22.09.2015.

28. JUN KAO SUDBINA

Da li bog Svetovid već hiljadu godina pokušava nešto da kaže Srbima?! 
Mnogi veruju da je u korenu vidovdanskog kulta u Srba zapravo naš drevni paganski bog Svetovid, s obzirom da u Pravoslavnoj crkvi Sveti Vid ne igra važnu ulogu. Ako je to tačno, i ako uzmemo u obzir sve ono što se dogodilo na dan 28. juna u poslednjih hiljadu godina, pitanje iz naslova ima smisla
Svetovid, slika Konstantina Vasiljeva iz 1971. Foto: varvar.ru


Sveti Vid je ranohrišćanski svetitelj rođen na Siciliji a pogubljen u Rimu početkom 4. veka, u vreme progona za vreme careva Dioklecijana (poreklom iz Duklje i Dalmacije) i Maksimijana.

Sredinom 8. veka njegove su mošti prenete u Pariz, da bi osamdeset godina kasnije bile predate benediktinskom nemačkom manastiru Korvej koji postaje središte kulta ovog svetitelja; praška katedrala koja dominira i zamkom i čitavim gradom posvećena je upravo Svetom Vidu. Tokom kasnog srednjeg veka u Nemačkoj se raširio Ples Svetog Vida koji je podrazumevao kolektivni, masovni ples do iznemoglosti pred njegovim kipom koji je, verovalo se, lečio od duševnih bolesti; kasnije se ovaj običaj proširio i na Češku i Poljsku, mada, ako uzmemo u obzir ono o čemu će biti reči u nastavku, nije nemoguće da je bilo i obrnuto.

Rimokatolička crkva ga proslavlja 15. juna, dok se u Pravoslavnoj crkvi ne štuje toliko da bi imao sopstveni dan. Šta više, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je sve do 1892. godine 15. jun (po julijanskom koji koristi SPC, po gregorijanskom je to 28. jun) bio posvećen Svetom Amosu, kada je postao posvećen Svetom knezu Lazaru i svetim mučenicima srpskim i kada je zvanično dobio naziv Vidovdan; sve do tada narod je proslavljao Vidovdan u potpunosti nezavisno od Crkve, koja ni danas dakle ne slavi Svetog Vida tog dana.

Mnogi su pokušali da objasne ovaj očigledni rascep između crkvene i narodne tradicije, pa se tako ukazuje na činjenicu da je hrišćanstvo na naše prostore prvo došlo sa Rimom te da smo tek sredinom 9. veka potpali pod jurisdikciju Carigrada, kao i na mogući uticaj rimokatoličkih saskih rudara koji su u velikom broju živeli u srednjevekovnoj Srbiji.

Konačno, ukazuje se i na mogućnost da kult Svetog Vida kod Srba i Slovena uopšte nema veze sa samim svetiteljem već sa našim paganskim bogom Svetovidom čije je obožavanje sa nametanjem hrišćanstva postalo zamaskirano poštovanjem svetitelja sličnog imena.

KO JE SVETOVID?

Jedan od najvećih slovenskih bogova koji je posebno bio štovan među baltičkim Slovenima na ostrvu Rujnu, i kod Srba na Balkanu kojima je (možda) bio vrhovni bog.

Njegovo ime se pokušava objasniti na različite načine. “Svet” se po nekima odnosi na svet u smislu Zemlje, a tome u prilog ide činjenica da opis njegovih kipova prikazuje glave koje gledaju na sve strane sveta (slično Janusu). Drugi, pak, misle da je u korenu značenja ovog prefiksa “svet” zapravo ideja vođe, moćne osobe, pobednika. Treći misle da se odnosi na svitanje, zoru, pa bi on bio “onaj koji sviće“.

Što se tiče sufiksa “vid”, ima ih koji misle da se radi o reči “vit” što je značilo “reč”, a ima i onih koji misle da je u pitanje skraćenica od “vitez”, kao konjanik, što bi možda moglo da se dovede u vezu sa Tračkim konjanikom.

Treći smatraju da “vit” dolazi od sanskrtskog “vi” ili “ve” sa značenjem “duvati” (zato kažemo “vejati”), a tome u prilog ide svedočanstvo da slovenski žreci prilikom čišćenja njegovog hrama nisu smeli da dišu. Konačno, tu su oni koji ovo povezuju jednostavno sa vidom, pa bi Svetovid bio onaj koji vidi ceo svet, onaj koji je sveznajući.

Svetovid je bio bog rata i zaštitnik plodnih njiva; ovo je inače uobičajena kombinacija kod drevnih naroda, kao kod rimskog boga Marsa. To se, naravno, savršeno uklapa u kult Vidovdana kod današnjih Srba, u kontekstu Kosovske bitke.

Opis njegovog hrama u Arkoni na tom ostrvu Rujnu (koje se danas u Nemačkoj naziva Rigen) koji imamo od hrišćanskih pisaca Saksa Gramatika i Helmonda pokazuje nam koliko je zapravo on bio značajan našim precima. U centru grada nalazio se drveni hram ukrašen obojenim drvorezom i dvostrukom ogradom, a u njemu je bila divovska statua boga sa četiri vrata i četiri glave, obrijane brade i ošišane kose.

U desnoj ruci kip je držao rog izrađen od raznih vrsta metala, a njega je sveštenik svake godine punio vinom te na osnovu isparenja proricao da li će godina biti rodna ili ne. U levoj ruci, koja je bila spuštena niz telo, bog je držao luk. Pokraj njega bili su uzda i sedlo (setimo se opet Tračkog konjanika), kao i veliki mač sa kanijom i balčakom od srebra.

Žreci su jednom godišnje, u vreme žetve, prinosili žrtve ispred hrama, a Svetovida pozivali da otadžbini podari slavu te narodu bogatstvo. Ispred kipa je potom postavljan kolač premazan medom, iza koga je stajao obrednik i pitao okupljeni narod da li ga vidi; oni bi rekli da ga vide, a on je iskazivao želju da ga naredne godine ne vide da bi žetva bila obilnija.

U ovom je svetilištu takođe čuvan beli konj za koga se verovalo da pripada Svetovidu; konja niko nije smeo da dodirne, samo su ga žreci smeli napasati i opremati. Narod je verovao i da ga Svetovid na tom konju predvodi u borbama protiv dušmana. Korišćen je i za gatanje, pa su pred polazak u rat sveštenici ispred hrama postavljali koplja i izvodili ga osedlanog da preko njih pređe; ako konj pri preskakanju krene prvo desnom nogom, rat će se završiti povoljno, a ako krene levom, rat mora da se odloži.

Hram u Arkoni je razoren 1168. godine od strane hrišćanskih germanskih armija kao jedno od poslednjih uporišta paganizma u tom delu Evrope. Nekoliko vekova ranije, tačnije 873. godine, vizantijski car Vasilije I porušio je Srbima u Neretljanskoj oblasti sva svetilišta i kipove osim onog najvećeg koji je bio posvećen Svetovidu; ono je “pročišćeno” i pretvoreno u crkvu posvećenu Svetom Vidu.

ŠTA SE SVE U SRPSKOJ ISTORIJI DESILO NA VIDOVDAN?

Šta nije! Krenimo redom, od 1389. godine (verovatno se i mnogo štošta na taj desilo i pre toga, ali je nezabeleženo) kada su se na polju Kosovu sukobile otomanska vojska na čelu sa sultanom Muratom i srpska vojska predvođena knezom (u narodu carem) Lazarom. Kao što znate, u toj bici Miloš Obilić je zaklao turskog padišaha a njegov čin je jedan od dva stuba Kosovskog mita (drugi je žrtvovanje ovozemaljskog carstva radi nebeskog). Sama bitka je okončana “remijem”, ali su Turci iskoristili okolnosti mnogo bolje.

Potom postoji prekid od nekoliko vekova; možemo nagađati da su se mnoge bitne stvari desile na ovaj dan i u međuvremenu, posebno ako imamo u vidu šta se sve 28. juna dogodilo u poslednjih vek i po, ali nećemo to raditi, pa ćemo direktno skočiti na 1881. godinu kada je sklopljen tajni dogovor između kralja Milana Obrenovića i cara Franje Josifa kojim je Austrougarska Srbiju podržala u obnovi kraljevine (ta podrška je bila ključna, bez nje ne bismo uspeli) u zamenu za prestanak davanja podrške srpskim nacionalnim elementima koji su unutar Dvojne monarhije radili na njenom razbijanju.

1914. godine Gavrilo Princip vrši atentat u Sarajevu nad prestolonaslednikom Austrougarske nadvojvodom Francom Ferdinandom (opšte je prihvaćeno da se radi o politički najuspešnijem atentatu u istoriji ljudske vrste), što pokreće već spremljene točkove i dovodi do Prvog svetskog rata.

Tačno pet godina kasnije, 1919, potpisan je Versajski sporazum čime je okončan sukob između Antante i Nemačke; nakon toga uslediće Pariska mirovna konferencija.

1921. godine kralj Aleksandar I Karađorđević proglašava ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji će nakon toga biti poznat kao Vidovdanski ustav.

1948. godine Informbiro objavljuje svoju čuvenu “Rezoluciju” kojom počinje politički sukob Sovjetskog Saveza i njegovih satelitskih, marionetskih država u Istočnoj Evropi sa FNR Jugoslavijom.

1989. godine na obeležavanju 600. godišnjice Kosovske bitke Slobodan Milošević drži govor na Gazimestanu koji mnogi smatraju prekretnicom u postojanju Jugoslavije; navodno, tek posle toga Slovenci počinju da uzimaju u obzir otcepljenje koje je do tada podržavala manjina u tamošnjem Savezu komunista.

Slučajno ili ne, 2001. godine, baš na Vidovdan, Slobodan Milošević je izručen Haškom tribunulu gde mu se sudilo za zločine koje su srpske snage počinile na Kosovu i Metohiji tokom 1998-99. godine. Umro je u pritvoru u Sheveningenu i nikada nije osuđen za ono što mu se stavljalo na teret.

Pet godina kasnije, 2006, Crna Gora je primljena u Ujedinjene nacije.

2008. tadašnja Vlada Republike Srbije doneće Deklaraciju o osnivanju Skupštine Zajednice opština Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, kao pokušaj da se odgovori na samoproglašenje Republike Kosova.

Ako je pretpostavka o paganskom korenu proslavljanja Vidovdana tačna, i ako bog Svetovid zapravo stvarno postoji (što je, naravno, malo verovatno), vredi ponovo postaviti pitanje iz naslova: šta ovaj drevni slovenski bog poručuje srpskom narodu već hiljadu godina? šta pokušava da nam kaže?

(O. Š.)
http://www.telegraf.rs/ 

skinuto sa bloga nebeskiprsten9

Древна српска религија и хришћанство


"У српском православљу, које је више од других форми хришћанства попримило национално обележје, а и због еластицитета православља, многи елементи древне религиозности веома су добро сачувани под копреном хришћанске вере. У XII веку читав словенски свет већ је примио хришћанство, иако је на самом почетку тај пријем био "спољашњи". За Србе је познато да су од свих Аријаца најбољи чувари првобитног веровања. Разуме се, хришћанство је ненадано прекинуло природан развој, дакле, и довршење конституисања других словенских митологија, па тако и српске. Сматра се да су старински култни обичаји били она област древне српске религије који су наставили и даље да живе. Православна црква не само да их није дирала, већ их је обилато присвојила и чак дала своју хришћанску интерпретацију. Како примећује Васиљев, "уништити веру и култус Перуна, Световида и Сварога, било је скоро немогуће, нарочито не за тако кратко време". Међутим, оденути та "иста божанства у хришћанско рухо, и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља) па скоро све остало оставити по старом, било је већ много лакше. Крсна слава, Бадњак, Божић, даће, кољиво уочи Св. Николе. божићни и славски колач, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањ-дан, ивањски кресови, све су то докази испреплетености незнабожачке и хришћанске вере код Словена". Другим речима, "велики хришћански празници стављени су у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова" (Васиљев, 1990: 14-15, 57). Социолошки посматрано, еволуција религијских представа одвијала се тако да није било потпуне смене једне форме другом, него је долазило до преклапања, препокривања старијег слоја млађим, новијим. Архаичне представе, поникле на ранијим ступњевима развоја, продужиле су да егзистирају, без обзира на то што су преко њих образовани горњи а накнадни, новији слојеви. Тако су, и не само код Срба, приликом пријема хришћанства поједини хришћански светитељи и ликови претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако као што се обраћао некада својим прастарим боговима у којима је видео отеловљење било култа предака било култа природе.


Установљење жртве у крви, као древног обичаја, потиче из „првобитног веровања да она (крв) представља оживотворавајуће начело живог организма", односно да „њено проливање установљава животни савез између оних који се вежу крвном везом". У многим културама, па тако и у нашој, где је дошло до замене људске жртве животињском, жртвована животиња, а то је уједно итотемска животиња, симболички представља израз интеграције заједнице - код Срба је то „ђурђевско јагње", надаље, „божићно прасе", „мратинско пиле", најзад, „петао". На крају ова је „веза појачана још и обредним једењем меса тотема, који се и убија и једе церемонијално". У случају сеоских заветина код Срба, јагње које читаво село приноси као жртвени дар Богу, коље се пред окупљеним светом испред „каменог крста" - а ту је и свето дрво „запис". Обавеза је извршиоца жртве да крв жртве облије камен, или храст."

Napisao Сретен Петровић



13.09.2015.

ПОСЛЕДЊИ РАТНИКОВ ПЛЕС


(РАЗГОВОР ИЗМЕЂУ ДВОЈИЦЕ ВЕДСРБСКИХ РАТНИКА)
Гледам те, соколе и брате Стриборе Даждбоже Сварожићу, из битке у битку, из боја у бој, како смирено и неустрашиво на бојноме пољу пред битку стојиш; и како на твојему лицу и у очима твојим, ни сенке од страха нема; и како чудно поиграва коњиц твој и како се ти у седлу с коњицем повијаш као на љуљашци; и како отвараш пролаз копљем и сабљом испред себе; и како се сви врази наши, кад тебе угледају, као сенке распршују; реци ми, брате и соколе Стриборе Даждбоже Сварожићу, какве то тајне знадеш, које су нама осталим ратницима тајинствене и непојамне?
Кад на бојно поље крочим, никада не гледам колико је испред мене врага, ни какви су врази, већ поглед тада усмерим високо понад бојнога поља, пут најсветлије тачке небеснога свода, и у својему срцу закликћем прецима и свим бозима нашим.
И тада почне кроза ме да струји божанско животно дејство, од темена главе, низ кичму и уде, све до прстију ножних; и кад осетим да сам сасма прожет дејством предака и богова, тада бивам лаган као дашак горски, и у мени потом не бива ни трунке страха никаквога, као да врази испред мене и нису живи створи, већ сенке и утваре из неких тмина и раселина.
Па кад заиграм кољица, и ја с коњицем у седлу заплешем, осетим у трену да смо и коњиц и ја за копље изнад поља узнети, и да лебдимо понад свега што пољем гамиже.
Моје копље тада само погађа мету, моја сабља тада сама сече враге, а високо горе, понад белих облака у плаветном прстену свода, језде моји преци и бози наши броде.
Тада свим бићем својим унутарњим осетим да је живот вечан, да нема ни почетка нити свршетка имаде; и знам да ништа не може да ми се догоди без допуста наших богова и предака.
Ето, сад знадеш, брате и соколе Перуне Оре Дајбожићу, с каковим посвећењем ја у битку улазим, и знадеш да је свака моја битка као последња ратникова битка, као потоњи ратников плес, на пољу пред бозима и прецима.
Драган Симовић

08.09.2015.

Динарска расо - теби се клањам!

"Ја сам оно што јесам. Ја не контролишем свој карактер - мој карактер контролише мене. РАСА је судбина".
Динарска расо - теби се клањам! емотикон heart