29.06.2015.

Јаша Томић о вери Србиновој

Допустите да кажем коју о старој вери Србиновој. Нећу да испричавам, како су се звали стари наши богови. Напомињем само, да је и у тој многобожачкој вери Србин веровао у бесмртност душе. Веровао је: ко год чини зла на земљи, доћи ће после смрти, у царство мрака. Доћи ће у густе, црне облаке, где лије стално киша, витла бура са једног краја на други а бију непрестано силни громови. Праведници су долазили у царство светлости, у сунце, где је тако топло и светло.
Мени је главно, да утврдим ово: Србин је ту веру своју скроз испреплетао својим народним животом и обичајима својим. Он је испочетка сматрао веру тако, да је она нераздвојена од живота његова. Стара вера Србинова била је народна. Није могло бити друкчије. Та свака задруга Србинова, ималa је свој домаћи олтар жртвеник, и свога домаћег бога. И све што је Србин примио у онакав дом свој, није се могло однародити, него само понародити.
Колико је стара вера Србину ушла у крв и срасла с њиме, показују доцнији догађаји. Кад су наши стари примали хришћанство, унели су главне обичаје из старе вере. Старе обичаје о коледи имамо о Божићу (на Бадњи дан). И те обичаје, који су тесно везани са вером, слави још и данас не само наш ратар, него и српски свештеник и српски владика и српски патријарх. Старе обичаје о празнику, када је Србин славио повратак Сунчев, имамо данас о Ђурђевд’ну. И данас се очувало негдање принашање бескрвне жртве, у кољиву. Имате подушија и задушнице. Но Србин је унео донекле и своје домаће богове у нову веру. Кад је почео да верује у једног Бога, он је узео бар свеца као заштитника свога дома и ту лежи траг нашег крсног имена или свечарства.
Дакле Срби су уплели и у хришћанство трагове народне вере. И створили су и нову цркву народном црквом. Има што је могло изостати. Али је све скупа помогло, да Србин и од данашње своје цркве створи народну цркву.