04.05.2012.

Badnjak u čast boga Svaroga!!!

Srbi su postali hrišćani u devetom veku, ali sećanja na staroslovenska božanstva i dalje su prisutna u narodnim običajima. Za jedne je to paganska zaostavština, dok drugi u tome vide dokaz da smo jedan od najstarijih naroda

Često se, ne bez razloga, hvalimo da smo Srbi, hrišćani i pravoslavci. Ponosimo se krsnom slavom, jednim Bogom i jednom crkvom. Slavimo svetog Jovana i Nikolu, slavimo arhanđele i malu Gospojinu, ali zajedno s njima, iako toga nismo ni svesni, slavimo i boga Peruna, Svaroga ili Svetovida. Iako je prošlo punih 11 vekova od zvaničnog prihvatanja hrišćanstva, sećanje na veru negdašnju, idolopokloničku i mnogobožačku i dalje tinja u našem narodu.

- I dobro je što je tako - tvrdi etnolog Dragomir Antonić. - Jer, upravo time dokazujemo da smo kao narod znatno stariji nego što se to u istoriografiji pominje i što su mnogi u svetu spremni da priznaju. Uvođenjem hrišćanstva napravili smo istorijski diskontinuitet, jer smo se praktično odrekli svega što je postojalo ranije. Sami smo napustili srpski kalendar, koji kaže da živimo u 7521. godini (danas po judeo-hrišćanskom 2012 godina.), koliko je prošlo od stvaranja sveta, odnosno od pojave ljudi na našoj planeti. Slovenska, a ja bih pre rekao srpska mitologija, starija je i od grčke, ali za razliku od nje, o njoj se malo zna čak i u našoj javnosti. Širom zemlje imamo izvore lekovite vode koje narod i danas zove Zmajevac ili Zmajeva voda, što nas vraća u vremena pre hrišćanstva. Postoje i drugi tragovi nekadašnje mitologije, ali smo skloniji pre da obeležavamo puteve rimskih imperatora nego, na primer, da dokazujemo vezu Srba i vinčanske kulture.

Širom Srbije se i danas mogu videti dodole, obožavanje i strah od zapisa, ostavljanje hrane na groblju, klanje petla na Svetog Iliju ili kićenje cvećem uoči Đurđevdana. O prenošenju mlade preko praga, gađanju jabuke ili prebacivanju sita, značaju kuma pri sklapanju braka i prevođenju stoke preko vatre, svega onog čega nema ni u Starom ni u Novom zavetu, suvišno je i govoriti. I pored protivljenja crkve i apela crkvenih velikodostojnika da se ponašamo u skladu sa pravilima vere, paganski ili politeistički običaji, i danas su duboko ukorenjeni u našem narodu, baš kao i sećanja na nekadašnje mitove i božanstva. Pa opet, pitanje je koliko uistinu poznajemo slovensku i srpsku mitologiju, legende i predanja koje prenosimo s kolena na koleno i koje po svojoj raznolikosti, obilju etnografskog materijala i mnoštvu likova i idola, nimalo ne zaostaju za mitologijom drugih naroda, starih Grka, Asteka, Indijaca, Kineza, Japanaca...

Stari Sloveni pripadaju grupi indoevropskih naroda, ali postoji više verzija kako su dospeli na područje današnje Evrope. Najuvreženije je shvatanje da su se iz Indije preko Persije prvobitno doselili u okolinu reke Dnjepar, Crnog i Baltičkog mora, a zatim da je jedan deo, usled ratova i najezde drugih naroda iz Azije, krenuo ka jugu i zapadu Starog kontinenta. Prvi pisani izvori o Slovenima potiču iz pera vizantijskih učenika i misionara, u vreme kada na Balkanskom poluostrvu i na čitavom području srednje Evrope uveliko misionare hrišćanski sveštenici. Novu veru najpre primaju Slovenci (još u sedmom veku), a dva veka kasnije i  Česi, Bugari, Srbi i Crnogorci. Sto godina kasnije pokrštavaju se i Poljaci i drugi istočni Sloveni.

Iako se često može čuti da su novu veru Srbi prihvatali masovno, dobrovoljno i sa radošću u srcu, činjenica je da je nametana „od vrha na dole", odnosno od vladara ka narodu. Da bi neki slovenski knez uopšte mogao da se proglasi kraljem, odnosno da bi od pape ili patrijarha mogao da primi krunu, najpre je morao da se pokrsti. Vladari su se i tada više brinuli za ugled i moć, nisu se preterano bavili duhovnim pitanjima, ali je sa podanicima bilo znatno teže. Ne želeći da se odreknu starih božanstava, mnogi su se opirali, a zbog toga često i bez glave ostajali. Istorija beleži primere da su čitave naseobine nepokornog naroda paljene i rušene do temelja, pri čemu su se prvi na udaru našli upravo kipovi i svetilišta nekadašnjih idola.

I pored svega, Srbi su sačuvali uspomene na slovenske bogove i način života. Mnogi hrišćanski sveci dobili su osobine bogova, a dane posvećene starom božanstvu preobratili su u dane posvećene svecu. Stoga i ne čudi što se u dane praznika i dalje praktikuju običaji koji sa hrišćanstvom, u suštini, nemaju dodirnih tačaka. Tako je, na primer, sveti Ilija Gromovnik odavno dobio osobine boga Peruna, zaštitnica žena - sveta Petka, preuzela je osobine boginje Mokoši, dok je tradicionalno polaganje badnjaka uoči Božića zapravo podsećanje na slovenskog boga Svaroga.


http://www.youtube.com/watch?v=z7K-gdB38cQ


Perun, gromovnik

Perun je najmoćniji slovenski bog, sličan vrhovnom bogu Zevsu, koji će se kasnije pojaviti u grčkoj civilizaciji. Bio je gospodar oblaka, a slovio je i kao nepobedivi ratnik, tvorac munja i gromova. U njegovoj nadležnosti su bile i zvezde, Sunce i Mesec, a na zemlji je gospodario i vatrom. Tako su, praktično, sve sile koje su u drevnom vremenu izazivale strahopoštovanje, bile njegove.

Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli. Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im nebeske dveri. Krivokletstvo kažnjava još za života, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka, pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu.

O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj, cvet perunika). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadrže Perunovo ime. Do đavola se na slovačkom može reći „do Paroma", a na poljskom reč „piorun" znači grom. I srpska kletva „grom te ubio", potiče upravo od boga Peruna.

Za njega su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre, kao što su, na primer, ale ili ognjeni petao. Od životinja, Peruna je simbolizovao divojarac i izumrlo goveče zubar, a od biljaka hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Pred njegovim kipom, vernici su održavali litije (krstonoše) i obavljali zavete, uz biljne i životinjske žrtve. Kad nisu imali hramove (na koje podsećaju hrišćanske crkve), Sloveni su se molili Perunu u svetim gajevima, trebištima ili ispod hrasta, od čega je u hrišćanstvu opstalo obožavanje drveta - zapisa.

Funkcije boga Peruna u hrišćanstvu pokrivaju sveti Ilija i Pantelija, Ognjena Marija, a delimično i sveti Petar Bogišar, Nikola, Spas, Arhanđel i Jelisije. Vreme slavljenja Peruna padalo je oko današnjeg Ilindana i to u četvrtak i naredni ponedeljak.

Svarog, sunčani

Bog Svarog nije moćan kao Perun, Svetovid i Triglav, koji se služe prirodnim silama i koriste oružje ratnika, ali ih nadmašuje božanskim odlikama. Svarog je sunčani bog, stvoritelj svega na nebu i Zemlji, a nazivan je i Višnjim. Po jednoj legendi, Svarogova supruga Vida zamolila ga je da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je udahnuo dah jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek, Dubravko, a drugom hrastu dah je podarila sama Vida, stvorivši prvu ženu - Ljubljenicu.

Kipovi Svaroga u hramovima bili su u sedećem položaju, poput kralja na prestolu. Na prsima je imao orla, a na glavi kapu s bivoljim rogovima. Držao je dva žezla sa figurom Sunca na svakom. Uz hramove, kultno mesto bilo mu je i ognjište. U čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, dusi su razgorevali vatru Sunca. U čast Svaroga žreci su pravili velike kolače, iza kojih su se „krili" i vernicima želeli da takvi kolači budu i iduće godine (kolači se i dan-danas spremaju uoči krsne slave). Za Svaroga su vezani razni fetiši protiv uroka i lopatice životinja na kojima se gatalo. Predstavljali su ga orao, leska, orah, žito i vinova loza. U njegovu čast održavane su maškare i koledari. Vreme Svaroga padalo je od Badnje večeri do Poklada. Kao najmoćnijem bogu, pripadali su mu Sunce, Mesec, duga, zvezde, a od duhovnih pojava vile. U hrišćanstvu, sve njegove funkcije preuzeo je Bog.

Svetovid, četvoroglavi

Svetovid je bog sa četiri glave, koje označavaju mali panteon važnih slovenskih bogova - Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida, odnosno Svevida.

Svevidost ovog boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen gornji (duhovni) svet, zemaljski (ljudski) i donji (adski). Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao gornji svet, srednji je prikazivala figura žene, a donji Dabo, koji je istovetan predstavi đavola u hrišćanstvu.

Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu i zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su obavljale rusalke, a u hrišćanstvu kraljice. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca, čime su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans, što se i danas može videti u istočnoj i južnoj Srbiji. Dani Svetovida su od Svetog Vida do Ivanjdana, a njegove funkcije u hrišćanstvu preuzeli su sveti Vid i sveti Lazar.

Preskakanje vatre - Obred starih Slovena u čast boga Svetovida održao se do danas

Veles, zaštitnik stočara

U kolektivnom pamćenju Slovena, bog Veles je ostao duže od ostalih bogova. Po njegovom imenu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška, a na Balkanu su svi stočari nosili zajednički naziv Vlasi.

Veles je zemaljsko božanstvo, zaštitnik stočara i ratara. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Pripisivano mu je pomračenje Sunca. Velesu su pripadale i duhovne sile: zmajevi, ale i noćni šumski konjanik Lesovik. Velesova kultna mesta, pored hramova, bila su njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. Njegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga trava, vuk, crni petao i domaće životinje.

Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima hromog belog vuka, govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav na vrhu repa imao je cvet ljiljana. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice, pa verovatno otud izreka kod Srba: „Puna šaka brade" - kad rodi godina i uspe trgovina. Funkcije boga Velesa u hrišćanstvu pokrivaju sveci Vasilije, Luka, Blaž, Kornelije i Ivan, a delimično Sava i Mrata.

Mokoš, zaštitnica žena

Mokoš je boginja predenja, ali i zaštitnica žena, koja se brine o njihovom zdravlju i porodu. Pomaže porodiljama i štiti njihovu decu, ali istovremeno pomaže i ženi da sačuva dobar brak. Mnogo običaja je vezano za ovu boginju. Slovenske žene bacale su u vodu kudelju koja se nazivala „mokrica" i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Zaštita ovaca i njihovog runa takođe je bila jedna od njenih delatnosti, zbog čega su joj Sloveni takođe prinosili žrtve. Makaze, bosiljak i pramen vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu, što je štitilo neostrižene jaganjce.

U severnoj Rusiji verovalo se da Mokoš ide od kuće do kuće za vreme velikog posta i nadgleda predilje. Budući da je vezana za vreteno i preslicu, pretpostavljalo se da se njena delatnost proteže i na kosmičkom planu kao delatnost boginje koja određuje ljudsku sudbinu i seče kratke niti čovekovog života.

Ponekad se Mokoš identifikuje sa Vidom, ženom Svarogovom. Ona je zaslužna za stvaranje ljudi i kao takva povezana je sa belom pčelom, mitskim pretkom Slovena. Zbog toga je pčela Mokošina sveta životinja kao i ovca, ali i zmija. Njene biljke su lipa, lan i kantarion. Lipa je povezana sa prvom ženom nastalom od drveta lipe, a za čije je stvaranje zaslužna Mokoš, lan se često koristi u vradžbinama, dok se kantarion koristi u lečenju ženskih reproduktivnih organa. Funkcije Mokoši preuzela je sveta Petka.

Triglav, bog ratnika

Triglav je bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je neba, Zemlje i Hada. Dani Triglava padali su između zime i proleća, a kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.

Noć je smatrana vremenom njegovog delovanja. U njegovoj vlasti su bile vile i noćni konjanici. Simbolizovali su ga crni i hromi konji, labudovi i guske, a od biljaka zova, planinsko cveće i grožđe. Zbog grožđa je Triglav imao u posedu bure, čija sadržina je i priličila moćnom ratniku, a njegovu obaveznu opremu činili su mač, koplje, sedlo i rog. Obredi u čast Triglava su koleda s preskakanjem vatre radi očišćenja, i sa igrom i pesmom radi izazivanja kiše, gatanja i mazije kada su okrivljeni morali da vade vrelo gvožđe iz vode. Smatralo se da će nevini uspeti u tome, a da će krivci biti povređeni.

Na kipovima Triglava dominirao je ogroman mač, koji je simbolizovao veliku snagu. Figura jelena ispod mača upućivala je na zaključak da mu je stanište u planinama i u šumi. Ostale slike na kipu predstavljale su Sunce i planinsko bilje.

U hrišćanstvu su funkcije boga Triglava prenesene na svece Mihaila, Gavrila i Rafaela, a delimično i na Trifuna i Todora.

SLAVA BOGOVIMA! SLAVA NAŠOJ MAJCI SRBIJI.

Поглед на јудео-хришћанску подвалу изблиза






После детаљног испитивања јеврејске књиге "Стари завет" , долази се до закључка да је он у основи, збирка прљавих прича о прљавим, ратнохушкачким Јеврејима, као што су Аврам, Јуда, Давид, Соломон и многи други. Пажљиво смо проучили и Нови завет и дошли до закључка да је и њега писала булумента Јевреја. И док је Стари завет коришћен као окупљајуће веровање ради уједињења јеврејске расе, откривамо да је Нови завет чинио управо супротно за Белу расу. Он је био осмишљен да збуни, смете, подели и дезинтегрише Белу расу, затрпавши је са толико трабуњања и лоших савета да је на крају остала огољена и без одбране пред разбојничким Јеврејима.
У овом поглављу желим да подробније испитам јудео – хришћанску подвалу и укажем на њу како у Старом тако у Новом завету, пошто ове две књиге заједно сачињавају библију белог човека. Библија је основа његове религије, зване хришћанство и представља праву катастрофу за белог човека последњих 2000 година његове историје.
Последња ствар која је Белој раси неопходна ради опстанка јесте збирка лоших савета. Међутим, управо то хришћанска религија даје белом човеку мноштво потпуно лоших и самоубилачких савета – савета који ће, уколико се следе, сасвим сигурно уништити оне који их пригрле. Хришћанство презире чињенице, презире доказе и резоновање. Оно презире мислеће људе. Жели само “верујуће” овце. Оно види наивне будале. Каже се да је Христ рекао: “Док не постанете као деца, нећете ући у царство небеско”. Оно жели да свакога сведе на једноставни ста-тус детета, где ће га лако обманути и натерати да поверује у било шта. Оно жели да Белу расу, која је креативна, продуктивна, херојска и енергична, сведе на ниво кротких, покорних будала којима се лако манипулише, које се лако контролишу и још лакше поробљавају.
Хришћанство је перфидна ментална клопка. Оно отима умове, чак и интелигентних људи. Када једном под своју контролу стави већину, прибегава и сили, уколико је потребно, како би сломило и уништило оне који још увек инсистирају на размишљању сопственом главом.
Када је 1632. године, велики научник Галилеј изнео логичне доказе који су показивали да се Земља окреће око Сунца и да је и само Сунце делић огромног међузвезданог система, хришћанска црква се сместа подигла како би зауставила овај напредак у научном мишљењу. Следеће године, Галилеју је било наређено да дође у Рим, где га је испитивала Инквизиција. Био је понижен и натеран да, клечећи пред великом скупштином, оповргне своја открића. Ово је само један од хиљада случајева у којима је хришћанска религија употребила силу и терор како би умртвила и парализовала умове мислећих људи. Јудео-хришћанство почива на лажима. Оно је изградило читаву мрежу лажи, које се настављају једна на другу. Једна лаж смењује другу, у бескрајном ланцу, све док обичан човек не постане толико збуњен и сметен масивношћу свега тога да, психички застрашен, прихвати цео вагон лажи као Божију непроменљиву истину.
Ево једне од првих и најочигледнијих лажи коју може да прозре чак и детета то је да је свака реч у библији незаменљива реч божија, записана баш онако како је Бог рекао и да ни словце није било проме-њено. Чак и најпростодушнијим људима очигледно је да се библија ста-лно и увек изнова мењала. Тако, на пример, имамо Вулгату, издање библије за католике, верзију краља Џемса за јудео-хришћане “фундаменталисте”, редиговану стандардну верзију за модерније јудео-хришћане, а баш пре неколико дана у књижари сам купо Нову енглеску библију која све друге гура у запећак и библијске текстове доноси као “много читљивију прозу”. У енциклопедији сам пронашао да је библија била преведена са грчког на латински, са латинског на енглески, немачки и гомилу других језика. Из које год верзије да су потекли ови преводи, они су потпуно зависили од идеја и интерпретација преводилаца.
Штавише, енциклопедија нам каже да је библија у последњих 1000 година свог постојања претрпела више од 100.000 промена, али брже-боље апологетски додаје да су свега пет посто тих промена биле “значајне”. Мени се чини да је значајна било каква промена “незаменљивих речи Божијих”, а да 100.000 измена на свет доноси неку сасвим нову зверку, најблаже речено. Чак и да прихватимо цифру од 5%, то још увек значи да је 5000 битних промена учињено на 1000 страница библије. То, дакле, износи 95 такозваних “небитних” и пет значајних промена по страници. Није потребно много мозга да би се закључило како је библија била трајно и значајно мењана, а да је тврдња како је она тобо-же неизмењена реч Божија само једна велика лаж у целом ланцу лажи који иза ње следи.
И сама библија пуна је контрадикција и недоследности, при чему се чак и поједини њени делови супротстављају један другоме. Другим речима, библија се супротставља самој себи и од себе прави лажова. И не само то, цела прича је толико нелогична и немогућа, да ми је још као тинејџеру пробудила у глави гомилу збуњујућих питања.
Једно од првих било је: Зашто велики број људи, који је предобри и пун љубави Бог уз толико пажње и љубави створио, на крају одлази у пакао? То је још увек добро питање,основно и фундаментално и ниједан проповедник, колико год се трудио и маколико напора уложио, није успео да на њега одговори. Када испитамо структуру целе приче, онако како је постављена у Старом завету, доћи ћемо до следећег, уколико смо довољно наивни да поверујемо јеврејским ауторима који су овај спис начинили:
У почетку све беше пусто и Бог је очигледно плутао по тој празнини, немајући шта да ради, немајући о чему да мисли и немајући шта да види (није било осветлости). Пошто је тако био у стању привидне смрти милијардама и милијардама година, изненада, пре неких 6000 година, дошао је на идеју да створи небо и земљу. Не каже се да је ство-рио и пакао, али очигледно да је то морао да учини у исто време, са идејом да некога у будућности тамо и стави. Пошто је то место у које је већина људи предодређена да стигне, мора да је направио један изузетно велики пакао.
Како било да било, шестога дана створио је човека по сопственом лику, благословио га и ставио у Еденски врт. Стичемо утисак да је првобитна Божја намера била да човек заувек остане да живи у Еденском врту. Међутим, догодила се чудна ствар. Адам и Ева нису провели у овом врту ни цео један дан, а већ су били намамљени у замку да поједу забрањено воће. Зашто је на првом месту, дрво било тамо, зашто је, затим, злочин јести његове плодове, зашто је Господ поставио тамо змију, која ће их охрабрити и убедити да поједу то воће и коначно, зашто добри господ Бог није Адаму и Еви дао довољно разума да могу да се одупру змији, никада ми нико није објаснио.
У сваком случају, због овог “ужасног” злочина једења плода са тог одређеног дрвета, очигледно да је Бог сместа изменио план за целу људску расу, терају нас јеврејски писци да поверујемо. Био је љут на Адама и Еву због велике грешке и више није био Бог пун љубави и праштања, већ их је у бесу истерао из Едемског врта и проклео их да “зарађују хлеб у зноју лица свога”. Због овог малог и безначајног инцидента, кажу нам, цела људска раса сада је оптерећена “првобитним грехом” Адама и Еве.
Прича попут ове мора да изазове гомилу логичних питања. Пошто, како нам је речено, Бог све зна, све види, познаје будућност као и прошлост, и како нам ни влас косе не опадне са главе, нити врабац полети са крова без његовог знања, како је могло да се догоди да није знао да ће Адам и Ева учинити баш оно што су учинили и да ће их Он сам протерати из Едемског врта? Мора бити да је све то знао и да је тако испланирао, чак и пре него што их је створио. Уколико је све то унапред знао, а ипак створио цео универзум, укључујући ту човечанство, онда Он не може избећи одговорност да је све баш на тај начин и замислио. На крају крајева, човечанство је креација Бога самога, који зна све, види све, зна шта ће бити у будућности. Уколико је испало да је човек такав кукавни грешник, онда морамо да претпоставимо да га је Бог таквим створио и да му је била намера да такав и буде. Умноживши се, наставља ова прича, човечанство је постало толико грешно да је Бог одлучио да читаво подави, са изузетком једне породице, а та породица беше Нојева. Благи Бог, пун љубави, за кога нам рекоше да нас све воли, дао се на посао да подави све остале људе, као да су гомила бедних пацова. Ово се, према верзији библије коју ја имам (која на све ставља датуме), догодило 2348. пре Христа, у потопу који је трајао 40 дана и 40 ноћи.
Према јеврејским ауторима, који су написали ову апсурдну причу, Ноје је, од Бога унапред упозорен, саградио једну барку и у њу укрцао по један пар од сваке врсте живих бића, “све звери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске”. Када узмемо у обзир да на земљи постоји најмање 10 милиона врсти само инсеката, да не говоримо о броју рептила, птица, животиња и свега осталог, ова прича постаје мање уверљива од “Алисе у земљи чуда”.
Не постоји апсолутно никакав доказ да је цела земља била прекривена водом 1348. године пре Христа, али то уопште не узбуђује јеврејске писце овог списа, нити проповеднике који луњају унаоколо ширећи овакве тврдње. Египатска историја из тога времена не помиње никакве поплаве.
Како је све ово у супротности са доказима што нам их пружа природа која се простире око нас! Када погледамо на Велики кањон, на пример, који је милионима година дубио своје канале, када погледамо на глечере који су ту хиљадама година, када погледамо развој различитих врста као што су коњи, мастодонти или тигра са сабљастим зубима или скорији историјски пример самога човека, који сеже далеко иза 2348. године пре Христа, морамо заиста да напустимо разум и постанемо наивни као деца како бисмо поверовали у овакве бесмислице.
Прича, међутим, иде даље. Ускоро се на сцени појављују Авр-ам, Исак и Јаков, патријарси јеврејске расе. Према причама које су сами испричали, ови људи били су гомила морално распуштених особа, што може-мо прочитати у претходним поглављима. Али, према јеврејским писцима, Бог је показао изузетну наклоност према овој групи, дајући велико-душна, далекосежна и веома издашна обећања њима и њиховом потомству. Направио је посебан љубавни аражман са њима. Јевреји отуда тврде да имају специјалну погодбу са Богом, да су изабрани народ и да имају отворен пут ка самом Богу. Једна од главних јеврејских организација је Б наи Б рит, што у преводу значи “синови погодбе”.
Овде се поново поставља питање зашто би Господ, који би требало да буде толико праведан и мудар, направио посебан уговор са групом тако перфидних кољача, ниткова, ратних хушкача, подводача и проституки као што су, на пример, Аврам и Сара?
То је дивна прича за Јевреје, али прилично глупа прича за нас Нејевреје да бисмо је укључили у “нашу” религију.
За сада смо утврдили да је Бог направио велику грешку са Адамом и Евом и да их је протерао из Едемског врта. Њихово потомство се очигледно показало лошим, па је покушавао да ову другу грешку исправи тако што их је све, осим једне породице, подавио.
Евидентно да је и то био слаб избор, јер се и Нојев пород показао тако лошим да је Господ решио да поново мора да се учини нешто драстично, а да то не буде други потоп. Пошто је човечанство било толико лоше, зло и грешно, одлучио је да учини нешто заиста значајно.
У другом делу библије (а то је Нови завет) каже се да се Дух Свети спустио на Девицу Марију и да је она остала трудна. Носила је “Јединог Божијег сина” који је требало да спасе човечанство од страшне судбине, а то је, евидентно, одлазак у пакао. Ово је, наравно, смешан и фантастична прича. Веровати да је овај моћни Творац, који је могао да створи земљу, сунце, млечни пут и галаксије удаљене милијардама светлосних година, универзум толико велики да је земља у њему само проста честица, а човек на њој само атом, да је, дакле, једно такво натприродно биће спало на идеју да има однос са земаљским створењем, које је при томе Јеврејка, па још и удата... И све то да би могла да му одгаји сина само зато да би гаразапели на крст. Ово је толико не-вероватно, натегнуто и идиотски да се човек понекад запита о здрављу људске расе као целине.
У сваком случају, прича је онаква каквом су је поставили јеврејски писци, нама непознати, а стотине милиона људи су довољно на-ивни да је прогутају.
И сама идеја, по којој је “он умро ради наших греха”, није сасвим разумна. То је као када би гомила црнчуга починила неколико убистава, крађа и злочина, порушила и спалила град Детроит до темеља, а ви онда узели једног исправног белог грађанина, понижавали га, пљували на њега, разапели на крст, а онда га проболи копљем са бока, како би му крв истекла и све то како би се “окајали греси” црнчуга који су те злочине починили. Каква је то правда? Како би то окајало њихове грехе? Како би то била лекција за црнчуге, на било који начин? Цела ова прича о томе да је “Он умро ради наших греха” смешна је и идиотска, отприлике као и пример који сам вам навео.
У сваком случају, када се осврнемо уназад, сада, неких 2000 година касније, никако не можемо да кажемо да је овај чудни, понижавајући Божији акт, почињен са намером да се “спасе човечанство”, имао дејства. И можемо да упишемо још једну рецку у колони неуспелих и пропалих дела Божијих.
Изгледа да је "наш творац", кроз целу библијску причу, посртао од једне тешке грешке до друге, а чини се да ниједан програм није испуњавао онако како је требало. Када упоредимо ово са реалним светом и истинским Законима Природе, наше очи и уши покажу нам колико је све то у супротности са здравим разумом. Потпуно је незамисливо да би иједан закон природе икада могао да се обори, да не делује или да буде у супротности са неким другим природним законом. Не знамо ни за један пример суспендовања закона гравитације, светлосних закона, закона електрицитета или магнетизма, нити знамо да је било који од ових закона био у супротности са неким другим или да није деловао. Природни закони се, у ствари, одвијају непромењено, без престанка и без изузетка, од памтивека и несумњиво ће тако и наставити кроз целу вечност.
У сваком случају, употребимо ли само грам здравог разума или интелигенције којом нас је природа тако великодушно обдарила, не можемо а да не дођемо до закључка да Христово појављивање на земљи и његово разапињање на крст нису учинили икакво велико чудо за човечанство. Упадљива је контрадикција, која се овде појављује, да су Јевреји (који су написали Стари завет) потурили ову причу само Белој раси, а да јеврејска раса, која је тобоже од Бога изабрана, никада није веровала у ову бајку за кокошке и волове, нити је икаада веровала у Христа. Запитајте неког проповедника да вам објасни ову контрадикцију, па ћете добити сат времена испразне, бесмислене приче.
Пред нама се појављује још једна контрадикција која боде очи. Зашто, наиме, Исус, који је син Божији и који је умро на крсту ради “спасења човечанства” није успео да убеди Јевреје, који су, узгред буду речено, “одабрани народ Божији”? У целој тој ствари нема никаквог смисла. И још даље, у првом поглављу Јеванђеља по Матеју, јасно се види да је Исус био директни потомак Аврама, Исака и Јакова, преко оних ратних подстрекача, Давида и Соломона, па право преко свог оц Јосифа. Каже се (Јеванђеље по Луки 2:21) да је Христ био обрезани Је-врејин: “И кад се наврши осам дана да обрежу дијете, наденуше му име Исус”. У Ново завету,дакле, каже се да је Христ био Јеврејин и друго да је био син Јосифа који је био директни потомак у дугом низу који води од Аврама, Исака и Јакова. У исто време каже нам се, међутим, да је био син Божији. А уз све то, у ову причу не верује “изабрани народ Божији”. Прилично контрадикторна и понешто смешна прича, најблаже речено.
Бели човек је, дакле, оседлан религијом која се у првом свом делу највише бави Јеврејима и Божјим залуђивањем око ове перфидне, паразитске расе. У другом делу, пак, Бог оплођава удату јеврејску жену која добија дете, наводно сина Божијег, али у исто време он је и син Јосифа, дрводеље и, по мушкој линији, вуче лозу од Аврама, Исака и Јакова. Имамо затим ситуацију где сами Јевреји не верују у други део ове приче, односно, Нови завет, али концентрисаним напором који је трајао око 300 година, успевају да убеде белу римску цивилизацију да то треба да буде њихова нова религија. И бели човек је насео.
Колико глуп може човек бити?
Проповедници и мисионари направиће велику буку око тога како нам је Христ дао “вечни живот”. Зато морамо бити вечно и заувек захвални због овог великодушног дара. То је, опет, у супротности са оним што видимо у Природи. Не знамо ни за једну врсту или индивидуу којој је био дат “вечни живот”, било када и било где, не постоји ниједан делић доказа који би подупро овакву бесмислицу. Већина биљака живи свега једну сезону, произведе семе и увене, да би следећа генрација никла већ почетком наредног пролећа. Већина сисара, као што су јелени, зечеви, којоти итд., живе свега једну, две или највише шест година у просеку, а затим умру. Током живота они произведу довољно потомства да би њихова врста наставила да постоји. Нема никаквих доказа да је са човеком другачије.
Уосталом, ко каже да бисмо ми желели вечни живот, чак и када бисмо могли да бирамо, поготово уколико би нас чекао страшни, му-читељски пакао, а ми не бисмо могли да одредимо време трајања нашег мучења. А чак и да постоји такво место као што је рај, ко каже да бисмо нешто посебно волели да заувек свирамо нарфу и хвалимо Господа?
Чини ми се да би таква милост била смртно досадна већ после релативно кратког времена. А пошто нам библија каже да ће већина нас, у сваком случају, отићи у пакао (негде око 99%), шта је то онда тако дивно код "вечног живота"? Одговор је наравно, ништа. Све је то једна велика јеврејска превара. Нема ниједног јединог доказа који би ту причу подржао. Она је супротна свим догађајима којима смо били сведоци у Природи. И ово можемо слободно приписати једној од јеврејских мрежи лажи.
Када дође време да се умови жртава застрашују и тероришу злокобним, страшним карактеристикама пакла, детаљи су брутални и жестоки. Велики Бог, “пун љубави”, који нас је све створио, очигледно је од почетка планирао да 99% свих нас пошаље у собе за мучење, где бисмо заувек били мучени пламеновима огњева, а одакле нема бекства.
Када се, међутим, дође до краја, детаља уопште нема, а опис је прилично магловит, ако се изузев опис да је прекривен златом, драгим камењем и сличним стварима. Очигледно да ће наша главна преокупација бити хваљење Господа. Не могу да замислим ништа досадније и безбожније од огромног стада заробљених лица која се дању и ноћу моле свом Господару. Како је то тирански!
Библија нам непрестано понавља да треба да будемо кротки, без таштине, и да је сваки понос који бисмо могли осетити грешан. Али, колико немерљиво је ташт наш наводни Творац? Ево њега како ствара огромно стадо, заробљену публику која ће провести неколико наредних милиона година не радећи практично ништа сем мрмљања хвале у част Господа. Уколико је ово божански атрибут, онда се он потпуно супротставља свим другим вредностима које се проповедају у библији.
Са друге стране, тамо се приказују анђели који свирају у некакву харфу, ваљда. Да будем искрен, свирање харфе ми се никад није ни допадало. Да је толико очаравјуће, вероватно бих га пробао раније. Не видим баш много људи који су очарани свирањем харфе. Дакле, шта још може да се ради у Рају? Да ли тамо једемо? Да ли носимо одећу? Да ли спавамо? Да ли смо саздани од материје? Или смо гомила духова која плута по етру? Имамо ли крила? Једини одговор је да о овим стварима ништа не знамо. Све је веома мутно, замагљено и нејасно.
И где се само налази тај дивни рај? На чија смо врата, наводно, принуђени да куцамо? Је ли он 1000 миља далеко? Или је близу Сунца? Да ли је у овој галаксији? Има ли га заиста? И поново су одговори бледи и нејасни.
Наводи се да је Исус рекао: “Небо и земља ће проћи, али моја реч неће проћи никада”. Треба ли да разумемо да је рај само привремен? Неки кажу да постоји други рај. Но, је ли и он само привремен, или није? Све је врло мистериозно, мутно и нестално. До нас је, преко стотину руку, дошла другоразредна јерес која је била ревидирана, преписивана и крпљена сто хиљада пута и ми сада треба да је прихватимо као “Јеванђељску истину”.
Чини мо се да би Бог морао јасније истаћи разлику између чињења добра и чињења зла, пошто то у овом случају значи разлику између вечног живота и вечне паклене ватре. Уколико бих унајмио човека и дао му алтернативу да ће, уколико учини исправну ствар, бити награђен са милион долара, а ако учини погрешну ствар убијен, најмање што бих могао да учиним било би да му кристално јасно представим шта сме да учини а шта не.
Слично томе, ако уопште има неке вредности у ономе што библија каже (а нема), онда Бог сасвим сигурно не би смео да нас збу-њује хиљадама различитих религија, исламом, јудаизмом, мормонизмом, конфучијанизмом, хришћанством и гомилом мањих вера. И сасвим извесно не би смео да хришћанску веру подели на много различитих грана као што су католичка, унитаријанска, методистичка и која све не, а које се међусобно оптужују и дискредитију. Чак и да желите да чините исправну ствар, ко је на правом путу? Мухамеданци? Јевреји, који не верују у хришћанство? Како уопште можете разабрати, из ове конфузије, шта је право а шта не?
Цела ова гомила ђубрета звана "хришћанство" јадно пропада. Враћамо се разуму. Удахнемо мало чистог, свежег ваздуха и враћамо се законима природе који су стварни, који су у хармонији, који су вечни. Сва истина и све знање потичу од нашег посматрања природних закона.
Питање, које ће ови, “поново рођени” хришћани покушати да нам натуре је следеће: “Како објашњавате универзум који је свуда око вас? Неко је морао све то да створи”. Да су мало софистициранији филозофи, то питање требало би да гласи овако: “Мора да постоји неки праузрок а тај праузрок је Бог.” Ово је неуверљиво нагађање и најнесигурнија претпоставка. Штавише, непостоје никакви докази да ова претпоставка има икакву основу у чињеницама. Не знамо ништа друго сем да је универзум одувек био овде и да ће и у будућности бити овде. И док се призори природе вечно мењају, ипак су увек исти, а сами закони природе нису се никада мењали. Они су вечни.
Ми чак ни термин “време” не познајемо, осим када је у вези са кретањем планета или неког другог објекта. Може се расправљати веома успешно о томе да ли је универзум увек постојао, као и о томе да ли је Бог одувек био овде. Као одговор на аргумент да је неко морао све ово да створи, може се исто тако рећи да је неко морао да створи и "Бога", на првом месту. Разумно је претпоставити да универзум, који се стално мења, није могао изненада постати ни из чега, баш као што ни Творац није могао постати из ништавила. Има много истине у тврдњама да је неко морао прво да створи Бога, као и тврдњи да је неко морао прво да створи универзум.
Остаје нам, дакле, само оно што је очигледно. Одговор је, једноставно, да ми не знамо како је све то почело, ако је икада и било почетка. Универзум је, бар колико ми знамо, одувек био овде. Што се тиче мистерија око Бога, или богова, ми немамо никаквих доказа и не знамо ништа. Једино можемо наводити хиљаде митова, прича и бајки о боговима, богињама, духовима и анђелима, ђаволима и вилама, утварама и гремлинима, али то нису никакви докази, већ плод бујне људске маште.
Подлећи јудео-хришћанској филозофији значи одати се кукавичком одласку из реалности, побећи у свет фантазија, Алисе у земљи чуда, уништити размишљање и здрав разум. Понављамо: хришћанство презире чињенице, доказе и размишљање. Јудео-хришћанство презире логику. Постати јудео-хришћанин, значи подлећи јеврејским манипулацијама које изопачавају ум. “Поново рођени” хришћанин је изопачен. Његови инстикти су изобличени, његов ум растројен, а целокупни поглед на свет, секс и одржање сопс-твене врсте изопачен је од оног чиме га је обдарила природа. Он постаје уништитељ сопствене расе.
Иако је питање уласка у јудео-хришћанство ствар нивоа образовања,а веома мало људи Беле расе га схватају озбиљно, ипак сви пасивно пристају на његову доминацију у обликовању нас самих и нашег друштва. То је веома значајан уступак који има катастрофалне последице на културу, власт и свеукупни изглед Беле расе последњих 2000 година. И ту лежи дилема белог човека.
У политици, у пословима, у рату, и у свим другим акцијама које предузима, он користи инстикте и здрав разум којим га је природа тако богато обдарила. Он поступа по законима самоодржања, законима природе и по онима који су простекли из његовог сопственог искуства. А затим недељом одлази у цркву где су његовим мозгом мани-пулише како би се одрекао здравог разума. Одлази у орбиту једног не-реалног, небулозног света. Мозак као да му направи неки прескок и он испада из колотечине стварности. Излази збуњен, свест му је напола померена а мозак у тамници, да би се већ у понедељак сукобио са проблемима света. Остаје разапет у средини, између два неспојива света ,света ралности и непостојећег света који су прописали јеврејски писци незнаних имена. Ум му је парализован страхом од пакла, ватрених јама и соба за мучење које је добри, милостиви, пун љубави, узвишени (јеврејски) Бог наменио за 99% својих “вољених” жртава.
На овом месту можемо поставити и следеће питање: када је Бог “у својој премудрости” створио пакао и ђавола? Да ли је то било првог дана, када је створио небо и земљу? Да ли је и Христ, један од Светог тројства, “који је одувек био” и који је несумњиво постојао у време када је пакао створен, да ли је и он учествовао у осмишљавању и стварању пакла? Да ли је Бог, пошто зна све, види све, како упрошлости тако и у будућности, планирао да пошаље сва та људска бића, која је сам створио, у пакао, како би могао да их мучи када то пожели?
Када се боље позабавимо ђаволом, онда треба да увидимо да је све то био само један инцидент и да га је Бог створио као анђела, али да је он касније “пао”. И као резултат овог неразјашњеног, малог инцидента, сада имамо озбиљног противника, на другој страни од Бога, који се такмичи у игри мачке и миша, како би више нас, несрећних пиона, сатерао са своје стране ограде, него што то Бог може да учини. По причи која нам је испричана, Бог очајнички покушава да нас спасе како бисмо отишли у рај, али је ђаво мудрији, покваренији и успешнији у завођењу људи, који одлазе у пакао. Очигледно је да Бог губи, а да “инцидент” побеђује.
Каква је то бесмислена и смешна ситуација! Терају нас да по-верујемо да је Бог непогрешив, свезнајући и да нам длака са главе не може фалити кад он преузме ствари у своје руке, а ипак, изгледа да је омануо у главним стварима и то на нашу, људску штету.
Прво су Адам и Ева погрешили већ првог дана и упали у замку коју им је Бог, очигледно, поставио. Друго, морао је да подави милионе потомака, који су се касније појавили, све сем једне породице. После су се сви покварили. Ова смешна прича иде још даље и каже нам да је Бог подарио сина удатој Јеврејки која се з вала Марија и да је тог сина касније разапео на крст, на коме је овај искрварио зато да би спасао нас, бедне грешнике, од одласка у пакао. Међутим, после 2000 го-дина, све је, очигледно, опет прошло наопако, пошто данас у хришћанство верује мање људи него икада, а Јевреји и комунисти преузимају свет. Но, у сваком случају, каже се да постоји овај свезнајући, непогрешиви Бог, који је пуком грешком створио ђавола уместо анђела. Тај ђаво је сада његов жестоки такмац и према библијској причи однеће победу у овој игри, нагомилавши више људских бића у “свој” пакао (који је иначе створио Бог) него што би првобитни Творац могао да спасе за свој рај. Можете ли се сетити ичега смешнијег? Баш као што је један по-знати генерал изјавио неком приликом, “човек који поверује у овакву воловску причу, вероваће у било шта”.
Како било да било, библија је написана и стотине милиона припадника Беле расе потчињавају јој се, као да у позадини стоји још неки мотив сем ове глупе приче. И заиста, он постоји.
Одговор постаје очигледан када прогледамо: а) ко је написао како Стари тако и Нови завет и, б) ко је од тога имао користи? Сматрамо да су оба написана од стране групе лукавих Јевреја, јер тада цела опака завера почиње да добија смисао. Већ смо говорили о издајничкој и завереничкој природи јеврејске расе током хиљада година. Говорили смо о њиховој историји и о томе како су се, због рушења Јерусалима, обрушили на Римљане, али не снагом оружја већ издајом, преваром и лажима. Утуривши, некада поносној и моћној империји, самоубилачку јудео-хришћанску религију, они су уништили Рим. Сви знамо да је после пада Рима уследио хиљадугодишњи период мрачног Средњег века, током кога се Бела раса ваљала у незнању, беди и празноверицама. Знамо и то да је у моменту када се Бела раса делимично ослободила овог изопаченог ума (током Ренесансе), Јеврејин опет био ту, у средишту збивања, да контролише финансије, власт и веру белог човека.
Познато је да су Римљани, који су створили највећу цивилизацију античких а могуће и свих времена, били апсолутно доминантни, без конкуренције, у ондашњем свету. Јасно је да је то била једна од најлепших манифестација енергије и стваралачких карактеристика Беле расе. Све-сни смо и тога да се ова, једном поносна и велика раса, приклонила перфидном и издајничком јудео-хришћанском учењу и да више никада после тога није била иста, као и да Бела раса више никада није била господар своје судбине. Паразитски Јеврејин од тада управља светом.
Одговор је, дакле, очигледан: јудео-хришћанство је било, а и данас је, моћно оружје у рукама лажљиве, завереничке јеврејске расе, којим се побеђује, разара и уништава велика Бела раса. Оно се данас, више него икада раније користи за прљање и убрзано срозавање белог човека како би што потпуније и што трајније био поробљен, као послушна и понизна, а ипак продуктивна, теглећа марва за паразитског Јеврејина.
Укратко: Јеврејин је измислио хришћанство, наметнуо га Белој раси у намери да је претвори у савршене “Гоје”, што је његов израз за послушну људску стоку.
ЗАКОНИ ПРИРОДЕ СУ ВЕЧНИ