14.07.2014.

СРБСКИ СОЈ КАО ГВОЖЂЕ ИСКОВАНО ВАТРАМА ОТАЏБИНСКИХ РАТОВА


Драгош Калајић о расном архетипу србског горштака и ратника:

Видиш пред собом горостасе, међу којима твој високи стас једва досеже доњу границу. Сви имају чудесно лепа и мужевна, сунцем и ватрама рата опаљена и искаљена лица, која носе неки трајни очеличени осмех, развучен између суздржане радости и племениташког поноса. Чини ми се да је тај осмех једнак кад гледају у сунце и кад гледају у смрт.
На ширкој окуци израња дуга поворка оклпоних возила и војних камиона, засталих ради кратког одмора ратника и њихове жеђи што се гаси на извору планинске воде. Владимир гледа у војску и каже возачу: "Ово мора да је Gatačka бригада... Види колики су! Овде ћемо и ми стати да се освежимо."
Ступаш клецаво и тетураво на тло, сс ногама укрућеним од предуге непокретности. Обревши се у маси ратника, из којих зрачи суверенска великодушност и дивовска снага, ти осећаш неки стид због свог цивилног одела и своје опште, урбане млитавости. Видиш пред собом горостасе, међу којима твој високи стас једвадесеже доњу границу. Сви имају лепа и мужевна, сунцем и ватрама рата опаљена и искаљана лица, која носе неки трајни, очеличени осмех, развучен између суздржане радости и племениташког поноса. Чини ти се да је тај осмех једнак кад гледају у сунце и кад гледају у смрт. Пратиш Владимира који је упућен ка неком средишту најгушћег окупљања, поздрављајући, успут, знанце стистицма руку изнад запешћа. Пролазите кроз повике и пошалице, из којих избија енергија и силовитост какву не памтиш да си игде осетио. Позиви и одзиви, покличи и смех се уздижу високо над брујањем мотора што се уздижу високо над брујањем мотора што их истиче као њихов basso continuo.
Пробивши се до средишта, обележеног теренским возилом око кога су окупељени официри, нагнути над мапом распростртом по хауби, Владимир застаје, окреће се и упућује те: „ Ево имаш сад срећу да видиш генерала Ратка Младића“ .
Већ си га препознао: стоји у средини, замишљен над приказом ратишта, слушајући шта сарадници објашњавају или предлажу. Потом изговара само неколико речи и даје знак неком младићу који одмах узима и савија мапу да је одложи. Генерал Младић прилази возилу да уђе и при покрету погледа са којим поздравља војнике зауставља га на Владимиру... Пружа руку србског братства, и прожима ти сваку ћелију бића погледом сунчане доброте, што зрачи из зеница чије плаветнило истиче бронзано ткиво лица, прожето пламсајима неких унутрашњих ватри. Под севом сећања, видиш маску римског војсковође, из Народног музеја... Испружа десницу и са њом чини круг, ширећи свима поздрав који осећаш и као благослов будућим војничких мисли и дела. Улази у возило, које се потом тешко пробија кроз дуги збор војничких поздрава, сачињених од испружених руку и поклича, дивљења и оданости, воља и моћи.
Моћ ојкања
То певање – ојкање - као најдревније појање гоштачког рода нашег народа, нема сврху да мази и успављује већ да удара и буди човека. Слутиш да је непријатно и болно као и свако велико буђење и усправљање човека. Имаш осећај да те то певање потпуно ослобађа од свих гадости и отрова туђинства који су се нагомулали у твом бићу.
Од извора чујеш како се шири мужевно певање, али због шума воде и буке мотора, не можеш да разбереш речи. Ипак, песма те селовито прожима, обузима и некуд води. Куда? Не знаш... али осећаш неку висину. Потом речи замуру, као да су претешке за нови стрмији успон, које предузима певање саткано од убрзаних слогова. Док један збор гласова држи отегнуте тонове исте висине... други, спуштеног гласа, потреса неко звучну основу тако да и тло планине под твојим ногама подрхтава. Сад се бруј мотора подобно сједињује с тим спуштеним гласом борбеног јединства, као да објављује спремност васцелог света тенике, да се пода сваком позиву човека к надљутским висинама.
Чујеш и видиш, на основу страшни набреклих жила грла збора који је скоро све гласове призвао и окупио, како то певање изискује крајњу па и болну напрегнутост гласних жица, под суровом стегом и у страшној тонској скучености. Као да од те стеге и случености зависи висина домета духа ношеног сопственим певањем. То певање не прија твом слуху, одбија га склоност ка милим сазвучјима, али ти осећаш да те управо зато оно брзо узноси. То певање – ојкање – као најдревније појање горштачког рода нашег народа, нема сврху да мази и успављује већ да удара и буди човека. Слутиш да је непријатно и болно као и свако велико буђење и усправљање човека. Имаш осећај да те то певање потпуно ослобађа од свих гадости и отрова туђинства који су се нагомулали у твом бићу... Осећаш се као да си поново рођен, обливан зрацима сунца које те посвећује и у теби сагорева све што те је одвајало од родног народа и традиције. Чини ти се да је твој дух постао лак као крилата мисао, способан да превлада све јазове и удаљености у времену и простору, те да лети са оне стране смрти к извору свих светлости где нестају све сенке.
Један ратник крај тебе вади из оклопног возила гусле и трчи к језеру збора да га подржи. Видиш да им је глава изрезбарена у облику јарца. Одлажеш поглед у висину и видиш, на ћувику изнад шуме, јарца како вас посматра испред круга сунца које је вискоко одскочило.
Одломак из романа
„Србска деца царства“
http://www.dragoskalajic.com/