04.05.2012.

Badnjak u čast boga Svaroga!!!

Srbi su postali hrišćani u devetom veku, ali sećanja na staroslovenska božanstva i dalje su prisutna u narodnim običajima. Za jedne je to paganska zaostavština, dok drugi u tome vide dokaz da smo jedan od najstarijih naroda

Često se, ne bez razloga, hvalimo da smo Srbi, hrišćani i pravoslavci. Ponosimo se krsnom slavom, jednim Bogom i jednom crkvom. Slavimo svetog Jovana i Nikolu, slavimo arhanđele i malu Gospojinu, ali zajedno s njima, iako toga nismo ni svesni, slavimo i boga Peruna, Svaroga ili Svetovida. Iako je prošlo punih 11 vekova od zvaničnog prihvatanja hrišćanstva, sećanje na veru negdašnju, idolopokloničku i mnogobožačku i dalje tinja u našem narodu.

- I dobro je što je tako - tvrdi etnolog Dragomir Antonić. - Jer, upravo time dokazujemo da smo kao narod znatno stariji nego što se to u istoriografiji pominje i što su mnogi u svetu spremni da priznaju. Uvođenjem hrišćanstva napravili smo istorijski diskontinuitet, jer smo se praktično odrekli svega što je postojalo ranije. Sami smo napustili srpski kalendar, koji kaže da živimo u 7521. godini (danas po judeo-hrišćanskom 2012 godina.), koliko je prošlo od stvaranja sveta, odnosno od pojave ljudi na našoj planeti. Slovenska, a ja bih pre rekao srpska mitologija, starija je i od grčke, ali za razliku od nje, o njoj se malo zna čak i u našoj javnosti. Širom zemlje imamo izvore lekovite vode koje narod i danas zove Zmajevac ili Zmajeva voda, što nas vraća u vremena pre hrišćanstva. Postoje i drugi tragovi nekadašnje mitologije, ali smo skloniji pre da obeležavamo puteve rimskih imperatora nego, na primer, da dokazujemo vezu Srba i vinčanske kulture.

Širom Srbije se i danas mogu videti dodole, obožavanje i strah od zapisa, ostavljanje hrane na groblju, klanje petla na Svetog Iliju ili kićenje cvećem uoči Đurđevdana. O prenošenju mlade preko praga, gađanju jabuke ili prebacivanju sita, značaju kuma pri sklapanju braka i prevođenju stoke preko vatre, svega onog čega nema ni u Starom ni u Novom zavetu, suvišno je i govoriti. I pored protivljenja crkve i apela crkvenih velikodostojnika da se ponašamo u skladu sa pravilima vere, paganski ili politeistički običaji, i danas su duboko ukorenjeni u našem narodu, baš kao i sećanja na nekadašnje mitove i božanstva. Pa opet, pitanje je koliko uistinu poznajemo slovensku i srpsku mitologiju, legende i predanja koje prenosimo s kolena na koleno i koje po svojoj raznolikosti, obilju etnografskog materijala i mnoštvu likova i idola, nimalo ne zaostaju za mitologijom drugih naroda, starih Grka, Asteka, Indijaca, Kineza, Japanaca...

Stari Sloveni pripadaju grupi indoevropskih naroda, ali postoji više verzija kako su dospeli na područje današnje Evrope. Najuvreženije je shvatanje da su se iz Indije preko Persije prvobitno doselili u okolinu reke Dnjepar, Crnog i Baltičkog mora, a zatim da je jedan deo, usled ratova i najezde drugih naroda iz Azije, krenuo ka jugu i zapadu Starog kontinenta. Prvi pisani izvori o Slovenima potiču iz pera vizantijskih učenika i misionara, u vreme kada na Balkanskom poluostrvu i na čitavom području srednje Evrope uveliko misionare hrišćanski sveštenici. Novu veru najpre primaju Slovenci (još u sedmom veku), a dva veka kasnije i  Česi, Bugari, Srbi i Crnogorci. Sto godina kasnije pokrštavaju se i Poljaci i drugi istočni Sloveni.

Iako se često može čuti da su novu veru Srbi prihvatali masovno, dobrovoljno i sa radošću u srcu, činjenica je da je nametana „od vrha na dole", odnosno od vladara ka narodu. Da bi neki slovenski knez uopšte mogao da se proglasi kraljem, odnosno da bi od pape ili patrijarha mogao da primi krunu, najpre je morao da se pokrsti. Vladari su se i tada više brinuli za ugled i moć, nisu se preterano bavili duhovnim pitanjima, ali je sa podanicima bilo znatno teže. Ne želeći da se odreknu starih božanstava, mnogi su se opirali, a zbog toga često i bez glave ostajali. Istorija beleži primere da su čitave naseobine nepokornog naroda paljene i rušene do temelja, pri čemu su se prvi na udaru našli upravo kipovi i svetilišta nekadašnjih idola.

I pored svega, Srbi su sačuvali uspomene na slovenske bogove i način života. Mnogi hrišćanski sveci dobili su osobine bogova, a dane posvećene starom božanstvu preobratili su u dane posvećene svecu. Stoga i ne čudi što se u dane praznika i dalje praktikuju običaji koji sa hrišćanstvom, u suštini, nemaju dodirnih tačaka. Tako je, na primer, sveti Ilija Gromovnik odavno dobio osobine boga Peruna, zaštitnica žena - sveta Petka, preuzela je osobine boginje Mokoši, dok je tradicionalno polaganje badnjaka uoči Božića zapravo podsećanje na slovenskog boga Svaroga.


http://www.youtube.com/watch?v=z7K-gdB38cQ


Perun, gromovnik

Perun je najmoćniji slovenski bog, sličan vrhovnom bogu Zevsu, koji će se kasnije pojaviti u grčkoj civilizaciji. Bio je gospodar oblaka, a slovio je i kao nepobedivi ratnik, tvorac munja i gromova. U njegovoj nadležnosti su bile i zvezde, Sunce i Mesec, a na zemlji je gospodario i vatrom. Tako su, praktično, sve sile koje su u drevnom vremenu izazivale strahopoštovanje, bile njegove.

Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli. Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im nebeske dveri. Krivokletstvo kažnjava još za života, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka, pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu.

O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj, cvet perunika). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadrže Perunovo ime. Do đavola se na slovačkom može reći „do Paroma", a na poljskom reč „piorun" znači grom. I srpska kletva „grom te ubio", potiče upravo od boga Peruna.

Za njega su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre, kao što su, na primer, ale ili ognjeni petao. Od životinja, Peruna je simbolizovao divojarac i izumrlo goveče zubar, a od biljaka hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Pred njegovim kipom, vernici su održavali litije (krstonoše) i obavljali zavete, uz biljne i životinjske žrtve. Kad nisu imali hramove (na koje podsećaju hrišćanske crkve), Sloveni su se molili Perunu u svetim gajevima, trebištima ili ispod hrasta, od čega je u hrišćanstvu opstalo obožavanje drveta - zapisa.

Funkcije boga Peruna u hrišćanstvu pokrivaju sveti Ilija i Pantelija, Ognjena Marija, a delimično i sveti Petar Bogišar, Nikola, Spas, Arhanđel i Jelisije. Vreme slavljenja Peruna padalo je oko današnjeg Ilindana i to u četvrtak i naredni ponedeljak.

Svarog, sunčani

Bog Svarog nije moćan kao Perun, Svetovid i Triglav, koji se služe prirodnim silama i koriste oružje ratnika, ali ih nadmašuje božanskim odlikama. Svarog je sunčani bog, stvoritelj svega na nebu i Zemlji, a nazivan je i Višnjim. Po jednoj legendi, Svarogova supruga Vida zamolila ga je da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je udahnuo dah jednom hrastu, od kojeg je postao prvi čovek, Dubravko, a drugom hrastu dah je podarila sama Vida, stvorivši prvu ženu - Ljubljenicu.

Kipovi Svaroga u hramovima bili su u sedećem položaju, poput kralja na prestolu. Na prsima je imao orla, a na glavi kapu s bivoljim rogovima. Držao je dva žezla sa figurom Sunca na svakom. Uz hramove, kultno mesto bilo mu je i ognjište. U čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, dusi su razgorevali vatru Sunca. U čast Svaroga žreci su pravili velike kolače, iza kojih su se „krili" i vernicima želeli da takvi kolači budu i iduće godine (kolači se i dan-danas spremaju uoči krsne slave). Za Svaroga su vezani razni fetiši protiv uroka i lopatice životinja na kojima se gatalo. Predstavljali su ga orao, leska, orah, žito i vinova loza. U njegovu čast održavane su maškare i koledari. Vreme Svaroga padalo je od Badnje večeri do Poklada. Kao najmoćnijem bogu, pripadali su mu Sunce, Mesec, duga, zvezde, a od duhovnih pojava vile. U hrišćanstvu, sve njegove funkcije preuzeo je Bog.

Svetovid, četvoroglavi

Svetovid je bog sa četiri glave, koje označavaju mali panteon važnih slovenskih bogova - Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida, odnosno Svevida.

Svevidost ovog boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen gornji (duhovni) svet, zemaljski (ljudski) i donji (adski). Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao gornji svet, srednji je prikazivala figura žene, a donji Dabo, koji je istovetan predstavi đavola u hrišćanstvu.

Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu i zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su obavljale rusalke, a u hrišćanstvu kraljice. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca, čime su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans, što se i danas može videti u istočnoj i južnoj Srbiji. Dani Svetovida su od Svetog Vida do Ivanjdana, a njegove funkcije u hrišćanstvu preuzeli su sveti Vid i sveti Lazar.

Preskakanje vatre - Obred starih Slovena u čast boga Svetovida održao se do danas

Veles, zaštitnik stočara

U kolektivnom pamćenju Slovena, bog Veles je ostao duže od ostalih bogova. Po njegovom imenu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška, a na Balkanu su svi stočari nosili zajednički naziv Vlasi.

Veles je zemaljsko božanstvo, zaštitnik stočara i ratara. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Pripisivano mu je pomračenje Sunca. Velesu su pripadale i duhovne sile: zmajevi, ale i noćni šumski konjanik Lesovik. Velesova kultna mesta, pored hramova, bila su njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. Njegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga trava, vuk, crni petao i domaće životinje.

Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima hromog belog vuka, govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav na vrhu repa imao je cvet ljiljana. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice, pa verovatno otud izreka kod Srba: „Puna šaka brade" - kad rodi godina i uspe trgovina. Funkcije boga Velesa u hrišćanstvu pokrivaju sveci Vasilije, Luka, Blaž, Kornelije i Ivan, a delimično Sava i Mrata.

Mokoš, zaštitnica žena

Mokoš je boginja predenja, ali i zaštitnica žena, koja se brine o njihovom zdravlju i porodu. Pomaže porodiljama i štiti njihovu decu, ali istovremeno pomaže i ženi da sačuva dobar brak. Mnogo običaja je vezano za ovu boginju. Slovenske žene bacale su u vodu kudelju koja se nazivala „mokrica" i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Zaštita ovaca i njihovog runa takođe je bila jedna od njenih delatnosti, zbog čega su joj Sloveni takođe prinosili žrtve. Makaze, bosiljak i pramen vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu, što je štitilo neostrižene jaganjce.

U severnoj Rusiji verovalo se da Mokoš ide od kuće do kuće za vreme velikog posta i nadgleda predilje. Budući da je vezana za vreteno i preslicu, pretpostavljalo se da se njena delatnost proteže i na kosmičkom planu kao delatnost boginje koja određuje ljudsku sudbinu i seče kratke niti čovekovog života.

Ponekad se Mokoš identifikuje sa Vidom, ženom Svarogovom. Ona je zaslužna za stvaranje ljudi i kao takva povezana je sa belom pčelom, mitskim pretkom Slovena. Zbog toga je pčela Mokošina sveta životinja kao i ovca, ali i zmija. Njene biljke su lipa, lan i kantarion. Lipa je povezana sa prvom ženom nastalom od drveta lipe, a za čije je stvaranje zaslužna Mokoš, lan se često koristi u vradžbinama, dok se kantarion koristi u lečenju ženskih reproduktivnih organa. Funkcije Mokoši preuzela je sveta Petka.

Triglav, bog ratnika

Triglav je bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je neba, Zemlje i Hada. Dani Triglava padali su između zime i proleća, a kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.

Noć je smatrana vremenom njegovog delovanja. U njegovoj vlasti su bile vile i noćni konjanici. Simbolizovali su ga crni i hromi konji, labudovi i guske, a od biljaka zova, planinsko cveće i grožđe. Zbog grožđa je Triglav imao u posedu bure, čija sadržina je i priličila moćnom ratniku, a njegovu obaveznu opremu činili su mač, koplje, sedlo i rog. Obredi u čast Triglava su koleda s preskakanjem vatre radi očišćenja, i sa igrom i pesmom radi izazivanja kiše, gatanja i mazije kada su okrivljeni morali da vade vrelo gvožđe iz vode. Smatralo se da će nevini uspeti u tome, a da će krivci biti povređeni.

Na kipovima Triglava dominirao je ogroman mač, koji je simbolizovao veliku snagu. Figura jelena ispod mača upućivala je na zaključak da mu je stanište u planinama i u šumi. Ostale slike na kipu predstavljale su Sunce i planinsko bilje.

U hrišćanstvu su funkcije boga Triglava prenesene na svece Mihaila, Gavrila i Rafaela, a delimično i na Trifuna i Todora.

SLAVA BOGOVIMA! SLAVA NAŠOJ MAJCI SRBIJI.