Kao samostalna nauka, proučavanje religije je poniklo u Evropi 60-ih godina XIX veka. Osnove za tu nauku postavio je nemački filolog i filozof Maks Miler. Za osnovu svog naučnog metoda on je uzeo dve paradoksalne rečenice: ,, Ko zna samo jednu religiju, taj nezna nijednu’’ i ,,U Evropi postoji paradoksalna situacija: mi evropljani po krvi i jeziku smo arijevci, a po religiji semiti’’.
Još početkom XIX veka stanje intelektualnog života u Evropi po pitanju proučavanja religije bilo je u isključivo jadnom stanju. Pod utcajem klerikalnog obrazovanja, vladajućeg u Evropi od vremena zatvaranja Platonovske akademije 529g. nove ere, od strane hrišćanskog imperatora Justinijana, najobrazovaniji ljudi su smatrali da je Stari Zavet originalna istorija čovečanstva. Mislilo se da je svet nastao 5508 godina pre Roždestva Hrista, u vezi sa čim je drevni jevrejski jezik smatran drevnim prajezikom čovečenstva, a grčki rimski pa čak i sanskrit kasnijm vulgarnim iskrivljenjima. Ponovo napominjem da je takva situacija postojala samo u Evropi, jer naprimer u Indiji još u XIII veku višnuitski filozof Madhva Ačarja je napisao fundamentalno delo ,,Sarvadaršana-samgiana’’ koje se sve do danas smatra osnovom za proučavanje religije. U Evropi počevši od sredine XIX veka kao rezultat celokupnog reda svetlih naučnih otkrića situacija se postepeno menja na bolje. Dogmatska spekulativna teologija počinje da se izbacuje iz proučavanja religije. Po britkom primećivanju nemačkog filozofa i rasologa Ludviga Šemana: ,,Lingvistika je bila pionir, antropologija je raširila na sve strane zemljine kugle, a zadnju reč je dala arheologija’’.
I ako je klasična hrišćanska teologija tvrdila da religija određuje opredeljujuće uticaje na karakter nacije, savremena nauka tog vremena je prva postavila tu dogmu pod sumnju. Religija više ne može da pretenduje na isključivi položaj, ukoliko i ona kao umetnost nauka, jezik i mnogo toga drugog nije uslovljena rasom i nejavlja se kao produkt rase. Ponovo je postala aktuelna parola iz vremena Reformacije i Tridesetogodišnjeg rata u Nemačkoj: ,,Čija vladavina toga i religija’’, Treba navesti i veoma popularnu parolu Osmanske imperije iz vremena njenog procvata ,,Gde je mač tamo je i vera’’.
Englez Džejms Frejzer, francuz Emil Bjurnuf i nemac Ludvig Šeman u svojim fundamantalnim radovima sa približno kraja XIX veka konačno su dokazali da je religija produkt životnih sila etnosa, i nikako drugačije. Upoređivanjem arheologije, antropologije,lingvistike i mitologije se pokazalo, da je ideja Boga na svojim etapama razvoja savršeno povezana sa razvojem etnosa i prolazi kroz sledeće stadijume: fetišizam, animizam, mitologija i teologija (metafizika). Kod većine drevnih i savremenih naroda u ideji Boga se primećuje mešanje različitih stadijuma, i to mešanje potpuno odgovara mešanju rasa. Data pojava se odlično primećuje na primeru hrišćanstva, gde je u suživotu grčka mitologija, jevrejski i egipatski simbolizam, nebeska vojska anđela i arhanđela, potpomognuti zoroastrizmom, a sve to je pomešano sa kultom mesnih svetaca, koji su šta drugo nego naslednici paganskih Bogova.
Kao jedna od karakteristika naroda je i to kako on mitološki objašnjava svoje poreklo. Naprimer, livijci i indijanci plemena moros smatrali su da su oni potekli iz zemlje, drugi indijanci su smatrali da su oni potekli od životinja. Heleni su govorili da je njihovo poreklo od heroja; indijci,germani i sloveni od Bogova.
Još je Aristotel govorio da su ,,ljudi svuda od davnih vremena smatrali sebe Bogovima po liku i naličju što znači da su sve religije antropomorfne’’. Volter je izjavljivao ,,Ako je Bog stvorio čoveka po svom licu i naličju, onda mu se čovek odužio’’. Šiler je ukazivao ,,Čovek predstavlja sebe kroz svoje bogove’’, Gete ,,Kakav je čovek takvi su njegovi bogovi’’. Čak je i Luter bio prinuđen da prizna ,,Kakvo srce takav i bog’’. Fojerbah i Kant su bezuslovno priznavali antropomorfnost svake religije.
Istine radi, treba primetiti da je hrišćanska crkva baveći se teističkom propagandom, pribegavala mnogobrojnim trikovima. Tako su misionari u Africi na ikonama predstavljali Devicu Mariju kao crnkinju. Ernst Renan i Adolf Garnak su u svojim mnogobrojnim radovima pokazivali kako se hrišćanstvo bukvalno dodvoravalo shvatanjima i ukusima raznih naroda, a propovedanje univerzalizma i Misije Hrista zaboravljalo, kada su hrišćani krstaši srušili takođe hrišćanski Kostantinopolj. Odgovarajuća izopočenja na religioznoj osnovi prekrasno je okarakterizovao Adam fon Dos, učenik Šopoehauera. ,,Nije bog stvorio svet, nego je naprotiv kosmos stvorio njega. Svet je mesto rođenja Boga a nije njegov organ za rađanje. Ko je kao rezultat tog akta rađanja dobio bolesnu traumu’’.
Ukazavši uopšteno na javni uticaj antropoloških faktora na formiranje religioznog saznanja sada prelazim na na uticaj geofizičkih faktora. Počinjem primerom. Vodeći istoričar razvoja hrišćanstva Ambrozio Donini je ovako opisivao mesto gde se rodila propoved hrista, predstavljena celom čovečanstvu.
,,Zona koja se nalazi nedaleko od drevnog grada Jerihona, južno od doline reke Jordan, 300 metara ispod nivoa Sredozemnog mora. Taj teren je besplodna pustinja razjedena talozima soli koji su ostali posle povlačenja mora koje je nekada pokrivalo celo to prostranstvo. Njegova površina je izbrazdana koritima mnogih potoka koji su leti suvi i u kojima je malo vode čak i u periodima kiša. To je to mesto gde je po jevanđeoskom predanju propovedao Jovan Krstitelj i gde je Hristos otišao radi četrdesetodnevnog posta u pustinji’’.
Čak je i iz školskog kursa poznavanja prirode poznato da geofizički faktori utiču na svest, što je tačno i kada je u pitanju religijska svest. Još u XIX veku Maksu Mileru i njegovim savremenicima je bila poznata morfološka strukturna klasifikacija religioznih koncepcija, koji su ih delili na arijevske i semitske. Na osnovu upoređivanja mitoloških sistema bilo je ustanovljeno, da arijevski religiozni koncept simbolizuje muško, sunčano načelo, kome u socijalnoj hijerarhiji društva odgovara ličnost cara, u vreme kada semitsku religizonu koncepciju simbolizuje žensko, lunarno načelo, koje je u socijalnoj hijerarhiji društva predstavljeno figurom žreca. Zato, ako u naručju bilo koje ideologije mi vidimo mitološko jezgro ili drugim rečima etničko načelo razlike će biti očigledne. U svim semitskim religijama Bog je ljubav, u isto vreme kada je kod arijevaca Bog pravednost. Date razlike nalaze se u samoj suštini psihičke konstitucije čoveka, jer ljubav je moguća bez uzajamnosti, dok u isto vreme pravednost nije. I baš zato u semitskim religijama postoji termin ,,rab božji’’ kome u arijevskim nema mesta.
Sada ako Vi obratite pažnju na sakralnu geografiju, ove razlike će biti očigledne. U geofrafskom planu poreklo semitskih religija povezano je sa dolinama, u vreme kada je naprotiv, kod arijevskih povezano sa visinama. Dolina Nila i oaza Kadeš povezani su sa rođenjem judaizma, bezživotne padine na obali Mrtvog mora su izvorišta širenja hrišćanstva, islam kao što je i poznato takođe je ponikao iz oaze. Sa druge strane, obratite pažnju, sve arijevske koncepcije potekle su sa uzvišenih mesta. Visoravni Irana rodile su zoroastrizam; planine Nepala dale su svetu budizam; grčki Bogovi, kao što znamo obitavali su na planini Olimp; drevni sloveni u kultnim obredima pravili su humke; hinduizam i germanska mitologija takođe su stvoreni na visinama; religija Bon-po ponikla je na planinama Tibeta.
Posle odgovarajućih analogija umesno je početi razgovor o razlikama filozofskog karaktera. Kult jedinog Boga, kao što vidimo potekao je isključivo u dolinama. Shvatanje aspekata te filozofske šeme prirodno nije moglo da dopusti nicanje politzeizma, jer odgovorno tvrdim, u dolinama nije bilo mesta za mnogoboštvo. Naprotiv shvatanje čoveka koji se nalazio u planinama, intuitivno mu je predstavljalo misli o postojanju mnoštva Bogova.
Nemački antropolozi i pručavaoci religija sa početka XX veka, kao što je poznato izražavali su misao o tome da svaka rasa ima sopstvenu duhovnost. Jedan vrlo interesantni nemački filozof Alfred Šuler predstavio je tezu o tome da svaka kultura, narod i svaka religiozna koncepcija, bilokog porekla ima svoju auru. Teoretske razrade Alfreda Šulera dobile su svoj razvoj u radovima poznatih naučnika kao što su Ljudvig Klages, Stefan George, Rainer Maria Rilke, Maks Veber, Martin Hajdeger. Savremeni razvoj fotografije dozvoljava da se fiksira oblik aure. I evo, nas sada očekuje otkriće koje će pokazati da se kod čoveka koji se nalazi u dolini a naročito ako je ona ispod nivoa mora ona deformiše.
Iz svega gore navedenog sledi da antropološki i geofizički faktori na naj neposredniji način utiču na formiranje bilokog religioznog pogleda na svet, i zato svaki misionar, propovednik ili jednostavno naučnik proučavalac religija i etnolog trebaju u svojoj delatnosti da se osvrnu na te neosporne činjenice. U savremenim uslovima, kada su svetske granice postale prozračne, i kada u toku određenih časova čovek iz jedne etnokulturne sredine može da podpadne u drugu, kada je faktor uzajamnogmešanja civilizacija počeo da jako utiče na međunarodnu situaciju, ovim datim polazištima spoznaje proučavanja religija i etnologije treba da se koristi svaki realni političar, kako se nebi narušio svetski balans.
Čitano na konferenciji ,,Etnos i religija’’ u institutu Etnografije Ruske Akademije Nauka, 25 marta 1997g.
Autor teksta: VLADIMIR B. AVDEJEV.
