27.02.2014.

СЕКС И ЖЕНА


Секс и жена су неопходне за опстанак и продужетак сваке врсте. Секс је преокупација како мушког тако и женског пола. То је природни инстинкт који покреће мушкарце. Секс се такође користи да би се продало све, од аутомобила до циркона. Он је снага жене и мушкарчево проклетство. Он је катализатор у »Борби између полова«. Он истовремено уједињује и разједињује, доносећи истовремено задовољство и бол. Он ослобађа емоцију тако јаку која сузбија сваки разум и контролу, па ипак – он је виталан за сам живот. Он је вешто коришћена алатка од стране трговаца, свештеника и државника. Ако се нагон за сексом угуши он може довести до свакаквих неуроза и конфликата. Секс је вероватно најважнија тема коју људи који се боре за опстанак наше расе морају да схвате. Па ипак, захваљујући вишевековним тровањима ума од стране религије увезене из јудеје, већина није способна да прича о сексу без саблажњавања. Али тај табу мора бити разбијен. Питање које се овом приликом намеће је: "Да ли је природни пут и његова узлазна путања могућа и у овом модерном, индустријализованом друштву?" Очигледно је да ово није могуће у оквирима националних држава којима владају они који су посвећени расном мешању и екстерминацији наше расе, а који су створили тзв. »западну цивилизацију«.

У стара времена мајка је учила своје кћери: "Боље је да будеш љубавница краља него законита жена слуге." Наравно, у тим временима краљевство је одређивано заслугом и другим важним генетским линијама, као што су мудрост и одлучност. Тако је жена знала да ако зачне са краљем, или другим племићима, њена деца ће наследити гене оних који ће њеном потомству дати могућност да се развију у изванредне појединце. Међутим, у ово време лудости, када су краљеви они који се баве ушуром (јевреји), који су само лукави лажови и дегенерици – овај стари савет мајки својим кћерима више не сме да важи! Ово је систем у којем су здрави бели Аријевци инструирани (дресирани) да се повинују законима, ауторитетима и религиозним догмама – то јесте социјално прихватљиво, али је то у овом тренутку расно самоубиство! Такође у самој својој бити и по природи, већина Аријеваца нису анархисти. У хладним климатским условима севера Европе социјална кооперација је била неопходна за опстанак. Док смо живели међу нама самима, својом расом, било је добро следити снажне, мудре и јаке лидере, као и поштовати ауторитете. Данас, међутим, када живимо под окупацијом циониста, поштовање ауторитета није никако прихватљиво, јер то представља ахилову пету наше расе. То може да води само братоубилачким ратовима (нпр. ратови на простору екс СФРЈ су били еклатантан пример овога што Дејвид Лејн говори: Срби Аријевци који себе зову Хрватима и који су инфицирани католицизмом су се борили са Србима Аријевцима који су инфицирани само другим модалитетом јудео-хришћанства. Затим Срби Аријевци који имају српска презимена, а муслиманска имена, који су такође опет инфицирани једним опасним биософтвером су исто узели учешће у таквом једном братоубилачком рату. И тако смо се ми Срби Аријевци завађени јудеохришћанством и јудеоисламом таманили између себе самих, чинили најмонструозније злочине једни над другима, a све из незнања,... и да се тако завадимо да се то никада не заборави, а да јевреји могу опет врло лако направити рат када год то пожеле, све смејући нам се иза леђа !!! – ком. прев.). То је дакле та геноцидна пракса која се перманентно води против наше расе! Пошто смо ми Аријевци по природи поштен и отворен народ, ми увек предпостављамо да су и други такви попут нас. И то нас чини најнаивнијом расом на Земљи. Умови маса су аналогни празним компјутерким дисковима који се могу програмирати по жељи оних који се тиме баве већ хиљадама година. Пре доста година сам био са Робертом Метјузом у једном већем граду. Видели смо једну Белу девојку како улази у аутобус, притом је флертовала са двојицом црнаца! Ми смо тада осетили јак бес који нас прожима целе, али... тај бес не сме бити усмерен на њу, јер та девојка је тужан пример онога чега имамо данас на претек. Још од времена док је била клинка, она је била програмирана од стране, прво својих наставника, свештеника,... па све до телевизије, радија, разних магазина, новина, филмова, песама... и сада сав тај огромни утицај који је над њом спроведен, није ни могао довести до ничег другог но до тога да је у њеној глави расно мешање оправдано, чак племенито! Дакле, бес треба усмерити на програмере! То програмирање прожима све аспекте живота маса, како мушкараца тако и жена. Ако се наше кћери програмирају тако да буду у школи чирлидерсице, да се забављају са црним спортистима, да буду супруге и мајке таквог јадног и безвредног живота, управо ће оне томе стремити, а то ће их чинити срећним и испуњеним (чамуге би рекле испуњеним са 25 сантиметара – овај мој коментар је настао из беса, револта и огорчења, па ми немојте замерити, јер сам желео да продукујем и код вас сличне емоције док ово читате). Такође, оне се све више програмирају да желе да постану војници, полицајци, ватрогасци, грађевински радници, адвокати... све по фундаменту мушка занимања – тада није ни чудо што је феминистичка агенда тако јака. Немојте мислити да Ви као мушкарци нисте једнако толико подложни програмирању као и жене! То све утиче на то да нас одвлачи од првог закона природе, а то је опстанак наше сопствене расе! Ми наше жене морамо чувати као нешто најдрагоценије на свету, јер када нестане лепота Аријевске жене са њом ће нестати и наша Раса! Дужност је сваког Аријевског мушкарца да третира своју Аријевску жену као каваљер, витешки и са поштовањем! Непросвећене масе су глупаци (The unenlightened masses are asses) и то опасни глупаци, али ништа зато мање – глупаци. Зато немојте себи судити успоређујући се са њима.

Велики херметички (или природни) филозофи су одвајкада учили кроз историју да се креативна енергија и интелигенција увек ствара кроз дуализам ствари: ноћ и дан, вруће и топло, позитивно и негативно, мушко и женско. Само постојање захтева тај дуализам, а деполаризација ствара тензије и сукобе. Истина, живот би био прави пакао или сама смрт да не постоји турнир који зовемо битком полова. Право задовољство живота долази кроз борбу и постизање циљева. Па зашто би онда неко мислио да није тако и са том "битком" полова, због чега би она била другачија? У давним и примитивним друштвима само су они најхрабрији, најснажнији и најспособнији могли себи да приуште ужитак женског друштва. Онај који за то није способан, или спреман не заслужују ни живот ни то задовољство уживања у сексу и преношење својих гена ради продужетка своје врсте. Само у тој борби и сукобу диверзитета (разноликости) могуће је очувати комбинацију (мушке) снаге и (женске) лепоте. Међу врстама које имају изграђену неку социјалну структуру, женке покушавају тада да заробе мужјаке не би ли тако себи и свом потомству обезбедиле сигурност. Мало је нас наравно који бисмо волели да се вратимо на та прадавна времена. Ко би се данас одрекао својих пластичних геџета, вц шоља, анестезије, електричне енергије, модерних кућа... и свега осталог што захтева кооперацију и социјалну структуру? Међутим, и поред тога наши примарни природни инстинкти се не мењају! Тензија између мушкараца и жена се не окончава једном (брачном) церемонијом, тим свечаним проглашењем супруга и супруге, од стране вештачких ентитета као што су црква или држава. Када престане та тензија тада престаје и живот, јер живот је борба. Научници нам све време последњих година говоре како је број покретљивих сперматозоида у сперми белог мушкарца у опадању. А зашто? Зато што је мозак највећи сексуални орган, па зар нам то не говори и изрека за оне који имају храбрости да се за нешто заузму: "Он баш има муда!" Бели мушкарац је намерно кастриран од стране феминистичких и ционистичких медија који сеју свој отров где год стигну! Тај отров је затровао све наше људе – и мушкарце и жене подједанко. Мушкарац је створен да узима себи жену, не да моли и плаче за њу као неки кокер шпанијел. У овом нашем окупираном друштву и систему створеном од стране циониста, мушкарац намамљује себи жену тако што јој обећава разна материјална добра, са букетима цвећа који су коштали 60 или 100 долара – он је тиме себи само признао да је безмускулаторни идиот! Јеврејски филмски продуценти, уредници већине магазина и часописа, власници телевизија, берзански брокери, банкари, адвокати... и остали билионери – узимају нам најлепше жене испред наших носева, а оне им се саме подају на послужавнику. Брза и спортска кола, луксузни станови, свежњеви новца, скупоцени накит – све то, на жалост, чека лепу белу девојку са њихове стране. Док ми, који смо расно свесни, можемо једино да им понудимо сиромаштво и могућност да се оплакују над нашим главама. Ми можемо покушати наше предивне и лепе беле девојке да уразумимо, али ће нас оне тада прозвати »расистима« и »сексистима«. То је тако, иако се ни мушка ни женска природа нису промениле. Докле год ти уништивачи наше расе буду поседовали и контролисали све медије, сав новац, војску, и умове маса, пут ка уништењу који су нам они зацртали ће само добити на свом убрзању. Докле год наши мушкарци не схвате да је боље и погинути у борби, него овако споро расно изумирати, док они узимају наше жене – нама наде нема! Док се не умноже хиљаде и хиљаде Роберта Метјуза, непријатељ ће нам се смејати директно у лице. Тек када бели Аријевски човек схвати храброст својих предака и учини све што је потребно за своју слободу, бољитка нема. Слобода се не добија – она се узима!Само онај народ који више буде ценио слободу од сопствене смрти имаће и прилике да буде слободан. Тако они који су били најхрабрији, они ће имати и право и могућност да се највише прокреирају.

Прави Аријевци наравно препознају своју дужност да се старају и обезбеде своје потомство, а своје жене заштите. Међутим, када мушкарац буде престао да осваја своју жену, искре тада умиру. Њени оргазми су слаби, она се претвара. То је зато што је он више не осваја, а она више нема ни конкуренцију међу другим женама. То је све због лажног интелектуизирања којим се модерна жена убеђује да треба да поседује свог мушкарца. Када почне да га поседује, она почиње потајно и да га презире. Њена сексуална енергија се тако сублимише, а она почиње да усваја разне и деструктивне доктрине које јој привлаче пажњу. Свештеници, попови и неприродна религија јој постају прикривени господари. Накит, шминка, посесивност и универзалистички социјални циљеви постају њена опсесија. Пси и мачке њена замена за децу. Њен природни инстинкт је тиме угушен. Једна од веома важних чињеница, а која је саставни део битке полова, је потреба жене да буде вреднована, цењена, поштована. У природном свету то пре свега значи вредновање њене сексуалне привлачности, поготово за младе девојке. Она је свесна да у привлачењу партнера има конкуренцију у осталим припадницама женског пола. У књизи »Сила је у праву« лепо стоји да жене не воле и не верују једне другима. Жене писци су ову чињеницу и саме признале. Било ово тачно или не, ипак њихово такмичење за наклоношћу јачег пола је евидентно и неспорно. Мушкарци жуде за женама. Жене то знају и оштре своје оружје (лепоту) не би ли ухватиле мушкарца у своју мрежу. Међутим када почну да га поседују, то више није занимљиво, оне се окрећу материјалним стварима, а на крају у средњим годинама постају сексуално исфрустриране. Мушкарац жели оно за чим жуди, зато мудре жене држе себе привлачним. Виртуално, све Беле жене су обдарене природном лепотом и привлачношћу. Неизбежно је међутим да та природна лепота бледи са годинама, то нико не може спречити, али ако жена има поред себе мушкарца који је поштује, она ће то знати да цени. Жене никада не смеју дозволити да буду обмануте у томе да их јеврејски накит (»jew-elry« - ово се тешко преводи на Српски)чини лепшим, као ни лак за нокте, фина шминка, фирмирана гардероба или фризура. Ови вештачки производи служе само да јеврејски џепови буду пунији, или да друге жене на њу буду љубоморне. Природа се постарала за то да секс представља уживање, како би се обезбедила могућност продужетка врсте. Мушкарац који није спреман на ову борбу, за продужетак своје врсте, није заслужан ни да ужива у чарима жене и задовољствима секса. Зато Ви који сте спремни за ту борбу (за продужетак своје врсте-расе) уживајте у сексу. Та страна и неприродна религија (јудео-хришћанство) је прогласила секс грехом. То је значајнији део њене доктрине. Разлог зашто су то тако учинили лежи управо у томе што је секс оруђе којим ми обезбеђујемо продужетак наше Расе! Попови су хтели да створе "грех" како би од њега "спасили" своје стадо. То је лаж! Секс није само задовољство, он је истовремено и наша дужност!

- Дејвид Лејн

23.02.2014.

UTICAJ ANTROPOLOŠKIH I GEOFIZIČKIH FAKTORA NA FORMIRANJE RELIGIOZNOSTI


Kao samostalna nauka, proučavanje religije je poniklo u Evropi 60-ih godina XIX veka. Osnove za tu nauku postavio je nemački filolog i filozof Maks Miler. Za osnovu svog naučnog metoda on je uzeo dve paradoksalne rečenice: ,, Ko zna samo jednu religiju, taj nezna nijednu’’ i ,,U Evropi postoji paradoksalna situacija: mi evropljani po krvi i jeziku smo arijevci, a po religiji semiti’’.

Još početkom XIX veka stanje intelektualnog života u Evropi po pitanju proučavanja religije bilo je u isključivo jadnom stanju. Pod utcajem klerikalnog obrazovanja, vladajućeg u Evropi od vremena zatvaranja Platonovske akademije 529g. nove ere, od strane hrišćanskog imperatora Justinijana, najobrazovaniji ljudi su smatrali da je Stari Zavet originalna istorija čovečanstva. Mislilo se da je svet nastao 5508 godina pre Roždestva Hrista, u vezi sa čim je drevni jevrejski jezik smatran drevnim prajezikom čovečenstva, a grčki rimski pa čak i sanskrit kasnijm vulgarnim iskrivljenjima. Ponovo napominjem da je takva situacija postojala samo u Evropi, jer naprimer u Indiji još u XIII veku višnuitski filozof Madhva Ačarja je napisao fundamentalno delo ,,Sarvadaršana-samgiana’’ koje se sve do danas smatra osnovom za proučavanje religije. U Evropi počevši od sredine XIX veka kao rezultat celokupnog reda svetlih naučnih otkrića situacija se postepeno menja na bolje. Dogmatska spekulativna teologija počinje da se izbacuje iz proučavanja religije. Po britkom primećivanju nemačkog filozofa i rasologa Ludviga Šemana: ,,Lingvistika je bila pionir, antropologija je raširila na sve strane zemljine kugle, a zadnju reč je dala arheologija’’.

I ako je klasična hrišćanska teologija tvrdila da religija određuje opredeljujuće uticaje na karakter nacije, savremena nauka tog vremena je prva postavila tu dogmu pod sumnju. Religija više ne može da pretenduje na isključivi položaj, ukoliko i ona kao umetnost nauka, jezik i mnogo toga drugog nije uslovljena rasom i nejavlja se kao produkt rase. Ponovo je postala aktuelna parola iz vremena Reformacije i Tridesetogodišnjeg rata u Nemačkoj: ,,Čija vladavina toga i religija’’, Treba navesti i veoma popularnu parolu Osmanske imperije iz vremena njenog procvata ,,Gde je mač tamo je i vera’’.

Englez Džejms Frejzer, francuz Emil Bjurnuf i nemac Ludvig Šeman u svojim fundamantalnim radovima sa približno kraja XIX veka konačno su dokazali da je religija produkt životnih sila etnosa, i nikako drugačije. Upoređivanjem arheologije, antropologije,lingvistike i mitologije se pokazalo, da je ideja Boga na svojim etapama razvoja savršeno povezana sa razvojem etnosa i prolazi kroz sledeće stadijume: fetišizam, animizam, mitologija i teologija (metafizika). Kod većine drevnih i savremenih naroda u ideji Boga se primećuje mešanje različitih stadijuma, i to mešanje potpuno odgovara mešanju rasa. Data pojava se odlično primećuje na primeru hrišćanstva, gde je u suživotu grčka mitologija, jevrejski i egipatski simbolizam, nebeska vojska anđela i arhanđela, potpomognuti zoroastrizmom, a sve to je pomešano sa kultom mesnih svetaca, koji su šta drugo nego naslednici paganskih Bogova.

Kao jedna od karakteristika naroda je i to kako on mitološki objašnjava svoje poreklo. Naprimer, livijci i indijanci plemena moros smatrali su da su oni potekli iz zemlje, drugi indijanci su smatrali da su oni potekli od životinja. Heleni su govorili da je njihovo poreklo od heroja; indijci,germani i sloveni od Bogova.

Još je Aristotel govorio da su ,,ljudi svuda od davnih vremena smatrali sebe Bogovima po liku i naličju što znači da su sve religije antropomorfne’’. Volter je izjavljivao ,,Ako je Bog stvorio čoveka po svom licu i naličju, onda mu se čovek odužio’’. Šiler je ukazivao ,,Čovek predstavlja sebe kroz svoje bogove’’, Gete ,,Kakav je čovek takvi su njegovi bogovi’’. Čak je i Luter bio prinuđen da prizna ,,Kakvo srce takav i bog’’. Fojerbah i Kant su bezuslovno priznavali antropomorfnost svake religije.

Istine radi, treba primetiti da je hrišćanska crkva baveći se teističkom propagandom, pribegavala mnogobrojnim trikovima. Tako su misionari u Africi na ikonama predstavljali Devicu Mariju kao crnkinju. Ernst Renan i Adolf Garnak su u svojim mnogobrojnim radovima pokazivali kako se hrišćanstvo bukvalno dodvoravalo shvatanjima i ukusima raznih naroda, a propovedanje univerzalizma i Misije Hrista zaboravljalo, kada su hrišćani krstaši srušili takođe hrišćanski Kostantinopolj. Odgovarajuća izopočenja na religioznoj osnovi prekrasno je okarakterizovao Adam fon Dos, učenik Šopoehauera. ,,Nije bog stvorio svet, nego je naprotiv kosmos stvorio njega. Svet je mesto rođenja Boga a nije njegov organ za rađanje. Ko je kao rezultat tog akta rađanja dobio bolesnu traumu’’.

Ukazavši uopšteno na javni uticaj antropoloških faktora na formiranje religioznog saznanja sada prelazim na na uticaj geofizičkih faktora. Počinjem primerom. Vodeći istoričar razvoja hrišćanstva Ambrozio Donini je ovako opisivao mesto gde se rodila propoved hrista, predstavljena celom čovečanstvu.

,,Zona koja se nalazi nedaleko od drevnog grada Jerihona, južno od doline reke Jordan, 300 metara ispod nivoa Sredozemnog mora. Taj teren je besplodna pustinja razjedena talozima soli koji su ostali posle povlačenja mora koje je nekada pokrivalo celo to prostranstvo. Njegova površina je izbrazdana koritima mnogih potoka koji su leti suvi i u kojima je malo vode čak i u periodima kiša. To je to mesto gde je po jevanđeoskom predanju propovedao Jovan Krstitelj i gde je Hristos otišao radi četrdesetodnevnog posta u pustinji’’.

Čak je i iz školskog kursa poznavanja prirode poznato da geofizički faktori utiču na svest, što je tačno i kada je u pitanju religijska svest. Još u XIX veku Maksu Mileru i njegovim savremenicima je bila poznata morfološka strukturna klasifikacija religioznih koncepcija, koji su ih delili na arijevske i semitske. Na osnovu upoređivanja mitoloških sistema bilo je ustanovljeno, da arijevski religiozni koncept simbolizuje muško, sunčano načelo, kome u socijalnoj hijerarhiji društva odgovara ličnost cara, u vreme kada semitsku religizonu koncepciju simbolizuje žensko, lunarno načelo, koje je u socijalnoj hijerarhiji društva predstavljeno figurom žreca. Zato, ako u naručju bilo koje ideologije mi vidimo mitološko jezgro ili drugim rečima etničko načelo razlike će biti očigledne. U svim semitskim religijama Bog je ljubav, u isto vreme kada je kod arijevaca Bog pravednost. Date razlike nalaze se u samoj suštini psihičke konstitucije čoveka, jer ljubav je moguća bez uzajamnosti, dok u isto vreme pravednost nije. I baš zato u semitskim religijama postoji termin ,,rab božji’’ kome u arijevskim nema mesta.

Sada ako Vi obratite pažnju na sakralnu geografiju, ove razlike će biti očigledne. U geofrafskom planu poreklo semitskih religija povezano je sa dolinama, u vreme kada je naprotiv, kod arijevskih povezano sa visinama. Dolina Nila i oaza Kadeš povezani su sa rođenjem judaizma, bezživotne padine na obali Mrtvog mora su izvorišta širenja hrišćanstva, islam kao što je i poznato takođe je ponikao iz oaze. Sa druge strane, obratite pažnju, sve arijevske koncepcije potekle su sa uzvišenih mesta. Visoravni Irana rodile su zoroastrizam; planine Nepala dale su svetu budizam; grčki Bogovi, kao što znamo obitavali su na planini Olimp; drevni sloveni u kultnim obredima pravili su humke; hinduizam i germanska mitologija takođe su stvoreni na visinama; religija Bon-po ponikla je na planinama Tibeta.

Posle odgovarajućih analogija umesno je početi razgovor o razlikama filozofskog karaktera. Kult jedinog Boga, kao što vidimo potekao je isključivo u dolinama. Shvatanje aspekata te filozofske šeme prirodno nije moglo da dopusti nicanje politzeizma, jer odgovorno tvrdim, u dolinama nije bilo mesta za mnogoboštvo. Naprotiv shvatanje čoveka koji se nalazio u planinama, intuitivno mu je predstavljalo misli o postojanju mnoštva Bogova.

Nemački antropolozi i pručavaoci religija sa početka XX veka, kao što je poznato izražavali su misao o tome da svaka rasa ima sopstvenu duhovnost. Jedan vrlo interesantni nemački filozof Alfred Šuler predstavio je tezu o tome da svaka kultura, narod i svaka religiozna koncepcija, bilokog porekla ima svoju auru. Teoretske razrade Alfreda Šulera dobile su svoj razvoj u radovima poznatih naučnika kao što su Ljudvig Klages, Stefan George, Rainer Maria Rilke, Maks Veber, Martin Hajdeger. Savremeni razvoj fotografije dozvoljava da se fiksira oblik aure. I evo, nas sada očekuje otkriće koje će pokazati da se kod čoveka koji se nalazi u dolini a naročito ako je ona ispod nivoa mora ona deformiše.

Iz svega gore navedenog sledi da antropološki i geofizički faktori na naj neposredniji način utiču na formiranje bilokog religioznog pogleda na svet, i zato svaki misionar, propovednik ili jednostavno naučnik proučavalac religija i etnolog trebaju u svojoj delatnosti da se osvrnu na te neosporne činjenice. U savremenim uslovima, kada su svetske granice postale prozračne, i kada u toku određenih časova čovek iz jedne etnokulturne sredine može da podpadne u drugu, kada je faktor uzajamnogmešanja civilizacija počeo da jako utiče na međunarodnu situaciju, ovim datim polazištima spoznaje proučavanja religija i etnologije treba da se koristi svaki realni političar, kako se nebi narušio svetski balans.

Čitano na konferenciji ,,Etnos i religija’’ u institutu Etnografije Ruske Akademije Nauka, 25 marta 1997g.

Autor teksta: VLADIMIR B. AVDEJEV.

16.02.2014.

Хиро Онода

Хиро Онода (јап. 小野田 寛郎) је бивши официр јапанске обавјештајне службе који се борио у Другом свјетском рату, а који је постао познат по томе што се није предао до 1974. године, након што је провео скоро тридесет година пружајући отпор на Филипинима.

Онода је 26. децембра 1944. године послат на острво Лубанг на Филипинима. Наређено му је да учини све што је у његовој моћи како би омео непријатељске нападе на острво, укључујући и уништавање узлетне стазе за авионе и пристаништа у луци. Наређено му је још и да се ни под којим условима не предаје нити да сам себи одузме живот.

Када је Онода ступио на острво повезао се са групом јапанских војника који су тамо раније били послати. Официри у тој групи су били виши по чину од Оноде, па су га ометали у извршавању задатка, чиме је америчким и филипинским снагама околакшано преузимање острва, што се десило 28. фебруара 1945. У кратком времену након тога, сви јапански војници су погинули или се предали, изузев Оноде и још тројице војника. Онода, који је унапријеђен у поручника, наредио је својим људима да се повуку према брдима.

Онода и његови људи су наставили борбу и након заузимања острва. Повремено би наилазили на летке који су их обавјештавали да је рат завршен, али су их сматрали делом непријатељске пропаганде.

Један од четворице, Јуичи Акасу, у септембру 1949. године се одвојио од осталих и након шест месеци самосталног отпора предао се. Преостала тројица су то сматрали додатном опасношћу по њихову безбедност, па су постали још пажљивији у скривању. 7. маја 1954. војник Шимада је убијен у потрази која је упућена да их пронађе. Козука је погинуо у борби против локалне полиције 19. октобра 1972, након чега је Онода остао сам. Иако је Онода званично проглашен мртвим у децембру 1959, тај сукоб почетком седамдесетих потврдио је да је још жив, па су послате додатне потраге за њим, али неуспешно.

20. фебруара 1974. Оноду је пронашао јапански пустолов Норио Сузуки (који је путовао свијетом и трагао за „поручником Онодом, пандом и грозоморним јетијем, тим редослиједом“) који се са њим спријатељио и убиедио га да се преда. Услов који је Онода поставио био је да му наређење за предају преда лично неко од његових претпостављених.

Сузуки се вратио у Јапан где је уз помоћ владе пронашао мајора Танигучија, Онодиног претпостављеног, који је у међувремену радио као продавац књига. Мајор Танигучи је одлетио на Лубанг и 9. марта 1974. обавестио Оноду да је Јапан поражен у Другом свјетском рату и наредио му да положи оружје.
Поручник Онода се након 29 година скривања вратио из џунгле, прихватио наређење надређеног официра да се преда, у униформи, са сабљом, исправном пушком типа арисака 99, 500 комада муниције и неколико ручних граната. То га чини претпоследњим јапанским војником другог свјетског рата (последњи који се предао био је Теруо Накамура).

Иако је убио тридесетак филипинских становника и учествовао у неколико борби против полиције, филипински председник Маркос је узео у обзир околности и дао му опрост.

Умро је 16. јануара 2014. године.

Да ли знате?

Када је у 15. веку Турска скоро потпуно освојила Хелм (балкан = балван), Византија и остале православне земље нису биле у могућности да се Турцима одупру....
Тражили су помоћ од западних хришћана !
Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну влас Ватикана.
Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године. На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и Руски. Сви, осим Србског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је србском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.
Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви
православни верски поглавари. Сви, осим србског.
Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији.
Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију,
настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче...

Ватикан то Србима никад није опростио,

Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима !



.

15.02.2014.

Муслимани Старе Рашке су Срби

Београд, 2013 год.– Поштовани господине Селимовићу, Ви сте у једној од Ваших књига „Прилози прошлости Старе Рашке“, научно истраживали исламизацију. О словенском пореклу наших домаћих муслимана знало се и раније, али чини се, као да је у послератној комунистичкој Југославије али и вероватно и пре тога, то била својеврсна табу тема. Реците нам шта су били узроцима исламизације и у којем се историјском периоду она одвијала, посебно на подручју Рашке?

Да, знало се. Као што сте и сами рекли, то је најчешће била табу тема. И није била само ствар у томе што је велика већина наших муслимана била словенског, већ што су они били најчешће српског порекла и православне провенијенције. Ако би се то званично прихватило увећао би се српски национални корпус што политици комунистичког руководства никако није одговарало.
Настојало се да Срби никако не буду ни близу већински народ у социјалистичкој Југославији, мада је и за време Краљевине Југославије било отпора томе од оних који за стварање заједничке државе нису дали никакве жртве, већ напротив су били на противничкој страни. Србија и Црна Гора су биле те које су претрпеле огромне људске и материјалне жртве и утопиле своју државност у све три Југославије да би Србија за то била још и кажњена, чак и бомбардовањем. Ипак је то питање било већ на путу да се најисправније реши на темељу народних традиција и научне истине.
И данас у Старој Рашкој има најстаријих људи који са пијететом говоре о краљевима Петру и Александру Карађорђевићу који су поштовали и штитили муслимане, а муслиманима ништа није сметало да буду Срби муслиманске вероисповести, тј. да буду оно што и јесу и по пореклу и по језику и по многим заједничким народним традицијама. Такво решење није одговарало ни неким страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да фрагментирају српски национални простор ради лакше ампутације њеног државног територија.
Било је више узрока исламизације. Ипак преовлађују економски разлози и данак у крви (девширма). Било је и честих случајева преласка у ислам и због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Постоје и митови о колективној исламизацији што никако није тачно. Што се тиче тог процеса на подручју Старе Рашке сигурно је масовнија исламизација дошла касно, заправо крајем 17. и највећим делом се завршила у 18.веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио у првој половини 19.века.
Прецизни турски пописи из 15, 16. и у првој половини 17.века апсулутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј.робови божији како би прикрили хришћанско порекло оца, мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево хришћанско, односно српско име. Огромна већина пописаних уживаоца и поседника баштина су хришћани са најчешће словенским у овом случају српским именима.
Према томе, никакви бољи докази о тадашњем становништву Рашке нису потребни, јер те пописе су вршиле турске власти под строгом контролом кадија. Ти пописи су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке или Рашке области у ужем смислу. Било је муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла који су као турски чиновници, улема, војници и војне старешине боравили у Рашкој области, али је њихов број био занемарљив у односу на наше аутохтоно становништво.
Оно што је посебно занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик. Мислим да је то важно јер је заједнички језик био кохезивни елеменат, и упркос повременим историјским сукобима, постоји вековни суживот хришћанског и муслиманског становништва на овим просторима. Поред језика, шта су још задржали од хришћнаских традиције и старог исламизирани Срби?
Наши муслимани никада нису усвојили ниједан страни језик па ни турски и поред петовековне владавине Османлија. Љубоморно и упорно су чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица.
Постојало је и тз.беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили у међусобној кореспонденцији све до почетка 20.века. Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631.године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турски власти, а песник Илхамија је то и главом платио. Осим језика и писма наши муслимани су сачували и неговали многе хришћанске и прехришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан.
Приликом мојих теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским благданима. Само да наведем пример празниовања и саборовања летњег св.Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су муслимани, и не само из ближе околине.
Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештери је највећи народни сабор и теферич 2.августа, тј.на Илијиндан којег наши муслимани називају Алиђун. И код православних и код муслимана је познато да је тај дан до подне Илијнидан, а после подне Алијиндан или Алиђун. По народној традицији Илија Куч се „потурчио“ на подне, тј.исламизирао и тако је после подне постао Алија.
Ви у својој књизи наводите да су Светог Саву, првог српског светитеља и просветитеља, такође поштовали и муслимани и да је код муслимана у околини Пријепоља и шире постојао култ Светог Саве. Можете ли нам нешто више рећи о томе?
Култ св.Саве је био и те како присутан и поштован од стране муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исалмизације били православци изузев оних албанских Малисора који су дошли у југоисточни део Рашке области током 18.века. Нису наши муслимани могли тек тако да забораве своју ранију веру и етничко порекло, своје најближе сроднике, кумове, побратиме, пријатеље који су остали у православљу. Поштовали су једни друге и штитили у невољама. Тако су чували и штитили манастир Милешеву као и своју светињу.
Обавезно су га посећивали и богато даривали. Клањали су се моштима св.Саве, веровали у њихову чудотворност и чак се крстили. Многа њихова деца су крштена да би им се сачувало здравље и заштитила од урока. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин, тј.исламизирани Албанац, Синан-паша наредио да се мошти св.Саве, које су почивале у манаастиру Милешеви, ископају, пренесу на Врачар и тамо спале.
Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и творца аутокефалне српске православне цркве и одбити муслимане од Милешеве. Тим варварским актом Синан-паша је постигао контраефекат. Тек од тада је култ овог светитеља се приоширио на све српске земље, а муслимани су то једнодушно осудили и наставили и даље да поштују његов култ , посећују и дарују Милешеву. Један други обесни турски паша је 1875.године, наишавши са војском за Босну, хтео да спали Милешеву. Сви муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Испред масе муслимана изашао је предаставник Алија Малагић који је заплакао и пао на кољена и замолио пашу да то не учини следећим речима: „ Аман честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир светли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хлеба и соли. Свакоме је она од помоћи“.
На пашину упадицу да се из манастира, наводно, пуца на турску војску, исти муслиман је одговорио: „Ми, колико нас има овде пред тобом, својим животима гарантујемо да то није тачно и да никада нико из ове светиње није узнемиравао војску, а камоли је нападао. Пашо, твоја сабља, наша глава“. Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве. Данас постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки, као и да се простор Рашке област зове искључиво Санџак. Које је од ова два имена – Рашка област или Санџак – историјски утемељенија и како гледате Ви на питање о језику? Што се тиче језика муслимана Бошњака у Србији ту ја немам никакве дилеме. То је српски језик па ма како га неки називали из било којих разлога. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, питање је откуд сада одједном да је код муслимана другачији језик од српског који им је одувек би матерњи. Посебно је опасна подела ученика по школама која су збуњена свим тим политичким акцијама.
Наставници и директори школа доводе се у веома незгодне ситуације. Ипак, све што је синтетичко никада не може бити природно. Интересантно је да муслимани инсистирају на имену Санџак, а православни Рашка област. И по томе се извршила подела на овом простору, нажалост. Сви живе у Старој Рашкој, колевци српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а обезбедили међународно признање његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13.века. Санџак је реликт некадашњег имена Новопазарски санџак који никада није имао никакве посебности, јер је то било војно лено као и сва остала у средњем веку и нешто мало касније.
У 19.веку санџаци су били само административно-управна подручја у рангу округа. На пример крајем 18. и почетком 19.века у пространој Османској империји је било 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе. Ти муслимански кругови се позивају и на тзв.Партизанску аутономију Санџака, јер им то сада одговара, иако су комунисте нападали и нападају као непријатеље ислама.
Ми смо недавно обележили велики јубилеј 100-годишњицу ослобођења Старе Србије. Ви сте у својој књизи писали о комитском покрету и дејству Јаворске бригаде у ослобођењу Сјеничког и Пљеваљског санџака. Када је почео Први Балкански рат један део муслимана из Новог Пазара и других места је почео да бежи не чекајући српску војску. Како је поступила Српска врховна команда и како се понашала српска војска у поменутим ослобођеним крајевима?
Морам одмах да кажем да се тај тако значајан јубилеј није у Србији обележио онако како то заслужује. Држава је углавном ћутала, а неке институције и организације су то обележиле на начин какав им је био могућ. То су биле трибине, академије и научни скупови. Ја сам овом јубилеју посветио скоро сто страна у овој књизи, чак више него исламизацији.
Зар је била мала ствар што је 1912.године ослобођена Стара Србија, па у том оквиру и Стара Рашка, Сјенички и Пљваљски санџак, што је створена заједничка граница између две српске државе Србије и Црне Горе и што се дефинитивно са ових простора после толико векова морала да повуче Турско-османска империја?!
У борбама за ослобођење у октобру 1912.године велику и борбену и логистичку подршку српској војсци у Старој Рашкој су дали локални устаници и комите. Од комитских вођа у западном делу Рашке области посебну улогу је одиграо војвода Сретен Вукосављевић. Највећи део муслимана је пружио жесток отпор српској војсци, јер су вековима убеђивани да су за све њихове невоље и тежак живот криви Србија и српски народ и да ће Србија да окупира Стару Рашку. Зато су муслимани сматрали да борећи се против српске војске бране своја огњишта.
Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима после победе и уласка у овај крај. Велики страх од српске војске и одмазде је брзо нестао. Они који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Наводим, примера ради, да су се сви мештани, који су били муслимани, у селу Боровћима код Сјенице, дигли и кренули за Турску. Комшије Срби православци из суседниог села на челу са њиховим старешином Војом Поповићем Бобовићем су стигли и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећим их да остану рекао: „Браћо, куда ће те? Србија је ваша домовина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, веру и имања.
И ја лично и сви ми ваше комшије вам исто то гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигде отишли осим у новије време као и из других села што су млади морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања. Није било паљевина, освета и никаквих убистава.
Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Имовина, вера и животи су били загарантовани. У градовима су постављене страже пред дућанима и кућама угледних муслимана да неби случајно неко направио неко недело. Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата, између осталог, нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак“.
Шта би се више и боље могло додати овом краљевом прогласу. Одмах после ослобођења формиране су и локалне власти на чијем челу су били муслимани тамо где су били у већини. Касније, за време аустроугарске окупације у Првом светском рату, окупатор ће својом бескрупулозном пропагандом најбитније утицати да се односи поремете на верско-конфесионалној основи.
Господине Селимовићу, мислим да је веома важно да нашим читаоцима кажете нешто више о муслиманским књижевницима и другим угледним муслиманима из сфере, политике, културе, јавног живота а који су се осећали Србима, од 19.века па до данас, од Османа Ђикића па до Кустурице…….
У овој књизи, као и у још неким мојим радовима, ја сам посветио мало пажње тим патриотама и храбрим људима, јер сматрам да су неправедно заборављени. Они су и поред свих реперкусија које су имали са турским и аустроугарским властима недвосмислено и упорно се изјашњавали као Срби исламске вероисповести. Писали су песме српству, приповетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Многи су прогоњени и хапшени. Карактеристичан је пример Омер-бега Сулејманпашића-Деспотовића.
Када му асутроугарске власти нису могле ништа друго прогласиле су га лудим. Када је избио Први светски рат те исте власти су ухапсиле свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су они пуштани који су се пред иследницима изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби. Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.
И овом приликом ћу да истакнем нека имена, књижевника, других интелектуалаца и политичара, а нека ми опросте они које не поменем због ограниченог простора. Много је било таквих интелектуалаца, бегова и трговаца. То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић- Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али- Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, С Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.
Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали : „Ако су наши муслимани пре ослобођења 1912.године били Турци у политичком смислу после рата су били Срби у националном смислу. Остајемо у убеђењу да је то било једино право решење“. Молимо Вас да још мало приближите и појасните овај Ваш став. Мислим да је у данашњем времену важно да заједничко порекло буде фактор који зближава а не раздваја Србе и муслимане, односно Србе првославне и Србе исламске вероисповести? Јер је Балкан, важно геополитичко средиште, где постоји велики конфликтни потенцијал, који глобална управљачка елита и стране силе, могу да подстакну зарад остварења неких сопствених интереса?
О томе сам већ нешто рекао. Најисправније решење за наше муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, тј.Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са муслиманима, пре свега, од великог дела сопствене елите, а и други ће имати много мање разлога за често оправдано незадовољство сталним лутањем у националној идентификацији и тиме стварања неповерења и несигурности. Страни фактор на нашим тако важним геостратешким просторима, па и на целом Балкану, увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.
Где и како читаоци могу доћи до ове и других Ваших књига?
Од мојих књига још код мене има нешто „Прилози прошлости Старе Рашке“ и може да се набави „Сјеница“ код издавача „АРИОМ“ у Београду. Дргих књига нема више, а то су „Кладница“ и „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“. За обе ове књиге припремам друго допуњено издање. У завршној фази је моја нова књига са радним насловом „Прилози прошлости Старе рашке 2“. Мој мејл је: salihsselimovic@gmail.com i mob.064/45-65-499
Слободан Ерић / Српски Културни Клуб
Skinuto sa bloga Ujedinjena Omladina Srbska

14.02.2014.

Виртуелни “Словени”

22(1)
   Прича се, да само Козаци воле Русију, они Руси који живе изван отаџбине и Срби. Од свих, само Козаци признају своје српско порекло. Срби, Руси и сви остали „Словени“, неће да буду оно што јесу већ нешто друго. Свако има право на сопствено опредељење, али оно не искључује одговорност у односу према заједничким прецима под општим именом Срби, поготово, ако се они покрштавањем избацују из историје.
Сви „Словени“, потпуно равноправно баштине српску античку културу, па остаје несхватљиво зашто се српски народи којима је наметнуто „словенско“ име одричу свог изворног и општенародног имена Срби, као потомци пранарода и твораца културне историје света у холоцену, да би насупрот томе добровољно сами себе сврстали у
 неисторијске народе? Патолошка одбојност према српском имену је схватљива код њихових непријатеља, али несхватљива међу њима самима! Можемо то правдати  незнањем или идеолошким разлозима, али постоји оправдан страх од библијске поруке, да ће „луде убити мир њихов“ јер нечињење је често пута много горе од чињења.
Лужички Срби имају легенде о свом пореклу с југа из Подунавља, а то исто тврде и руске (Малоруси, Великоруси и Белоруси), чешке и пољске хронике из времена настанка њихових држава. „Словени“ и сва „словенска“ имена настала су између 5-10 века, осим македонског насталог у осмом веку с.е. као географска замена за Медију или јелинизирану Ематију код песника Илијаде, једног облика старијег прасрпског народног имена, за које Ливије и Соловјев кажу да је стариначко на Хелму.  
Срби су најстарије и једино опште име за све „Словене“, а преци  Срба с Доњег Дунава и Црног мора су заједнички преци свих „словенских“ народа (С. Робер) и старинци Европе (Рачки). Исто кажу Нестор, Трубачов и Лелевел, да је Хелм постојбина свих данашњих „Словена“, као и Бошковић, Палацки или Шафарик који још кажу да су се сви „Словени“ звали Срби. Ове тврдње износи још неколико десетина историчара: Готлоб, Крек, Велтман, Николић, Деретић, Робер, Калај, Јорга, Zarivari  Carl von Czoerning, Каспер, Добровски... док Румуни и данас све „Словене“ зову Срби (Н. Јорга).
Сва „словенска“ племена су један народ с једним језиком и обичајима, каже Л. Халкокондил у Историји „Византије“ (Ромеје), а за Срибале (Србе Хелма) изричито каже да су најстарији народ на свету. Маћејовски у Историји словенског права каже, да је црквени руски језик настао од наречја у Србији која укључују и регију Бугарске. То значи, да су називи „црквено-словенски“ и „старо-словенски“ сами по себи бесмислени, осим, ако језик и црква могу да постоје без народа?
Античка Европа не зна за „Словене“, зато што „је била српска, културно, језички, а добрим делом и народски“ (Деретић). Први су назив „Словени“ увели црквени писци у петом веку, из идеолошких разлога у циљу брисања српског имена. Данас је идеолошки назив „Словени“ виртуелно име за непостојећи народ, под којим се подразумева збирно  име 12 српских народа, међу којима су само Јужни и Лужички Срби задржали своје старо и опште народно име као национално, односно националне мањине.
http://cs303713.vk.me/v303713155/a17/J7lKCKyLGf4.jpg

Појам „нације“ се данас разликује од појма „народ“, јер су у 19 веку из политичких разлога формално изједначени појмови „држава“ и „нација“ коју одређују елементи језика, историје и територије. Без обзира на политичке дефиниције, сви „Словени“ су Срби како гласи њихово старо и једино опште народно име, али, сви Срби нису Словени, зато што су ови други гетско или венетско племенско име, из идеолошких разлога наметнуто као опште.
„Словенско“ име се тумачи двојако, али оба тумачења су семантички једнака, од ариј. срава, ток, текући. Једни изводе ово име од глагола „словити“, говорити, па отуда Словени, а други од придевка „славни“ за Србе у војсци Лесандра Великог, одакле је  назив „Славјани“, како Руфус назива Ските или Сарбате у биографији Лесандровој. Име Словени настало је у петом веку, по имену једнога гетског племена с Илменског језера (Рачки), које стоји у вези Висланских Гета (С. Кончар). Преци „Словена“ су Сарбати (Јордан, Пасхална хроника) и Венети, а становници Сарбатије су Срби, каже Равенски. Сарбати и Венди су у веома кратком временском року нестали с простора на коме их бележе стари писци, а појавили су се „Словени“ на њиховом простору насељавања (Манерт у наводу Шафарика).В. Секвестер сведочи, да су се у шестом веку још увек сви „Словени“ звали Срби, пре него што их је „наука доселила“ на Хелм а да нико не зна одакле?
„Словени“ не одричу своје заједничко порекло из Подунавља Хелма, али зато сви из неког разлога одричу или прећуткују своје српско народно порекло упркос очигледним историјским изворима. Шта је разлог оваквом понашању које затире сопствене духовне корене? Добрим делом су то присила и идеолошки конформизам пре свега психолошке природе, а историјски, незнање као последица лажног учења о „досељавању“ Срба на Хелм под именом „Словени“, које се брани цинизмом и присилом.
Нико пре, нити после Порфирогенита, те несретне историјске „баба-роге“ не каже то што је он „рекао“, а извора за српску прошлост има више од милион! Ретко се догађа, да нека крупна историјска лаж може овако да се разобличи у једној јединој реченици. Оно што се „поуздано зна“, јесте да „Словени“ нису Срби упркос томе што није спорно, да сви заједно потичу из Подунавља? Историјска прича о „Словенима“ је очигледно идеолошка, али је проблем у томе што је бесмислена.
Можда је Србе алијас Словене, који су и дан данас најбројнији у Европи „донела рода“ или су „пали с крушке“ у историју?  Може бити да  је тако мислио и Хердер
, рекавши, да Срби алијас Словени заузимају географски несразмерно већи простор него у историји. Да ли ће се ствари променити, после доношења Закона о борби против историјских фалсификата? Јер, Русија је претходно под именом Совјетски савез имала закон о забрани проучавања историје пре петог века, по коме су неки руски научници стрељани!
Одрицање српског порекла за рачун „словенског“, ствара лексичко-логичке проблеме и магли историју. Заиста, како назвати критску азбуку диска из Фестоса стару четири миленијума, коју је Грињевич протумачио помоћу писма названим „словенско“? Пелашко писмо које се назива „словенско“ нађено је у Европи, Азији и Западној Америци каже исти Грињевич, па се поставља питање, зашто се то пелашко писмо не зове одговарајућим именом „сарбатско“? Русија је одувек Сарбатија (Скитија), а Руси су се све до 16 века звали именом Сарбати које је савремено диску из Фестоса! Проблем је изгледа у томе, што се у називу Сарбати препознаје српско име.
Пре четири хиљаде година име „Словени“ није постојало, па писмо из тог времена можемо да назовемо и „совјетско“ како би то досетљиво поредио Кљосов
, што је морфолошки исправно и формално тачније од имена „словенско“, али у оба случаја имамо посла с Хераклитом:  оно што се каже, што значи и што је скривено“. Леп пример овог тројства, постоји као софизам у причи неких Руса који кажу: „Нас, тамо, уче да смо дошли одавде из Подунавља, а вас овде уче, да сте дошли оданде с Карпата“. Тачно је, да су Руси док су били Срби отишли на Исток, али није тачно да су Срби дошли (с Карпата) овде где су одувек.
Неписано правило употребе прикривених назива за Србе ствара бројне историјске феномене, а историја богами памти и декрете о забрани српског имена  и језика под претњом смртне казне. О нецивилизованом односу према српској култури, најлепше сведочи  литерарни слоган Николића: „Сви могу да кажу оно што нису, само Срби не могу да кажу оно што јесу“.
         Русија је бедем културне одбране наше цивилизације међуледеног доба, али у њој као и свуда живи много одрођених  који не воле ни Русе, а камоли Србе који су равноправно учествовали у конституцији царске Русије. Формално, Срби и Руси су до Петра Великог били један народ, па порука Вере Милосављевић тиме има још већу тежину: „Месијанска улога Русије у геополитици света, незамислива је без њеног српског источника културе“.
Слободан М. Филиповић
http://img-fotki.yandex.ru/get/5005/helenakaizer.62/0_5cb98_eb6a9efa_L

08.02.2014.

ПАСТИР И ВУК

-прича једнога пастира...
"Када сам имао двадесет година, нашао сам у шуми мало нејако штене. Онако мали ми се свидео, па сам га једноставно покупио са собом без размишљања. Већ након пар дана сам га заволео. Свуда сам ја њега вукао са собом, делио са њим што сам и сам имао. И псето је лепо напредовало.
Но, сељани су ме задиркивати говорећи да је то вук и да требам да га убијем јер ће се догодити велико зло. Како сам могао да их послушам кад ми је срцу прирасло и готово. Псето је постало кршно, велико, и кад бих понекад нешто заборавио у селу, слободно сам га пустио, рекавши да ми то сам донесе. Гледао би ме за тренутак у очи, као да тражи на неки други начин, а не речима, што сам му казао. Био је то врло паметан пас и помагао ми је у чувању оваца.
Једног касног, летног поподнева, небо је некако притисло. Било је ведро, али ваздух је био тежак, као да ће киша.Ушао сам у колибицу у планини, у којој је био и тор за овце које су ту пландовале у сенци пар стабала. Чим сам легао на лежај, очи су ми се саме склопиле. Било је спарно.
Не знам колико сам дуго лежао, тек нешто ме је пренуло иза сна. Неко кркљање и режање. Све је било некако пригушено, тако да нисам био сигуран да ли ја то спавам или сам будан. Изашао сам да видим ипак што је. Врата колибице су гледала на запад. Наранџаста лопта је била још за копље високо. У смеру према Сунцу мој је пас седео. Њушка му је била сва крвава, а како је био окренут постранице, сунце му је наранџасто сијало кроз очи. Као да је место њих имао две жеравице. Све је изгледало тако нестварно тим више, што се испред њега налазила хрпа још увек врелог меса из прохујалог живота. Одмах сам схватио што се догодило.
Ушао сам хладно, мирно у колибу и скинуо пушку изнад врата и поново изашао. Подигао сам лагано пушку, нанишанио у главу, главу мог вука. Он се није ни помакао. Као да је осећао кривицу што је прокоцкао моје поверење, које сам уложио у њега. Повукао сам обарач и он је пао.
Да бих некако спасио, што се спасити дало, отишао сам у село по неког од сељана и кола. Помало ме је било и срам што пре нисам послушао сељане. Сунце је управо залазило, када смо почели товарити лешеве оваца у колица. Можете замислити колико је било моје запрепашћење када сам између оваца наишао на три леша вука и једне вучице. Срце ми се стегло, а на очи ми грунуше сузе. Убио сам свог истинског пријатеља. Посумњао у звезду на небу.
Од онда је прошло 60 година, а ја ту слику не могу заборавити, као да се данас десило. Од онда сам се некако повукао у себе. Речи су ми невољно прелазиле преко усана. Био сам врло пажљив. Јасно ми је постало да нема више места у мојој души за било какво осуђивање било кога.
Цена тога је била висока, а нико ме није питао да ли желим да купим то искуство."




Gonanje


Dakle, što je gonanje? Ukratko, gonanje je seksualna igra mladića i djevojke u ruralnim dinaroidnim krajevima koja se događala za vrijeme napasanja ovaca, rada u polju, a u nekim krajevima (Vrlička krajina na primjer) čak i u kući za vrijeme prela. Na primjer, djevojka bi napasala ovce u brdu i pri tome zapjevala iza svega grla. Pjesmu bi čuo mladić (ne mora biti njen momak) koji bi joj ubrzo prišao te bi pojurio za njome. Ona bi se pretvarala da "bježi" i da se "otima" (zapravo sve je bila njena igra), onda bi je mladić ubrzo povalio na ledinu. Pri tome ju je mogao mijesiti koliko ga volja, ali nije smjelo doći do eksplicitnog seksualnog čina, jer to nije dozvoljavao moral dotične sredine. Ukratko, uprkos strogom moralu Pravoslavne crkve u ono doba, gonanje je bila opšteprihvaćena pojava kod ruralnih Dinaroida. Dok se ova vrsta gonanja odvijala u Hercegovini isključivo izvan kuće (polje ili brdo), u nekim drugim dinaroidnim područjima (Kninska krajina, na primjer), ovo se događalo i u samim kućama za vrijeme prela uz blagoslov roditelja i svakolike rodbine.
Sjećam se priče jednog čovjeka koji je negdje 50-tih godina kao mladić bio u jednoj Civljanskoj kući za vrijeme prela. Po njegovu pričanju, u kući su bili ne samo djevojke i mladići već također i roditelji djevojaka. Nakon rada, jela, pića i pjesme, ubrzo je nastalo gonanje. Zapravo, nije se trčalo po kući već su se djevojka i njen partner jednostavno sklonili u neki ćošak i tamo se rastezali i mijesili uz puno odobrenje starijih ljudi, uključujući i djevojkine roditelje.
I ovaj čovjek, koji je bio svjedok ovome Civljanskom prelu, on se - po vlastitim riječima - u početku malo sramio jer je došao iz drugog kraja (Gospić u Lici) gdje se ovo nije događalo. Međutim, na nagovor roditelja jedne djevojke koju niko nije "mijesio" te večeri, on se ipak dao na posao te na njenu radost kao i na radost njenih roditelja on ju je na kraju ipak dobro izgonao.
U protivnom, bila bi sramota za djevojku i njenu porodicu jer bi puknio glas selom da su se sve djevojke izgonale osim ove jadnice. I ovdje je, potsjetimo se, kao i u prošlom slučaju vladalo nepisano pravilo da nema seksa. Zanimljivo je napomenuti da se ovo uglavnom poštovalo. Bilo je doduše i rijetkih izuzetaka kada se mladić jednostavno nije mogao kontrolisati. Isto tako, trebala se poštovati i volja djevojke. Drugim riječima, ukoliko djevojki nije bilo do gonanja onda je mladić trebao poštivati njenu volju. Onaj koji nije poštovao njenu volju, taj je nailazio na strogi sud sela te ga je pratio zao glas cijeloga života.
Ukratko, sveprisutnom gonanju, rijetko se događalo da djevojka zatrudni sve iz straha što će selo reći. Kad bi se ovo ipak dogodilo, onda je na nju padala isključiva krivnja. Sjetimo se samo Raosovih "Prosjaka i sinova". Tamo se Vrtirepka dala u neku vrstu gonanja. Međutim, onaj vojnik nije poštivao pravila. Zašto? Najvjerojatnije je bio iz drugog kraja gdje se gonanje nije praktikovalo. Njenu je želju za seksualnom igrom (tj. gonanjem) ili krivo interpretirao ili se pak ponašao kao neki rijetki pojedinci koji su znali za pravila ali ih nisu poštovali. Ukratko, "sramota" je pala na "časnu" Kikaševu porodicu, najviše na jadnu Vrtirepku kojoj je đed Kikaš, svojoj ljubimici, predložio da se baci u bunar. Svojom smrću - po vjerovanju Kikaša - Vrtirepka bi se iskupila za svu sramotu koju je nanjela porodici.


napisano Šinge Makiš u Cikiševoj jaruzi 1929 god. dorađeno na Jelinom brijegu 1953 god. a izdato na Mačeuši 1974 god.Izdavačka kuća "Ibro,Ćoni i Kusija". Vojme ekipe :)

.
.

03.02.2014.

Потурчивање Срба у Босни

Према наводима Бошка Петровића из Теслића, шири простор око града Теслића за време турске владавине називао се Табор Поље. Једна лијепо изграђена зграда, тврди се да је била мехтеб, а налазила се на раскрсници данашње Карађорђеве и улице Првог Крајишког Корпуса. У тој згради је обављана свечаност и церемонија преласка у Ислам.

Биљежи се и предање: „Куме, сачекај мало док промијеним име“.
За појединачне случајеве све је ишло једноставно.
Хришћанин промијени име, добије ЧАЛМУ или ТУРБАН, а ко је имао новца, па купи свилај и чохане чакшире и мандуром потпун је Турчин.
Вук Вуковић и његова жена Сјена имали су два сина: Луку Вуковића (жена му је била Стака) и Вука Вуковић. Крсна слава Вуковића је Свети великомученик Георгије. Жена од Луке Вуковића, Стака била је врло грабежљива жена и она је била разлог преласка у ислам супруга Луке. Лука Вуковић касније је преузео је име Садик. Па је по његовом новом имену и настало презиме Садиковић.
„син рођени 1627. године , нестао пре 20 година, на лијевој мишици имао је повећи младеж са чуперком длака у средини… Паша скиде доламу, заврну рукав и указа се поменути младеж.“
Лука-Садик је касније је био и пресудитељ и таборској суданији у Теслићу. Према предањима, Лука-Садик је прво био православни свештеник док није прешао у ислам а касније је постао хоџа у засеоку Садиковићима, село Барићи -Теслић. Цркви, која је постојала у с. Барић, срушен је звоник и направљена је мунара.
Др Крунослав Драгановић наводи врло значајан документ једног безименог, али интелигентног Албанца који је добро познавао српско-хрватски језик. Документ је објавио Мехмед Ханџић који је члан улеме и добар познавалац турског језика. Документ, који је написао Албанац, садржан је у једном Турском зборнику из 1585.године, говори о приликама у Босни након освојања Босне под Турцима. Хришћански народ је врло тешко подносио порез („ђизију“) коју је имало плаћати немуслимско становништво турских земаља, па се народ у маси спремао да напусти Босну.
Међутим долази царски изасланик и савјетује првацима из разних села како да се ријеше тешког пореза.

Ликови Срба Потурчењака, илустрација из Илустроване историје српског народа Косте Мандровића
Народ је прихватио предложено рјешење које је гласило: „Нек из сваког села један мушкарац прими муслимаско име да им се због тог имена опрости ђизија. Ово је обављено по свим селима и крајевима. Углавном се сложе и увиде да им је то на корист. Сваки једноставно своје име преведе на Турски језик“.
Коме је било име:
ЖИВКО прозове се ЈАХИЈА
ВУК узме име КУРТ
ГВОЗДЕН узме име ТИМУР.
Од наведених имена настајала су и презимена која и данас сусрећемо по Босни.
Чим се прозову муслимским именима, ђизија буде укинута.
Ова се група данас назива „П о т у р и м а“.
Ријеч „П о т у р“ је састављена од две ријечи, а то су „п о“ и скраћени облик од ријечи „Т у р ч и н“.
У хришћанском језику ријеч „п о“ значи половицу, а „Т у р ч и н“ значи муслиман.
Цео састав значи „П О Л У М У С Л И М А Н“.
Они су од оне врсте за коју Куран каже: „Ти су као говеда или још гори. По свом нечастивом вјеровању чувају безвјерске прописе, а бојећи се понижења пазе на еxлисунетски пут… потомци не одустају од пута својих пређа“.
Код ових вјерски прелаза види се потпуна одсутност вјерских мотива, иако се ради о чистој вјерској ствари. У часу преласка на ислам немају никакве вјерске поуке. Значајна је једна ријеч коју је записао фра Мијо Батинић из околине Високог. Када је неко одлазио у Високо онда је знао рећи: „Причекај само да промјеним име“.

* * *
У књизи „Шест вијекова ПОРОДИЦЕ РАДОЊИЋ“, Младен Радоњић наводи занимљив став који је изнео норвешки дипломата ТОРНВАЛД СОЛТЕМБЕРГ, боравећи у мировној мисији у БиХ 1991 – 1995. године.
Торвалд је једном приликом рекао да у БиХ ратују Срби између себе подељени у три вјере:
- Православну,
- Католичку,
- Муслиманску.
Овај закључак Торвалд је аргументовао са аустро-угарским уџбеником географије из 1886.године, када је у њеном саставу била и Босна.
Уџбеник географије био је за целу Аустругарску.
У том уџбенику географије те 1886. године пише: „У БиХ живе само Срби са три вјере: Православне, Католичке и Муслиманске“.
Срби муслиманске вјере, зна се, то су потурице. Прве потурице били су богати Срби, српска властела, а узимали су ислам да сачавају положај и имање. Турци им обећаше. За кратко вријеме почеше им Турци кресати имање, а иза тога скинуше им и повластице.
Омер Паша Латас: Српство нисам напустио никад, нити ћу га напустити до гроба“
Ево једне приче коју је професор Новак Мандић, аутор књиге „Земља звана Гацко“, пронашао у Турским записима.
Село Казанци се налази и данас на путу Гацко- Никшић, а у време ове приче око 1645. године Осман Паша- Казанац Поповић (а ово Поповић по аустро-угарској географији значи Србин муслиманске вјере) обилазећи свој џемат, наврати у кућу старог Павла Поповића. Синови Павлови дочекаше пашу како и доликује његовој титули, наравно све из страха, јер ко се паши замерио гадно је прошао.
Елем, када се паша нагостио и поднапио скиде обешене гусле са зида и поче тако музикално свирати да једна од Павлових снаха заплака. Осман Паша Казанац Поповић запита: А зашто плачеш, влахињо?
Имала сам ђевера који је свирао тако добро као и ти пашо, али је пре 20 година нестао без трага. Ђед Павле посведочи и исприча да је нестао у шеснаестој години чувајући козе у шуми.
Опет ће паша: А да ли би могао препознати сина?
Стара мајка, жена Павлова, каже како је то лако препознати Јакова, како јој се звао син рођени 1627. године на лијевој мишици имао је повећи младеж са чуперком длака у средини.
Паша скиде доламу, заврну рукав и указа се поменути младеж.
Настаде весеље.
Осман-паша заборави да је по аустро-угарској географији Србин – муслиман, у загрљају мајке, оца Павла и браће осећао се само Србином.
Аутор: Владимир П. Стевановић

01.02.2014.

1631 – Масакр у Магдебургу

1631 – Масакр у Магдебургу

hrvatski general u opsadi MagdeburgaСВЕДОЧАНСТВО ГУСТАВА АДОЛФУСА ИЗ 1632 О ЗВЕРСТВИМА ХРВАТА У МАГДЕБУРГУ (САЧУВАНО У “МОДЕРНОЈ ИСТОРИЈИ КЕМБРИЏА): “Кроз другу капију Хрвати су продрли у град… Тада је почео масакр целог утврђења, и свих ненаоружаних или наоружаних грађана, на улицама, кућама, црквама. Безбројна зверства и ужаси су почињени, и веома добро су документовани. Током поподнева град је запаљен на више локација и до јутра је потпуно изгорео осим Катедрале Либфрауенклостер (где су војници успели да угасе пожар)- чак су и куће у приградским насељима изгореле до темеља… “

———————————————–

НЕМАЧКЕ ИСТОРИЈСКЕ АРХИВЕ:

У раним јутарњим часовима 10. Маја, с обзиром сигнализиран је напад. За само четири дана једно од најлепших светских утврђења  је потпуно уништено. 20.000 становника – мушкарци, жене, деца – немилосрдно су побили католички војници, који су потом запалили град, и оставили га у рушевинама. Разарање је било потпуно. Ко није убијен- обешен, избоден… умро је у агонији беспоштедног пожара…

Људи широм Европе су шокирани. Пад Магдебурга и масакр његовог становништва означио је кршење свих моралних граница. Већ генерацијама, масакр Магдебургу је постао оличење страдања цивилног становништва, бруталности војника и  ратних страхота, што ни све страхоте Првог светског рата нису успеле да превазиђу у незамисливом нивоу насиља. Дакле, оно што се десило (у Магдебургу) је било без преседана у историји, и за то што се тамо десило наши савременици су измислили нову реч: “МАГДЕБУРГСИЕРЕН” – ЈЕ ПОСТАО ТЕРМИН ЗА НАЈВЕЋИ УЖАС

————————————————————————–
Хрвати једу децу- опис из књиге Џона Ротвела из 1638- Жал над Немачком
“ХРВАТИ СУ ЈЕЛИ ЖИВУ ДЕЦУ…” (једно од илустрованих сведочанства др Филипа Винсента Теола- очевица Магдербуршког масакра, из књиге: “Жал за Немачком
НАПОМЕНА ФБР РЕДАКЦИЈЕ: ГОРЊИ ПРИЛОГ ЈЕ УРАЂЕН НА ОСНОВУ ОРИГИНАЛНИХ ИСТОРИЈСКИХ ДОКУМЕНАТА НА ЕНГЛЕСКОМ И НЕМАЧКОМ ЈЕЗИКУ- УВОДНИК И ПРЕВОД- ФБР УРЕДНИК М. НОВАКОВИЋ. СЛЕДИ ЧЛАНАК ПРЕУЗЕТ СА САЈТА СРБИН.ИНФО (ОРИГИНАЛНИ ИЗВОР МАГАЦИН.ОРГ):
——————————————————–

Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата…

vesanje
Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа.
Ова дивљаштва о којима ће сада бити рећ се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета.
У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свих њих једне посебно упамтили. Хрвате.
spomenik-hrvati-nemciО дивљаштвима Хрвата над Немцима данас стоје многи споменици и дешавања уклесана у камење још из 17. века.
Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се слободно у повести може сматрати Првим општим европским ратом у коме су поједине регије Централне Европе остале буквално опустошене а највише су убедљиво страдали Немци. Након овога рата рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до читавих 90 процената.
Европско згражавање, а посебно немачко, на Хрвате и њихова недела остао је и у документовано-писаној форми као горе споменути натпис (крилатица-проклетница) на катедрали у источнонемачког граду Магдебургу који је за време Тридесетогодишњег рата био први европски град који је осетио на својој кожи и улицама садистичко биће Хрвата које ће доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима дуљем Липе Њине за време Другог светског рата 1941.-1945. г. али и након тога за време Отаџбинског рата 1991.-1995. г.
Остало је забележено и једно сведочанство о хрватским зверствима из времена Тридесетогодишњег рата у коме су Хрвати служили своје бечке католичке господаре и то од стране једног шведског генерала који је забележио да су Швеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве. Ову традицију су Хрвати наставили све до данас тако да се о српским главама набијеним на дрвене ограде по Крајини може наћи сведочанство очевидца у монографској књизи Јелене Гускове, Историја југословенске кризе (1990-2000) у два тома, Београд 2003. г. (превод са руског).
hrvati-knjiga2У Лондону је 1638 године изашла књижица “Жаловање над Немачком” у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..
Дакле, хрватски садизам се повесно може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата од када се може аргументовано, тј. засновано на повесним изворима, показати и што је најбитније и доказати да геноцид над србским народом укључујући монструозна иживљавања над србским женама и децом као и рушење србских споменика културе и повести заједно са богомољама и писаном традицијом како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од стране Хрвата није никакав нововековни изум већ пре свега дугостолетна традиција па чак и начин националне самореализације у Хрвата. Проф. Лазо М. Костић је поводом овог питања био децидан пишући:
“Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.” (Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. г., издање Српске народне одбране, стр. 5.)
katedralaКатедрала у Магдебургу пред чијим је улазом до другог светског рата (тада је катедрала тешко била настрадала и касније су је реновирали) било уклесано “Gott, behutte uns von Pesten, Krieger und Kroaten!” што у преводу значи “Боже сачувај нас од куге, рата и Хрвата”. Само у тој катедрали су Хрвати порезали главе од преко 50 жена и деце. Нису гледали да ли је младо или старо. Проболи су дете које је сисало на мајчиним грудима. У Магдебургу је преко 25000 људи поклано на најсвирепији начин и то само за три дана. Жене редом силоване. Људи тотално искасапљени. Иста зверста, која су се поновила у Јасеновцу и широм НДХ.
У истој својој књизи се Костић позива цитатима и на књигу Европска позорница из године 1653. која је изашла у Франкфурту на Мајни а у којој се наводе конкретни примери и докази о зверским хрватским злочинима, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом плачкашком карактеру који су хрватски војници показали у току Тридесетогодишњег рата. Тако се на пример кроз опис догађаја из године 1621. у Европској позорници говори о великом броју дивљих Хрвата која је после борбе код Прага, тј. након битке код Биле Хоре коју су чешки протестанти изгубили од хабзбуршких католика, сакупила пљачком велики плен не само од протестантских непријатеља већ и од својих савезника бохемских католика уз монструозна убиства жена, мушкараца и деце којима су одсецали главе, руке и ноге и након тога их секли у комаде.
Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према књизи Европска позорница (други том који је штампан године 1679.) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настала крилатица али и молитва Господу позната широм Европе под слоганом: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Наиме, године 1630. Хрвати су ушли у овај источнонемачки град и према писању Европске позорнице као историјског извора десило се следеће:
“Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…”
hrvati-knjigaУ Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..
Када су се после пијанчења, оргијања, пљачкања и сваковрсних злочина над месним становништвом коначно Хрвати повукли из града Магдебурга:
“10, 11. и 12. маја се тако жалосно јаукање и дерање од преостале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама! Нека су деца сисали њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост.”
Књига Европска позорница није једина која сведочи о зверствима хрватске војске у окупираном граду Магдебургу.
О овим магдебуршким догађајима илити о „Магдебуршкој трагедији” остао је забележен и извештај градског писара Магдебурга Данијела Фраја према коме су и савезнички војници упозоравали цивилно становништво града Магдебурга да се чува Хрвата јер они све редом убијају, па и он сам сведочи како су кроз пробијену капију “Хрвати прохујали и поред нас све живо посекоше.” Постоји и извештај магдебуршког еснафског старешине који је ужаснуто сведочио: “Пошто су многи Хрвати пребродили (реку) Лабу (или Елбу, јер је вода била врло мала, и тако наше људе опколили и многе побацали у воду и смакнули, то се рђаво збило једно жалосно клање и убијање да нико кога је непријатељ затекао није био поштеђен, ни жене ни деца, тако да се то не може довољно описати.”
hrvati-knjiga3У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..
Са свим горе наведеним повесним изворима о судбини Магдебурга након уласка хрватске војске у њега слажу се и књига под насловом Шведско оружје из 1631. године као и историјски документи који се уобичајено штампају заједно и познати су под насловом Писма из Цербста од 11. јануара те исте 1631. године. На крају да из књиге Шведско оружје цитирамо само један детаљ који ће се и касније на балканским просторима Липе Њине (и натопљене србском крвљу) сукцесивно понављати у 20. столећу: „Два војника су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је од њих узео за ножицу и по среди рашчупао.”
Сачувај Европу Боже куге, глади и Хрвата!
Напомене:
Сви цитати су наведени према горе споменутој књизи проф. Лазе М. Костића, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, странице 5-11).

Филм је посвећен свим жртвама усташког геноцида 1941-45. Да се никада не заборави!!