31.07.2014.

HROMI VUK

Spustili se tamni oblaci nad Juhorom pa kiša sipi već pola dana. Obronci planina koji se vide kad je sunčano obavijeni su kišnom zavesom, koja pritiska i topi zemlju koja danima beše bez kapi vode. Sparina koja se podiže davi i guši stanovnike šume, pa se povlače u svoje hladne jazbine. Perun šara nebo munjama obasjavajući krošnje drveća, i terajući ih da po danu izgledaju sablasno. Ptice su se povukle i utihnule pa je šuma mirna, bez zvuka, obavijena nekom zloslutnom tišinom. Majske latice cveća se šćućurile i čekaju da oblak odluta dalje, tražeći nove šume koje će pokvasiti. Drhte od olujnog vetra koji ih povija a one se kao kakve zveri bore da ih ne iščupa iz korena.
Mala koliba smeštena na samom rubu šume, nekako se utopila uz same grane hrastova koji su se nadvijali nad njom. Sazidana od kamenja iz potoka koji nedaleko protiče, i teških hrastovih debla, oličinje je prave šumske kućice u koju bi mogla stati omanja porodica. Ali, čovek koji živi ovde beše samotnjak već godinama. Nije on rođen u ovoj divljini, niti je uvek bio sam. Nekako je spontano dolazio vikendima, kada ugrabi vremena za sebe. Na porodičnim ručkovima i proslavama sa prijateljima se osećao kao otuđenik, kao da su mu iz srca iščupali deo prirode kada su iz sela u podnožju Juhora rešili da se presele u velegrad. Pošao je tako davno trbuhom za kruhom, što bi narod rekao, ali je opet svakog vikenda prelazio automobilom više od sto kilometara ne bi li se našao na svojoj zemlji, u kućici koju su njegovi preci sagradili. Godine ratova i bitaka su prošle ali je kuća i dalje stajala, negde negde oštećena. Sve je to on marljivo popravljao i pravio da mesto bude što ugodnije za njega, kome je to bio zbeg od gradske vreve i prašine.
Često je sedeo na pragu, sam, zamišljen i zagledan u daljinu, pušeći duvan iz dedine lule. Zamišljao je u svojoj glavi kako pred njim igraju vile, oko lesnika koji omađijaju sve svojim čarobnim melodijama, da bi samo jednim oblakom dima, raprštio takve misli, i odlutao do vrha Juhora na kome orloglavi sleću i donose hranu za mlade, koji ih verno čekaju u svojim gnezdima. Celog života je slušao priče o tome, i ako je imao veliku maštu nikada mu se nije ostvarila želja da vidi neko od tih čudnovatih stvorenja koja nastanjuju srpske šume.
Rešio je tako da ostavi sve i da se preseli u tu malu kolibu. Kada su počeli problemi sa ženom i kada je poudavao kćeri, pokupio je svoje stvari i krenuo. Nekoliko prašnjavih kofera skinutih sa tavana, ispunio je odećom, knjigama i praznim sveskama. Pre podne je spremao ručak, pecao, sakupljao drva, a popodne bi čitao ili pisao. A voleo je ruske i engleske književnike. Čitao je i po nekoliko puta slavna dela Čehova, Dostojevskog, Bukovskog…
Kada bi uzeo da piše, pisao bi o vilama, šumama, logorskim vatrama, napuštenim stvorenjima od kojih su svi digli ruke ne bi li gradili njihove fabrike, gradove, hale i pogone. Pisao je i o lepim ženama koje su mu falile u trenucima samoće, ali je te beleške krio i sam od sebe. Kao da se stidi od svojih nagona, skrivao ih je u podu, ispod trošnih dasaka, ne bi li ukaljao ovo divno mesto u prirodi.
Kiša se povukla i oblaci odneše loše vreme negde dalje, osavljajući mokru zemlju i povijene grane drveća. Na vratima kolibe se promoli seda glava čoveka obučenog u letnju belu košulju i sive pantalone. Bosonog je gazio po hladnoj blatnjavoj zemlji. Zaputio se u malu baštu iza kuće ne bi li sakupio puževe i gliste. Puževe da mu ne jedu povrće koje je marljivo obrađivao, a gliste za pecanje. Miris zemlje posle kiše mu je otvarao čula, pa kad je obavio posao u bašti, umesto da nastavi sa svojom rutinom i da čita, on reši da produži ka šumi.
Šetao je tako bosonog, vešto preskakajući grane kao da je svakoj znao mesto na kome se povila i slomila. Miris mokre hrastovine mu je ispunjavao nozdrve. Kroz šuštanje krošanja mu se pričini da čuje zavijanje vuka. Srce mu zatreperi na trenutak kao leptir kad poleti, ali se ubrzo primiri. Nadao se da će čudi još koji put, ali se vuk nije više oglašavao. Koračao je još dugo prepušten svojim mislima. Zaštićen krošnjama, prođe veliki deo šume i izbi na jednu čistinu, potpuno nepoznatu. Nastavi prema stenama, na kojima su se nalazili ostaci Keltskih utvrđenja iz davnina, sada već prepušteni duhu vremena, i obrasli mahovinom. Sede na jedan kamen da se odmori, kada mu srce ponovo zaigra u grudima, odgovarajući na zavijanje vuka.
Negde je u blizini, pomisli. Kada se zavijanje ponovi, on se pridiže sa kamena, pa se uputi u smeru odakle je zavijanje dolazilo. Prilazio je oprezno, divlje zveri su opasne, ali u zavijanju je osećao neku tegobu, kao da je vuk baš njega dozivao. Vide na jednom manjem uzvišenju životinju kako stoji i osmatra, njušeći vazduh. Siguran da je mogao još daleko da ga namiriše, čovek nastavi prema vuku, i kad beše na opasnoj razdaljini, zastade. Vuk okrenu glavu ka njemu, i pogleda ga pa krenu prema njemu, hramajući. Nije režao, nije ni delovao kao da želi da napadne, već je kao pas pitomo došao do čoveka i seo mmu pred noge. Čovek podiže drhtavu ruku i pomilova ga po glavi. Videlo se da je star. Ranjeni vuk je obično opasan, ali ovaj je ležao mirno pored njega i teško disao. Zadnja noga mu je obilno krvarila.
Skinu čuturicu sa pojasa i sa strahom mu posipa ljutu rakiju preko rane. Vuk se trže, i zažmuri, a čovek pocepa svoju belu košulju i obavi mu oko rane. Krvarenje još malo potraja pa se zaustavi. Ode da potraži malo vode, i nađe jedan potok pa napuni čuturu u kojoj prethodno beše rakija. Napuni je i donese do hromok vuka. Trudio se da podigne glavu, žeđ je nadjačavala svaku bol. Čovek je sedeo pored njega i milovao mu glavu, skoro cele noći. Založio je vatru, da bi se ogrejali. Nije mario za to što je koliba nezaštićena, ko bi je ovde u ovoj divljini našao.
Pre zoru vuk otvori oči i zahvalno pogleda u čoveka. Pridiže se u sedeći položaj. Zvezde su se polako povlačile ustupajući mesto suncu. Gusta magla je obavijala planinu. Čovek htede danapoji vuka još jedared, ali čuturica beše prazna pa ode ponovo do potoka. Kada se vratio, pored vatre nije sedeo vuk, već muškarac ogrnut vučjim kožuhom. Stresao se. Da li ga to oči varaju od nespavanja ili je priroda rešila da se poigrava sa njegovom željom da vidi natprirodno.
Kao da je sve normalno priđe i sede pokraj njega. Pruži mu čuturicu, vučji čovek je prihvati i dobro otpi iz nje. Noga mu beše obavijena košuljom. Bio je siguran da se nešto čudno događa. Glava mu je bila skrivena vučjim kalpakom, pa nije mogao da mu vidi lik.
-         Nemoj da se plašiš, reče hrapavim glasom. Hvala ti što si mi pomogao. Srbi su vučji narod. Mogu da uzmu oblik vuka kad god požele.
-         Kako je to moguće?
-         Svaki čovek je to mogao. Samo, mnogi su se otuđili od prirode, pa su ta svojstva zamenili zlatom i srebrom, ovozemaljskim radostima. Nisam te džabe dozivao da mi pomogneš. Lutam već neko vreme ovom planinom. Znam i za tvoju kolibu na drugoj strani šume. Isto tako znam da si ostavio sve i došao da živiš ovde sam, odvojen od svih. Bez veza sa spoljnim svetom.
-         Sklonio sam se. Nisam mogao da podnesem više licemerje ljudi, njihovu pohlepu i grehe. Nisam mogao da gledam kako mi žena odlazi sa drugim čovekom, zato što joj smetam kad uhvatim knjige u ruke. Nisam mogao sebi da oprostim što nisam otišao roditeljima na sahranu, jer sam bio u inostranstvu. Previše tereta moja duša nosi, da bi živela među takvim svetom. Zato sam se osamio, pobegao od svih. Nisam mogao da gledam kako se ćerke udaju za bogataše slušajući moju bivšu ženu, znajući da će kroz život samo trpeti maltretiranja od njih, i da će živeti u svetu bez ljubavi. Bolje mi je ovde.
-         Da li nekada poželiš da se vratiš? upita hromi starac.
-         Ne. U početku mi je bilo teško da se naviknem na tišinu, ali onda sam se prepustio i počeo da sluša melodiju šume, potoka, planine, predaka koji su ovde živeli. Nekad se prepustim knjigama pa mi misli odlutaju u daleke zemlje. Nekad i sam pišem.
-         Teško je naići na čoveka sa tako velikim srcem. Retko ko bi prišao ranjenom vuku da pomogne. Svi se plaše, veruju da smo mi nekakve zveri, a ne žele da shvate koliko su povezani sa nama. Da li je veća zver ona u planini koja ubija da bi se prehranila i održava ravnotežu u prirodi, ili onaj koji svirepo ubija po velegradima iz sebičluka i sopstvenog zadovoljstva? Da li je grešan onaj koji hodi planinom i oseća da je na svom tlu, ili onaj koji otima od svojih najbližih ne bi li se obogatio? Teški su ljudi. I ja sam delom čovek, i celog života pokušavam da shvatim. Ima neke stvari koje nam ljudska priroda ne dozvoljava da razumemo, a opet ima tako i životinjskih nagona koji nas vuku svojim precima i prirodi. Pitanje je šta će prevagnuti na toj večnoj vagi.
-         Niko danas ne gleda kako će sprečiti neko zlo. Samo čine i sebi i drugima kratkotrajne užitke, verujući da će i posle svih krađa, zločina, ubijanja, političkih malverzacija spremno stati kad kucne čas pred Svevišnjeg!
-         Oni koji su se nakrali žive lepo. Imaju para, i ne haju za oprost Božji. Njihovi gresi su toliki da ih ni jedna vaga ne bi izmerila. Sve su to naopaki ljudi.
-         Posle se pitaju zašto sam se otuđio i došao među ova napuštena stabla, među ove livade, šume i potoke. Zato što kako vreme prolazi sve manje razmišljam o njima. Sve manje se brinem za one koji neće ni sami da se pobrinu za sebe. Ako je njima lepo tako, nek nastave. Meni je ovako lepše, zasigurno.
-         Muči li te još nešto dobri čoveče? Vidim veliku tugu koja te pritiska, a nikako o njoj da mi ispričaš.
-         Godinama sam ćutao. Hteo sam da to potisnem, da zaboravim. Ali ne mogu. Sebi nikada ne mogu da oprostim što sam otišao u beli svet, da učim i radim, da postanem neko i nešto. Ne mogu da oprostim sebi što nisam došao kada su mi javili da su mi roditelji poginuli. Tamo sam bio pod tutorstvom jednog profosora na Bečkom univerzitetu. Drugačiji je to svet. Potrebni su papiri, pasoš, novac. Vreme. To sam najmanje imao. Po našim običajima su hteli da ih sahrane sutradan, a nisam mogao da stignem. Sve bih na svetu dao da još jednom vidim majku i oca. Mirno bih mogao da sačekam kraj u ovoj divljini.
Ranjeni čovek otpi još vode iz čuturice, pa progovori.
-         I ja sam se posvetio planini, ali se nisam otuđio od naroda. Pomaže koliko mogu. Uslišiću ti želju. Kao zahvalnost što si mi pomogao i izvidao ranu. Znam kako se osećaš.
Podiže ruke i skinu sa glave vučji kalpak zbog kojeg mu se nije videlo lice. Lice starca poprimi obličje čoveka koji ga je stvorio. Otac sammotnjaka je stajao pred njim. Bio je zbunjen. Srce mu je lupalo kao mahnito, kada iz šume izađe njegova majka. Grlili su se dugo i plakali.
Ceo dan su proveli u razgovoru. Na obroncima planine sunce je prosipalo svoje poslednje zrake za taj dan. Vuk se vrati u svoj životinjski oblik, a majka iščeze sa prvim mrakom. Klimnu glavom okrenu se i ne oslanjajući se na ranjenu nogu ode na jednu stranu. Čovek koji je opet ostao sam krenu prema kolibi.
Samo su mesec i zvezde bili svedoci čoveku koji ide kroz šumu i glasno plače…

Napisala Milena Stojanović (Paraćin)

29.07.2014.

Miloš Crnjanski o nacionalsocijalizmu



                                              
Link za knjigu:


http://www.scribd.com/doc/231837966/Zoran-Avramovi%C4%87-Crnjanski-o-nacionalsocijalizmu


.

Прокламација Краља Николе-6. августа 1914


Црногорци!
Још не доспјесте да крв оперете с ваших храбрих мишица, а ваш стари Краљ приморан је да вас и по трећи пут за непуне двије године дана позове под оружје; да вас и по трећи пут поведе у рат — у свети рат за слободу Српства и словенства.
Црногорци!
Судбоносни час је куцнуо! Црно-жути барјак, који од давних времена као мöра притиска душу словенског народа, развио се, да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике, Србију и Црну Гору, прегази.
Узмичући пред најездом силнога Османлије, словени су се прилогађавали хришћанској Аустрији, да се с њом заједно опру најезди са Истока. Они су код ње тражили спас живота, а нашли су гроб своје слободе. Немилосна Аустрија примала их је не као помагаче за заједнички опстанак, већ као измећаре и убоге најамнике да њиховим месом и крвљу њиховом штити искључиво своје себичне интересе. Држала их је као бедем према разјареном Азијату и гурала их немилосрдно на кланице њемачких и италијанских поља. Хероји битке на Бауцену, гдје је славни шведски краљ погинуо, били су словени. Крвљу својом прелили су бојна поља Холандије и залили обале Сјеверног Мора, а Адрију су јој, залуду, само они очували. Беч, из којег се сада наредбе дају за уништење Српства, очували су бедеми костију словенских.
За све то Аустрија је захвалила словенству неправдом, гоњењем, робовањем и пакосним сијањем раздора међу браћом, за што је чак и цркву као средство узимала.
Док су ланци робовања стезали Словенце у земљама Монархије, дотле су носиоци црно-жуте боје чупали и исчупали срце Србиново — дивну Босну и Херцеговину.
Крвљу српском заливени Скадар и Драч отели су нам својим интригама. А кад им све то није помогло — кад су се слободне српске земље, оснажене посљедњим ратовима, хвала буди Богу и јунаштву српском, спремале за нови културни живот; када су се словенска браћа нашла заједно у пространој цркви, са амвона којег отпочела се проповиједати слога, братство и једнакост - латили су се оружја, да своје злобне намјере постигну, да нас униште.
Црногорци!
Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству.
Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог Словенства и наша вјековна заштитница, са својим просвјећеним савезницима.
Црногорци!
Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад — ко је јунак, на оружје! Ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска Краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну.
На нашој су страни Бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог Краља пратиће вас у свим нашим подвизима.
Живјели моји мили Црногорци!
Живјело наше мило Српство!
Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!
ЦЕТИЊЕ, 24. јула 1914. год.
НИКОЛА с. р.
Предсједник Министарстког Савјета,
Министар Војни,
Генерал-ађутант, дивизијар
сердар Ј. Вукотић с. р.
Министар Финансија и Грађевина,
Р. Поповић с. р.
Министар Правде,
Љуб. А. Бакић с. р.
Министар Иностраних Дјела,
П. Пламенац с. р.
Министар Унутрашњих Дјела,
Саво П. Вулетић с. р.
Министар Просвејете и Цркве, Послова,
Гаврило М. Церовић с. р.

26.07.2014.

Hrišćanstvo

"Hrišćanstvo je izraslo iz judaizma i ponovo se povuklo u judaizam. Hrišćanin je od samog početka bio teoretički Jevrejin; prema tome, Jevrejin je praktičan hrišćanin, a praktičan hrišćanin je postao Jevrejin. Samo je izgledalo da je hrišćanstvo prevazišlo pravi judaizam...Hrišćanstvo je uzvišena ideja judaizma. Judaizam je obična primena hrišćanstva."
Karl Marks - Jevrejin

Хришћански Тријумф…

Posted on
25/07/2014
Варг Викернес
Изворни текст
Понекад чујем од хришћана: “Па хришћанство мора да је боље и јаче од паганизма, због тога што је превладало”. Заправо хришћанство није превладало у Европи. Оно умало није уништило Европу; гушећи је у својој тами, назадности, глупости, незнању и деструктивности. Као што знамо, првих хиљаду година хришћанства у Европи назива се “мрачним добом”! Оно ју је толико повукло доле, до тада веома напредну Европу, да су до времена крсташких похода муслимани већ били испред нас. Још увек су били далеко иза паганске Европе (онакве каква је била хиљаду година пре тог времена), али у време крсташких похода били су миљама испред Европе, скоро у сваком смислу.
NB! Онима који мисле да су само Грчка и Римско царство нешто вредели: да и остатак Европе је био напредан. Нпр. Скандинавци су пловили по отвореном мору док је остатак света још увек био приморан да плови уз обалу. Наше прелепе грађевине су биле направљене од дрвета, тако да нису преживеле хришћански зулум. Наша култура је била усмена, тако да скоро не постоје никакви записи о ономе што смо радили, размишљали или желели, чак и када нађемо доказ  о нечему величанственом, напредном и интересантном из наше паганске прошлости, људи на власти за трен све униште. Они не желе да гледају такве ствари. Тако да ни ми не можемо да их видимо.
Ренесанса није дошла случајно, већ због тога што је била потребна. Европа је морала поново да дише, размишља, ствара и напредује – а хришћани нису успели то да зауставе. Уследило је неколико стотина година “лова на вештице”, чији су резултат биле милиони (неки тврде чак 30 милиона) смрти. Можемо да претпоставимо да се ово није случајно појавило баш кад и ренесанса: на тај начин су покушали да је зауставе! Тако су покушали да зауставе паганске/европске идеале да се поново пробију на светлост дана; убијајући оне за које су мислили да стоје иза тога или на неки начин доприносе томе.
Хришћани уништавају све европско на шта наиђу:
frikolaos2
И у томе је поента: европски идеали су се поново пробили на површину. Видите, они никада и нису нестали. Само су отишли под земљу и када је свештеник закуцао на врата да види да ли сте “довољно хришћанин”, са својим следбеницима поред себе, спремним да муче и убијају, људи су се често само претварали да су хришћани. Ишли су у цркву. Качили су крст изнад кревета. Венчавали су се у цркви. И радили су све оно што су свештеници од њих очекивали. А затим су у тајности, кришом, одржавали европске традиције живим.
Да, видите, хришћанство никада није заиста превладало. Чак иако је Европа званично била и још увек је мање или више хришћанска, многи од нас Европљана, понекад и већина, никада то нису били. Знамо да већина нас данас то нисмо, али нам је речено да смо некада били. Иако то није истина: баш као и данас, већина Европљана у прошлости нису били хришћани. Једина разлика је у томе што данас не морамо да се претварамо да јесмо, како не бисмо били мучени, убијани и спаљивани на ломачи.
Хришћанска логика: “Ако се удави, значи да је била невина. Ако плута, значи да је крива и треба да буде убијена!”. Тако да ће без обзира на све бити убијена. Добра илустрација онога што желе да ураде са Европом.
Ordeal_of_water
Хришћани нису престали да убијају Пагане због тога што су одједном постали морални и часни, већ што више нису имали моћ да то раде. Да јесу, наставили би. Али не могу, због тога што је хришћанство слабо. Због тога што је хришћанство изгубило!
Овде у Западној Европи, хришћани су углавном само старији људи. Има и млађих, али су ретки, већина њих се отараси азијске психозе пре изласка из пубертета. Заправо, можемо да очекујемо да ће за неколико генерација хришћанство потпуно да нестане из Западне Европе. Умереће са будалама (којих је све мање и мање) који га се још увек држе.
Типична скандинавска миса. Није баш гужва, зар не?
Tomme_kirker_425605a
Још једна:
N_rre_Vedby_Kirke_661463a
Тако да желим да вас питам: ”Па ако је хришћанство боље и јаче од паганизма, зашто онда паганизам није успешно уклоњен, чак и после хиљада година прогона? Зашто све више и више Европљана пригрљује своје паганско наслеђе? Зашто је хришћанство толико неуспешно?”
Хришћани су освојили Европу, али никада народе Европе. Многи од нас су били и још увек су Пагани у срцу и уму, чак и после две хиљаде година хришћанског терора. Две-хиљаде-година и још увек нисте успели да нас преобратите ни трећину!
Слава Паганској Европи! Слава и Радост!
 solhverv
Пагани у Европи, славе Летњу Краткодневницу:
 kupala2-15
Млади Европљани… не клече ни пред једним азијским идолом:
kupala2-6

20.07.2014.

КАРАКТЕРИСТИЧНА ПОЗДРАВЉАЊА КОД НАШЕГ НАРОДА

Карактеристична поздрављања код нашег народа су љубљење са три пољупца у образ, и поздрављање испруженом десном руком у вис са три раширена прста. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смуслу садрже и проносе заветни дух части Српства.
Љубљење у образ три пута се најчешће чини када се драге особе дуже време нису виделе и приликом честитања некоме за нешто вредно, успешно и лепо у животу. Осново и разумевање значења оваквог поздрављања и честитања у хришћанском смислу представља међусобно прославање Светог Тројства, посвећујући сваком по један пољубац: Оцу, Сину и Светом Духу.
Међутим, поред наведеног објашњења, постоји и друго по духу веома слично али мање познато значење које у себи ниси поруке, лепоту, дух и завете националне части. Оно гласи:
„Када се дуже времена нису видели,
Срби се љубе три пута.
Онај трећи пољубац у образ је најзначајнији.
Срби се љубе три пута:
у име живота,
у име смрти,
и у име части.“

Ради потпунијег разумевања оваквог поздрављања, треба имати у виду да се код многих народа образ сматра средиштем части. За Србе је то управо карактеристично, тако да љубљење у образ има посебан смисао. Први пуљубац („у име живота“) у основи подсећа и упућује, поштује и прославља оне вредности живота, рада, мишљења и владања које оплемењује висока моралност, великодушност и побожност; дакле, да се живи живот достојно часног човека. Други пољубац („у име смрти“) посвећује се с дужним поштовањем и подсећањем прво нашим најближим покојницима, а затим и свим нашим славним претцима, уз „њихову напомену“ да се живот када то услови захтевају достојно заврши као биолошка, по могућности као јуначка, али свакао не као морална смрт. Трећи пољубац („у име части“) обострано је посвећен и упућен директно части у опште с једне; али и на чување личне, полне, службене и националне части с друге стране. Схватан у хришћанском духу, он поручује да се живи у части хришћанских врлина.
Други наш карактеристичан поздрав је поздрављање са три раширена прста десне руке испружене благо према небу. Овај препознатљив поздрав се различито тумачи, односно, најчешће се везује за ранији поздрав чланства и симпатизера Српског покрета обнове. Ипак, у вези с овим поздравом, ваља имати у виду да се он јављао за време дизања Првог али и Другог српског устанка, а готово сигурно и много векова раније; односно, највероватније се од давнина оваквим начином народ поздрављао у свечаним ситуацијама и приликама.
Оно што је ипак значајно и треба имати у виду је следеће. Наиме, поздрав са три прста симболично представља крст. Он је као религијски симбол познат код наших предака још у прехришћанском периоду. Преузет у хришћанству, крст је добио ново и више значење у религијском, односно духовно-етичком смислу. Уколико желимо да са прстима покажемо крст, онда га управо и најједноставније показујемо са три раширена прста, што наравно није спорно и сасвим је природно. Тако је подигнута рука са три раширена прста уједно поздрав са знаком и симболиком крста, и поздрав Тројству јер су сви прсти „извиру и спајају се у јединству шаке“ ако се тако може посматрати јединство Тројства било у хришћанском било у предачком духу вере.
У хришћанском духу оно се изражава у име Оца, Сина и Светог Духа. Тада су палац, кажипрст у велики прст састављени, представаљајући Јединство Тројства, и са састављена три прста се Срби крсте; односно осењују (очашћују) се крстом.
Из предачке вере, Тројство је било оличено између осталог и у три врховна бога Световида (Вида), Перуна и Дабога (Дајбога), потом у три религијска поимања света кроз „Свет НАВ“, „Свет ЈАВ“ и „Свет ПРАВ“, те у три посвећености бога Вида (херојског родоначелника српског народа) – бога обиља, светлости и јунаштва, односно рата, итд. Све то наводи на закључак да се код наших давних предака кроз симблику Крста и Тројства у три раширена вршио поздрав Пантеону српских врховних богова, али и богу Виду и религијском поимању света.
Када је већ споменут бог Вид, неопходно је бар нешто рећи о Видовдану. Видов-дан се славио великим светковинама у онај дан лета који је узиман као најдужи у години. То је 15. јуни по старом, односно 28. јуни по новом календару. Додуше, код нас је Видовдан ипак више познат и везан за Косовску битку која се, што није случајно, управо догодила на овај највећи народни и ратнички празник и светковину старе српске вере.
Тако је ова наша најзначајнија и најтежа битка, поред њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, важна и због тога што се догодила на Видовдан. Ово је додатни разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и постојања. Видовдански култ који је био снажан у средњем веку, у одређеном степену се сачувао и интензивирао уочи Првог, али и Другог српског устанка.
Ово је посебно интересантно и јасно уочљиво када се пажљиво погледа слика дизања устанка у Такову под Милошем Обреновићем. Иако је она уметничко дело Паје Јовановића (и припада категорији слика историјске композиције попут слике Уроша Предића Косовка девојка), на њој су јасно и изванредно приказане две целине. На левој половини слике су устаници (где има и жена), који се заједно са попом заклињу на верност са подигнута три састављена прста. Позади њих је црква брвнара што директно указује на православну веру.
С друге стране, на десној половини слике, виде се устаници са оружјем који чин дизања устанка и потврду верности исказују са подигнута три раширена прста десне руке. Позади њих је храст – најважније свето дрво из старе вере, симбол бога Перуна (бога грома, реда и поретка, бога Правде). Према томе, с леве стране слике су представници нашег народа који исказују дух хришћанске вере, док су на другој и они који у истом циљу народног ослобођења исказују поштовање и везаност за дубоке корене старе (предачке) вере и славе са јуначким видовданским култом бога Вида – херојског родоначелника српског народа. То наравно није случајно и има основу у напред наведеном. Уосталом Милош Обилић као идеални представник јуначке славе и витешке части, је више представник видовданског српског јуначког ратничког култа предачке, него што је представник светог ратника хришћанске вере. Иста је ситуација са породицом Југовића.
Уз споменуту слику, треба напоменути још следећи податак, а односи се на оригиналну фотографију са Марковог трга у Загребу када се народ у великој маси окупио да види, чује и поздрави краља Александра по објављивању прогласа о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. На тој слици се види да народ у високом проценту (око 60%) поздравља краља и тај чин са три подигнута и раширена прста десне руке. Уколико неко сматра да су то Хрвати а не Срби (што ипак нема основа), те да се налазе и друге слике Хрвата где се и они као усташе заклињу или поздрављају са три раширена прста с обзиром да постоје фотографије и чак филмски записи, онда се мора имати у виду да су Хрвати пореклом Словени, или су у највећем броју покатоличени Срби. Тако је делом и њима овај поздрав остао као траг претходних поколења, односно наших заједничких предака. Међутим, када су Хрвати схватили да је то поздрав из старе наше предачке вере, никада више се нису тако поздрављали. Уз претходно мора се имати у виду да је на пример Руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1894. године написао о својој посети Загребу и ово: „Дошао сам у столицу покатоличеног Српства“.
Следећи пример је такође евидентан, мада је био редак у Краљевско српској војсци. Тако се на слици на којој је приказано полагање заклетве официра београдског гарнизона (где су били присутни принц Ђорђе са министром војним Зечевићем), у првом реду у централном делу, види један од официра који се не заклиње као већина са три састављена, већ са три раширена прста десне руке.
Из свега наведеног, подигнута десна рука благо према небу са три раширена прста је изванредан спој исконског поздрава пантеону српских врховних богова и херојском родоначелнику српског народа Богу Виду, те општем свету подељеном у три повезане целине, с једне, и Христу, односно Светом Тројству и „Небесној Србији“ с друге стране.
Срби се у принципу појединачно, односно лично међусобно никада овако не поздрављају, или ако се то и чини, онда је то веома ретко. Овај поздрав се најчешће јавља када су људи на неком значајном скупу, спортским сусретима, митингу и слављу или при другом прикладном, значајном и свечаном поводу, и када се жели на препознатљив начин исказати јасан понос и вера у снагу и трајање нашег народа. Подсетимо се само да смо тај поздрав веома често видели код наших спортиста, посебно златних кошаркаша на европским и светским првенствима, затим код народа и војске Републике Српске Крајине и Републике Српске, али и наших војника током и након агресије НАТО на СРЈ. Поред тога, видимо га све чешће и на бројним спортским манифестацијама, другим прославама и значајним догађајима, па чак и код појединих наших политичара и јавних личности када на тај начин јавно изражавају своју радост и подршку у прикладним приликама.
Међутим, уколико се и даље жели упорно и неоправдано не само негирати већ и обезвређивати на пример: лепота, вредности и дух старе вере наших предака (јер је важније знати грчку и сваку другу митологију осим српске); те чињенице да се упорно оспорава наше Винчанско писмо, односно Србица (које постоји идентификовано на 74 локације јужно од Саве и Дунава); или обезвређивати наше старо мерење времена почето 5508 година пре Христа а доказано у свим нашим средњовековним документима попут, на пример записа Светог Сава где стоји: „У лето, 6708 месеца фебруара у 13 дан к вечном преложи се блаженству наш отац Симеон, заветом оставив манастир овај на мени.“ (И деспот Стефан Лазаревић је записао да се Косовска битка „случила 6897 лета“ а цар Душан је записао у Законику да се „венчао за цара у лето 6854, месеца априла…“) Треба напоменути и чињеницу да је Скадар био најстарија и најдужа српска престоница која трајала 625 година и то од 492. до 1117. године; итд. Имајући напред наведен о у виду, онда и није случајно да се упорно и са разних страна НЕГИРА ЛЕПО, ЈЕДИНСТВЕНО И ЈАСНО ПРЕПОЗНАТЉИВО и све чешће присутно српско поздрављање са ТРИ РАШИРЕНА ПРСТА ДЕСНЕ РУКЕ.
Коначно, иако се овај поздрав приписује Српском покрету обнове и често оспорава као наш јасно препознатљив национални поздрав, некако постаје СВЕ УВЕРЉИВИЈЕ да он заиста јесте управо ово друго И НЕ ТРЕБА ГА НЕГИРАТИ.
Дакле, уз споменуто српско љубљење у образ три пута, оно што је ипак најважније је упрво то да је овај поздрав постао наш ПРЕПОЗНАТЉИВ НАЦИОНАЛНИ БРЕНД.
ОН ЈАСНО ИСТИЧЕ ДУБОКИ КУЛТУРОЛОШКИ, ДУХОВНИ, ЕТИЧКИ И МОРАЛНИ КОД СРПСТВА КАКО ПО ДУХУ ПРЕДАЊА ИЗ ПРЕДАЧКЕ, ТАКО И ПО ДУХУ ЗАВЕТА СРПСТВА ИЗ ХРИШЋШАНСКЕ ВЕРЕ.

Пуковник Др Раде С. Н. Рајић

.

15.07.2014.

Вероисповест

Словенска Вера, то је Земља, то је Мајка,
То је Пепео Предака.
Словенска Вера, то је Вода, то је Крв,
То је наше Наслеђе.
Словенска Вера, то је Ватра, то је Снага,
То је Чиста Душа.
Словенска Вера, то је Ветар, то је Успомена,
То је Вечно Време.
Словенска Вера, то је Одавање Почасти Боговима,
То је Жртва, то је Слава.
Словенска Вера, то је Жетва Плодне Земље,
То је Круг, то је Обред.
Словенска Вера, то је Последњи Уздах Предака,
Тто су Прве Речи Новорођенчета.
Словенска Вера, то су Храст и Липа међусобно преплетени,
То је Породица, то је Јединство.
Словенска Вера


skinuto sa bloga "Slovenska vera"

Вера у природу

Одавно планирам да напишем један текст који ће се бавити овом темом, која на жалост, није довољно занимљива модерним историчарима, етнолозима или било којим другим научницима који би могли проучавати древну словенску културу.
Надасве примитивно је размишљање да су богови Словена били пука манифестација природних сила, иако, у основи, представљају природне силе. Потрудићу се да колико год ми то оскудни извори допуштају, покушам да пружим јасну реконструкцију религијског промишљања древних Словена.
Словенско поимање бога је по много чему блиско ведском поимању, мада се од тог система по неким стварима и разликује. Најзанимљивија, и свакако суштинска сличност је у схватању „бројности и јединости“ бога. У Велесовој књизи стоји да је „бог један и бројан“, а сличну тврдњу налазимо и у Брахидарињака-Упанисуди.
 Како објаснити ову, на први поглед, сложену реченицу „бог је један и бројан“?
Одговор ваља потражити у окружењу самог Словена. Као што је многима, надам се, познато, Словени су имали јако присан однос са природом. Толико присан, да није (бар сигурно не у почетку) било храмова у класичном смислу те речи, већ су обреди били у природи, неограничени зидовима (о томе ће бити речи мало даље у тексту). Природа је обликовала живот Словена; од ње је зависило све - сетва, жетва, испаша и живот уопште. Због тога су Словени били присиљени на честа премештања (која су касније резултирала поделом једног словенског народа у три групе).
И управо у тој природи, бог јесте један и бројан у исто време. Јер, природа је једна. Као природа - она је целина, али та целина састављена је од делова. Гром, киша, сунце, раст биљака... све су то процеси за себе, али сви они чине природу.
Такав је и бог код Словена. Један је, јер једна је природа, али и бројан је, јер бројне су манифестације те природе. Преневши на конкретне примере - Перун (гром), Велес (најопштије - пашњаци и све у вези са истима), Коледо (зима), Весна (пролеће)...сви су они за себе посебна божанства. Међутим, свако је у сродству са сваким, јер су сви деца Сварога - оца богова. Сварог је та природа, то из чега происходе остали богови, тј. остали делови природе.
Тако је бог и један и бројан, а да то мноштво не угрожава јединственост. Све већи број проучавалаца словенске традиције слаже се да је словенска религија и политеистичка и монотеистичка. Ја бих ипак одбацио такве етикете. Оне су примерене религијским системима где су богови приказани на нешто другачији начин, а не словенском систему који се базира на чистој природи, без претеране мистификације. За њу би се могло рећи да је религија у природу и да се не уклапа у модерна схватања религије. Као таква, она не захтева ограничења и посебна места за њено практиковање.
Већ сам споменуо однос Словена према храмовима. И тај однос може се схватити кроз посматрање словенске старе вере као вере у природу. Храмови су међу Словенима, истина, постојали, али су они највероватније настали под утицајем других религија. Владајуће мишљење је да су словени своје обреде обављали у природи, под дрвећем, у шуми, на ливадама, са евентуално постављеним кипом божанства. Сличан обичај налазимо и код становника Крита, у Минојској цивилизацији, који су за „храмове“ узимали природна места - пећине, врхове брда, итд.
Словенима нису били потребни храмови, јер су себе сматрали децом богова. Пошто богови јесу природа (понављам, не пука персонификација природе, већ пре једно дубоко филозофски потковано рефлектовање природних сила у ликове божанстава), по тој логици - Словени су деца природе. Као таквима, не треба им посебно место за обраћање својим прародитељима. Словенска вера је вера природне хармоније, и човек не може другачије бити део природе осим ако и сам не спозна природне процесе. Колико је само Словенима храм био непотребан сведоче и записи (сеоски крстови) којих има у већини српских села. То су, највероватније, христијанизована култна места староверног порекла.
Обичај очишћења пред молитву је и код Словена врло присутан. По Велесовој књизи, пре молитве боговима (што је у старој словенској вери клицање славе боговима, а не молитве у хришћанском смислу речи), Словени су „умивали тела своја“ јер се „чистотом тела постиже чистота духа“. То је поново, призивање природних процеса, у овом случају процеса рођења. Тело које се умива пролази кроз воду и на свет поново долази чисто, као што и новорођенче долази чисто. То је поновно рођење, јер за клицање славе боговима ваљало је бити чист од сваког сагрешења.
Сукоб јесте оно што је у пророди самој, па и у човеку и међу људима. Као такав, у словенској вери се манифестује кроз сукоб Белобога са Црнобогом. То је, пак, и сукоб светлости и таме. По предању, тај сукоб надгледа Сварог, не дајући никоме да однесе победу. Ту се Сварог поново јавља као природа, овде конкретно као фактор баланса природног сукоба.
Било би заиста непримерено говорити о природности словенске старе вере, а не споменути Коло Сварогово. Коло (одн. круг) је јако битан симбол за словенску веру. И симболика код Словена се заснива углавном на кругу, што представља кретање, тј. кружење у пророди. Коло Сварогово је точак времена и представља уједно и смену годишњих доба и самих година и векова. Поново се овде сусрећемо са Сварогом, у самом називу. Коло је СВАРОГОВО. Ако узмемо у обзир да је Сварог природа (свеобухватна), онда лако можемо увидети да су Словени своје поимање природе и природних процеса уткали у своја божанства.
Овде ћу дати себи слободу да изнесем своје лично схватање да би се Сварог могао сматрати као суштински врховни бог свих Словена. Да не будем схваћен погрешно, не мислим на врховног бога у смислу у ком се појављуј у грчкој или римској митологији, већ у смислу да као природа и отац свих богова Сварог стоји као „капа“ свих богова.

Пошто се систем веровања Словена и грчко-римски систем разликују, „врховни бог“ и није најсрећнији појам за улогу Сварога. Словени су имали врховне богове - бирали су их „по потреби“ или, прикладније овом тексту, „по природи“. Другим речима, тамо где је било рата, за врховно божанство се бирао бог рата, тамо где је било пољопривреде, то би било божанство пашњака. То никако није угрожавало остала божанства, која су се поштовала са врховним. Само се врховном богу више придавало пажње, јер је ситуација то захтевала.
На крају, истакао бих још једну важну одлику словенске старе вере. У словенској вери, за разлику од грчке и римске, не постоје родбинске везе међу боговима, бар не у оном људском смислу у коме се јављају код Грка и Римљана. Везе постоје, али то није веза у физичком, биолошком смислу. Сварог се сматра оцем богова и творцем људи, али он није имао физички однос са женом како би изродио богове. Богови само происходе из Сварога, као што манифестације природе происходе из саме природе. Премда има неких легенди које говоре о односу богова и људи (Перун који се заљубљује у младу девојку која касније рађа Дажбога из те везе), те легенде су карактеристичне за локална подручја и разликују се од подручја до подручја, те се самим тим не могу узети као опште словенске. У основи, теолошкој посебно, нема таквих односа везаних за материјално. То словенску веру не чини мање природном, напротив. Јер, замислите персонификацију грома, и то још ваљано филозофско потковану, која се шета наоколо и тражи, да простите, свако женско које хода на две ноге.
Надам се да је овај текст био занимљив, или макар информативан, онима који су га читали. Да напоменем, мишљења овде исказана сигурно немају јачину мишљења неког признатог историчара или етнолога (ипак у формалном смислу, ја тек треба да постанем историчар), али се надам да ће их читаоци уважити макар као корисна, јер, на жалост, многи признати историчари немају жељу да се баве овом тематиком. Надам се да ће се то у скоријој будућности променити.


Игор Стаменовић


skinuto sa bloga "Slovenska vera"

14.07.2014.

СРБСКИ СОЈ КАО ГВОЖЂЕ ИСКОВАНО ВАТРАМА ОТАЏБИНСКИХ РАТОВА


Драгош Калајић о расном архетипу србског горштака и ратника:

Видиш пред собом горостасе, међу којима твој високи стас једва досеже доњу границу. Сви имају чудесно лепа и мужевна, сунцем и ватрама рата опаљена и искаљена лица, која носе неки трајни очеличени осмех, развучен између суздржане радости и племениташког поноса. Чини ми се да је тај осмех једнак кад гледају у сунце и кад гледају у смрт.
На ширкој окуци израња дуга поворка оклпоних возила и војних камиона, засталих ради кратког одмора ратника и њихове жеђи што се гаси на извору планинске воде. Владимир гледа у војску и каже возачу: "Ово мора да је Gatačka бригада... Види колики су! Овде ћемо и ми стати да се освежимо."
Ступаш клецаво и тетураво на тло, сс ногама укрућеним од предуге непокретности. Обревши се у маси ратника, из којих зрачи суверенска великодушност и дивовска снага, ти осећаш неки стид због свог цивилног одела и своје опште, урбане млитавости. Видиш пред собом горостасе, међу којима твој високи стас једвадесеже доњу границу. Сви имају лепа и мужевна, сунцем и ватрама рата опаљена и искаљана лица, која носе неки трајни, очеличени осмех, развучен између суздржане радости и племениташког поноса. Чини ти се да је тај осмех једнак кад гледају у сунце и кад гледају у смрт. Пратиш Владимира који је упућен ка неком средишту најгушћег окупљања, поздрављајући, успут, знанце стистицма руку изнад запешћа. Пролазите кроз повике и пошалице, из којих избија енергија и силовитост какву не памтиш да си игде осетио. Позиви и одзиви, покличи и смех се уздижу високо над брујањем мотора што се уздижу високо над брујањем мотора што их истиче као њихов basso continuo.
Пробивши се до средишта, обележеног теренским возилом око кога су окупељени официри, нагнути над мапом распростртом по хауби, Владимир застаје, окреће се и упућује те: „ Ево имаш сад срећу да видиш генерала Ратка Младића“ .
Већ си га препознао: стоји у средини, замишљен над приказом ратишта, слушајући шта сарадници објашњавају или предлажу. Потом изговара само неколико речи и даје знак неком младићу који одмах узима и савија мапу да је одложи. Генерал Младић прилази возилу да уђе и при покрету погледа са којим поздравља војнике зауставља га на Владимиру... Пружа руку србског братства, и прожима ти сваку ћелију бића погледом сунчане доброте, што зрачи из зеница чије плаветнило истиче бронзано ткиво лица, прожето пламсајима неких унутрашњих ватри. Под севом сећања, видиш маску римског војсковође, из Народног музеја... Испружа десницу и са њом чини круг, ширећи свима поздрав који осећаш и као благослов будућим војничких мисли и дела. Улази у возило, које се потом тешко пробија кроз дуги збор војничких поздрава, сачињених од испружених руку и поклича, дивљења и оданости, воља и моћи.
Моћ ојкања
То певање – ојкање - као најдревније појање гоштачког рода нашег народа, нема сврху да мази и успављује већ да удара и буди човека. Слутиш да је непријатно и болно као и свако велико буђење и усправљање човека. Имаш осећај да те то певање потпуно ослобађа од свих гадости и отрова туђинства који су се нагомулали у твом бићу.
Од извора чујеш како се шири мужевно певање, али због шума воде и буке мотора, не можеш да разбереш речи. Ипак, песма те селовито прожима, обузима и некуд води. Куда? Не знаш... али осећаш неку висину. Потом речи замуру, као да су претешке за нови стрмији успон, које предузима певање саткано од убрзаних слогова. Док један збор гласова држи отегнуте тонове исте висине... други, спуштеног гласа, потреса неко звучну основу тако да и тло планине под твојим ногама подрхтава. Сад се бруј мотора подобно сједињује с тим спуштеним гласом борбеног јединства, као да објављује спремност васцелог света тенике, да се пода сваком позиву човека к надљутским висинама.
Чујеш и видиш, на основу страшни набреклих жила грла збора који је скоро све гласове призвао и окупио, како то певање изискује крајњу па и болну напрегнутост гласних жица, под суровом стегом и у страшној тонској скучености. Као да од те стеге и случености зависи висина домета духа ношеног сопственим певањем. То певање не прија твом слуху, одбија га склоност ка милим сазвучјима, али ти осећаш да те управо зато оно брзо узноси. То певање – ојкање – као најдревније појање горштачког рода нашег народа, нема сврху да мази и успављује већ да удара и буди човека. Слутиш да је непријатно и болно као и свако велико буђење и усправљање човека. Имаш осећај да те то певање потпуно ослобађа од свих гадости и отрова туђинства који су се нагомулали у твом бићу... Осећаш се као да си поново рођен, обливан зрацима сунца које те посвећује и у теби сагорева све што те је одвајало од родног народа и традиције. Чини ти се да је твој дух постао лак као крилата мисао, способан да превлада све јазове и удаљености у времену и простору, те да лети са оне стране смрти к извору свих светлости где нестају све сенке.
Један ратник крај тебе вади из оклопног возила гусле и трчи к језеру збора да га подржи. Видиш да им је глава изрезбарена у облику јарца. Одлажеш поглед у висину и видиш, на ћувику изнад шуме, јарца како вас посматра испред круга сунца које је вискоко одскочило.
Одломак из романа
„Србска деца царства“
http://www.dragoskalajic.com/