14.10.2012.

Dinarska Rasa na Balkanu

 

Mnogi neuki ljudi medju nama smatraju da su Srbi kao Slovenski narod nekada bili svi odreda plavi sa plavim ocima,a da je toboznji danasnji novi izgled Srba posledica mesanja sa neslovenskim elementom,posebno se misli na Turke.
Prvo sto mi pada na pamet je Prokopije koji je pominjao "cernoliku Sereb" i pominjao fizicke razlike izmedju Slovena na Balkanu i njihovih zapadnih rodjaka. Mada Safarik misli da se taj izraz koristio za crne,nesrecne i jadne Srbe,a belo Srbi za cestite,srecne i slobodne Srbe.
Inace za Stare Slovene na Balkanu ima veoma malo podataka koji bi otkrili kojem su rasnom tipu dominantno pripadali,mada je cinjenica da se svi slazu da su bili "visoki i glavati" ,a jedina rasa koja odjedinjuje ta dve odrednice jeste Dinarska Rasa.Bio je takodje i interesantan intervju u NIN-u sa jednim antropologom ili geneticarem ne secam se sta je,koji je rekao da su Dinarci,srodnici sa Pelazgima-starosedeocima Balkana i da su i jedni i drugi nastali od kromanjonca.To me onda dovodi i do tvrdjenja srpske autohtonisticke skole koja govori da su Pelazgi ustvari Sloveni,tj. Srbi,sto bi znacilo da smo starosedeoci Balkana.Ako nista u jedno sam siguran-da je Dinarska Rasa autohtona na ovim prostorima.
Dvornikovic je imao teoriju po kojoj otprilike ksanto-dolihokefalni nordijski Sloveni kada su dosli na Balkan zatekli Romanizovane Ilire(koji su po njemu originalno takodje ksanto dolihokefali,ali su se pomesali sa crnomanjastim Pelazgima) i pomesali se sa njima i tako je poceo proces denordizacije tj.dinarizacije Srbo-Slovena.Znaci po njemu Srbi su crnomanjasti zbog pelaskog uticaja.Interesantna teorija.
Konkretno ono na cemu se moze raditi to su srednjevekovni Srbi iz doba dinastije Nemanjica,posto su nam ostale freske nasih vladara,ratnika,despota,slike bojeva itd...Medjutim treba biti oprezan jer se nase slikarstvo baziralo na vizantijskom rasnom idealu koje je uglavnom slikalo mediteranske i redje orijentalne ljude.Ali vecina nasih freski su prirodne sa malim uticajem vizantijskog freskoslikarstva,to tvrdi i Dvornikovic,analizirajuci veoma Dinarske portrete Svetog Save,Kralja Milutina,Dusana Silnog i Nordijski portret Despota Stefana Lazarevica.


Image

Image
"Visoka i glavata", ovo je najprostiji opis Dinarskog rasnog pod-tipa i istovremeno vrlo precizan!
Visina je sigurno jedna od glavnih markera Dinarske rase. Poznat je činjenica da su Dinarci najviši od svih Arijevskih rasnih pod-tipova, naprimer naši Crnogorci se vode kao najviši narod u Evropi i jedan od najviših po visini u svetu. "Glavatost" je u stvari barhokefalija - širokoglavost. Brahokefalija je također i odlika i Alpinskog i Istočno-Baltičkog rasnog pod-tipa, ali ne i visina!

Vrlo je pogrešno mišljenje da su svi sloveni a naročito stari sloveni plavi, to jest da su Nordijskog ili još više Istočno-Batltičkog tipa.
Nemački rasolog Hans F. K. Guenther u svojoj knjizi "Rasni elementi evropske istorije" na jednom mestu opisuje pređašnje bavarsko stanovništvo kao "Dinarce koji su nekad govorili slovenskim jezikom"! Bolje reći nekada su bili Sloveni i zato su i govorili slovenskim jezikom! Tokom istorije ta Bavarska slovenska poulacija je germanozovana promenila je veru, zaboravila je svoj maternji jezik a prihvatila novi Nemački jezik i postala Nemcima. Promenili su naciju, ali ne i rasu. ostali su Dinarci. Zato i i američki antropolog Charlton Coon u svome kapitalnom delu tvrdi sa su srbi šumadici najsličniji sa - Bavarcima!

Ove stare freske sasvim jasno pokazuju da su naši stari kraljevi bili klasični dinarci, upravo kao i MI sada. Još ću da se nadovežem na ovu zaista interesantnu temu, jer se radi o slikama naših predaka od pre više od 500 - 700 godina, koje dokazuju da je naš narod i dalje ono što je i bio u prošlosti.

                                                            

ДИНАРСКА РАСА НА СРПСКИМ ФРЕСКАМА


Ради се о злурадој причи како „Срби више нису прави Срби после пет стотина година отоманске окупације“. Непријатељ који ову глупост константно пласира, са циљем пљувања и понижавања српског народа, такође је увек склон и рад пребацивању наших људи из Српства у свој сопствени национални табор.
Тако уз помоћ хокус покус „кршћанског“ магичног ритуала и употребом „чудотворне“ свете водице, по католичким црквама од вајкада се дешавало антрополошко „чудо“ - од „монгрилског Србина“ или „православног Турчина“ (како често воле да нас називају припадници најодвратнијег комшиског народа, који тренутно док ово читате купује све живо по Србији или заузима важна места у српској власти!) добијамо праве „ариске и бјеле Хрвате“, и то ништа мање него нордијског-готског порекла.
Ако сте мислили да је устајање из мртвих или васкрсење неко велико чудо у хришћанској религији, преварили сте се - ово је тек право чудо код католика: неколико магичних молитви и мало шкропљења „светом водицом“ (такођер, гарантовано убија вампире и тера ђавле и врагове) и ненадано се дешава генетсак промена. Уколико припадници српског народа одбију да се подвргну овом католичком „чуду“ промене расе и индентитета, увек остаје „тјерање“, клање или у најблажем случају препуштање судбини остајања „православним Турчином“. Није него... :shock:

Али најгоре од свега је тотално непознавање сопственог народа и историје код неких наших људи. Сасвим очигледан недостатак расне свести и неког основног познавања расног питања. Али зар нам недостатак расне свести не указује на потпун недостатак било какве свести? На ово се наилази код многих људи без обзира на њихово образовање или природну интелигенцију. Овакви су умислили да су стари Срби сви одреда били плавокоси и плавооки, малтене нешто као Швеђани (узгред речено, и код њих нису сви људи такви). Кад би ове српске незналице имали претаву како изгледа нордијски расни под-тип, оне би сасвим сигурно старе Србе препознали као такве.... Сад одакле они знају како су изгледали наши преци, и да су сви били управо такви „супер Аријевци“ са најплављим очима и готово жутим косама, никад нити један од ових „стручњака“ за антроплогију и историју није могао да ми рационално објасни... Чак и супротно од овога, већина су гледали празно и без речи попут уморних волова, што у суштини и јесу. Прошле године, је чак један такав „Србин“ био лично на овом форуму са својим усташким теоријама и са тврдњом да Срби имају „маслинасту“ кожу (Марсовци, шта ли је?) попут његовог вољеног Исуса бен Јахвеа/бен Пандира (Оооо, поздрав „Оточац“).

Дакле питање је како су изгледали Срби пре отоманског освајања? Где можемо да видимо њихове слике, а још горе у то време није било фотографија и антрополошких мерења...На сву срећу, има верних слика и престава ондашњих Срба. Остале се слике за успомену и дуго сећање потомцима.
То су слике или боље рећи фреске по манстирима и црквама немањичке Србије! Ето ко каже да је јудео-хришћанство тако лоше? Лепо кажу азијати да „у сваком злу има по мало добра“.
На тим сликама, можда „верни“ и верују да су престављени „светитељи“ за које ни тада нико жив није знао како су изледали или да ли су уопште и потојали, али чињница је да су ту насликани локални динарци, то јест ондашњи Срби. Тако тог фамозног расног мешања са азијатским Турцима није ни било, или га је било врло мало (што се види на минималном броју монгрила којих има у Србији, као и у свим другим белим змељама, нажалост). Људи престављени на фрескама по манастирима из тог периода су Динарци, индентични данашњним динаридима који насељавају Србију или српске земље, што ће рећи: Србима. Ко не верује, ево сада је лето и сезона годишњих одмора је кренула - такви нека изађу на аутопут и нека добро осмотре хорде турских страних радника који се вражају из немачке за своју родну турску. О разлике, и то драстичне!

Колега који је започео овај топик је дао одличан пример са фрескама ондашњих српских владара и феудалаца, код којих се јасно види чињеничћно стање: Динарци. Мада и код њих постоји једна ствар, коју је омашио да види уважени колега В. Динарац. Наиме, како се ради о краљевима и племству позната је чињеница да су многи од њих били ожењени са женама из Грчке, Мађарске, Бугарске, Влашке па шак и из Француске. То јест многи од њих су имали мајке из ових земаља, што ће рећи да су те жене, њихове мајке биле често не-динарске жене. То јест биле су нордијске, медитеранске, алпинске или источно балтичке расе. Тако да ондашњи краљеви и највиши племићи нису сигуран доказ динаризације као 100%. Тако остају нам слике обичних људи који су били модели за светитељске и апостолске фигуре, свети ратници и масе приказане на тим фрескама, или ктитори манастира који су припадали нижем племству.

Image
Српски ратници манастир Ресавица

Једноставно, ондашњи фрескосликари, без обзира да ли су били Срби или Грци, сликали су оно што виде око себе. Као и сви други сликари и они су имали моделе за своје слике а ти модели су били људи около њих. А људи около њих били су управо динарски Срби: сељаци, пастири, војници, свештеници, ковачи, трговци или мањи племићи. Баш као што им је позирао за портрет ктитора манастира неки српски краљ од лозе Неманића, тако им је за неког светитеља позирао неки радник или сељак или српски војник. Чак и преставе Исуса Христоса по нашим манстирима и црквама (чак и сада) престављају динарског човека, што Исус или Исуси сигурно није био/били.

Image

Сликари сликају оно што виде около себе + кроз њихов рад проговара расна душа. Тако на пример, наш Христос има браон светлу косу и браон очи, код Грка и Италијана је махом приказан као медитеранац са изразито црном косом и тамним очима; у протестанским црквама севера Исус већ има плаве очи (!) и светло смеђу косу, док је код Кинеза већ престављен са благо косим очима. Тако раса (расна душа) проговара кроз рад уметника, баш као што он слика по моделима које види око себе.




.

12.10.2012.

Bela rasa - najveće čudo prirode

 Ben Klasen (Preuzeto iz knjige "Večna religija Prirode")




Ukoliko u ovom našem divnom svetu postoji jedna stvar koju treba čuvati, braniti i promovisati, onda je to bela rasa. Priroda je sa naklonošću gledala na belu rasu i obasipala je nežnom brigom tokom njenog razvoja. Od svih miliona živih bića koja su tokom proteklih eona nastanjivala lice ove planete, ni jedno nije uz rame beloj rasi. Priroda je svoju elitu obdarila obiljem inteligencije, kreativnosti, energije i produktivnosti, kao ni jednu drugu vrstu svih prošlih milenijuma.

Bela rasa bila je graditelj sveta, tvorac gradova, trgovine i celih kontinenata. Beli čovek bio je jedini koji je stvarao civilizaciju, grčku civilizaciju kulture i lepote, i konačno, kada se oporavio od ozbiljnih udaraca koje mu je nanela nova semitska religija u mračnom Srednjem veku, izgradio je i veliku evropsku civilizaciju.Taj evropski beli čovek, kome je civilizacja u krvi i predstavlja njegovu sudbinu, prešao je zatim Atlantik i začeo novu civilizaciju na goloj, stenovitoj obali. Beli čovek je prodro na sever do Aljaske i na zapad do Kalifornije; on je učinio pristupačnijim trope i potčinio Arktik; zagospodario je afričkim savanama, naselio Australiju i zauzeo Kapije sveta na Suecu, Gibraltaru i u Panami.Bela rasa je dala ljude kao što su Kolombo, koji je preplovio nepoznati Atlantik, ili Magelana koji je prvi oplovio zemljinu kuglu. Ljude poput Mikelanđela, Leonarda da Vinčija, Rembranta, Velaskeza, Bernija, Rubensa, Rafaela i hiljade drugih genija koji su stvorili izuzetna, prelepa dela u oblasti slikarstva i skulpture; zatim genije kao što su Betoven, Bah, Vagner i Verdi – tvorci čarobne muzike; ljude kao što su Džems Vat, pronalazač parne mašine i Dajmler, tvorac motora sa unutrašnjim sagorevanjem, ljude poput genija proizvodnje Henrija Forda, pronalazača Tomasa Edisona i tako raskošnog genija na polju fizike i elektriciteta kakav je bio Nikola Tesla; književne velikane Šekspira, Getea i hiljade drugih genijalnih ljudi u oblasti matematike, hemije i fizike.

Beli čovek je premrežio kontinente prugama, autostradama i dalekovodima. On je stvorio čudesni svet elektronike koristeći ga za telefon, radio i televiziju. Beli čovek je, upotrebljavajući plamen energije i svoje genijalnosti, poslao rakete na Mesec i ostavio trag svog stopala na drugom nebeskom telu.

Briljantna dostignuća Bele rase beskrajna su i stalno se uvećavaju, čak i dok ispisujem ove redove. Sve što čovek treba da uradi jeste da prelista stranice neke enciklopedije i odmah će shvatiti veličinu dela belog čoveka kroz vekove.Koja druga rasa može makar da se približi ovom izvanrednom nizu kreativnosti, dostignuća i produktivnosti? Odgovor je: nijedna. Baš nijedna. Ni blizu. Štaviše, crni čovek iz Afrike nije došao ni do pronalaska točka.Da, beli čovek sa svojom urođenom i usađenom genijalnošću bio je taj koji je dao oblik svakoj vlasti, nasušni hleb svim drugim narodima, a pre svega velike ideale u svakom veku. Da, drugovi moji po rasi, mi smo ti koje je priroda posebno obdarila i odabrala da budemo elita koja vlada svetom. Priroda nas je izabrala da gospodarimo svetom i da ga činimo sve boljim i boljim. Predodređeni smo da budemo plodni, da se množimo i da naselimo celokupno gostoljubivo lice ove planete. To je manifest sudbine koji je odredila sama priroda.Mi, ljudi Bele rase, imamo toliko znamenito nasleđe i toliko slavnu istoriju, da svaki pripadnik treba da bude pun ponosa, samim tim što je njen deo. Svako od nas mora da se posveti velikoj misiji koju nam je priroda namenila a koja još nije ispunjena. Ta misija je da vladamo ovom planetom i da naselimo svaki njen gostoljubivi deo.Nije mi cilj da na ovih nekoliko stranica pretresam istoriju Bele rase, niti nameravam da dajem naučnu studiju o ljudskim rasama. Želim da ukažem svojim drugovima po rasi, da ih podsetim na nešto čega, na žalost, u ovom trenutku nisu svesni - na veličinu naše istorije i prošlosti i na planetarnu misiju koju nam je priroda spremila za budućnost. Hoću da, u kratkim crtama, predstavim opasnost koja nam sada preti i neprijatelje koji su rešeni da nas progutaju i unište.Kada pogledamo izvore sveg našeg znanja, vidimo da jedine prave istine leže u prirodi i u njenim zakonima. Sve što znamo ukorenjeno je u prirodnim zakonima koji nas okružuju Beli čovek je taj koji ima neuporedivu sposobnost da posmatraa, da razume i da organizuje znanje koje je stekao otkrivši tek mali deo tajni prirode.Jedan od prvih značajnih zaključaka do kojih je došao jeste da priroda vlada po određenim zakonima. Zakoni prirode su nepromenjivi, čvrsti i nepopustivi. Oni su večni.

Jedan od neumoljivih zakona prirode je da opstaju najspremniji. U prethodnom poglavlju smo videli da priroda neprestano teži da unapredi svaku vrstu tako što će je izdeliti na podvrste i onda nagnati te podvrste da se međusobno nadmeću. One koje ne mogu da izdrže to nadmetanje, tu borbu, ostaju pored puta i padaju u večni zaborav. Nadmoćni napreduju i množe se. Nigde u prirodi ne možemo da vidimo da se superiorni povlače pred inferiornima, niti možemo da primetimo da nadmoćni milosrdno pokušavaju da pomognu održanje ili podizanje inferiorne rase.Priroda očigledno želi razdvajanje unutar vrsta. Na primer, ako zavirimo u svet ptica, videćemo da su kolibri izdeljeni u nekih 230 različitih vrsta, vrapci u 263 vrste, carići u više od 60 vrsta, itd. U životinjskom carstvu isti fenomen se otvara pred našim očima. Koju god vrstu da pogledamo, bili to miševi, zečevi ili mačke u prirodnom okruženju otkrivamo da su razdvojene na desetine različitih vrsta, i da svaka prati sopstvenu šemu za preživljavanje i razmnožavanje, boreći se sa svojim podvrstama i ostalim stvorenjima na zemlji. Svaka ima posebne načine zaštite, parenja i razmnožavanja. Svaka ima svoje prirodne neprijatelje.

Čovek je takođe kreacija prirode i prirodno stvorenje. I njega je priroda obdarila posebnim programom za preživljavanje i razmnožavanje. I on ima svoje prirodne neprijatelje. Neumitna i hladna činjenica je da su najsmrtonosniji neprijatelji belog čoveka druge ljudske vrste kao što su Jevreji i ostale obojene rase.

Primećujemo dalje da se prioda gnuša mešanja rasa i njihovog kvarenja. Nigde u carstvu prirode ne možemo da nađemo bratimljenje ili mešanje različitih vrsta, niti vidimo da se spajaju i mešaju svoje gene. Naprotiv, vidimo da se podvrste ne ukrštaju i ne mešaju, iako žive, recimo, u istoj šumi ili istom okruženju.

Na primer, nećemo naći vrane, koje su ptice, da se mešaju sa belim čapljama, koje su takođe ptice. Nećemo naći čak ni jednu od 60 vrsta carića kako se meša sa drugom vrstom od tih 60 vrsta, niti ćemo naići na mešanje među različitim podvrstama, recimo, sojke. Na primer, plava sojka se neće pariti sa sivom sojkom ili meksičkom sojkom, niti sa zelenom sojkom.

Da ovo nije jedan od najvažnijih ciljeva i zakona prirode, vrlo brzo bi se sve podvrste izmešale u jedan tip ptice, a sve ribe, hiljade i hiljade vrsta, smešale bi se u jednu jedinu vrstu. Tada ne bi bilo divnih sojki, crvendaća ili prekrasnih malih kolibrija, niti zanosnih ševa. Ne, suri medved i grizli mogu da žive u istoj šumi, ali se oni ne druže jedan sa drugim, ne prave zajednice, ne mešaju se i ne pare međusobno. Ovo je jedan od neumitnih zakona prirode. Priroda se gnuša kopilana i obično ih kažnjava izumiranjem.

I ljudske vrste takođe su obdarene prirodnim instiktom da se razdvajaju, pare i socijalizuju samo unutar svojih uskih podvrsta. Svaka ima prirodni instikt da čuva svoju vrstu štiteći je, boreći se za nju i braneći je od svih drugih rasa koje smatra neprijateljima sopstvene rase. Uprkos svejevrejske propagande kojom smo preplavljeni, taj instikt još uvek postoji. Sva ta lažljiva, neprirodna, propaganda može da lepi gomile uvredljivih izraza, kao što su rasista ili licemer, na svoje žrtve, no ostaje činjenica da Bela rasa bira da živi, druži se i ženi unutar svoje rase, kineska unutar svoje, crna unutar svoje itd. Međutim, činjenica da je pukla linija koja je razdvajala različite boje kože i da se odigrava mešanje rasa, predstavlja najveće sagrešenje protiv prirode. To je neprirodno i neće proći dobro, a priroda će izvršiti odmazdu nad onima koji su prekršili njene zakone.

Na žalost, Bela rasa, koja najviše ima da izgubi, u svojoj istoriji bila je kriminalno nepažljiva u čuvanju svojih gena koji su najdragoceniji poklon koji je priroda podarila i dok je bila blistava i briljantna razumevanju zakona fizike, botanike, zoologije i tehnologije, dotle je Bela rasa iz nekog čudnog razloga bila zločinački slepa i nemarna u primeni zakona genetike na očuvanju i produženju sopstvene vrste. I dok beli čovek ponosno radi na očuvanju čistokrvnih rasa konja, pasa i mačaka, čudno je slep kada je u pitanju očuvanje njegove sopstvene rase. Izgleda da još nije u potpunosti shvatio da priroda uvek gasi one oblike života koji odbijaju da se pokore njenim zakonima.

U dvadesetom veku pitanje rase postaje izuzetno jasno i značajno. Uskoro neće biti moguće zamutiti ga semantikom ili ekonomskim teorijama, marksističkim žargonom ili humanitarnim đubretom, “religioznim” dvosmislicama. Ovo pitanje će uskoro biti toliko jasno da će konačni izbor biti sasvim očigledan. Međutim, dok se ovo piše, većina belih ljudi u Americi i drugde, još uvek je tragično zbunjena i žalosno zavedena. Izgleda da ih je pogodilo čudno slepilo kada su rase u pitanju, slepilo koje je zločinački umobolno. Cilj sledećih nekoliko stranica ove knjige je da ponudi kratki uvid u istoriju belog čoveka i osvetli zločine i greške koje je on činio ne čuvajući čistotu svoje krvi.

Opasno je davati predviđanja o budućnosti kada je istorija u pitanju, a to se posebno odnosi na sve što se tiče Bele rase. Uprkos svim mračnim i pogrešnim idejama o rasi, koje se usađuju u umove gomili, i uprkos svim obmanama koje danas preovlađuju, ja ću ipak dati sledeće predviđanje. Bela rasa će se ili pokrenuti i ujediniti u bliskoj budućnosti, i prihvatiti stratešku ideju da mora da osvoji svet za svoj narod, ili će biti bedno i nemilosrdno uništena od obojenih naroda u svetu. Mi sada moramo ovu planetu da načinimo večno sigurnom za našu rasu ili da nestanemo. Moramo da naselimo sve kontinente našima ili da budemo pregažena rasa od inferiornih obojenih rasa.

Jedna od istina savremene istorije je činjenica da belci, koji najmanje znaju o crncima i imaju najmanje kontakata sa njima, uvek gaje neku nerazumnu mržnju prema onim belcima koji su prinuđeni na dodir sa crncima. Takvo bezumlje prema sopstvenoj beloj braći je neprirodno, suprotno svim najdubljim instiktima i veštački posađeno đavolski lukavom propagandom perfidnog Jevrejina. Nesumnjivo najteža prepreka u borbi belog čoveka za spas od uništenja i mešanja sa obojenim rasama jeste čudno i izopačeno ponašanje belog čoveka prema sebi samome. Glavni problem nije nadvladati Jevreje ili crnce, već je isključivo stvar da se ispravi način razmišljanja belog čoveka.


* * *

U celoj ovoj knjizi koristiću termin “Bela rasa”, i to zbog valjanog razloga. Potpuno sam svestan činjenice da su razni antropolozi delili, izdelili. kalsifikovali i reklasifikovali Belu rasu na mnoge grane i ogranke. Potpuno sam svestan nekih arbitrarnih, velikih podela na arijevski ili nordijski, mediteranski i alpski tip. Zatim su ovi tipovi izdeljeni u mnoge ogranke i mešovite tipove.

Svu tu prepirku namerno izbegavam kao kugu. Razgovarati ovde o antropološkim podelama i granama, značilo bi upasti u lukavu jevrejsku zamku. Čak i korišćenje reči arijevski ili nordijski u ovoj knjizi doprinelo bi podeli. Nije zamisao ove knjige da beli ljudi počnu međusobno da se prepiru, već da se cela Bela rasa ujedini u borbi protiv obojenih rasa uopšte, a Jevreja posebno.

Zbog toga je termin Bela rasa dovoljno širok da obuhvati sve dobre pripadnike naše rase, bez cepidlačenja koja je grana bolja ili ko gde pripada. Svestan sam da unutar Bele rase postoje neki izmešani okrajci. Ona ima mnogo mešavina u okviru svojih unutrašnjih grupa, jer se nordijski tip mešao sa alpskim, alpski sa mediteranskim itd. Međutim, nema nikakve svrhe diferencirati i stvarati kastinski sistem unutar same Bele rase. Naprotiv, bilo bi razorno i pogubno.

Čak bi i termin arijevski bio štetan za našu veru, jer je i on pogrešno shvaćen među najširom populacijom Bele rase. Za većinu Amerikanaca ovaj termin bio bi (mada netačno) vezan samo za Nemce, za nešto što je pripadalo Hitlerovom pokretu. Iako je Hitler nesumnjivo bio veliki beli lider, ovaj termin bi, svejedno, pre bio prepreka nego pomoć u ujedinjavanju Bele rase i promovisanju naše nove religije.

Naš prvi cilj u ovoj borbi jeste, i mora da bude, ujedinjenje belih ljudi i korigovanje njihovog razmišljanja. Ujedinjena i organizovana Bela rasa je deset puta moćnija od sveg preostalog sveta zajedno. Kada jednom to učinimo, jevrejski i crnački problem rešiće se sam od sebe.

Kada jednom preuzmemo svoju sudbinu u svoje ruke, tada možemo da nastavimo sa razumnim programima za napredak i uzdizanje naše rase. To se može obaviti lako, bez prisilnih metoda. To ćemo postići podsticanjem i ohrabrivanjem na reprodukciju boljih elemenata unutar Bele rase, a obeshrabrivanjem lošijih elemenata. Kao što je detaljnije objašnjeno u dvanaestoj zapovesti ovo se lako može učiniti putem obrazovanja, finansijskog podsticanja, religijskog verovanja i nekoliko drugih metoda, bez potrebe da se koristi prinuda.

U svakom slučaju, da bismo ujedinili Belu rasu i dobili predstojeću bitku protiv Jevreja i obojenih, prvo moramo da je pokrenemo. Moramo da se ujedinimo i organizujemo. Iz tog razloga će se termin “Bela rasa” koristiti u ovoj knjizi i u našoj religiji. Na ovoj širokoj osnovi možemo da ujedinimo sve dobre pripadnike naše rase, mesto da ih delimo i rasparčavamo zbunjujućim i svadljivim tehničkim terminima.

Postavivši ova osnovna pravila, kratko ćemo se osvrnuti na istoriju naše rase i videti šta iz nje možemo da naučimo. Nadamo se da će to možda sprečiti da se u budućnosti ponove strašne greške koje smo napravili u prošlosti.


* * *


Gledajući dugu istoriju Bele rase i belih civilizacija u kontaktu sa obojenim rasama, posebno negroidnim, vidimo da nam se iste lekcije stalno vraćaju u lice: prvo, da je rasna destrukcija Bele rase nezaobilazna kad god postoji znatnije prisustvo obojene rase u njenoj sredini, i drugo, da sama civilizacija nikada ne preživi uništenje Bele rase, čak ni tamo gde je postojala hiljadama godina.

Ovo je, ukratko, suština najvećeg problema sa kojim se Bela rasa ikada suočila i sa kojim se i danas suočava.

Danas, pred nama, više nego ikada pre, zbog rastuće brzine odvijanja stvari, stoji izbor koji nam je predstavljen u kratkim i odlučnim crtama: naime, ili nastavljanje našeg sadašnjeg ljudskog nivoa uz mogućnost dalje evolucije do čak viših nivoa, ili, sa druge strane, zaostajanje, vraćanje unazad, mešanje rasa i konačno, potpuno propadanje.

U stvari, za belog čoveka to propadanje nikako ne bi bilo sporo, postepeno vraćanje unazad, već bi se sve završilo strašnim masakrom, pred kojim bi pokolj 20.000.000 belih Rusa, koji su izvršili Jevreji, izbledeo kao beznačajan.

Jedna stvar je sigurna. Bela rasa će se uskoro ujediniti i boriti za svoj opstanak ili će biti istrebljena. Ovo je izvesnost od koje beli čovek ne može da pobegne – Jevrejin je isuviše dobro obavio posao potpaljivanja obojenih rasa sveta protiv Bele rase, tako da one samo čekaju vreme i priliku da otpočnu veliko ubijanje.

Medison Grent, u svom klasičnom delu “Odlaženje velike rase”, na sledeći način izražava svoje mišljenje o rasnoj situaciji u Americi: “Ako dve rase žele da sačuvaju svoju čistotu, one ne mogu da nastave da žive jedna uz drugu, i to je problem od koga se ne može pobeći.” Aleksis de Tokvil je to izrazio na ovaj način: “Postoje dve alternative za budućnost crnaca i belih. Oni moraju ili da se potpuno rastave, ili da se potpuno izmešaju.” Jevreji su zločinački, namerno, pogrešno interpretirali čuvenu rečenicu Tomasa Džefersona, objavljujući uvek samo polovinu, a izostavljajući ostatak, pa čak i na spomeniku Džefersonu u Vašingtonu. Evo šta je rekao Džeferson: “Ništa nije sigurnije zapisano u knjizi sudbine nego da ovi narodi treba da budu slobodni; niti je manje sigurno da dve rase, jednako slobodne, ne mogu da žive pod jednom vlašću.” Drugi deo jevrejska štampa prećutkuje.

Istorija sveta je beskrajna priča rasnih pomirenja i migracija. Velika lutanja naroda su potka istorije. Ta činjenica se odnosi na istoriju, kao i na praistoriju. Nas, međutim, ne zanimaju posebno seobe Turaka ili Mađara, niti su Indijanci prešli Beringov moreuz da bi naselili Ameriku. Nas prvenstveno zanima istorija Bele rase, istorija civilizacija koje je ona osnivala širom sveta, i neuspeh koji su beli ljudi doživeli u očuvanju čistote svoje krvi. Interesuje nas kako je poklekao i oslabio beli čovek među inferiornim rasama koje je osvojio i delom civilizovao; kako je izgubio svoj identitet, svoju kulturu i, naravno, kako je izgubio civilizacije koje je stvorio.

Bela rasa je osvojila i civilizovala Indiju, Persiju i Grčku. To je dobro poznato. Ništa manje nije poznata činjenica da je osvojila japanska ostrva i tamo uspostavila civilizaciju, a prodrla je i Kinu, pa je i tamo začela veliku civilizaciju, pre nekih 4.000 godina.


* * *


Sada ćemo da pogledamo prvu veliku belu civilizaciju u toj kolevki civilizacija, delti Nila. Tamo je, zahvaljujući neobičnim klimatskim uslovima i peskom Nila sačuvano toliko predmeta i arheološkog blaga, da istorija Egipta može da se čita kao otvorena knjiga, koja seže unazad čak 6.000 godina. Štaviše, Egipat pruža klasičnu istorijsku lekciju nama koji proučavamo kontakte između energične Bele rase koja stvara kulturu, i negroidnih masa koje su živele južno od Egipćana i sa kojima su se mešale.

Od vremena stvaranja carstva u Gornjem i Donjem Egiptu, koje je izveo Menes (3400. p.n.e.), do konačnog pada i rušenja carstva faraona, proteže se period od oko 3.000 godina i on je podeljen na nekih trideset dinastija. Od stupanja Menesa, kao prvog faraona, na tron Egipta, negde oko 3400. p.n.e., i uspinjanja Teharke, mulata, na taj presto, 668. godine p.n.e., pred našim očima se odvija istorija države koja se kretala u rasponu od prvih vrhunaca, preko sporog opadanja do konačne stagnacije, od koje se nikad nije oporavila. Stupanje na presto Tuharke možemo smatrati konačnom smrću egipatske civilizacije.

Međutim, ova bela civilizacija ipak je trajala 3000 godina, a to je dugo vreme. Iz ovog razdoblja mnogo možemo da naučimo o genijalnosti belog čoveka i o posledicama trovanja njegove krvi, koje se događa kada je u kontaktu sa negroidnom rasom. Iz toka ove drevne civilizacije vidimo da su njena najveća dostignuća nastala u ranim vekovima, to jest, kada je Bela rasa još uvek bila čista. Period opadanja bio je dug. Domoroci su izgubili inicijativu i genijalnost. Kada su se pojavili Asirci, Egipćani su bili u stanju da pruže samo slab otpor. Ovu situaciju najbolje ćemo razumeti ako shvatimo činjenicu da egipatska civilizacija nije nasilno zbačena. Bila je mongrelizovana i propadala je kao trula jabuka. Neprilike su bile unutrašnje prirode. Bilo je to trovanje krvi putem mešanja sa crncima.

Još u četrdeset trećem veku p.n.e., ljudi iz delte, koji su bili beli, otkrili su da godina traje 365 dana, pa su napravili takav kalendar. Civilizacija u delti nas je, dakle, snabdela najranijim zabeleženim datumima u istoriji sveta. To se dogodilo u severnom kraljevstvu regiona delte Nila koje je najudaljenije od Nubijaca na jugu, a u bliskom kontaktu sa ostalim belim narodima severne Afrike i Male Azije, koji su bili najrazvijeniji. U vreme stvaranja Gornjeg i Donjeg kraljevstva, pod Menesom, 3400 godina p.n.e., širila su se carstva na severu i jugu. Brestid u svojoj “Istoriji Egipta” kaže da je Menes, prvi faraon “uperio svoje oružje na jug, protiv Nubije, koja se tada proširila ispod prvog katarakta, na sever, čak do Edfuove nome i izgradio branu iznad grada Memfisa kako bi skrenuo vode Nila i dobio više prostora za taj grad. Močvarna zemlja delte bila je kultivisana još pre stvaranja dva kraljevstva, a plodna zemlja omogućila je brzi rast stanovništva.”

Vidimo, dakle, da je prvi faraon vladao narodom koji je već bio u stanju da skrene vode Nila, kultiviše močvarno tlo delte i vodi rat protiv negroidnih naroda Nubije. Kao dodatak ovim dostignućima, zna se da je narod pod prvim faraonom koristio ne samo hijeroglife, već i pisane tekstove tako da mu se u zaslugu može pripisati i pronalazak prvih slovnih znakova, najmanje 2500 godina pre ostalih naroda.

Druga dinastija podigla je hramove od kamena. Namar, jedan od ranih vladara, zarobio je 120.000 Libijaca i njihovih stada “1.420.000 sitne i 4.000 grla krupne stoke.” Postoje dokazi da su vladari tog doba održavali diplomatske odnose sa udaljenim narodima, a da su postojale trgovačke veze sa narodima severnog Mediterana u 4. milenijuma p.n.e.

Period od treće, pa zaključno sa šestom dinastijom, poznat je kao Staro carstvo i proteže se od 2928. do 2476. godine p.n.e. Na polju religije, uprave, društva, proizvodnje, umetnosti, Staro carstvo se pojavljuje kao period sa izuzetno dobro ustrojenom državom, snažnim razvojem kulture, fizičke i duhovne koja je bila superiorna u odnosu na kulture sledećih dinastija.

Egipćani su bili religiozan narod koji je u ta davna vremena verovao u vasksenje tela posle smrti i u besmrtnost duše. Oziris je bio njihov bog mrtvih, “Kralj uzvišenih”. O pravednom čoveku govorili su sledeće: “Dok Oziris živi i on će živeti; kako Oziris nije umro ni on neće umreti; kako Oziris nije nestao, ni on neće nestati.” Verovali su da pobožan čovek vodi preminule u zemlju uzvišenih, ali da će primiti samo one za koje može da se kaže: “Nema zla koje je učinio.”

Ovo je najstariji zapis jednog teksta po kome se određuje život posle smrti, na osnovu moralnih kvaliteta za života. Obožavanje životinja koje se obično vezuje za drevni Egipat, kao kult je nastalo kasnije, kada je počelo opadanje nacije, jer je bilo sve više mešanja sa crncima. Ovo je dovelo do propadanja religije, što se više išlo ka tragičnom završetku istorije Egipta.

Drevni Egipćani nisu bili visoko razvijeni samo po duhovnom ustrojstvu, već su dostigli iznenađujuće visok nivo i u društvenoj i materijalnoj kulturi. U kući je žena, u svakom pogledu, bila jednaka sa mužem i prema njoj se tako i postupalo. Ljubav među braćom i sestrama i poslušnost prema roditeljima bila je deo religijske obuke svih mladih. Omiljeni natpis na grobu bio je: “Ja sam onaj koji je voleo oca, poštovao majku, koga su volela njegova braća i sestre.”

Verovatno najveće dostignuće starih Egipćana bilo je korišćenje metalnih alatki, koje seže tako daleko u prošlost da pojedini autoriteti tvrde da su Egipćani i otpočeli metalno doba.

Ovaj korak u istoriji čovečananstva teško da može da se preceni. Pre pronalaska metalnih delova, alati korišćeni u zanatstvu i umetnosti bili su napravljeni od kamena, trske ili kostiju. To je znatno ograničavalo napredak svih naroda. Upotrebom metala, međutim, proizvodnja je ubrzano počela da se razvija, kao i umetnost. Egiptu, dakle, dugujemo jako mnogo zbog njegovog doprinosa razvoju čovečanstva. Pronalazak obrade metala svakako nije najmanji od tih dugova.

Kada se u Egipćanima probudio kreativni genije i svest o njihovom građevinskom talentu, poželeli su još veće trijumfe. Dinastije su sledile jedna drugu, faraoni vladali i umirali. A onda su ovi snažni pojedinci rešili da podignu besmrtne spomenike koji će govoriti o njihovoj moći. Želja da se živi i u očima potomaka našla je izraza u grobnicama u obliku piramide. Svaki sledeći faraon je, videvši grobnice svojih prethodnika, želeo da ostavi još snažniji utisak o svojoj slavi i moći, gradeći uvek veće piramide. Tako je uvedena era moćnih piramida. One su nesumnjivo najočitiji dokaz egipatske veličine. Isto tako nam govore o sposobnosti graditelja da planiraju i predviđaju, kao i o organizacijskoj moći faraona koji su sve dovodili do perfekcije. Moć ovih belih civilizatora Egipta mora da nas impresionira na prvi pogled.

Čoser, prvi faraon Starog carstva (2980. do 1475. g.p.n.e.) za svoju prestonicu izabrao je Memfis. U Starom carstvu umetnost i mehanika su dostigle fantastičan nivo, koji kasnije nije prevaziđen. Za vreme Čosera, kao i Mensena, egipatski uticaj se širio i na mulatska plemena Nubije. Za Čoserove vladavine Egipćani su osvojili i primili buntovna negroidna plemena severne Nubije, pa je tako omogućena mirna plovodba Nilom, 75 milja južno od prvog katarakta. Od Menesa do Čosera prošlo je više od 400 godina. U ta četiri veka južna granica je samo malo proširena. Sesostris III, iz dvanaeste dinastije, koji je stupio na presto 1877. g. p.n.e., završio je osvajanje Nubije.

Između Menesa i Sesostrisa III prostire se period od 1500 godina. Ovo nam svedoči o sporom osvajanju i apsorbovanju negroida na jugu Egipta, što svakako treba da privuče našu pažnju. Ti vekovi se poklapaju sa periodom veličine Egipta. Egipat je tada još bio beo.

Pre Čosera faraonske grobnice su pravljene od cigala, sušenih na suncu. Međutim, Čoser je, želeći trajniji spomenik, sebi sagradio stepenastu piramidu od kamena visoku 195 stopa. Tako je postao prvi graditelj piramida. Kasniji vladari ove dinastije sagradili su Dašurovu piramidu i Sneferovu piramidu, a poslednji faraon je izgradio i brodove dugačke čak 170 stopa, za saobraćaj po Nilu.

Turisti koji danas posećuju Egipat doživeće na mestu drevne Gize, na suprotnoj obali Nila od današnjeg Kaira, prvi pogled na veličinu i moć iščezle civilizacije. Tu će, pored ostalog, videti veliku piramidu koju je podigao Kufu (Keops). Da bismo mogli pravilno da ocenimo koliko snažna i sposobna mora da je bila organizacija Kufuove vlasti, treba da znamo činjenicu da se piramida sastoji od 2.300.000 kamenih blokova, od kojih svaki teži u proseku, po dve i po tone.

Skulptura Starog carstva predstavlja najveći domet tehničke veštine i može se porediti sa radovima savremenih umetnika. Egipat je na kraju četvrtog milenijuma stare ere rešio fundamentalne probleme velike arhitekture, razvivši, uz rafinirani umetnički ukus i vrhunsku tehničku veštinu, odnose u prostoru. Visoko razvijena bila je i umetnost tkanja. Toliko da njihove tkanine i danas predstavljaju čudo za posmatrača. Zlatari su bili u stanju da naprave najkomplikovanije ornamente, od kojih su mnogi sačuvani i do današnjeg dana.

Kako se približavao kraj Starog carstva, oko 2475.g. p. n. e., počeli su da se javljaju pokazatelji slabljenja centralne vlasti, no egipatska kultura nije poklekla. Rasa je viša od politike, religije ili umetnosti. To su samo izrazi rase. Šesta dinastija, poslednja u Starom carstvu, vodila je spoljnu politiku sa pojačanom žestinom. Crna plemena sa juga bila su prinuđena da daju kvote vojnika za egipatsku vojsku, a korišćenje ovih mobilisanih trupa protiv egipatskih belih suseda, sa kojima su bili u ratu, predstavlja jednu bljutavu epohu u istoriji kontakta rasa. Nekreativne crne rase, sa sopstvenim resursima za rat ili mir, predstavljaju beznačajnog protivnika za belog čoveka. Ali naoružane pronalascima belog čoveka, pretvaraju se u respektabilne borce, jer na taj način dosežu nivo koji im evolucija nije omogućila, ali i uticaj koji ne mogu da održe. Faraonova upotreba velikog broja crnih trupa protiv neprijatelja Egipta ima mnogo veza sa konačnim propadanjem egipatske civilizacije. Tu je ležalo seme koje je dovelo do konačnog sloma.

Preskočićemo 1000 godina istorije Egipta u pokušaju da rasvetlimo egipatsko-crnački problem. To nas dovodi, otprilike, u godinu 1500. p. n. e.

Zapanjujuće je što otkrivamo da politika egipatskog carstva tog vremena nije bila značajno različita od politike belih nacija koje danas vladaju Afrikom. Egipatski hramovi su se do tada raširili po svim većim gradovima i u njima su obožavani egipatski bogovi. Nubijske zanatlije su naučile tajnu egipatske umetnosti i svuda na gornjem Nilu, koji je bio crnačka teritorija, varvarstvo je primilo pečat egipatske kulture. Međutim, domorodačkim poglavicama, koje su bile pod nadzorom vice – kraljeva, bilo je dozvoljeno da zadrže svoje titule i počasti, a nema sumnje da im je ostavljena makar i počasna uloga u sistemu vlasti. Godišnje posete vice-kralja Tebe, koji je bio crnac, i uručivanje danka iz svih zemalja, postale su dugotrajni običaj u Egiptu.

Postepeno raslojavanje bele kulture i upotreba lokalnih poglavica pod upravom belih kolonijalnih guvernera, bila je karakteristična za prvi pokušaj donošenja civilizacije u negroidnu Afriku, a i danas je to način savremenih belih nacija.

Najraniji period egipatske istorije otkriva nam da je samo na jugu Egipta postojala mala negroidna grupa mešanaca u populaciji, a da su cvetale umetnost, kultura i civilizacija. Za period koji sada posmatramo, dakle, oko 1500. g. p. n. e., nemamo tačne podatke o procentu crne krvi među stanovništvom. Međutim, pošto su Egipćani često išli na jug, a južni narodi stalno dolazili u Egipat, najverovatnije je da belci više nisu predstavljali ni polovinu populacije južnog dela Egipta. Mešanje krvi je, van svake sumnje, bilo neminovna posledica dugotrajnog kontakta rasa.

Još od praistorijskih vremena crnci su prodirali u zemlju. Hiljade njih došli su kao vojnici faraona iz starih vremena. Bezbroj njih su kao robovi – od toga su mnogi bili deo danka koje su plaćale južne provincije, a ostalo su predstavljali ratni zarobljenici. Veliki broj onih koji su dovedeni na prisilan rad ostao je u Egiptu, iako ih na to nisu prisiljavale egipatske vlasti, jer su videli da im je bolje nego kod kuće.

Egipćani nisu bili baš potpuno nesvesni degenerativnog uticaja crnaca unutar civilizacije. Pojedini faroni pokušavali su da spreče mongrealizaciju Egipta ograničavanjem priliva crnaca, pa je to išlo dotle da je useljenicima pretila smrtna kazna. Ali, crnac je bio poslušan, uslužan radnik i vojnik, pa su te karakteristike zavarale mnoge manje prosvećene faraone. I tako su oni nastavili da dolaze vekovima; ne silom oružja i u bojnom poretku, već kao potčinjeni i porobljeni narod.

Sa posledicama ove mongrelizacije stižemo sada do kraja niza. Uspon Teharke, mulata, na presto nekada ponosnog Egipta, u 25. dinastiji 688. g. p. n. e. značio je u praktičnom smislu kraj egipatske civilizacije. Teharkina majka bila je žena iz Nubije, a njegov lik koji je sačuvan na skulpturama iz tog doba, nepogrešivo pokazuje negroidne karakteristike. Kada je mulat nasledio tron nekada moćnog faraona, njegova sestra postala je vrhovna sveštenica egiptaske religije, koja je prethodnih vekova mnogo izgubila na smislu, toliko da je mulatova majka iz Nubije postala carica majka, pred kojom su se svi klanjali. U vremenu, koje je prethodilo usponu mulata Teharke na presto, egipatska civilizacija je stagnirala, dok su dinastije posle Teharke nametali stranci koji su na taj način lako osvojili Egipat.

I tako se tragično završava jedna nekada ponosna i divna civilizacija. Iz degeneracije i propadanja Egipta treba da naučimo mnoge lekcije – lekcije koje očigledno nisu prodrle u naše umove ni do dana današnjeg. Ipak, lekcije su jasne i jednostavne. Jedna od njih je da civilizacije mogu da žive hiljadama godina. Štaviše, nema razloga da ne žive večno, samo ukoliko krv njenih osnivača ostane čista i nezagađena.

Drugo, bez obzira kakvi građanski i religijski zakoni bili uvedeni, već samo prisustvo crne rase u kontaktu sa Belom rasom, dovešće do mongrealizacije, koja će neminovno rezultirati razaranjem i propadanjem civilizacije. Takođe vidimo da crnac, koji je poslušan i prijemčiv rob, predstavlja iskušenje za agresivne ali kratkovidne bele gospodare koji ne mogu da odole a da ga ne koriste kao jeftinu radnu snagu.

I to je upravo karakteristika crnca – da izgleda kao krotak i poslušan rob – koja ga je načinila smrtonosnim osvjačem Bele rase gde god je ovaj otrov zgodno, ali kratkovidno upotrebljen.

Moramo takođe da naučimo da nikakvo nametanje građanskih zakona, ili društvenih tabua, verskih praksi ili bilo kojih drugih koje su do sada primenjivane u istoriji čovečanstva, nije bilo u stanju da spreči kvarenje bele rase kada je imala crnu, nekreativnu rasu u svojoj sredini.

Sasvim uspešno bismo mogli da sumiramo celokupnu pouku egipatske civilizacije, kazavši da nema drugog načina na svetu kojim možemo da se spasemo od uništenja koje donosi crna rasna kuga, sem da je proteramo daleko od naših obala, što brže možemo.

Za beli narod u Americi lekcija je izuzetno jasna – štaviše, vrišti do nebesa: moramo poslati crnčuge izvan naše sredine, nazad u Afriku, što je pre moguće.
 
 
                                        www.srpskifront.com
 
 
.

Bela Rasa (Rasni Podtipovi) - sa slikama i ilustracijama

ISTOČNO-PRIBALTIČKI TIP
MEDITERANSKI TIP
ALPINSKI TIP
NORDISKI TIP

DINARSKI TIP



ISTOČNO-PRIBALTIČKI TIP

Istočnoeuropidsku rasu zovemo i Istočnobaltiskom, ili još prostije Baltiskom rasom. Ovaj drugi naziv nije zgodan već i sa razloga što se Istočnoeuropidi prostiru na istoku Evrope, od Visle i Dnjepra do Volge i Dvine, ali ne toliko primorjem Baltiskog mora koje pretežno naseljavaju Nordidi. Istočnoevropska rasa mestimično prelazi Karpate, prodire u Panonsku niziju, pa i na Balkan. Na istoku prelazi u severnu Aziju, meša se sa drugim pretežno mongolidskim stanovništvom. Dopire do reke Ob.

Nažalost, još ni danas nemamo dovoljno podataka o prostiranju pojedinih rasnih tipova u Jugoslaviji. Istočnoeuropidsku rasu nalazimo možda u manjim grupama u Vojvodini i od Zagreba prema severu (Škerlj).

Mnogi autori ne prave razliku izmedu Istočnoeuropida i drugih nekih plavokosih i širokoglavih skupina. Istočnoeuropidi se odlikuju okruglinom glave i lica, kao i tamnije plavom bojom kose. Ali time nije rečeno da i na Balkanu, kod nas, i u srednjoj Evropi, i dalje prema zapadu, nije bilo i nema plavih i brahikefalnih tipova koji ne mora da budu ni istovetni ni srodni sa Baltidima. Montandon sve ove plave brahikefalne grupiše u jednu jedinu podrasu. Po njemu “Subnordiska podrasa obuhvata mnogobrojne telesne grupe, različito plave, koje, na istoku Baltika, u centralnoj i sevemoj Rusiji, delimično u Nemačkoj, u Francuskoj do Loare, u Engleskoj, okružuju nordiski domen polukružnim prstenom. U ovu podrasu ulazi Subnordiska rasa Deniker-a, visoka i mezokefalna, Istočna rasa istog autora, niskog rasta i subbrahikefalna, Galatska rasa Guiart-a, sa severa Francuska, brahikefalna, plava ili riđa, Severozapadna rasa Deniker-a, kestenjava, visoka i subdolikefalna, i najposle, možda “Saksonski tip”, “Plavi Alpinac”, koji su neki autori našli u centralnoj Evropi, i Rasa Visle Denikera, plava, mezokefalna i relativno veoma niskog rasta”. Nema sumnje da su neki od ovih ovde navedenih tipova muđusobno identični. I nema sumnje, sa druge strane, da se do sada o mnogim ovde pobrojanim a i drugim brahikefalima plave kompleksije nije vodilo dovoljno računa. Ali je isto tako nesumnjivo da svi plavi brahikefali Evrope ne dolaze u istu grupu. Začudo kako je Montandon, kao pristaša hologeneze, mogao zaboraviti da svetla kompleksija i brahikefalija, same po sebi, ne mogu da nam ukažu na zajedničko poreklo, na istu rasnu pripadnost. Jer ono isto što ne može brahikefalija i orlovski nos ne može valjda ni brahikefalija kada je udružena sa plavom kosom. U svakom slučaju izvesni rasni tipovi, kao npr. što je Guiart-ova Galatska rasa ili Lebzerter-ova IV ili V tipska kombinacija (V — svetla kosa, svetle oči, dužina tela 1659 mm; VI — svetla kompleksija, telesna dužina 166-1689 166-1689), tj. subbrahikefalni niskog rasta — “Weichsselrasse” Lebzelter-a, Jugoslovenski plavi tip niskog rasta Weisbach-a, nikako ne mogu da se identifikuju sa Istočnoeuropidima. Nažalost, u ovom kratkom pregledu evropskih rasnih tipova o njima i o drugim plavokosim i plavookoim brahikefalima neće biti dovoljno govora. Nauka još traga. Definitivnih zaključaka nema. Ali baš zato nismo u pravu kad hoćemo da uprostimo još dovoljno neispitane i neraščlanjene pojave. Nije u pravu ni Montandon kada sve ove plave brahikefalne smatra delom — podrasom — Nordida, a ni Lebzelter koji o “Rasi Visle” govori kao o jednoj varijanti Nordijaca malog rasta.


Žena, dominantno istočno baltičkog tipa
Koje su karakteristike Istočnoeuropida? Grube kosti, mali zdepast rast (165 cm), svetla kompleksija, izdvaja ih od ostalih rasa. Trup je dugačak, a udovi su srazrnerno kratki. Ramena su široka. Konstitucija je digestivna. Koža je više bleda nego ružičastobela. Za kosu kažu da je boje pepela; u stvari je prljavo plava, izbledelo tamnoplava. Sive ili sivoplave oči izgledaju nekako vodeno. Otvor izmedu kapaka je prilično uzak, pa oči izgledaju male. Ponekad se javlja i polumongoloidan oblik kapaka. Dosta je velik razmak između očiju. Lice je široko, prilično pljosnato i usled razvijenih i upolje isturenih jagodičnih kostiju izgleda grubo i četvrtasto. Nos je mesnat, pljosnat i kratak. Donji je deo prćast. Nozdrve su široke i razmaknute. I usta su velika. Lobanja je brahimorfna (indeks 80,9-83,2).

Devojka ostbaltid fenotipa
ALPINSKI TIP

Od Istočnoeuropidske rase prema zapadu nalazirno u nekoliko prostranih manje više kumpaktnih uhlasti jednu veoma sličnu rasu Istočnoeuropidskoj. I ona naginje svima svojim osobinama našem Eurazijskom prototipu. Prevlađuje u Mađarskoj, od Dunava prema severu. u Češkoj i Moravskoj, u južnoj Nemačkoj, u srednjoj Francuskoj, po Apeninima, naročito u Alpima, a možda i u Bretanji i Pirinejima (Baski).

Somatološke odlike skoro su istovetne odlikaina Istočnoeuropidske rase. Rast je zdepast, nizak a širok. Udovi su srazmerno kratki. Šake i stopala su kratka i široka, a prsti su debeli. Naginju nagomilavanju masti. Konstitucionalan je tip digestivan. Dakle sve kao i kod Baltida. I glava je okrugla, brahirnorfna (indeks 84 do 87). Čelo je strmo, rasplinuto, okruglo. Markantnih prelaza izrneđu čeone i slepoočne kosti nema. Lice je nešto široko iako ne onako četvrtasto i grubo kao kod Baltida. Brada je okrugla, široka i neistaknuta. Nos je u korenu širok i pljosnat. Češće je konkavan. Koža je dosta gruba, bledomrke boje. Jedna odlika potpuno izdvaja ovu rasu od Istočnoeuropida. To je tamna kompleksija. Tvrda, oštra kosa boje je zagasito smeđe. I dužice su tako isto tamne, sive.

Muškarac, alpinskog fenotipa - norveške nacionalnosti.

U Alpide mogli bi da ubrojimo i jednu severnu granu sa skoro identičnim somatološkim oznakama. To su Lapidi. Ima ih u Finskoj, na poluostrvu Kola, u Skandinaviji.
Da li kod Jugoslovena ima pripadnika Alpiske rase? Ima ih svakako, i među Slovencima i među Srbo-hrvatima. I kod jednih i kod drugih postoje brahikefalni tipovi tamne kompleksije niskog rasta. Da li svi tipovi sa ovakvirn osnovnim karakteristikama pripadaju ovoj rasi – to ne znamo.

Dečak alpinskog fenotipa.
Alpinska rasa prelazi granice Evrope. Nalazimo je i u severnoj Africi.

U priloženim kartama prostiranja rasa označili smo Bretanju i Pirineje kao alpinske. To nalazimo mahom kod drugih autora. Ali ipak sumnjamo da stanovništvo ovih krajeva pripada Alpiskoj rasi. Naša je sumnja svakako opravdana u koliko se odnosi na pirinejske Baske.

MEDITERANSKI TIP

Prostiru se u Africi severno, istočno i zapadno od Sahare. U Evropi zauzimaju skoro celo Pirinejsko poluostrvo, dobar deo Francuske, naročito primorske krajeve, sva Sredozemna ostrva, južnu Italiju, Padsku ravnicu, Grčku i Egejsko primorje, zapadnu obalu Crnog mora, i, najposle, zapadni deo Velike Britanije i severozapad i jugozapad Irske. Mediteranskih uticaja ima i u južnoj Rusiji.

Mediterance nalazimo i kod nas na Balkanu. Ima ih više nego što se do skora mislilo. Czekanowski ih nalazi u naširn istočnim krajevima. Erdeljanović opisuje kod Kuča jedan crnomanjasti tip duge glave čiji opis svakako odgovara mediteranskim osobinama. Taj je tip “rasta najviše srednjeg, pa često i niskog, tela dosta mršava i sitna. Po boji kože ne razlikuje se gotovo od drugog cmomanjastog tipa (tj. crnomanjastog tipa kratke glave i visokog rasta koji u svemu odgovora Dinarcu). Ali mi se u nekoliko prilika učinilo da može imati i mnogo zagasitije tonove mrke boje. U svojoj fiziognomiji imaju ljudi ovog tipa nešto, što nas opominje na Semite i na poneke Talijane. Lice je sasvim uzano i duguljasto. Nos je visok i uzan, većinom malo povijen, ređe prav ili grbast. Čelo je pravo i puno. Oči su krupne. Lubanja je uzana i duguljasta. — Ovaj tip je vrlo redak”. Ovo je jedan od pet osnovnih tipova koje Erdeljanović nalazi kod Kuča. Njegov opis potpuno odgovara Mediteranskoj rasi, i mi ne bismo imali ni jednu osnovnu odliku da dodamo. Potiljak je istaknut, čelo je unatrag svedeno. Vilične kosti blago su zaobljene. Brada je jaka. Ušna školjka je mala. Kosa je crna ili tamnomrka, meka i talasasta. Velike oči imaju duge trepavice, srne se i sjaje. Usne imaju lep oblik, “sočne” su i “ispisane”. Ovo je jedna od najlepših evropskih rasa (G. Sergi, Eickstedt).

Odrasli primerak muškarca, mediteranskog fenotipa.

Izgleda da Mediteranidi nisu dugoliniske konstitucije. Osim vitkog, gracilnog tipa postoje oblasne forme koje naginju ka gojaznosti, ka okruglini. Naročito kod žena.

Rekli smo da i kod nas ima Mediteranida. Ima ih koji su po svom poreklu još iz ranijih preistoriskih vremena. Njih su Srbi i Hrvati zatekli na Balkanu. Oni koji su kod nas, tokom vremena, primili su naš jezik, naše kulturne elemente i našu nacionalnu svest. Takvi prastanovnici mahom su u istočnoj i južnoj Srbiji.
Prastanovnika Mediteranaca ima i u Crnoj Gori. To su ostaci mediteranskog elementa potisnuti od ljudi koji su dolazili sa severa i severoistoka i koji su pripadali drugim rasama. Ali ima Mediteranida i Mediteranoida koji su doseljeni u historiskim i protostoriskim vremenima. Njih ima vrlo malo, mestimično i pojedinačno. Nalazimo ih u Cmoj Gori i Dalmaciji. To su doseljenici sa obala, ostrva ili prekomora. Ovi Mediteranidi mešajući se sa Dinarskom rasom često daju veoma lepe visoke dolihokefalne, bastarde tamne kompleksije.

Odrasli primerak žene mediteranskog fenotipa.

Mediteranidi ili zapravo Mediteranoidi, koje u Srbiji sretamo prema istoku i jugu, naginju digestivnoj — kratkolinijskoj — konstituciji. Dolihokefali su i mezokefali, ali ima ih i brahimorfnih. Ove bi brahikefale mogli izdvojiti u zasebnu grupu. Pa stoga, misleći na njih, govorimo o Mediteranoidima. Po ostalim svojim oznakama u glavnom odgovaraju Mediteranidima. Karakteristično je odsustvo zalizaka u kosi, a i mnogo veća maljavost. Kosa je sasvim cma. Dužice su tamno kestenjave. Postoji u nas i oblasni tipsa plavim očima.

Mediteranide i Mediteranoide obuhvatio je dekan antropologa Giuseppe Sergi u svom Notanthropus eurafricanus mediteraneus, var. Čuveno je njegovo učenje o Mediteranskoj rasi. Mediteranide Pirinejskog Poluostrva mnogi izdvajaju u zasebnu rasu ili zasebnu podrasu — u Iberoatlantsku grupu.
Prikaz lobanje mediteranskog fenotipa.

NORDISKI TIP

Nordide i Dinaride, kao i druge rasne skupine koje njima pripadaju, ostavili smo da ih najposle izložimo. Ne samo stoga što oni tu i dolaze, kao što ćemo sad videti, već i stoga što je bilo potrebno da se prethodno upoznamo sa ostalim rasama da bi bolje razumeli i njihove odlike i mesto koje oni zauzimaju. I kod njih nalazimo elemente koji nas potsećaju na naš Eurafrički prototip. Ali se ove dve rase izdvajaju od svih ostalih. Ne samo što su one najmanje azijatske, da tako kažemo, već se kod njih i “eurafrički” karakteri javljaju u takvom obliku da i jednu i drugu smatramo za najizrazitije evropske rase. Nordidi i Dinaridi Evropljani su par exellence. Ne potsećaju nas ni na narode Azije ni na narode Afrike. Mnogima će ovakvo grupisanje biti čudno i novo. U stvari čudno je kad Montandon govori o Alpdinaridima, kad Haddon ili Hrdlička ne mogu da osete razliku između jednog pripadnika Alpiske rase i jednog Dinarca. Čudno je kad Montandon, koji bi hteo u antropologiji da primeni teoriju hologeneze, smatra da su Nordiska rasa i Istočnoeuropidska jedna jedina. Po njemu su oni svi, i dolihomorfni i brahimorfni, i visoki i mali, i leptoprozopi i euriprozopi, i oni dugačka i oni široka nosa, i oni respiratorne i oni digestivne konstitucije, svi su oni pripadnici jedne jedine rase. A sve to samo stoga što su i jedni i drugi svetle kompleksije. Ako imamo dva kostura od kojih jedna pripada osobi Alpiske rase a drugi Baltiske, mi ćemo ih teško moći identifikovati. Toliko su ove dve rase po svojim osteološkim osobinama slične. Sa svim tim Montandon Istočnoeuropidsku rasu, kao Sous-race subnordique, stavlja sa Nordiskom, - Sous race nordique -‚ u jednu istu rasu, u Race blonde. Ali o tome dosta.

Muškarac nordijskog fenotipa

Nordiska rasa prostire se svud oko Baltičkog i Severnog mora. Zauzima veći deo Velike Britanije i Irske, njihove istočne krajeve, skoro celo Skandinavsko poluostrvo, dobar deo Finske, Estonije, Letonije i Litve, zatim severozapadnu Poljsku, pa Dansku, Holandiju i Belgiju, sve severne krajeve Nemačke, i najposle, severnu Francusku. Ovde onde javlja se i u ostaloj Evropi, pa i u Aziji sve do najudaljenijih europidskih granica.

Nordidi se odlikuju visokim stasom, longiliniskom konstitucijom, dolihomorfnošću i svetlom kompleksiom. Na visokom (173 cm) i vitkom telu vidimo široka ramena, srazmerno dugačke udove, uske kukove. Glava je duguljasta, dolihomorfna (indeks 78-89), čelo je visoko i natrag nagnuto, nadočne su kosti jako razvijene, potiljak je isturen, prelaz izmedu čeone kosti i slepoočne istaknut je. Lice je dugačko, brada je izrazita ali je zaobljena. Nos je dugačak, uzan i prav; nozdrve su tanke, dugačke i leže jedna pored druge. Usne su srazmerne, modelirane. Koža je ružičastobela, kosa plava, meka i talasasta. I oči su plave ili sivoplave. Razmak izmedu očiju je mali. Očni otvor je više velik nego srednji.

Eickstedt razlikuje kod Nordiske rase tri tipa. Jedan naziva Teutonordiskim, drugi Dalonordiskim, Dalskim ili Vestfalskim; a treći Fenonordiskim. Ne možemo duže da se zadržimo kod ova tri tipa. Reći ćemo samo toliko:

Teutonordiski tip odgovara našem gornjem opisu Nordida.

Devojka dominantno nordijskog podrasnog tipa.

Dalonordiski tip, ili Vestfalska ili Dalska rasa, kako je drugi zovu, najizrazitija je u Vestfaliji i Dalarnu. Njegovi odvojeni znaci bili bi sledeći: Teška pojava, konstitucija normoliniska sa jedva izraženom sklonošću ka digestivnim oblicima. Potiljak je jače istaknut nego što je kod Teutonordiskog tipa. Čelo je strmo i široko. Nadočni su lukovi jako razvijeni. Obrve su guste i čekinjaste. Lice je masivnije, brada jaka. Izgled lica je pomalo četvrtast. Nos je snažan i nešto širi. Usta su velika, slabo modelirana, usne su uzane. Uopšte telesna je grada masivna.

Fenonordiski tip ili podrasa svojim telesnim izgledom stoji nekako između Teutonordiske i Dalonordiske podrase. A tako isto i crtama lica. Mišići i kosti lica po svojim oblicima potpuno odgovaraju dinarskim odlikama. Lubanja je kraća, manje je dolihomorfna od lubanje teutonske i dalske. Dosta kruta kosa boje je crvenkastoplave, a naročito brci i brada. Oči su vodeno plave.

DINARSKI TIP

Poslednja rasna grupa, grupa koja je za nas od najveće važnosti, grupa koju smatramo isto tako izrazito evropskom kao i Nordiska što je, to je — Dinarska rasa.

Po nekim autorima Dinaridi nastavaju ne samo bezmalo celu Jugoslaviju i celu Albaniju, već i najveći deo Bugarske (osim južnog i severoistočnog primorja), zatim Karpate, Ukrajinu do Dnjepra, Slovačku, Austriju i Dolomite. Ali ima antropologa po kojima Dinaridi ne obuhvataju ovako veliku teritoriju. Czekanowski svodi rasprostiranje Dinarida uglavnom na jugoslovenske oblasti, nešto malo na zapadnu Bugarsku, na Austriju i Dolomite. Da li se takvo rasprostiranje slaže sa činjenicama — nije nam poznato. Dok se drukčije ne dokaže mi se moramo držati najnovijih rasnih karata nemačkih autora (H. K. Gunther, Eickstedt, Venzmer i drugi).

Uopšte Czekanowski ne govori o Dinaridima. Za njega su Dinarci armenoidno stanovništvo. Taj je tip po njemu nastao mešanjem Nordiske i Jermenske rase. Drugi autori identifikuju Dinarsku rasu sa Alpinsku (engleski i američki antropolozi i neki francuski). Po Montandon-u Dinarci (Sous-race adriatique koja pripada Alparmenskoj rasi) razlikuje se od Alpiske rase (Sous race alpine) isključivo visokim rastom. Ko je pažljivo pratio dosadanja izlaganja zna da je takva pretpostavka netačna. Ako su karakteristike Alpiske rase onakve kao što smo ih ovde izložili (jer možda postoji i drugi neki tip koji ne odgovara u svemu Alpiskim oznakama), to se Dinarci otsečno od njih razlikuju. Jedni su i drugi i brahikefali i crnomanjasti. Ali to su jedine podudarne odlike. Sve ostale potpuno su različite. A mi smo videli, ranije, kada je bilo govora o rasama uopšte, o rasnirn odlikama, da brahikefalija sama po sebi malo šta znači. Oblik lubanje, oblik pojedinih lubanjskih kostiju, nasledan je i rasno vredan, a ne kefalični indeks. Alpidi teže po svima svojim odlikama Euraziskome prototipu, onako slično kao i Baltidi i Turanidi. A naprotiv oznake Dinarida upućuju nas na eurafričke oblike.

Klasični primer odraslog dinarskog muškarca. Izuzetno zreo izgled, za razliku od infantilnog izgleda nekih podrasnih tipova azijske rase i slično.

To je pre svega longiliniska konstitucija. Visok rast, mogli bismo reći najviši u Evropi (173-178 cm), praćen je dugačkim udovima, dugačkim vratom, dugačkim licem, vitkim ali i snažnim oblicima. Dakle sasvim drugačije nego što vidimo kod Alpida. Glava je veoma visoka. Potiljak nije uvek prav “kao sekirorn otsečen”, već je često isturen, u najarnanju ruku onako isto kao kod Fenonordida. Filipović sa pravom misli da se često do zaravnjenog potiljka dolazi veštačkim putem. Od najveće je važnosti oblik čela. Čelo je visoko, sa dubokim zaliscima, sa označenim prelazima prema slepoočnoj kosti, sa razvijenim nadočnim lukovima, i gustim, širokim i čekinjastim obrvama. Glava je brahimorfna. Kreće se od umerene brahikefalije pa do ultrabrahikefalije. Ali oblik uglavnom ostaje uvek karakterističan i kad je gledarno odozgo naniže i kad je posmatramo sa strane. Rekli smo da je lice dugačko. Ono je veoma izrazito. Jagodične kosti, jaka brada, mišići lica, nabori na licu potpuno odgovaraju karakteristikama Fenonordiske sub-rase. Iako je lice uzano izgleda nam snažno, masivno. Karakteristično je izbrazdano lice staraca. A i crte sredovečnih ljudi veoma su upadljive. Erdeljanović kaže za Kuče: “Koža je na licu kod mnogih sredovečnih ljudi i žena jako naborana. Velike i duboke brazde na čelu, dve oštre linije više usnica ka nosu, mnogobrojne manje bore oko spoljašnjeg očnog ugla daju licu oštar izraz, koji ostavlja u posmatrača neizgladljiv utisak.” Ako se tome doda da su oči i kosa crni ili mrki, razumećemo narodne stihove:


Jedan bješe hajduk od planine
crna brka, a mrka pogleda.
Od njega me strava uvatila.


Nos je relativno velik i snažan, sa istaknutirn grebenom. Đaza nosa leži u svim pravcima, ali je najčešće okrenuta prema dole. Hrbat nosa je obično povijen, orlovskog oblika. Usta su velika; usne su srednje veličine, ili veće ponekad estetski modelirane. Uši su dugačke, minduša je velika, mesnata i od lica odvojena. Kompleksija je tamna. Kosa je kestenjave boje: od kestenjavosvetle ili skoro plavotamne pa do sasvim zagasitokestenjave kose. U nekim su oblastima kosa i druge dlake po telu sasvim ili skoro sasvirn crne. Kod kestenjave kose boja se menja prema dobu starosti i izlaganja kose sunce. I dužice su kestenjave boje, u svim nijansama.

Kao što smo već rekli, ove odlike niukom slučaju ne mogu da idu u istu grupu sa odlikama Alpida. Već su naprotiv često tako slične nordiskim oznakama da ih antropolozi i nehotice paralelno posmatraju.

Izgleda da je Dinarska rasa, kao i ostali bliski oblici, po svom poreklu autohtona, tj. da je postala po prilici u onim krajevima u kojima se i danas nalazi (Škerlj). U svakom slučaju kod Dinarida i Dinaroida (Dinarcima bliskim formama) i danas se ispoljavaju elementi jedne plave dolihokefalne rase, koja je negde daleko u praistoriji nestala da bi ukrštena sa jednom brahikefalnom rasom dala današnje dinarske oblike. Ti plavi praroditelji Dinaraca bili su po svoj prilici Tračani i drugi koji bi svojim rasnim osobinama najviše odgovarali današnjem Fenonordiskom tipu. Tamna kompleksija i brahikefalija bile su dominantne kod nasledivanja osobina roditelja, od kojih je jedan pripadao jednoj rasi a drugi drugoj, te su tako postepeno, u nizu generacija, dolihokefalija i plava, svetla, kompleksija skoro nestale.

Klasična ilustracija dinarske brahikefalne lobanje.
U oblastima gde se javlja Dinarska rasa nailazimo na visoki brahikefalni tip ali sa oplavom kosom i plavim očima. To je Lebzelter-ova Norička rasa ili Noridi (Škerlj). Kako se ovaj tip u svemu poklapa sa Dinarskom rasom, sem u kompleksiji, to ga mi smatramo dinaroidnom formom, srodnom Dinarskoj rasi. Nazivamo ga Plavom dinarskom rasorn (Maleš). Možda je ovaj plavi brahikefal istovetan sa Galatskom rasom Guiarta-a. On nas mnogo potseća na Fenonordisku podrasu.

Kao oblasni Škerlj je opisao Savidski tip. Uglavnom odgovara dinarskorn osnovnom tipu. Odlikuje se svetlom bojom dužice. Rast može da bude osrednji, a i glava da se udalji od brahimorfnosti. Da li se ovaj tip javlja samo u Sloveniji ili i u drugim dinarskim krajevima — za sada ne znam. I u Srbiji nalazimo Dinaroide sa plavim i zelenkastim očima. Ali ne znam da li su to bastardne kratkotrajne forme ili su nasledno stalne.

Branimir Maleš: Ljudske rase, Beograd, 1936.


                                                    www.srpskifront.com


.

01.10.2012.

Moć Je Pravo

"Jaki dominiraju slabima a pametni dominiraju nad jakima... To je Social Darvinizam.“
Boyd Rice (alternativni muzičar)


U ovoj suvoj divljini čelika i kamena podižem glas da možete da me čujete.
Pozivam od istoka do zapada. Od severa do juga pokazujem znak –
Proglašavajući, “Smrt slabima, bogatstvo jakima.”
Otvori oči da možeš čuti, o! O, ljudi buđavih umova slušajte me, vi radnički milioni!
Stojim i izazivam mudrost sveta; da ispitam “zakone” ljudske i “Božije.”
Zahtevam razloge za vaše Zlatno Pravilo i pitam zašto i čemu vaših deset Zapovesti.
Pred nijednim vašim štampanim idolom se ne saginjem pomirljivo. I onaj ko reče “ti ćeš” je moj smrtni neprijatelj.
Zahtevam dokaz nad svim stvarima i prihvatam(sa rezervom) čak i ono što je tačno.
Umačem svoj kažiprst u razvodnjenu krv vašeg impotentnog ludog izbavitelja
(vašeg Božanskog Demokrate – vašeg Hebrejskog Ludaka). I pišem preko njegovog trnjem iscepanog čela, “Pravi Princ Zla - kralj robova!”
Nijedna prastara laž neće biti istina za mene - nijedan kult ili dogma neće se utaboriti u mom peru.
Odvajam se od svih sporazuma. Sam, nesputan. Ja uzdižem neumoljivu invaziju standarda Jakih.
Zurim u stakleno oko vašeg neustrašivog Jehove, i čupam ga za bradu - ja uzdižem borbenu sekiru i razdvajam njegovu crvima izjedenu lobanju.
Izbacujem groznu sadržinu filozofskog trunja iz groba i smejem se sa sardoničkim gnevom.
Onda pružam ruku prema gnojavim i lakovanim fasadama vaših oholih moralnih dogmi. Ispisujem po tome slovima plamenog prezira: -“Gle, vidi, sve ovo je prevara!”
Poričem sve stvari! Sumnjam u sve stvari!
I još! I još! –
- Okupite se oko mene, O! ti što prkosiš smrti i sama zemlja će biti tvoja, da je imaš i poseduješ.
Šta je vaša “civilizacija i napredak” ako je njihov jedini rezultat histerija i propadanje?
čemu služe vaše “vlade i zakoni” ako su njihovi rezultati ljudi bez suštine?
čemu vaše “religije i literatura” ako su njihovi najveći proizvodi horde vernih robova?
čemu “evolucija i kultura” ako su njihovi mrtvi plodovi kukavičke rase, sa truležom u svojim kostima?
.


Preuzeto iz “Moć Je Pravo”; Ragnar Redbeard,1910.

.
http://srpskifront.blogspot.com/2012/03/ko-je-bio-ragnard-redbeard.html

Hrišćanstvo i Nacional Socijalizam

Hrišćanstvo [smilie=smil42d2ceaa68084.gif]i Nacional Socijalizam Image

Vi nosite vaš krst... a mi ćemo nositi naš!

Isuviše mnogo ljudi sebe nazivaju u isto vreme i Nacional Socijalistima i hrišćanima. Isuviše mnogo ljudi ne vidi da su te dve ideologije veoma različite i nespojive. Nešto ovako se obično dešava kod početnika u rasnom pokretu, ali nažalost ovakvih nerazumnih pojava ima i kod starijih drugova. Razlog za ovo je pre svega neznanje. Takvi drugovi ili vrlo malo znaju o “svojoj” takozvanoj religiji ili nemaju dovoljno znanja o Nacional Socijalističkoj ideologiji čiji su navodni poklonici. Hrišćanstvo se zasniva na ljudskom neznanju i oduvek teži da veliki deo populacije drži u neznaju, jer je to jedini način na koji hrišćanske crkve mogu da održe svoju moć. Hrišćanski principi koji su su nepromenljivi već 2000 godina zasnovani su na sujeverju i dogmama koje imaju neprijateljski stav prema životu. Hrišćanske crkve su već dugo svesne da pravo naučno znaje predstavlja pretnju za njihovo postojanje. Zato one, uz pomoć pseudo-nauka kao što je teologija i kreacionizam, ulažu velike napore da potisnu, sakriju ili krivotvore naučne rezultate. Sasvim suprotno od ovoga Nacional Socijalizam je zasnovan na naučnim osnovama i on uvek mora da se rukovodi u skladu sa najnovijim rezultatima naučnih istraživanja. Naš weltanschauung, Nacional Socijalističi pogled na svet, stoji na mnogo višem nivo od sujevernih koncepcija hrišćanstva koje svoje korene vuku iz judaizma. Zbog svega ovoga Nacional Socijalisti mogu da žive i deluju bez hrišćanstva.

Iako na neke stvari obe ove ideologije/religije gledaju iz istih uglova, one nikako ne sede na istim tronovima a još im je manje mesto u istim glavama. Te dve ideologije se u svojim osnovnim postavkama toliko razlikuju da se nikako ne mogu staviti u isti um. Odnosno osoba koja prigrli jednu od tih dveju ideologija jednostavno ne može prigrliti i drugu. Stvar je vrlo prosta: ne mogu se imati istovremeno dva gospodara. Ne možete istovremeno služiti judeo-semitsku stvar i stvar EuroArijevaca. Namera ovog teksta nije da nanovo dokazuje već dobro dokumentovano poreklo judo-hrišćanstva, već da pokaže da hrišćanstvo nije kompatibilno sa Nacional Socijalizmom i da jedan samopoštujući Nacional Socijalista nikako ne može da bude iskreni vernik judejskog Boga Jahvea i njegovog “ovozemaljskog sina” Jevrejina Isusa Hristosa. Na osnovama krvi i rase sasvim je jasna činjenica da se život i etničko poreklo nekog kao što je Isus Hristos, čak i da je postojao, ne može uklopiti u genijalnost Arijevskog čoveka. Zašto bi Arijevci obožavali bilo kog Semita? Centralne hrišćanske doktrine poput prvobitnog greha, iskupljenja, pričešća, nagrade i kazne posle ovozemaljskog života jesu samo apsurdno orijentalno sujeverje. Hrišćanski etnički principi i zahtevi su sasvim zastareli i nevažeći, prema tome Arijevci više ne trebaju hrišćanstvo da smatraju religijom. Sujeverje nije i ne može biti religija! Retko ko više u Arijevskom svetu iskreno veruje u ovakva sujeverja i zastarele principe, zašto bi se onda tih gluposti pridržavao jedan Nacional Socijalista?

Zbog čega je to tako, hajde da rasčlanimo i pogledamo sastavne delove ove dve ideologije/religije:

Težnja (željivost) hrišćanstva je ka njegovom idealu koji je odslikan u najvišem prikazu za tu veru, taj ideal je svakako Isus ben Jahve (pravo hebrejsko ime Ješua ben Pandira) zvani “Hristos” (što je grčki prevod originalnog hebrejskog naziva “Mešijah”, što znači “spasitelj”) i prema tome želja svakog hrišćanina je da teži da bude i duhom i delima što bliži tom “božanskom” idealu. Težnja (željivost) Nacional Socijalizma je ka njegovom idealu koji je odslikan u navišem prikazu za tu ideologiju, ali da odmah budemo jasni da to nije ovozemaljski čovek Ad.olf Hi.tler! Taj ideal je svakako Nacional Socijalistički Natčovek. Želja i težnja svakog Nacional Socijaliste je da teži da bude i duhom i delima što bliži tom idealu. Zato je prva dužnost Nacional Socijaliste da na tom putu prvo sam u duhovnm smislu postane Viši čovek, sprovodeći tako u delo “revoluciju u mislima”. Nacional Socijalizam smatra da se narod vremenom, uz pomoć sopstvene želje i primene eugenskih mera, može dovesti do tog višeg cilja: Natčoveka. Nacional Socijalizam želi da se ovakav evolutivni pomak desi masovno; on planira da od svoje nacije stvori narod Viših ljudi. Cilj nije da se stvori božije stado koje peva uspinjućem Jevrejinu u Raju – cilj je da se stvori rasa Nadljudi.

Pogledajmo kako izgleda Hristos prvenstveno fizički. Ispošteno i namučeno telo razapeto na slovu T. Telo kome se vide rebra sa majušnim ramenima, upalim obrazima, izbuljenim očima od bola. Telo “bogočoveka” koje je već počelo da se raspada. Telo jednog paćenika bez nade da preživi ako bi ostao sam, da ga drugi ne izdržavaju milostinjom. Nesposobni jevrejski drvodelja koga su njegovi Hebreji iz prezira osudili na smrt, ali pre toga mora kroz Jerusalim da prenese gredu na kojoj će da visi do kraja svog paćeničkog života. Njegovi poslednjim trenuci su na brdu Golgota, gde ga pljuju muve zunzare i po njemu gmižu crvi dok on lagano ispušta svoj slabašni poslednji dah. I zadnje bezumne reči: “Oče, zašto si me napustio…” Ovakva slika Isusa kao jadnika koji zaslužuje naše sažaljenje namerno je stvorena od strane jevrejskih fanatika kao što su bili apostol Matej i rabin Savle/Pavle, afrikanca Tertulijana i mongrilskog polutana svetog Augustina. Crkve su uništavale stare paganske skulpture starih Arijevskih bogova, osuđivale “klanjanje idolima” (baš kao što i radi svaka semitska religija bilo ona judeizam, hrišćanstvo ili islam) i proganjale “idolopoklonike”. A onda su narodu ponudili ponovno obožavanje novih idola u vidu fresaka, ikona i skulputra na kojima su prikazani simbol smrti – krst… i leš mrtvog Jevrejina! Ali ni to nije bilo dovoljno da zadovolji večito mnogobožačku dušu EuroArijevaca, pa su im hrišćanske crkve ponudile novo obožavanje na stotine leševa u različitim fazama raspadanja, takozvanih “svetitelja”.

Sad pogledajmo kako izgleda Nacional Socijalista u fizičkom pogledu. On je zdrava osoba; okretna i jaka životnja. Biće koje je naprednije od običnog čoveka iz mase u fizičkom i u duhovnom smislu. Unapređen čovek koji vodi zdrav život u svakom pogledu. Njegov ideal je svakako Viši čovek, njegov san je Natčovek. Težnju ka tim Arijevskim idealima najbolje odslikavaju staro-grčke skulpture a kasnije skulpture Anro Bekera, Jozef Toraka ili čak srodnih skulptora iz “komunističkog” SSSR-a. Nacional Socijalista je individua koja je snalažljiva u urbanim uslovima, i isto tako sposobna da se brine o sebi i u najgorim uslovima u Prirodi, to je moderni Spartanac. U ovom savremenom Spartancu nema semitskog dualizma, separacije duše i tela koje hrišćanstvo tako zdušno propoveda. Na mesto toga on je otelotvoreni staro-helenski ideal u savremenom svetu: jedinstvo pravog “svetog trojstva”. Nacional Socijalista je jedinstvo tela, duha i duše. Uzdravom telu odseda zdrav duh a zajedno su posednuti najzdravijom dušom. U ovakvom jedinstvenom trojstvu nema potrebe za porocima, nema semitskog dualizma, nema “greha”.

U duhovnom pogledu hrišćanin je još jedan gubitnik koji neprestano beži u neki “nebeski svet”, izbegava sukobe, oprašta svakome za sve i svašta jer zna koliko je slaba i bespomoćna osoba. Hrišćanstvo je relogija robova i idiota jer ono otvoreno uči da: “Poslednji će biti prvi i prvi će biti poslednji”; “Blagosoveni su siromašni duhom”; “Kad ti udare šamar po jednom obrazu okreni i drugi obraz”. Hrišćanin beži od ovozemaljskih problema, beži u svoje samostane, manastire i isposnice ili u mentalnu pećinu koju on naziva “molitva”. Beži jer je svestan svoje slabosti i nemoći podčoveka. On se u svemu uzda u nekakvog duha koji obitava na nebu, u Raju; nekakvog nebeskog čiču koga Judejci nazivaju “Bog Jahova”. Nacional Socijalista je onaj ko žudi ka izazovima i problemima kako bi ih pobedio, baš kao što reče Adolf Hitler: “Prepreke služe da bi se skršile”. On želi da prevaziđe prepreke kako bi poboljšao sebe, i kako bi postao jača i čvršća osoba; jer samo kao takav on može biti od koristi i na ponos svojoj narodnoj zajednici. On želi izazov jer ga izazov čini boljim i jačim, na svaku poteškoću gleda kao na sredstvo sa kojim će poboljšati sebe i krenuti još koj korak ka izvrsnosti. Ne okreće drugi obraz da bi mu ništaci udarili još jedan šamar. On želi da ostvari Pobedu. Nacional Socijalista ne može da služi jevrejskoj koncepciji izmišljenog “Boga”; on ne može da ceni “Boga” koji već unapred ima svoje miljenike, njegov “izabrani narod”; NS čovek ne može da se pomoli “Bogu” koji više obraća pažnju na Jevreje i crnce nego na nas Arijevce. On ne može da veruje u Boga kome se mole i, naprimer, Šiptari. Nacional Socijalista služi svojoj rasi koja je najveća kreacija Stvoritelja na ovome svetu. Za njega je EuroArijevska rasa čudo; ona je čudo Stvoritelja u čitavom Univerzumu. Za NS čoveka njegova rasa je njegova religija, njegov narod njegova vera, njegova porodica je njegova crkva.

Hrišćanin želi svoju propast kako bi sebe oslobodio tereta ovog sveta i kako bi zadobio “večni život”. On se nada onostanom “životu” u Raju, gde će biti bespolni anđeo, jedno postojanje bez “greha” i bez problema i poteškoća. On želi da nestane što laganije i bezbolnije, upokojen po Božijoj milosti. Dakle, hrišćanstvo (bilo koje vrste) obećava “večni život”, postojanje bez muke, problema i pre svega bez borbe, ali tek kada umrete. Nacional Socijalista želi svoju propast kako bi iz njegovog “pepela” izraslo još veće i jače biće. On želi da nestane u vihoru borbe i prevazilaženja. Ovo treba malo objasniti: naravno da Nacional Socijalisti ne žele da nestanu fizički, da izumru. Oni žele evoluciju. Žele “propast” savremenog čoveka da bi evolucija mogla da krene dalje; da bi savremeni čovek bio smenjen naprednijom vrstom ljudskog bića. Zbog toga su Nacional Socijalisti krajnje neprijateljski nastrojeni prema bilo kom obliku rasnog mešanja, za razliku od hrišćanstva koje takvo mešanje suludo podržava videći u svakom mongrilu “dušu Božiju” i “raba Božijeg”. Nacional Socijalista na rasno mešanje ima naučni a ne verski pogled. Nauka je već dokazala da je rasno mešanje degeneracija i deevolucija. Rasno mešanje ne samo što efektno staje na put Višem čoveku, onemogućuje dolazak Nadljudi, već i unižava savremenog čoveka na nivo moronskog mongrila (koji je uvek po pravilu verujući hrišćanin!). Takvo mešanje ne samo da spečava potrebni napredak ka Višem čoveku već je “evolucija” ka nižim oblicima postojanja. Zato NS čovek želi da bude prevaziđen u sledećim generacijama njegovog naroda. Želi da naša deca budućnosti budu naprednija, lepša, jača, pametnija i sposobnija od nas, modernog Homo Sapijens Sapijensa. Čitava težnja delovanja Nacional Socijalizma je usmerena ka tom cilju.

Večni život hrišćanstva je na nekim nebesima, u nekom imaginarnom Raju, život na zemlji vidi samo kao trenutak u kome mora da pokaže koliko nisko može da povije svoja ledja. Jer od njega se to i očekuje kao od “raba Božijeg”. A produžetak svoje vrste vidi kao greh. Večni život Nacional Socijaliste je u genima koji se prenose na njegova pokolenja i on sebe vidi još kao jednu kariku koja je vezana u neprekidni zlatni lanac sa svojim precima koji su bili pre njega i sa svojim potomcima koji će doći posle njega. Ovaj živi lanac od krvi i mesa povezan je sa ostalim pripadnicima njegovog naroda i rase. Upravo je potomstvo ono u čemu Nacional Socijalista vidi svoj večni život. I to je jedini večni život koji je moguć, Nacional Socijalista dobro zna da će kroz svoju decu i unuke on živeti i dalje.

Pogled hrišćana na ljude je takav da smatraju da su ljudi jednaki, da ne postoje razlike ni medju rasama a kamoli među samim ljudima. Prema hrišćanstvu je jednak i najsmrdljiviji Cigan i najčistiji Srbin. Judeo-hrišćanstvo veruje da su svi ljudi jednaki pred Bogom, što logično proizilazi da su svi ljudi jednaki između sebe. To je religija koja propoveda svojim sledbenicima da smo svi Božiji jaganjci i da Bog na nas sve gleda sa istom milošću. Pogled Nacional Socijalista je takav da smatramo da je svaki čovek individua i da nema niti jednakih prava, niti jednakih ljudi, niti jednakih rasa. I da se prema svakom čoveku moraju postaviti isti standardi, ali različite obaveze u skladu sa njihovim mogućnostima koje proizilaze iz realizacije tih zajedničkih standarda. A u skladu sa različitim obavezama proizilazi da se moraju imati i drugačija prava.

Za hrišćane je najviša vrlina služiti Bogu i uvek se pokoravati Božijoj volji. Naravno, tu “Božiju volju” hrišćanski vernici uvek primaju kroz reči i volju Božijih izaslanika. A volja njihova je takva da čovek sav svoj život provede u što većoj fizičkoj i mentalnoj neaktivnosti. Najviša vrlina za Nacional Socijaliste je raditi na tome da se naša rasa unapredi dalje i da se organizuje društvo koje će služiti unapređenju naše EuroArijevske rase. Ovo se ostvaruje stvaranjem viših i boljih pojedinaca. Jednostavno: jedan neprekidan rad na razivtku pojedinca. Nacional Socijalizam služi poboljšanju ovoga sveta a bolji svet dobićemo jedino kroz poboljšanje ljudi. Samo bolji ljudi mogu da stvore bolji svet.

Hrišćanski moral proističe direktno iz morala prosečnog roba, prosjaka, gubitnika. To je moral osmišljen za robove koji rade u poljima pod otvorenim nebom i u mračnim, zagušljivim fabričkim halama. Moral Nacional Socijalizma proističe iz morala nadprosečnog slobodnog čoveka, prirodne elite, pobednika i slobodnog mislioca. Hrišćanstvo podrazumeva da postoji apsolutni onostrani autoritet koji se ne sme ispitivati i ne sme se pomišljati iznad i iza njega. Čovek je po njima ovde samo da bi služio Bogu i njegovoj volji, onakvi kakvim nas je stvorio i zbog čega nas je i stvorio. Njihov Bog je za njih alfa i omega svega; izvan njega ne može postjati ništa. On je bio Big Beng/Veliki Prasak koji je stvorio Univerzmu. Zato hrišćani tako često govore: “Čudni su putevi Gospodnji”; zbog toga u njihovim molitvama obavezno ima “..neka bude tvoja volja, kako na nebu tako i na zemlji”. Nacional Socijalizam podrazumeva da se iznad i najvišeg mora ići; ići i iznad čoveka, i iznad Višeg čoveka i iznad Natčoveka, i da se uvek treba tražiti bolje, pa i da se sama izvrsnost mora prevazilaziti. To je i naum Kosmotvorca. Pogled na moral kod verujućih hrišćana i Nacional Socijalista daleko je podudarnih pogleda na svet. Naprimer, hrišćanstvo svoje vernike uporno uči: “Radi drugima kao što želiš da drugi tebi rade” – Nacional Socijalizam nas uči sasvim suprotno od ovoga: “Radi drugima kako ti se naredi!”. Hrišćanstvo traži: “Voli bližnjeg svog kao što voliš samoga sebe” - Nacional Socijalizam komanduje: “Voli bližnjeg svog koji je kao ti!”. Hrišćanstvo: “Ono što Bog sastavi neka čovek ne rastavi” - Nacional Socijalizam: “Ono što je Bog rastavio neka čovek ne sastavlja!”.

Hrišćanstvo je u svakom svom obliku protivprirodno, u istoj meri kao što je sama Priroda anti-hrist. Čulnost je po hišćanstvu loša. Prirodna osećanja, poput strasti, radosti, uzbudjenja su hrišćanstvu neprijatelji i ono ih zatire. U manastirima nema slobodnog smeha, strast se smatra grehom, na uzbuđenje se gleda kao na zlo. Dobar seks je “loš”. U Nacional Socijalizmu smeh je ono što leči dušu, strast je plemeniti osećaj. Nacional Socijalizam smatra da je jebanje porodična vrednost a ne “greh”. Hrišćanski osećaji greha, krivice i kajanja nisu uopšte religiozna osećanja; to su veštači izazvani kompleksi u čoveku. Naša etika osuđuje bilo kakvo verovanje u nekakav “nasleđeni greh” i druga judeo-hrišćanska verovanja o palom čoveku i svetu. Takva primitivna verovanja ne samo da su nearijevska i neevropska, ona su i nemoralna. Ko god propoveda tako nešto šteti narodu i njegovom moralu. Zato Nacional Socijalizam teži narodnoj radosti, traži snagu kroz radost. Radost je ono što se dobija prevazilažanjem a uzbuđenje se dobija samim pokušavanjem prevazilaženja. Nacional Socijalizam je ideologija sreće a hrišćanstvo ideologija patnje.

U hrišćanstvu skromnost se ceni kao uzvišeni akt, neisticanje sebe i svojih vrlina, pa ide se i do toga da se javlja stid i posramljivanje u vezi posebnosti koju čovek poseduje. U Nacional Socijalizmu vrlina je ono što se neguje, vrlina je ono što Nacional Socijalista gaji kod sebe. On gaji svoju posebnost i uzdiže je na najviše oltare i besramno je ponosan na nju.

I za kraj: hrišćanin ne veruje u evoluciju, to suprotno svakom njegovom uverenju i veri da je Bog stvorio sve kao već unapred određeno, nešto kao finalni proizvod koji se više ne može i ne sme menjati. Za Nacional Socijalistu evolucija je temelj njegovih uverenja. Šta se događa kad Nacional Socijalista nema ispravna NS uverenja? Josef Wagner, bio je svojevremeno Gauleiter Južne Vestfalije. Znači: ovaj čovek je bio „velika zverka“ u NSDAP hijararhiji, bar u svom Gau. Taj Wagner je 1941.godine bio optužen na partiskom sudu Nacional Socijalističke partije zbog prokatoličkih sklonosti. Da, drugovi, Gauleiter Josef Wagner bio je verujući hrišćanin. On je bio optužen zato što je poslao svoju decu u katoličku školu umesto da bude primer kao visoki partiski zvaničnik i da svoju decu pošalje u državnu školu gde je članstvo u Hitler Jugendu bilo obavezujuće. Drugi njegov greh je bio u tome što nije uspeo da obuzda svoju ženu, fanatičnu hrišćanku, koja se protivila udaji svoje kćeri za pripadnika SS-a. Visoki partiski sud u Berlinu je smatrao da ovi „gresi“ Josef Wagnera nisu neke velike greške pa je želeo da „progleda kroz prste“ svom starom partiskom drugu; zato je ovaj sud oslobodio Wagnera... Ali pogodite ko se lično javio, nezadovoljan takvom presudom? Sam Adolf Hitler je promenio presudu u „kriv je“ i uporno zahtevao da Gauleiter Wagnera pošalju u koncentracioni logor na prevaspitavanje. Ako ne shvatate poentu ovog teksta potrudite se da razumno razmislite zašto je sam Fuhrer tražio kaznu za Gauleitera Josef Wagnera?!?