06.01.2015.

МИГРАЦИЈА И ПРАПОСТОЈБИНЕ СЛОВЕНА

ФИЗИЧКА РЕАЛНОСТ И ИЗУЧАВАЊЕ
МИГРАЦИЈА И ПРАПОСТОЈБИНЕ СЛОВЕНА

Драгољуб П. Антић
мр тех. физике, Београд, Србија 
Питање прапостојбине Словена се у оквиру трагања за прапостојбином током последња два века решавало на више начина. Крајем XIX века је преовладала теорија о прапостојбини у степама југоисточно од Каспијског језера и о Индоевропљанима као номадским освајачима Европе и Индије. Последње деценије XX века су довеле до бројних открића археолога, етнолога и лингвиста, које су индоевропску прапостојбину померали у близину Црног Мора и ка Балкану. Лингвистичка теорија континуитета, уобличена крајем XX века, уз нова открића генетичара, океанолога и палеогеографа доводе до закључака да су подунавске неолитске културе, које кулминирају Винчанском културом, довеле до генезе Индоевропљана, прве писмености и првог коришћења метала. Анализе континуитета и гена показују да је баштина винчанске, словенске Прве Европе очувана код Срба и других Словена и до данас. Ово оживљава неправедно одбачене словенске теорије о словенској прапостојбини у Подунављу, које су пре век и по биле проглашене ненаучним и прапостојбина смештена у мале мочварне пределе Западне Украјине.
Физичко-техничка неизводљивост великих сеоба народа
Међу историчарима већ преко 150 година доминира теорија, према којој је почетком Средњег века дошло до масовних сеоба читавих народа, а тај хаос од неколико векова непрекидног кретања и пресељавања проглашен је Великом сеобом народа. Резултати квантитативне физичко-техничке анализе изводљивости великих сеоба народа и великих војних похода, засноване на моделовању по аналогији са физичким процесима и на егзактним физичко-техничким подацима (претежно из војне литературе), показали су да су те сеобе најчешће биле физичко-технички неизводљиве и да су могле да се одвијају само вишеетапно, уз културна прожимања, без већих дисконтинуитета у структури становништва1 . Довољно је илустративан сажетак најважнијих закључака ове анализе (детаљније описане у датој референци):
1) Да би се земљорадници селили више стотина километара са једног станишта на друго, неопходан је мотив. Уобичајено је да се демографске експлозије и глад сматрају важним мотивом за сеобе, али се најчешће ради о претеривањима. Демографске промене су сложено зависне од бројних реалних фактора и ретко кад током неколико узастопних генерација постоје изузетно повољни услови за висок прираштај становништва. Чак ни тада не постоје физичке могућности за повећање неког народа на широј територији за више од 10 пута током једног века. Гладно становништво није у стању ни да издржи сеобу, а нарочито не да савлада отпор суседа, које својом сеобом угрожава. Други логични мотиви су реални само за миграције мањих група.
2) Сеобе на велика растојања захтевају ношење велике количине концентроване људске хране за период од готово две године (све до нове жетве на одредишном месту). То значи да је потребно неприродно много јахаћих коња, запрега и теглеће стоке. Толика резерва хране, кола и стоке значи да се ради о јако богатом народу, који нема разлог да се сели, већ је далеко логичније да формира своју јаку државну заједницу, уз унајмљивање ратника за заштиту од нападача, или за освајања.
3) Толико велики вишак хране и нарочито толико крупне стоке (много више него што је потребно за нормалну обраду земље) на широј територији реално и не може да постоји, јер се локалне неравномерности балансирају трговином, а периоди роднијих и гладнијих година се у дужем периоду уравнотежују варирањем наталитета и јачањем или слабљењем државе. Нелогично је и неприродно да период благостања и формирања осетних залиха, када је и највиши осећај сигурности, доведе до стварања мотива за сеобу;
4) Ако би народ и кренуо у сеобу, сточна храна не би могла да се носи, већ би стока морала да се храни испашом у некој врсти номадског кретања кроз насељене пределе са добром испашом и са довољно воде. Такве колоне би формирале покретне зоне (са густином од 20-30 људи по km2, а током сеобе би била пребрисана и практично опустошена површина једне данашње средње велике европске државе). Густина мигрирајућег становништва је упоредива са густином становништва у пределима кроз које се пролази. То би изазвало отпор локалног становништва и успоравање кретања;
5) Максимално изводљива брзина кретања од само неколико километара дневно, уз све друге тешкоће током расположивих 100-120 дана повољних временских прилика током године, практично онемогућавају сеобе земљорадника на дистанце удаљене више стотина километара.
6) Прелазак преко великих река је веома тежак техничко-физички проблем за становништво необучено за такве подухвате (нпр. за прелазак 300.000 људи у сеоби преко Дунава потребно је најмање 300 скела, које би ти људи морали сами да саграде, као и више десетина дана за превожење људи, стоке и запрега, уз веслање самих путника). Слично би било и при кретању кроз сужене коридоре између планина. Болести, несреће, временске неприлике, напади пљачкаша итд. довеле би до осетног пада морала и жеље да се застане у богатим пределима кроз које се већ прошло (тиме би овакви насељеници убрзо постали препрека за нове сеобе);
7) Сеобе номадског становништва су лакше изводљиве, али су и климатски ограничене на степске области и правце исток-запад, уз јако ограничену могућност преквалификације у земљораднике у новој домовини.
8) Сеоба у правцу север-југ подразумева велике климатске промене и промене пољопривредних култура. Досељеници не могу сами да науче потребна знања за бављење пољопривредом, без велике сарадње са становништвом у новој средини, а тиме су изложени постепеној асимилацији;
9) Да би читав подухват био остварен, народ је морао да буде беспрекорно организован и дисциплинован, што је могуће само ако има јаку државу, што је у супротности је са полазном претпоставком и мотивом.
У случају досељавања међу људе другачијег језика и обичаја, једини начин за уклапање представља брзо прилагођавање средини. Чак и ако би се код оваквог народа извесно време одржале националне особености, већ у наредним генерацијама би се оне изгубиле (евентуално би се очувале у породичном памћењу, презименима итд.). Значи, процес овакве миграције, који је сличан физичком процесу дифузије, доводи до коначног стања налик на све дифузионе процесе – до уравно¬тежења са средином, а то значи до асимилације. Да би досељени народ опстао на новом станишту више стотина година, неопходно је да буде веома бројан при првом насељавању, да има ефикасан механизам одржавања националне свести, или да сталним досељавањима из старе постојбине повећава бројност.
Анализа показује да су техничко-физички неизводљиви били и велики војни походи са више стотина хиљада ратника и са великим просторним померањима (иако је историја препуна таквих записа). Војна литература показује да су историјски записи о десетинама хиљада коњаника у старим војскама били нереални. Александар Македонски је кренуо на поход у Малу Азију са само 5.000 коњаника, тек Византија је могла да има више од 10.000 коњаника, а једна од највећих коњица у историји – Наполеонова бројала је 95.0002 .
Анализа је показала да су далеко изводљивији били походи мањих ратничких група, мањи војни походи, сеобе владајућих породица и вишеетапне сеобе народа, најчешће у просторе где је већ постојало (или раније организовано досељено) сродно становништво. При томе је најчешће постојала и значајна улога државе којој је припадала та област, која је тиме добијала нове поданике и браниоце граница. Процеси овог типа такође личе на дифузионе физичке процесе и потпуно аналогно се завршавају слично – успостављањем равнотеже, тј. нови досељеници се уклапају у средину и постају браниоци нових огњишта. Могуће су чак и сеобе на велика растојања, а више организованих сеоба овог типа (уз државну организацију) могу да доведу до стварања већих концентрација припадника једне нације у некој удаљеној области, која је претходним ратовима била опустошена.
Такође је врло реална миграција веће групе земљорадника из једне области и насељавање у слабо насељену област, уз подршку државе која жели да тиме обезбеди повећање производње хране, да дође до нових регрута и до појачане одбране граница. У оваквим сеобама су могућа пресељавања читавих родова и мањих племена, са старешинама и војском, која се већим делом ставља у службу нове државе. У таквим сеобама је погодно да се досељеници групишу у области где већ живе сународници, раније досељени, или некада давно раздвојени од матице. Такво становништво задржава неки вид аутономије (често као облик војне крајине). Могуће је да оно проживи на новом станишту стотине година, пре него што се нека његова побуна забележи у списима савременика (историчари то по правилу сматрају тренутком досељавања тог народа на те просторе). У складу са физичким аналогијама, у процесу оваквих миграција имамо аналогију са принудним пумпањем честица и пребацивања из једног простора у други, чиме долази до промене структуре и концентрација.
У земљама номадско-ратничке традиције (некад и код земљорадника) често су формиране ратничке групе, које се стављају у службу другим државама, или крећу у пљачкашке походе. Власт у њиховим земљама има интерес да их се реши у периодима мира и радо их нуди другима. Групе често бивају уништене у походима, а неке трајно остану у новој земљи. Могуће је да оне преузму власт у тим земљама (поготову после исцрпљујуће борбе за власт између разних династија). Вође тада могу да успоставе нове династије, по којима од тада у списима почиње да се назива читава држава, а касније и народ. Владајући слојеви могу касније да се стопе са народом и приме његов језик (пример настанка бугарске државе), или да досељавањима сународника ојачавају своју етничку групу и постепено намећу свој језик владајућем слоју (пример енглеске државе), најчешће користећи цркву и преводе светих књига на свој језик (или на његову мешавину са латинским или језиком народа којим владају). Могуће је да се народу, после више векова постепено наметне језик владајућег слоја, па да каснији историчари закључе како се радило о досељењу. Делови ратничких група, после смрти вође, или вођени жељом за новим пљачкама, могу да пређу у нову земљу и тамо по истом “рецепту” успоставе власт. У ланцима таквих догађаја може настати више истоимених држава, по имену владајућег слоја, при чему народ може бити другачијег порекла, језика и обичаја (историјски списи описују историју владара и династија, а народ се ретко спомиње само у списковима пореских обвезника).
Подунавска прапостојбина
Резултати описане техничко-физичке анализе изводљивости великих сеоба народа показују физичку неизводљивост теорија о досељавању Срба, односно добијени су аргументи за закључак да су Срби морали доминантно насељавати Балкан и Подунавље много раније. Спроведена анализа се у потпуности слаже са бројним открићима истраживања у различитим научним дисциплинама током протеклих неколико деценија.
Лингвисти су крајем протеклог века дошли до низа открића у супротности са теоријама о пореклу Индоевропљана из степских простора североисточно од Каспијског језера и дошли су до практичног консензуса о смештању прапостојбине Индоевропљана на Балкан, у Подунавље, северно од Црног Мора и у Малу Азију (тзв. “карта консензуса”3 ). На ове резултате се надовезала лингвистичка теорија континуитета Индоевропљана, која је крајем XX века обезбедила ауторитет4 . Према њој су сви европски народи аутохтони на приближно истим територијама на којима и данас живе.
Лингвистичка истраживања су подстакла истраживаче других профила да мултидисциплинарно повежу анализе археолога и лингвиста, што је дало одличне резултате и отварило нове правце истраживања. Италијански генетичар Луиђи Лука Кавали-Сфорца5 и енглески археолог Колин Ренфју6 су 80-тих година протеклог века указали на аргументе за теорију о “неолитској револуцији”, односно о преласку неолитских ловаца из Мале Азије преко Босфора и Дарданела (тада је то још увек био копнени мост) по завршетку последњег леденог доба и настанку пољопривреде, чиме почиње процес
формирања праиндоевропског народа у Подунављу и на Балкану. Њихов рад је инспирисао генетичаре да са свог гледишта провере ове чињенице, чиме је настала нова научна дисциплина – палеоетногенетика, или археогенетика.
Прапостојбина Индоевропљана ( “лингвистички консензус”, лево) и Прва Европа и област првог писма - винчанског (десно)

Последњих година је настала права лавина објављених резултата генетичара, који су почели да уобличавају контуре праваца прастарих миграција и генетских веза између данашњих народа 7, што пружа могућност за реално поуздану процену очекиваних резултата неке будуће анализе 8. На поменутом простору је уочљив тренд велике генетске сличности, уз постојање неколико генетских особености, које су карактеристичне за неке области (Алпи, Динарска област, Панонија итд.) и благо се утапају у општу расподелу. Ови резултати су показали да је читав простор Европе још од неолита до данас по релативно хомогеној расподели насељавало становништво неколико генетских група, од којих су се најстарије прошириле у Евромедитерану још почетком неолита, а најмлађа међу њима је настала крајем леденог доба негде на североистоку Европе и данас је најзаступљенија међу Словенима. Резултати разбијају митове о Великој сеоби народа, о ништавности Словена у европској породици народа, о Србима као досељеницима на Балкану, показују генетску идентичност Мађара и околних словенских народа итд.
Археолошки налази су током XX века утврдили постојање развијених неолитских цивилизација у Подунављу током последњих десетак миленијума. Логиком анализе континуитета се лако закључује да је становништво сличних антрополошких карактеристика могло да постоји на тим просторима и много миленијума унатраг. Најистакнутија, најтрајнија и најраспрострањенија међу подунавским неолитским културама – Винчанска култура је део опште културне баштине данашње цивилизације, а анализе континуитета указују на то да њен удео мора бити доминантан, с обзиром на то да је покривала велику територију (на 300.000 km2 пронађено је преко 600 насеља) и да је ширила свој утицај на далеко веће просторе путем металургије и писмености. Српски лингвиста Радивоје Пешић је 1980. и 1985. године у Италији систематизовао знаке са винчанске керамике и поставио теорију о тзв. винчанском писму, најстаријем познатом словном систему фонетског писма у људској историји.
Немачки лингвиста Харалд Харман је утврдио да, осим модела развоја цивилизације у Месопотамији, постоји и паралелни систем у Подунављу, где развој иде сличним путем, али у коначном резултату води ка формирању другачијег типа државне заједнице 9. Тај нови систем он назива екуменом или егалитаријанским комонвелтом (према дефиницији Енглеза Мајселса 10). Овај систем је довео до урбанизације, у којој су насеља живела у хармонији са природним окружењем и комуницирала у привредном смислу са другим насељима, без формирања чвршће државне организације и без мешања једне заједнице у послове друге. Харманов “Дунавски модел цивилизације” у потпуности подржава теорије о аутохтоности Индоевропљана на Балкану и у Подунављу, односно о аутохтоности Словена (па и већине осталих европских народа) на садашњим територијама. Харман је изградио теорију о потопу Црног Мора као физичком праузроку формирања подунавске цивилизације, а као једну од њених главних тековина сматра настанак првог писма (још раније је подржао Пешићеву теорију о винчанском писму). Ову теорију о Првој Европи и првом писму у Подунављу потврдио је међународни скуп ”International Symposiom on the Balkan – Danube / Old European Script” у Новом Саду у мају 2004. године (приложена карта је преузета са сајта италијанског института “Euro Innovanet” 11, једног од суорганизатора скупа).
Закључак
Приказане анализе, засноване на изучавања реалних параметара у оквиру којих су се одвијали процеси, уобличиле су контуре словенске прадомовине на простору Подунавља, Балкана и северно од Црног Мора. Ове контуре су оцртане разнородним мултидисциплинарним истраживањима, које су сагласне у свим суштинским закључцима. Постоји и добро слагање овако добијених закључака са бројним ставовима старих словенских историчара, припадника потиснутих аутохтонистичких школа, чије је учење оклеветано и пре једног и по века одбачено као “националромантичарско”. Са друге стране, теорије о масовним миграцијама народа и енормно брзој експанзији Словена из мале мочварне зоне се показују физички неизводљивим.

Напомене
1. Ауторове анализе, заједно са прегледом чињеница из дела стотинак других аутора (чији ставови указују на битне погрешке официјелних историчара у вези са пореклом Срба и осталих Словена и са тзв. “Великом сеобом народа”), уобличени су у књигама
Д.П.Антић: “Континуитет винчанске цивилизације”, Пешић и синови, Београд, 2002. и
Д.П.Антић: “Винчанска Стара Европа и Срби”, Пешић и синови, Београд, 2004.

2. “Војна енциклопедија”, т. 4, с. 553-570, Војноиздавачки завод, Београд, 1972.
3. http://www.geocities.com/indoeurop/project/chron/chron.html
4. Под овај појам се могу сврстати бројни припадници српске аутохтонистичке школе, шире словенске ауто¬хтонистичке школе и бројни савремени српски и словенски аутори. Модерну варијанту ове теорије уобличио је италијански лингвиста Марио Алинеји у делу Mario Alinei: “Origini delle lingue d’ Europa”, Mulino, 1996. у коме је стао иза тео¬рија о подунавском пореклу Словена. Детаљније о овоме видети у поглављу Луцијана Вуге “Пешићев рад у светлу савремене теорије континуитета”, с. 225-264 у зборнику “Живот је љубав (о винчанском писму)”, Пешић и синови, Београд, 2002.
5. Cavalli-Sforza, L. L., Menozzi, P., and Piazza, A.: “The History and Geography of Human Genes”, Princeton University Press, Princeton, 1994
6. Renfrew, A.C., and Boyle, K.V., (Eds), “Archaeogenetics: DNA and the population prehistory of Europe”, McDonald Institute for Archaeological Research, Cambridge, 2000
7. Сајт http://hpgl.stanford.edu/publications.html Лабораторије за генетику људске популације Универзитета Станфорд, САД, садржи листу најважнијих радова из ове области, током последњих неколико година (већина њих је доступна у комплетном облику).
8. Иван Јурић: “Генетичко подријетло Хрвата – Етногенеза и генетичка открића”, Властита ауторска наклада, Загреб, 2003.
Z.H.Rosser et al.: “Y-Chromosomal Diversity in Europe is Clinal and Influenced Primarily by Geography, Rather than by Language”, Am.J.Hum.Genet. v. 67, pp.1526-1543, 2000. Овај рад потврђује велику генетску сродност становништва Балкана и практичну идентичност Срба и Хрвата и не издваја никакву генетичку посебност Хрвата
9. Harald Haarmann: “Geschichte der Sintflut – Auf den Spuren der frühen Zivilisationen”, Verlag C. H. Beck, oHG, München, 2003.
10. C.K.Maisels: “Early civilisation of the Old World. The formative histories of Egyt, the Levant, Mesopotamia, India and China”, London / New York, 1999.
11. Више о овоме се може наћи на сајту http://www.prehistory.it/

Драгољуб П. Антић
Рођен 3. јануара 1953. године у Београду. Магистар техничке физике, запослен у Институту за нуклеарне науке “Винча”. Историју изучава са гледишта мултидисциплинарног повезивања уобичајених метода у историји са археологијом, лингвистиком, етнологијом, митологијом, климатологијом, историјом технике, палеогеографијом итд. У том смислу је главни интерес примена физичко-техничких анализа за разјашњавање делова старе историје у којима се у званичним ставовима историчара јављају нелогичне и контрадикторне чињенице. То се нарочито односи на предантичка времена, тзв. “варварске” делове античког света и тзв. “Велику сеобу народа”. Објављена дела из историје: “Континуитет винчанске цивилизације од могућих хиперборејских корена до данас”; ''Винчанска стара Европа и Срби'', као и мноштво текстова.
 
skinuto sa sajta Svevlad
 
-