29.06.2015.

Јаша Томић о вери Србиновој

Допустите да кажем коју о старој вери Србиновој. Нећу да испричавам, како су се звали стари наши богови. Напомињем само, да је и у тој многобожачкој вери Србин веровао у бесмртност душе. Веровао је: ко год чини зла на земљи, доћи ће после смрти, у царство мрака. Доћи ће у густе, црне облаке, где лије стално киша, витла бура са једног краја на други а бију непрестано силни громови. Праведници су долазили у царство светлости, у сунце, где је тако топло и светло.
Мени је главно, да утврдим ово: Србин је ту веру своју скроз испреплетао својим народним животом и обичајима својим. Он је испочетка сматрао веру тако, да је она нераздвојена од живота његова. Стара вера Србинова била је народна. Није могло бити друкчије. Та свака задруга Србинова, ималa је свој домаћи олтар жртвеник, и свога домаћег бога. И све што је Србин примио у онакав дом свој, није се могло однародити, него само понародити.
Колико је стара вера Србину ушла у крв и срасла с њиме, показују доцнији догађаји. Кад су наши стари примали хришћанство, унели су главне обичаје из старе вере. Старе обичаје о коледи имамо о Божићу (на Бадњи дан). И те обичаје, који су тесно везани са вером, слави још и данас не само наш ратар, него и српски свештеник и српски владика и српски патријарх. Старе обичаје о празнику, када је Србин славио повратак Сунчев, имамо данас о Ђурђевд’ну. И данас се очувало негдање принашање бескрвне жртве, у кољиву. Имате подушија и задушнице. Но Србин је унео донекле и своје домаће богове у нову веру. Кад је почео да верује у једног Бога, он је узео бар свеца као заштитника свога дома и ту лежи траг нашег крсног имена или свечарства.
Дакле Срби су уплели и у хришћанство трагове народне вере. И створили су и нову цркву народном црквом. Има што је могло изостати. Али је све скупа помогло, да Србин и од данашње своје цркве створи народну цркву.

21.06.2015.

Tako je govorio Dučić



















Srebrenica,izmišljeni genocid


Svetski mediji su prikazali destrukciju Jugoslavije kao unutrašnji konflikt među jugoslovenskim narodima ali to je bila samo fasada. Suština raspada Jugoslavije je ležala u kolonizaciji države.Zločin u Srebrenici predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima.To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kao i pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući i bombardovanje i kolonijalnu okupaciju BiH i Kosova i Metohije.Nikome ne pada na um da negira da se u Srebrenici dogodio zločin, ali to što je on i sredstvo morbidnih političkih manipulacija brojem žrtava, ne služi na čast onima koji to čine, kao što im ne služi na čast ni prećutkivanje sličnog zločina u Bratuncu, koji je i bio povod za srebreničku nesreću.Genocid u Srebrenici je velika laž. To je jedna velika izrežirana politička manipulacija, kao i Haški tribunal. Reč „GENOCID“ predstavlja, u doslovnom prevodu, istrebljenje naroda,a toga u Srebrenici nije bilo.POŠTO DEJSTVA VOJSKE REPUBLIKE SRPSKE NISU NI U JEDNOM TRENUTKU BILA USMERENA PREMA CIVILIMA, ŽENAMA I DECI U SREBRENICI , ONDA SE NE MOŽE GOVORITI O GENOCIDU NAD MUSLIMANIMA U SREBRENICI.Pripisivati vojsci RS genocid, da nije tragično bilo bi zaista smešno, jer nema nikakve evidencije da se tako nešto događalo u Srebrenici, čak i da je cifra od 8000 istinita!U Srebreničkom kraju se zapravo desio GENOCID NAD SRBIMA, tj . sistematsko i plansko uništavanje jedne etničke zajednice računajući sve uzraste civila , od kolevke pa do onih najstarijih, što po definiciji – JESTE GENOCID, za razliku od u borbi likvidiranih Orićevih krvnika,čiji su odredi  samo 1992. i 1993. do temelja spalili 50 srpskih sela i pogubili 1.250 srpskih civila! Cilj bosanskih Srba bio je da zaštite Srbe. Dejstva Vojske Republike Srpske od 11.07.1995.god. su bila isključivo usmerena prema muslimanskim snagama 28. divizije armije BiH, kao i prema muslimanskim paravojnim formacijama koje je sve zajedno predvodio ratni zločinac Naser Orić.Niko od mnogih lica dobro obaveštenih o događajima u Srebrenici od 11 – 12. 07.1995. god. kao što su kanadski general Luis Mekenzi i Patrik Bario nije pominjao nikakav genocid nad muslimanima.Kada je trebalo zauzeti stav prema stradanju ogromnih razmera u Ruandi, gde je od aprila do juna 1994. godine pobijeno oko 800.000 pripadnika manjinskog naroda Tutsi,Bil Klinton to nije želeo da nazove genocidom.Navodni masakr nad muslimanima u Srebrenici je planiran na liniji Izetbegović-Klinton od 1993. godine. Realizaciju tog plana pomagale su tajne službe nekoliko zapadnih zemalja. Cilj je bio da se Srbima pripiše genocid nad muslimanima i da se opravdaju sve ratne intervencije NATO protiv Srba i ujedno zamagle svi brojni zločini i etničko čišćenje Srba iz Hrvatske.Medijska mašinerija koja je projektovala sliku o Srebrenici koju danas poznajemo, po kojoj su nemilosrdni i nečovečni Srbi tobože izvršili „najveći genocid posle Drugog svetskog rata“ nad nedužnim muslimanskim civilima, nad muslimanskim ženama i decom u Srebrenici, pravi je primer jednostrane i iskrivljene „istine“, odnosno ogoljene laži.Broj prikazan na spomen-ploči Memorijalnog centra u Potočarima je „8.372…“ ,taj broj ne predstavlja broj utvrđenih žrtava, već broj „NESTALIH“!!! Spomen-kompleks u Potočarima, zapravo, ne predstavlja spomenik žrtvama Srebrenice, već svim muslimanima u BiH. Tamo su pokopani ljudi iz najmanje 15 opština!Broj dosad sahranjenih u Potočarima iznosi 3.749. Da li ovo, pak, predstavlja broj dosad utvrđenih žrtava? Ne. To je samo broj dosadsahranjenih za koje se tvrdi da su „žrtve genocida“.Ljudi koji su sahranjeni u memorijalnom centru su: 1) poginuli tokom rata, 2) poginuli tokom operacija zauzimanja, 3) poginuli tokom izvlačenja jedinica ka Tuzli, 4) streljani zarobljenici kao odmazda za zločine nad Srbima, 5) pobijeni od strane mreže ‘Pauk’ (francuski legionari) 6) pobijeni od strane Nasera Orića(ubio između 500 i 1.000 muslimana!). Tamo su pokopani ljudi iz najmanje 15 opština! Danas pritisnuti nepobitnim dokazima o obmani neko je konačno na ulazu ispisao i ostale opštine čije su „žrtve“ tu pokopane. To su: Foča, Sarajevo, Tuzla, Vlasenica, Zvornik, Višegrad, i još desetak. Implicitno mešanje mnogo većeg broja poginulih u legitimnim borbenim dejstvima sa upadljivo manjim brojem pogubljenih zarobljenika, koji nesumnjivo jesu žrtve ratnog zločina, jedan je od trikova kojim se pristalice zvanične priče služe da naduvaju cifru „žrtava genocida,“ mada su i tako posle toliko godina vrlo daleko od „magičnog broja“ od 8.000 koji im je potreban.DNK tehnologija služi samo za identifikaciju, ona ne može da utvrdi ni način ni vreme smrti. ICMP nema načina da razlikuje „žrtve,“ odn. pogubljene zarobljenike, od osoba koje su nastradale u borbenim dejstvima i čija smrt prema tome ne pretstavlja ratni zločin.Skoro sav posao vezan za DNK analizu se obavlja u tajanstvenoj laboratoriji u Tuzli, i u prostorijama Projekta Podrinje koji se takođe tamo nalazi, gde pristupu nemaju ni haške odbrane, ni haški tužioci, ni inspektori svetskog tela koje licencira DNK laboratorije i koje im daje odobrenje za profesionalnu delatnost.Tokom suđenja u Hagu u predmetu Popović, na videlo je izašla činjenica da je godinama, sve do oktobra 2007, ICMP radio bez sertifikata međunarodne agencije koja odobrava rad DNK laboratorijama, a koja se zove GEDNAP.Direktor ICMP za forenzičke studije, Tomas Parsons, na unakrsnom ispitivanju tu činjenicu je otvoreno priznao.Zašto ICMP javnost i sudove vodi u zabludu da se pomoću DNK mogu utvrditi i način i vreme smrti, kada je to nemoguće?Zašto ICMP krije imena i prezimena osoba koje je navodno identifikovala? Objavljivanjem njihovih imena bar bi se omogućilo da oni budu skinuti sa spiskova nestalih lica. Dan danas se prenose mrtvi iz cele BiH u Potočare, kako bi se namirila izmišljena brojka od „8.372…“ i sve okvalifikovalo kao ‘genocid’.Sudska dokumenta u Hagu nisu bila dovoljno ubedljiva da se dokaže genocid. U njima se skoro i ne pominju civilne žrtve, a bez njih nema genocida.Tako je nakon pet godina uzaludnog traganja za dokazima o genocidu rođena ideja za podizanje Memorijalnog centra, grandioznog i monumentalnog objekta koji treba da impresionira posetioce. Logikom – što veći Memorijal, tim veći i srpski zločin. Ili, kompleks Memorijalnog centra je sam po sebi dovoljan dokaz, ostali dokazi o genocidu postaju suvišni.Zato su Austrijanac Volfang Petrič, a potom Britanac Pedi Ešdaun, u interesu stvaranja dokaza o navodnom genocidu u Srebrenici, dali inicijativu za podizanje Memorijalnog kompleksa žrtvama Srebrenice.Tako je počela zloupotreba mrtvih, da bi se potkrepile i dokazale obmane živih.Usvajanjem izlobirane i pre svega debelo plaćene rezolucije Evropskog parlamenta o „genocidu“ nad muslimanima u Srebrenici, samo je nastavljena satanizacija srpskog naroda kojoj nema kraja. Najlakši način da se opravda svo zlo koje nam je naneto od strane SAD i Evropske unije je da sami Srbi priznaju da su genocidan narod.Priča o Srebrenici tek treba da bude ispričana, ali onako kako se zaista dogodila.Ono što su SAD i NATO učinili u Jugoslaviji u strašnim devedesetim godinama, nesumnjivo je jedna od najsramnijih stranica istorije zapadnog društva...Haški tribunal je sud pobednika! Međunarodni tribunal nije instrument pravde, već produžena ruka NATO-a, stvoren da služi njegovim ciljevima u ratovima na Balkanu, što je u brojnim prilikama i uradio. Glavna uloga mu je da u središte interesovanja stavi, satanizuje i osudi Srbe, koji su i bili meta NATO-a. Ričard Holbruk: „Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine dragoceno oružje. Upotrebili smo ga da bismo isključili dva najtraženija ratna zločinca u Evropi iz Dejtonskog procesa, i upotrebili smo ga da opravdamo sve što je kasnije usledilo“.Ne zaboravimo da je taj isti Holbruk otvoreno podržao ideju „Velike Albanije” izjavom: „Mislim da Srbi treba da odu odavde”.Ni međunarodno pravo, ni Povelja UN ne nude pravnu osnovu po kojoj bi se dobio mandat za uvođenje kaznenih tribunala.To znači da Haški tribunal nema zakonsku osnovu.Generalna skupština UN, koja ima ovu vrstu nadležnosti, nijednom nije odlučivala o osnivanju Tribunala,kojeg finasira Sorošova fondacija,Rokfeler i razne fondacije iz raznih islamskih zemalja,a ne UN.Medlin Olbrajt je postavila najveći deo osoblja Haškog tribunala,koji je za zločine nad srpskim narodom osudio svega tri osobe, jednog Hrvata i dvojicu muslimana/Bošnjaka.Iz toga se vidi da je reč o sudu isključivo za Srbe. Jedan od sudija u haškom tribunalu, Frederik Harhof, napisao je pismo u kome se obratio svojim kolegama rečima da “haški sud ne deli pravdu, već provodi političke odluke.U svom dramatičnom pismu danski sudija ističe da su haške sudije prisiljene da svesno puštaju ratne zločince na slobodu. Kao izvor takvih pritisaka Harhof je istakao predsednika sudiju Amerikanca Merona, koji je bio šef sudskog veća koje je oslobodilo Gotovinu i Markača.Ukoliko bi Tribunal stvarno delovao na osnovu pravde i prava, on bi pre svega morao da pozove na odgovornost lidere NATO pakta i ličnosti koje su odgovorne za genocidnu agresiju na SR Jugoslaviju izvršenu najgrubljim kršenjem Povelje UN i međunarodnih zakona.Kada je Džejmi Šej, tadašnji portparol NATO, 2000. godine upitan za mogučnost da se Alijansa nađe pred sudom on je, što je bilo veoma upečatljivo, odgovorio da su zemlje članice NATO formirale Haški sud, da su platile za njega i da su odgovorne za njegovo funkcionisanje i njegovu delatnost. Drugim rečima, Haški sud je igračka članica NATO-a….Mnogo je laži i veoma malo istine vezane za Srebrenicu. U dokumentu, koji objavljujem gore, predsednik SO Srebrenica, Salihović Fahrudin, obaveštava svoje vlasti u Sarajevu i Tuzli o broju stanovnika u Srebrenici. On iznosi da u tom istočno-bosanskom gradu (danas Republika Srpska) živi nešto više od 37 hiljada stanovnika. Međutim, on takođe napominje da ovaj dokument ne bi trebalo da bude prezentovan međunarodnim organizacijama jer su one obaveštene da u toj enklavi živi oko 45 hiljada stanovnika.Ovaj dokument je prezentovan i u Hagu, na suđenju Radivoju Miletiću, i on dokazuje da su srebreničke vlasti izmislile oko 8 hiljada stanovnika Srebrenice, koji nikada nisu postojali …https://parseundparse.files.wordpress.com/2015/02/tagesbefehl-karadzic.jpg?w=640Naredba Radovana  Karadžića,da se svi oni koji su učestvovali u borbama  protiv srpske vojske tretiraju kao ratni zarobljenici i da se sa njima postupa u duhu zakona i međunarodnih konvencija,a ostalima omogućiti slobodan izbor mesta življenja i preseljenja!

Izvor: The Balkans Chronicles

20.06.2015.

Срби, не бојте се!

Драган Симовић:
Срби, не бојте се! Ви сте одувек побеђивали, и ви сте рођени да побеђујете. Ви сте виша звездана раса, ви сте потомци Белих Богова, ви сте синови и кћери Бескраја и Вечности. Сви светови Бескраја и Вечности јесу ваши светови. Овај свет јесте само један од мноштва ваших светова расејаних по сазвежђима, расејаних по звезданим јатима, расејаних по овостраној и оностраној Првобитној Васељени. Срби, не бојте се! Јер немате ни кога ни чега да се бојите!
Слава српским боговима Световиду (Видовдану),Сварогу и Перуну!!!

18.06.2015.

DRIEU O NEUSPEHU TREĆEG REICHA

Pierre Drieu La Rochelle
O NEUSPEHU TREĆEG REICHA



    Sile koje prete našem narodu postale su hegemonističke maja 1945.god., kada je liberalno-komunistička koalicija poznata kao „Ujedinjene Nacije“ nametnula diktaturu poraženoj Nemačkoj.

    Ova diktatura – sa svojom podelom na Istok i Zapad je tehno-ekonomsko obožavanje jevrejskog Moloha –posledično je nametnuta i ostatku Evrope a sada u obliku globalizacije drži čitav svet u svome stisku.

    Za Bele nacionaliste, poraz Nacional Socijalističke Nemačke je istovremeno najtragičniji događaj dvadesetog veka i poreklo njihovog sopstvenog pokreta – spasiti Belu rasu od uzdižuće plime obojenih.

    Tako Beli nacionalisti nastavljaju borbu potučenih Nemaca. Ali oni, naravno, nisu nekritični naspram III Reicha! Kao ideja i pokret, Nacional Socijalizam (kao i fašizam) je produkt političkog spoja sa kraja osamnestog veka koji je ujedinio elemente sa revolucionarnog anti-liberalnog krila radničkog pokreta i elemente sa revolucionarnog anti-liberalnog krila nacionalističke desnice. Hitlerov NSDAP je bio najpoznatiji istoriski izdanak ovog anti-liberalnog spoja, ali i ne uvek veran svojim počecima – što nas dovodi do činjenice da Hitler deli bar deo odgovornosti za najpogubniji poraz koji je ikada iskusila Bela rasa.

    Nije dovoljno, prema tome, za sadašnju generaciju Belih nacionalista da samo poštuju njegov herojski otpor ka anti.Arijevskim snagama.

    Meni se čini da je od daleko veće potrebe da se indetifikuju i razumeju njegova osećanja, jer ona više od njegovih trijumfa sada utiču na naš opstanak kao naroda.

   Ovo što sledi je deo eseja koji je napisao Francuz Pierre Drieu La Rochelle tokom mračnih dana posle avgusta 1944.god., posle takozvanog „oslobođenja“ Pariza a pre samoubistva koje ga je „spasilo“ od dželata generala De Gaulle-a.

    Ovo je pisano u žurbi, tokom bekstva, nikada nije završeno.. ali bez obzira na sve ovo je prosvetljujuće ispitivanje Hitlerovih ograničenja (ako ne i pogrešaka).

    Centralna tačka Drieuvog spisa (a treba zapamtiti da je on, kao i mnogi i premnogi francuski najtalentovaniji mislioci i umetnici, sarađivao sa Nemcima u nadi stvaranja Novog Evropskog Poredka) je ta da sama Nemačka nije bila kadra da se odupre kombinovanoj sili Britanske Imperije, Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.

    Samo Evropa okupljena na bazi Nacional Socijalističkih principa, verovao je Drieu, može da trijumfuje protiv te koalicije i Jevreja koji su je inspirisali i poveli je.

    Hitlerov mali buržujski nacionalizam, koji je kritikovan od strane Drieua, sprečio ga je da mobiliše razne familije Evrope u jedan zajednički front; ovo je dokazalo da je njegov destilisani anti-liberalni projekat bio nedorastao velikom zadatku sa kojim se suočio Beli čovek u tom periodu.

***


IZ DRIEUVE „NOTES SUR LALLEMAGNE“

    Ja sam bio šokiran ekstremnom političkom nesposobnošću Nemaca tokom 1939, 1940 i 1941.godine, posle njihove pobede (i što ih je učinilo gospodarem Evrope). Tokom ovog perioda njihova politička osećanja su zapečatila sudbinu njihovog budućeg vojnog poraza.

    Ova osećanja izgledala su čak još veća od onih koja su počinjena pod Napoleonom (u periodu 1799-1815.god., kada je Francuska gospodarila Evropom). Nemci očigledno nisu naučili nikakvu lekciju iz Napoleonske avanture.

    Da li je nemačka nesposobnost bila generalno nesposobnost samog fašizma? To je pitanje...

    Imbecilna maksima koja je vodila Hitlera bila je: „Prvo, vodi i dobij rat; a onda, reorganizuj Evropu“. Ova maksima je protivrečila svim lekcijama istorije, svim učenjima evropskih najvećih državnika a posebno onih nemačkih poput Fredricka i Bismarcka. Bio je to Nemac von Clausewitz koji je rakao da je rat samo produžetak politike.

    Ali ako neko čak i prihvati Hitlerovu maksimu, nemački diktator je počinio brojne vojne greške:
  1. Zašto je čekao šest meseci između poljske kampanje i francuske kampanje?
  2. Zašto je pauzirao još deset meseci posle francuske kampanje?
  3. Zašto je pozne 1940.godine poveo uzaludni vazdušni napad na Englesku, umesto da udari Britansku Imperiju po najdostupnijoj tački, Gibrataru?
    Posle jula 1940.god. (kada mu se niti jedna evropska sila više nije protivila na kontinentu), mogao je da pređe Španiju i uništi englesku pomorsku bazu na Gibrataru i zatvori Mediteran.

    Primirje sa Petenom (koje je vodilo uspostavljanju Viši režima) bila je još jedna nemačka propast! Da je Francuska sledila Paul Reynauda (poslednjeg premijera Treće Republike koji je zagovarao nastavak otpora iz francuskih severno-afričkih kolonija), Nemci bi bili prinuđeni da učini ono što je bilo (vojno) neophodno da dobiju rat.

    Jednom kada bi zagospodario Gibratrom, Hitler bi englesku pomorsku bazu na Malti učionio beskorisnom, izbegao bi italijansku glupost na Balkanu (koja je upropastila operaciju „Barbarosa“ u Rusiji) i osigurao bi mogućnost neizbežne i relativno jeftine kampanje protiv (engleski okupiranog) Egipta. Umesto da bombarduje London, trebao je da osvoji Aleksandriju, Kairo i Suec.

    Ove militarne pogreške usledile su zbog Hitlerovog totalnog nedostatka imaginacije izvan Nemačke.

    On je bio (esencijalno) nemački političar; dobar za Nemačku i samo tamo.

    Nedostajala mu politička kultura, obrazovanje i veća tradicija. Kako nikada nije putovao, bio je ksenofob kao i mnogi drugi popularni demgozi, nije posedovao razumevanje onoga šta je neophodno da napravi svoju strategiju i rad diplomatije izvan Nemačke.

    Svi njegovi snovi, svi njegovi talenti, bili su predani dobijanju rata iz 1914.godine, kad bi uslovi u 1940.g. bili još uvek oni iz 1914.god.... On je tako podcenio ruski razvoj i totalno ignorisao američku silu, koja se već osetila u I sv. ratu.

    On je shvatio važnost tenka i borbenog avijona (čije su vojne mogućnosti došle do izražaja posle 1918.godine), ali i ne u odnosu sa enormnim industrijskim potencijalom Rusije i Amerike.

    Zapostavio je ulogu artiljerije, što je bio korak nazad od 1916-1918.g.

    Bar je bio propračunat u svojoj proceni podmorničkog ratovanja, čiji je značaj već bio evidentan 1916.god. Ali čak i ovde, Anglo-Saksonci (to jest Anglo-Amerikanci) razvili su svoj pomorski genije na način kojem je bilo teško za evropski kontinent da ga prati).

    Pa ipak, Hitlerove političke greške bile su daleko gore i pogubnije nego njegove vojne greške. On je teško shvatao problem, viđen u uslovima 1914.godine – u uslovima diplomatije, nacionalnih država, kabinetske politike i (rivalskih) kancelarija. Njegovo shvatanje Evrope nije bilo čak ni na nivou starih aristokrata poput Bizmarka i Wilhelma II, koji nikada nisu zaboravili tradiciju solidarnosti koja je ujedinila evropske dinastije, dvorove i plemstvo...

    Čudno je da ovaj čovek koji je znao da inspiriše mase u njegovoj sopstvenoj zemlji, koji uvek držao blizak kontakt sa njegovim narodom, nije, ni za sekundu, razmišljao o proširivanju negove uspešne nemačke politike na ostatak Evrope. On prosto nije razumeo neophodnost stvaranja  politike da se obrati Evropi na domaći način a ne samo na internacionalni.

    Diplomate i ambasadori su izgubili komandu na sceni posle 1940.god. – ona je sada bila u rukama političkih lidera sposobnih za zadobijanje masa sa vrstom socijalnih politika koje su uspele u Nemačkoj i mogu da uspeju bilo gde.

    Hitler ovo nikada nije shvatio. Posle toga što su njegove armije osvojile Poljsku, Francusku i druge zmlje, on nikada nije razmišljao da tamo implantira socijalnu i političku praksu koja je radila u Nemačkoj... On nikada nije pomislio da sprovede politiku koja bi iskovala veze solidarnosti između okupiranih i okupatora...

    Ove omaške su me navele da posumnjam da nemačka politička glupost... duguje nešto fašizmu – tom političkom i socijalnom sistemu koji se nekako situirao između liberalne demokratije i komunističkog totalirizma.

    U fašističkom sistemu ima nečega od „juste milleu“ koje samo može da vodi ka bednom promašaju koji očekuje Nemce.

    Nemci nemaju političke tradicije. Vekovima, većina njih su nastanjivali male prinicipalite/grofovije ili gradove gde veće političke snage nisi imale uloge da je odigraju.

    Pa ipak, postojao je Beč i Berlin. U ova dva glavna grada, politika je bila oblast male aristokratske kaste. Događaji iz 1918.g., liberalne revolucije koje su vodile ka Vajmarskoj i Bečkoj republici, efktno su dislocirali ovu kastu kidajući njene veze sa novom vladajućom klasom.

    Sve što se videlo u zadnjih nekoliko godina daje sugestiju da je Nemačka ostala ono što je i bila u osamnestom veku... zemlja nesposobna da preobrati svoje ratničke vrline u politički zdrave principe...

    Deo ovoga je čini se zbog činjenice da Nemac nije psiholog. On je suviše mnogo teoretičar, suviše intelektualno špekulativan, za tako nešto. Nedostaje mu psihologije na način koji to matematičaru ili metafizičaru nedostaje. Nemačka literatura je retko psihološka; ona razrađuje ideje a ne karaktere. Jedini nemački psiholog je Niče a on je bazično jedinstven... Politički, Nemci (kao i Francuzi) su manje ukočeni i plastični od Engleza i Rusa, koji imaju najbolju psihološku literaturu a prema tome i bolju diplomatiju i politiku.

    Hitlerovo ponašanje odražava nazadno stanje nemačkih a izvan toga evropskih stavova.

    Ovaj sin austriskog carinskog službenika nasledio je sve predrasude generacije njegovog oca (baš kao i Napoleon). I kao svaki drugi nemački nacionalista austriskog porekla i on ima nepoljuljano poštovanje za nemačku armiju i prusku aristokratiju. Uprkos svemu što je moglo da ga okrene protiv armije, on je ostao lojalni Reichwehr agent dok je bio u Minhenu 1919.godine... I ako je posledično postao članom socijalističke partije („Nemačka Radnička Partija“ Anton Drexlera) – kojoj će kasnije i da bude vođa -  sve je to bilo samo zato što je ta partija bila nacionalistička. Nacionalizam mu je uvek bio daleko važniji nego socijalizam – čak i ako je u svojim ranim godinama moga da bude postaknut da misli drugačije.

    Nalik Mussoliniju, ni Hitler nije imao neku srčanu predanost socijalizmu. (Drieu ovde ne misli na semitski socijalizam Karla Marxa, koji je materijalistički, kolektivistički i internacionalan, već pre misli na stariji evropski korporativni socijalizam, koji favorizuje potrebe porodice, zajednice i nacije nad potrebama ekonomije)... Zato je on tako rado žrtvovao socijalističku dinamiku svog pokreta a sve radi onog što su aristokrate iz Wehrmachta i baroni teške industrije bili voljni da mu pruže. Mislio je da će mu samo to biti dovoljno da ga popuni sa onim što mu je bilo potrebno za njegov rat osvajanja Evrope...

    Fašizam je omanuo da organizuje Evropu zato što je to bio esencijalno sistem „juste milleu“ – sistem koji je tražio srednji put između komunizma i kapitalizma...

    Fašizam je omanuo zato što nije postao eksplicitno socijalistički. Ograničenost njegove nacionalističke osnove sprečila ga je da postane evropski socijalizam...

   Akcija i reakcija: sa jedne strane, slabosti Hitlerovog i Mussolinijevog socijalizma sprečile su ga da pređe nacionalne granice i postane evropski nacionalizam; sa druge strane, ograničenosti Mussolinijevog i Hitlerovog  nacionalizma ogolilie su svoj socijalizam, redukujući ga na oblik vojnog državništva...

Napisao: Micheael O’Meara.
Prevod: DeAr za potrebe Srpskog Fronta 13. 06. 2011.god.