji pripajanja Bosne sebi. Ali to nije samo ideološka konstrukcija, nego delom i objektivna potreba Hrvatske u sadašnjim granicama. „Kifla država“ je neodrživa. Država sa takvim odnosom ukupne površine, te broja stanovnika prema razuđenosti granice, kakav ima Hrvatska, apsolutno je neodrživa, budući da je normalna komunikacija između delova države a da se ne prelazi granica nemoguća i preskupa. Takva država u slučaju neke ozbiljnije vojne pretnje a bez strane pomoći ne bi bila u poziciji da se odbrani.

Takva Hrvatska, ubeđena da se zločin i genocid isplate, željna teritorijalne ekspanzije, nesvesna svoje nemoći, već sada izvan svojih mogućnosti i gonjena svojim realnim geo-političkim potrebema, predstavljala bi rak-ranu Evrope i to na najnesigurnijem mestu. Na Balkanu se trenutno nalaze tri rasno sumnjive ili bolje rečeno, rasno ne-evropske države – Albanija, BiH i Turska. Osim što se geografski dodiruje sa Malom Azijom, Balkan nije daleko ni od Afrike te Bliskog Istoka. To znači da je Balkan ključ Evrope i svaka eventualna invazija obojenih morala bi ići preko Balkana. Očituje se potreba da Evropa na Balkanu stvori snažan odbrambeni bedem.

Da će to teško ići jasno je svakom ko pogleda mapu Balkana. Više malih, podeljenih i međusobno nepoverljivih balkanskih država, sa još nesigurnijim zaleđem ne može služiti kao čvrst bedem. Takvom Balkanu i Evropi nije potrebna nervozna Hrvatska koju smo već opisali a još manje joj je potrebna ponižena i oslabljena Srbija. Na Srbiju se naslanjaju države „prve linije odbrane“, Rumunija, Bugarska i Grčka, što Srbiju čini pozadinom i osloncem. Ako se Srbija ostavi bez potrebene teritorije, ona se ostavlja bez prirodnih resursa, ljudstva, industrijskog potencijala a u neku ruku i volje da brani Evropu koja nju kažnjava a nagrađuje Hrvatsku. U takvoj konstalaciji snaga, Hrvatska niti bi mogla niti htela da održava ulogu oslonca i čvrste pozadine. I proširena Hrvatska je suvuše mala i bezvredna a zahvaljujući svojoj probuđenoj megalomaniji, puna sebe i arogantna. Umesto da vodi zajedničku, evropsku borbu, takva Hrvatska vodila bi sopstvenu ekspanzionističku politiku i time ugrožavala celu Evropu. Nije isključeno da se takva Hrvatska, u svojoj suludoj kratkovidosti i nezajažljivosti ne bi i sama stavila na stranu neprijatelja, očekujući nagradu.

Upravo zbog svega rečenog celoj Evropi neophodne su velika, snažna i razvijena Srbija i Hrvatska svedena na sopstvenu meru i koja zna svoje mesto. Svi drugovi u Srbiji i svetu ovoga moraju biti svesni. Samo Srbija koja obuhvata BJR Makedoniju, Severnu Albaniju, Bosnu, Hercegovinu i kompletnu RS Krajinu, uz sve ostale etničko srpske teritorije, kao i one neophodne Srbiji da zaokruži sopstvene granice i omogući normalnu komunikaciju između delova svoje zemlje, predstavlja realnu garanciju Evropi u slučaju bilo kakve azijatske invazije. Takva Srbija mogla bi u svako doba biti snažan stub i podrška Grčkoj, Bugarskoj i Rumuniji. Samo ujedinjena i moćna Srbija može biti lider Balkana te garant reda i sigurnosti.

Paradoksalno takva Srbija je dobra i za Hrvatsku. Hrvatska stavljena na svoje mesto, svesna svoje nemoći, morala bi iz korena preispitati svoju vekovnu politiku i svoju istoriju. Suviše mala da se meša u poslove Evrope, Hrvatska bi mogla da bira između redefinisanja svog stava prema Srbima te saradnje u ulozi slabijeg partnera i sopstvenog nestanka sa istorijske scene.

Imajući sve gore rečeno u vidu nije teško zaključiti zašto neprijatelji naše rase, svog slovenstva i uopšte Evrope žele malu Srbiju i pomažu Hrvatsku, muslimansku Bosnu i Albaniju. Sveta dužnost svih drugova nisu tugaljivi kompromisi, mirenje i nuđenje srpskih teritorija na poklon Hrvatima nego borba za veliku i snažnu Srbiju u ime zaštite rase i Evrope.
Napisao: Ognjen V.
Preuzeto iz SRPSKI FRONT br.25
 
 
 
 
 
.