27.04.2014.

Никад

 Словени су – потомци својих Богова. Словенски Богови – то су наши преци. Због тога је карактер узајамног односа древних Словена и њихових Богова био принципијелно другачији, него у хришћанству. За разлику од хришћанства древни Словени се нису понижавали пред својим Боговима. Никада нису стајали пред њима на коленима, никада нису као робови сагињали своја леђа, никада нису љубили руке свештеницима. Они су, схватајући сву надмоћ својих Богова, истовремено осећали да су са њима у природном сродству.


Перунов Пук

23.04.2014.

Oвчијa тачкa гледишта

 Заклети хришћанин је ОВЦА у стаду Божјем како каже библија.
„Хришћани су стадо „Божје“, њихови пастири су Јевреји“.

Врло једноставно, са овчије тачке гледишта пастир је њихов Бог! Зашто? Зато што пастир одређује када ће стадо јести, када ће пити, када ће шетати и када ће их заклати. Пастир кроји њихову судбину. Али он постаје њихов „Бог“ тек када их укроти и наметне им своју власт! А кроз Хришћанство, Жидови су то итекако успели! Србски народ је укроћен! Намтенуте су нам лажне вредности, али не у потпуности о томе сведочи наша историја у култура. Срби су витешки народ, док се витез никако не може уклопити у морални лик Хришћанина. Срби нису кукавички народ да би веровали у једнакост, опроштење грехова, самилост и остале кукавичке моралне норме. Те моралне норме су профил класичног СТАДА ОВАЦА. Хришћанство се никада неће укоренити у Србском народу! Сачували смо своју традицију, свој пркос, јунаштво и чојство захваљујући, (како би то Хришћани рекли) ПАГАНИЗМУ!...


Ненад Динарски


22.04.2014.

Nisam umoran od života

Nisam umoran od života i ne osećam potrebu za odmorom
“Za razliku od većine ljudi u mom dobu, ja nisam potišten i obeshrabren zbog gubitka mladosti. Nisam umoran od života i ne osećam potrebu za odmorom. Osećam da sam pun energije. Imam toliko mnogo poslova koje treba da obavim da sada ne mogu da umrem. Želim da produžim svoj život još mnogo, mnogo godina. Sada osećam da lako mogu da doživim stotu, i nameravam da odem dosta iza te granice. Mislim da ću učiniti velike stvari za svet ako se moj život poduži. Sve što mi je potrebno je neprekidna energija i Vreme – dragoceno vreme da ostvarim mnoge projekte koje sam zamislio. Imam ih dosta, čak previše. Vreme da ispunim svoje planove je sve što mi je potrebno.”
(Nikola Tesla)

Život Nikole Tesle je bio predmet interesovanja mnogih istraživača i biografa. Sačuvan je dovoljan broj svedočanstava, zapisa, anegdota i crtica iz života koji nam mogu pomoći da razumemo Teslino detinjstvo i ranu mladost kao temelj na kome su se formirale njegove misli i životne želje, plemenita nastojanja, dobre crte karaktera, vredne navike kojim je uspevao da svojim urođenim stvaralačkim osobinama da novi i koristan smisao, ali i nagoni, strasti i nesvesne težnje koje su ga dovodile u iskušenja i teške životne situacije. Sa koliko radosti i zadovoljstva se Tesla, u mnogobrojnim svojim govorima i intervjuima, vraćao u detinjstvo objašnjavajući da je tu nalazio najlepše motive i inspiraciju za rad i sa koliko čuđenja se sećao nagoveštaja budućeg životnog puta koje je u detinjstvu primio. Njemu je njegov život izgledao kao logičan i nužan nastavak ranih instinktivnih težnji. Osećao je ono što svaki čovek manje ili više oseća – da je u detinjstvu bilo neke posebne blagodatne energije i atmosfere.
Sećanje na majku kako “lako, ponekad i u trku obavlja mnoge domaće poslove” jedno je od prvih trajnih uspomena detinjstva Nikole Tesle. Budan, još u četiri sata ujutru, sa uživanjem bi posmatrao majku kako radi. Majka je bila zauzeta brigom o domaćinstvu, otac poslovima u parohiji, brat je bio već u školi u Gospiću, a starije sestre, Milka i Angelina, imale su svoje igre, pa je najčešće bivao sam. Rano je ostao upućen na sebe. U samoći je polako počeo da uči i da posmatra okolinu, i što je važnije – samog sebe.
U najvećem broju slučajeva njegovo jedino društvo u igrama je bio mačak, persijske rase, dobijen na poklon od bogatog turskog paše, prijatelja porodice. U pismu devojčici Poli Fotić, koje je napisao u 83. godini života, sa ljubavlju je opisao tog jedinog svedoka njegove rane usamljenosti i druga u igri. Mačak je bio uzrok i saučesnik jednog neobičnog i retkog doživljaja koji je na Teslu ostavio utisak kao presudan za kasnije životno usmerenje. Zime su u Lici bile oštre i snegovi veliki i ponekad praćeni jakim mrazevima. U suton jednog takvog zimskog dana, milujući mačka video je pravi pljusak varnica koji je obrazovao oreol oko mačkove glave i leđa. Osećanja neizrecive tajanstvenosti i lepote koja su ga u tom trenutku ispunila i koja samo dečije čista duša može da primi, nije nikad zaboravio. “Nije li i priroda jedna velika mačka. Ako jeste, ko nju miluje po leđima? To može biti samo Bog.” Imao je samo tri godine kada su mu se ovakve misli počele da vrzmaju u glavi i kada je od oca prvi put čuo objašnjenje za čudesnu pojavu – to ne može biti ništa drugo do elektricitet.
Ovaj događaj će mnogo uticati na njegove buduće želje i misli. Otkrivati tajanstveni svet prirode i biti ponovo ispunjen uzbuđenjem pri susretu s njima kao u detinjstvu – ovo polako postaje cilj njegovog života kojem je spreman sve da podredi.
U jednom intervjuu datom u Americi Tesla je ispričao da je kao dečak od deset godina od oca slušao priču o hrišćanskom svetitelju, koji je ruku stavio u vatru da bi pokazao čvrstinu vere i nije je povukao dok nije izgorela. Bio je to povod za dečaka da pokaže svoju izdržljivost. Otrčao je po petrolejsku lampu, upalio je i stavio kažiprst nad nju. Meso je počelo da gori i otac i sestra su ga molili da skloni prst.
Nije iznenađujuća Teslina rano ispoljena sposobnost “rukodelje” kad se imaju u vidu veštine majke i oca. Kućna služavka iz Smiljana, baba Boja, sećala se 1934. godine da je, još kao dete, Nikola uvek u džepu imao nožić koji su dečaci zvali “keba” i turpije. Njima je pravio oružje za lov: pucaljku od zove sa klipom i dva zapušača od plute, ili luk i strelu kojim je mogao sa manje udaljenosti da probije jelovu dasku debljine dva i po santimetra. Pokazivao je u tome veću veštinu od ostalih dečaka. U dvanaestoj godini napravio je sat. Već tada bile su očigledne njegove pronalazačke sposobnosti, a spontano – ali sigurno – zametala se klica njegovog originalnog istraživačkog metoda. Uočio je da u svakom problemu leži skriveno rešenje, koje se otkriva pažljivom posmatraču i upornom eksperimentatoru. Među drugom decom bio je čuven kao majstor u lovu žaba, vrana i drugih ptica. Izmislio je originalne klopke i načine za hvatanje životinja. Međutim, njegov prvi veliki pronalazak u životu bio je vezan za unutrašnji svet, a ne za spoljašnji.

( Odlomci iz knjige „Tesla - duh, delo, vizija“ Branimira Jovanovića)

21.04.2014.

NA VRATIMA PAKLA PIŠE: DŽABE STE POSTILI


zanina kolumna 

Vreme posta je u nas Srba ono vreme kada bi valjalo suzdržati se od jaja, mleka, kobasica, pljeskavica, mesa svake vrste. Većini to veoma teško pada, mada, ruku na srce, većina jede mesne prerađevine u obliku salama i pašteta koje su na akciji, ali avaj, i tu ima ponešto mesa.
Da muka bude veća, za vreme posta treba jesti manje i ređe. Jer poenta posta je okrepiti telo samo toliko, da nahranimo vrlinu i budemo u mogućnosti da činimo dobro.
Manje je poznato da telesni i duhovni post jesu dve strane iste medalje i da su uslovljeni jedan drugim, te da jedan bez drugog ne vrede.
Tako prosečan (nezaposlen, naravno) Srbin koji posti, ustane na dan posta, umije se, krene do kuhinje izvlačeći pidžamu iz zadnjice, zapali cigaru (jer to je potreba, a ne porok, a i biljnog je porekla jelte!) i stavi vodu za kafu. Ugasi cigaru, zakuva kafu, doda malo mleka i zapali sledeću cigaru. Onda se seti da posti, opsuje Boga, prospe onu kafu i stavi novu. Oni, koje mrzi da kuvaju kafu, odšetali su do bašte kafića, popili produženi s mlekom, setili se posta tek nakon što su srknuli kafu i tu se njihov post završio. Al’ valjda će da se računa to što su imali dobru volju. Da poste, ne da skuvaju kafu bez mleka sami.
Zatim se ide u kladionicu, da se odigra jedan tiket, praznik je, mogao bi Bog da baci koji dinar s neba, he he. Kraj prvog poluvremena, umesto iz iksa, dođe rezultat iz keca, pljuje se i Bog i majka i otac i nebesa i sve po redu. Ali, ostao je još jedan tiket, ’ajde Bože budi gluv na prethodne psovke, pa sad pročačkaj uši i pomozi da se dobije na kocki. Jesi svemoćan ili ne? Možda će da pomogne ako se u povratku do kuće prekrstiš u autobusu kad prolaziš pored crkve, dok odaješ poštovanje toj instituciji i Gospodu, uz zvuke turbo folka koji ti bruji u ušima.
Puk’o si na kladži, dolaziš na ručak, majka napravila samo krompir i salatu. Psuješ i nju i krompir i post, žvaćeš ono, mumlaš  u bradu i tražiš dezert. Kako to nema dezerta? Šalješ žensko čeljade da kupi neke posne napolitanke il’ nešto. Spucaš kutiju posnih napolitanki, jer, mislim, najbolje da još i slatko ne jedeš.
Ima i onih koji su u braku, pa zbog lošeg ručka zveknu ženi i jednu šamarčinu iza ušiju (samo jednu jer se ipak posti), jer kako to misliš ručak bez mesa, a i ona zvoca da mora da se posti. ALI, bitno je ne omrsiti se. Jer grešan je onaj koji jede meso, a onaj što šamara, psuje i pljuje, on to u afektu, nesvesno.
Što se žena tiče, post je postao idealna prilika za mršavljenje. Em postaneš fit, em se hvališ po komšiluku da si dobra vernica. 2 u 1, kao instant kafa, koju u toku posta piješ bez mleka, njah, ali kilogrami se tope, a žrtva zarad dobre linije mora se podneti.
Onda dođe i dan pričešća. Neki su se uspavali, pa propustili pričešće. Neke žene nisu stigle da se razbude i našminkaju, al’ ako ništa drugo, smršalo se.
Ustaješ gladan, žedan i nervozan jer ne možeš da zapališ cigaru. Neko dete prosi u autobusu, maršneš ga, izađeš i pravac u crkvu. Na kapiji crkve opet neki osakaćeni prosjaci, oteraš ih tamo odakle su stigli na ovaj svet, jer šta si ti, Crveni krst?!
Ulaziš u crkvu, stojiš više od sat vremena, mrmljaš u sebi što je pop razvukao liturgiju. Treseš se i cupkaš od nervoze, jer ti pod hitno treba cigara. Guraš se i laktaš po svoj komad hleba i vina, istrčavaš iz crkve i konačno pališ cigaru. Razmišljaš da li da poručiš telefonom punjeno belo meso ili kobasicu? A možda i oba, jer dosta si se suzdržavao.
U duši se ostalo isti. Halapljiv/a, bezobziran/a, nekulturan/a, dosledan/a porocima.
U ovoj priči svakako ima i izuzetaka. I njima svaka čast. Ja govorim o proseku, a prosek nam je loš. Alav na pare, hranu, na poroke, na prevaru, na sve ono što bi post trebao da iskoreni.
Izgladnjuju se, a šamaraju. Izgladnjuju se, a pljuju. Izgladnjuju se, a varaju. Izgladnjuju se, a kockaju se. Izgladnjuju se, a maštaju o tuđim ljubavima. Izgladnjuju se, a maštaju o punjenom bataku.
Reče neko da na vratima pakla piše: Džabe ste postili. Al’ toplo je uvek, da ne kažem vrelo. I, ako ništa drugo, uvek ima vatre da se zapali cigara i ispeče roštilj.


Ž.Lalović

17.04.2014.

Живојин Мишић о Хрватима

Војвода Живојин Мишић- Извештај краљу Александру по повратку из Сплита
(Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића)
„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..
Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.
Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу. Границе ће бити где их ми повучмо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и
Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.
Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

15.04.2014.

ДИНАРСКА РАСА НА СРПСКИМ ФРЕСКАМА


Ради се о злурадој причи како „Срби више нису прави Срби после пет стотина година отоманске окупације“. Непријатељ који ову глупост константно пласира, са циљем пљувања и понижавања српског народа, такође је увек склон и рад пребацивању наших људи из Српства у свој сопствени национални табор.
Тако уз помоћ хокус покус „кршћанског“ магичног ритуала и употребом „чудотворне“ свете водице, по католичким црквама од вајкада се дешавало антрополошко „чудо“ - од „монгрилског Србина“ или „православног Турчина“ (како често воле да нас називају припадници најодвратнијег комшиског народа, који тренутно док ово читате купује све живо по Србији или заузима важна места у српској власти!) добијамо праве „ариске и бјеле Хрвате“, и то ништа мање него нордијског-готског порекла.
Ако сте мислили да је устајање из мртвих или васкрсење неко велико чудо у хришћанској религији, преварили сте се - ово је тек право чудо код католика: неколико магичних молитви и мало шкропљења „светом водицом“ (такођер, гарантовано убија вампире и тера ђавле и врагове) и ненадано се дешава генетсак промена. Уколико припадници српског народа одбију да се подвргну овом католичком „чуду“ промене расе и индентитета, увек остаје „тјерање“, клање или у најблажем случају препуштање судбини остајања „православним Турчином“. Није него... :shock:

Али најгоре од свега је тотално непознавање сопственог народа и историје код неких наших људи. Сасвим очигледан недостатак расне свести и неког основног познавања расног питања. Али зар нам недостатак расне свести не указује на потпун недостатак било какве свести? На ово се наилази код многих људи без обзира на њихово образовање или природну интелигенцију. Овакви су умислили да су стари Срби сви одреда били плавокоси и плавооки, малтене нешто као Швеђани (узгред речено, и код њих нису сви људи такви). Кад би ове српске незналице имали претаву како изгледа нордијски расни под-тип, оне би сасвим сигурно старе Србе препознали као такве.... Сад одакле они знају како су изгледали наши преци, и да су сви били управо такви „супер Аријевци“ са најплављим очима и готово жутим косама, никад нити један од ових „стручњака“ за антроплогију и историју није могао да ми рационално објасни... Чак и супротно од овога, већина су гледали празно и без речи попут уморних волова, што у суштини и јесу. Прошле године, је чак један такав „Србин“ био лично на овом форуму са својим усташким теоријама и са тврдњом да Срби имају „маслинасту“ кожу (Марсовци, шта ли је?) попут његовог вољеног Исуса бен Јахвеа/бен Пандира (Оооо, поздрав „Оточац“).

Дакле питање је како су изгледали Срби пре отоманског освајања? Где можемо да видимо њихове слике, а још горе у то време није било фотографија и антрополошких мерења...На сву срећу, има верних слика и престава ондашњих Срба. Остале се слике за успомену и дуго сећање потомцима.
То су слике или боље рећи фреске по манстирима и црквама немањичке Србије! Ето ко каже да је јудео-хришћанство тако лоше? Лепо кажу азијати да „у сваком злу има по мало добра“.
На тим сликама, можда „верни“ и верују да су престављени „светитељи“ за које ни тада нико жив није знао како су изледали или да ли су уопште и потојали, али чињница је да су ту насликани локални динарци, то јест ондашњи Срби. Тако тог фамозног расног мешања са азијатским Турцима није ни било, или га је било врло мало (што се види на минималном броју монгрила којих има у Србији, као и у свим другим белим змељама, нажалост). Људи престављени на фрескама по манастирима из тог периода су Динарци, индентични данашњним динаридима који насељавају Србију или српске земље, што ће рећи: Србима. Ко не верује, ево сада је лето и сезона годишњих одмора је кренула - такви нека изађу на аутопут и нека добро осмотре хорде турских страних радника који се вражају из немачке за своју родну турску. О разлике, и то драстичне!

Колега који је започео овај топик је дао одличан пример са фрескама ондашњих српских владара и феудалаца, код којих се јасно види чињеничћно стање: Динарци. Мада и код њих постоји једна ствар, коју је омашио да види уважени колега В. Динарац. Наиме, како се ради о краљевима и племству позната је чињеница да су многи од њих били ожењени са женама из Грчке, Мађарске, Бугарске, Влашке па шак и из Француске. То јест многи од њих су имали мајке из ових земаља, што ће рећи да су те жене, њихове мајке биле често не-динарске жене. То јест биле су нордијске, медитеранске, алпинске или источно балтичке расе. Тако да ондашњи краљеви и највиши племићи нису сигуран доказ динаризације као 100%. Тако остају нам слике обичних људи који су били модели за светитељске и апостолске фигуре, свети ратници и масе приказане на тим фрескама, или ктитори манастира који су припадали нижем племству.

Једноставно, ондашњи фрескосликари, без обзира да ли су били Срби или Грци, сликали су оно што виде око себе. Као и сви други сликари и они су имали моделе за своје слике а ти модели су били људи около њих. А људи около њих били су управо динарски Срби: сељаци, пастири, војници, свештеници, ковачи, трговци или мањи племићи. Баш као што им је позирао за портрет ктитора манастира неки српски краљ од лозе Неманића, тако им је за неког светитеља позирао неки радник или сељак или српски војник. Чак и преставе Исуса Христоса по нашим манстирима и црквама (чак и сада) престављају динарског човека, што Исус или Исуси сигурно није био/били.

Сликари сликају оно што виде около себе + кроз њихов рад проговара расна душа. Тако на пример, наш Христос има браон светлу косу и браон очи, код Грка и Италијана је махом приказан као медитеранац са изразито црном косом и тамним очима; у протестанским црквама севера Исус већ има плаве очи (!) и светло смеђу косу, док је код Кинеза већ престављен са благо косим очима. Тако раса (расна душа) проговара кроз рад уметника, баш као што он слика по моделима које види око себе.

skinuto sa foruma Srpskog Fronta

Dinarski čovek

"Visoka i glavata", ovo je najprostiji opis Dinarskog rasnog pod-tipa i istovremeno vrlo precizan! Vrlo je pogrešno mišljenje da su svi Sloveni a naročito stari Sloveni "plavi", to jest da su Nordijskog ili još više Istočno-Baltičkog tipa.
Nemački rasolog
 Hans F. K. Guenther u svojoj knjizi "Rasni elementi evropske istorije" na jednom mestu opisuje pređašnje bavarsko stanovništvo kao: "Dinarce koji su nekad govorili slovenskim jezikom"! 

Bolje reći nekada su bili Sloveni i zato su i govorili slovenskim jezikom! Tokom istorije ta bavarska slovenska poulacija je germanizovana, promenila je veru, zaboravila je svoj maternji jezik a prihvatila novi nemački jezik i  - postala Nemcima... 
Promenili su naciju, promenili su religiju, promenilli su i svoj jezik -  ali ne i rasu, ostali su Dinarci. Zato i i američki antropolog Charlton Coon u svome kapitalnom delu "Rase Evrope" tvrdi sa su Srbi-šumadici najsličniji sa - Bavarcima!



BIOPOLITIKA NAROD I RASA






Poslednjih godina u Rusiji i drugum slovenskim zemljama, ne bez našeg učešća, veliku popularnost je steklo shvatanje rasa. Ljudi su ranije objašnjavali svet koji ih okružuje socijalnim i klasnim kategorijama, kao što su demokratija, jednakost, pravednost i odjednom počeli da gledaju na društvo očima antropologa.

Bivši građani „bratskih republika“ naselivši sve naše gradove, predstavljaju se u sasvim drugačijem svetlu i u razgovoru su se ukorenili takvi pojmovi kao što su: „žutać, čivutin, čamuga, kosooki, mandov i drugi“. Rusi kod kojih se probudio rasni instinkt, konačno su shvatili da je dugogodišnje propagiranje internacionalizma, jednakosti, bratstva dovelo do toga da su oni iskonski Evropljani čiji su preci bili stvaraoci velike ruske imperije postali „Beli robovi“, „crnim gazdama“. I sada državni službenici pažljivo stavljaju u svojim objavama tzv. „etničke probleme“ i govore u štampi o „ksenofobiji“, uvode vizne režime, migracione kvote i novčane kazne; mladi skinhedi, ti obrijanih glava predstavnici Belog Otpora, napadaju protivnika po principu otvorenog delovanja.

Ovde i sada, na ulici i u školi, na tržnicama i na univerzitetima, u diskotekama i na internetu rasplamsava se planetarna borba za Čast i Krv. Mlada duša ne trpi laži i poniženja. Za svaku uvredu sledi žustar odgovor, udarac i nokaut. Isto tako stihijski, ali herojski napadi, pa čak i planirane specijalne operacije kao što je rat u Čečeniji, ne samo da ne rešavaju rasni problem, nego samo dolivaju ulje na vatru.

Moskovske četvrti su sada naseljene uljezima sa Kavkaza, više od polovine kapitala kontrolišu Jevreji i Jermeni a maloprodajne tržnice pleplavljene su azijatama. Ako se pri svemu ovome osvrnemo na katastrofalne statistike: smrtnosti, opšteg starenja stanovništva, raspad normalnih porodica i nedostatak porodica sa više dece, sveobuhvatna predstava je obeshrabrujuća. Neki pisci, koji vole da daju proročanske izjave, u vezi sa tim otvoreno objavljuju da je ruska nacija umrla i da više nikada neće vaskrsnuti. A oni ostaci što još uvek ispoljavaju neku pasioniranost su oni koje nazivamo ’’novim rusima’’ kod kojih je u pasošima umesto nacionalnosti upisano građanstvo.

Strašan demografski položaj je primorao najbolje i najpodozrivije umove da se zamisle o nacionalnim i rasnim problemima današnjice. Pojavljuju se odgovarajuća istraživanja i monografije. Na prvi pogled izgleda da to nije novi problem. Kod nas u Rusiji oni su stavljeni na akademski i državni nivo još krajem XIX i početkom XX veka, tj. do komunističke revolucije a na Zapadu njegovo izučavanje je još davno dovelo do formiranja organizacija tipa Kju Kluks Klana. Cela istorija Trećeg Rajha je u svojoj suštini bila rasni rat.

Rasna istraživanja nisu ekstremizam i nisu egzotika. U razvijenim zemljama izučavanjem uzajamnih veza genotipova sa naslednim karakteristikama čoveka bave se naučni instititi, kako građanskih tako i vojnih namena.

Istraživanja pokazuju da ljudi različitih rasa nemaju samo drugačiju boju kose, kože i očiju. Oni razmišljaju, govore, pišu, hodaju, vole, pa čak i mirišu drugačije. A od obima, težine i strukture ljudskog mozga zavise bukvalno sve osobine ličnosti Može se reći da između mlade lepotice sa severa i brzog mužjaka sa juga leži rasna propast. Faktički to su dva različita biolška tipa ljudi.

Samo shvatanje lepote menja se u zavisnosti od rase, arhetipa, složenog sistema vrednosti. Lepo i moderno odelo može obući čak i gradsko strašilo, ali svoju sortu ne može ni ulepšati ni sakriti. Više od toga zdrava rasa u oblačenju stremi ka jednostavnom i klasičnom stilu a poremećena, bolesna i izopačena, šarenilu, dekoraciji i maskiranju. U ovoj činjenici skriva se između ostalog paradoksalna situacija Rusa, jer socijalne razlike preovlađuju a rasne su jedva vidljive, siromašni mogu postati bogati, ali crni nikada ne mogu postati Beli.

Najrasprostranjenije shvatanje rasa svodi sve različite vrtste ljudi na četri osnovna tipa: belci, crnci, žuti i crveni, mada je ovo shvatanje uprošćeno.

U savremenoj nauci postoje najrazličitije podele i tipologije rasa.

U skladu sa nekim shvatanjima, rasa i njihovih podtipova ima na desetine. Samo u Evropi postoje takve rase kao što su: nordijska, istočno pribaltička, alpinska, dinarska, mediteranska, uralska itd. Čak i kod najokorelijih rasista Trećeg Rajha nikada nije bilo težnji da se sve prirodne različitosti svedu kao suprotnosti dve ili tri rase kako to pokušavaju da predstave kritičari rasizma. Npr. Hans Ginter je u svojim radovima upozoravao da će „blondinomanija“ ubiti Nemačku. Tako je i bilo. Kada je započeo totatalnu ofanzivu na istok Hitler se tamo sudario sa genetski vrednim narodom, bogatim plavokosim lepoticama ružičastih obraza. Za njih komunistička ideologija je bila samo površna odlika društvenih svatanja a rodna zemlja i istorijske svetinje osnovni smisao života.

Potpuno je jasno da unutar jedne rase postoje razni narodi sa svojom genetskom svešću, vekovnim tradicijama, sistemom vrednosti. Ovde je neophodno objasniti metod podele ljudi na antropološke tipove, u skladu sa rastom, formom lobanje, oblikom nosa itd. Navedeni metod je sinhroničan. On uzima u obzir samo one karakteristike koje su vidljive oku specijaliste i medicinskim priborom. Takav način se rodio u epohi novog vremena u nedrima empirijskih nauka. On je preovladavajući u shvatanju engleske, američke i nemačke rasologije, zasnovane na strukturno funkcionalnoj analizi.

Drugo shvatanje rase ima utočište u vedskoj tradiciji.

Ovde nema mesta površnom šematizmu, nego dubokom shvatanju mnogomernosti bića gde se genetske strukture javljaju kao spremišta bioloških predstava kosmičkih ravni. Sam princip genetske svesti ne svodi se (samo) na svet čoveka, on je antropocentričan. Zato u vedskim istočnicima shvatanje rasa je primenljivo takođe i prema životnim vegetativnim produktima svesti.

Rasa označava narod kvalitativnost uopšte. Rasno punovredni svet to je svet zdravlja i procvata gde vladaju rodni bogovi, principi prirodne hijerarhije i prirodnog odabira. Rod kod slaveno-Rusa, Arijevaca a šire kod svih indoevropljana nije samo porodična zajednica, on je pre svega vaseljenski princip rađanja života i plodnosti. U zemaljskoj dimenziji rod (rudra) simboliše se falusom a u kosmičkoj drvetom, ili osom sveta. Refleksijom tog nebeskog principa na zemaljskim carstvima nastao je simbol država (vadžr, bulav) koje na titularnim portretima drže carevi, kneževi i ketmani.

Rod ta druga dimenzija rase, njegova genetska, kosmogonijska osnova bez koje ne može biti nikakvog rođenja. Rod ne negira rasu nego je predpostavlja. Rasa ne opisuje rod u vidu porodičnog društva ili pojedinačnih individua. Zato mi netrebamo suprotstavljati rasni princip narodnom nego ih objediniti u jednu celinu.

Široko je poznato da se Nemci ponose svojom rasnom pripadnošću tj. porodicom. Isto tako sa istorijske tačke gledišta Nemci a tačnije evropski Germani minimum polovina sastoje se od potomaka severozapadnih slovena: Ljutića, Bodrića, lužičkih Srba, Rugova, Poljaka, Čeha, Retijaca i drugih plemena, koje su Nemci ranije nazivali jednim imenom Vendi. Zato ako bi služba Himlera pisala genetski pasoš za poslednja četiri pokolenja (otprilike jedan vek) ili za deset porodičnih kolena, ona bi otkrila pored Nemaca i nešto Jevreja, lako prepoznatljivih po svojoj spoljašnjosti i mnoštva germanizovanih Slovena, antropološki bliskih čistokrvnim normanima.

Sloveni kao iskonsko (autohtono) stanovništvo Evrope i značajan deo savremenih Evrpoljana predstavljaju sa genetske tačke gledišta zlatni fond Bele rase. To odlično znaju stratezi koji formiraju geopolitičku arhitekturu sveta, demografsku i imigracionu politiku.

Jastrebovi NATO-a koji su uticali na raspad Varšavskog pakta, SSSR, Jugoslavije i Čehoslovačke, koji streme tome da bez obzira na cenu razdele slovenski svet na onaj način kako bi najrazvijeniji deo na zapadu ušao u zonu Evropskog saveza (faktički u sferu germanskih interesa) a istočni odvojen od Rusije obrazovao bi „neutralnu“ ili tzv. „bufernu“ zonu. Rusija naprotiv nije zainteresovana za odvajanje njenih iskonskih zemalja, drevne Rusije, pošto pri takvom scenariju mi gubimo ne samo ogromne teritorije, nego i na desetine miliona slovenskog a posebno ruskog porekla. Zato slaveno-rusko geopolitičko prostranstvo, nova Rusija, predstavlja najbolju, najveću i najrazumniju alternativu zapadno-evropskom savezu a vojnopolitički savez slovenskih država koje imaju moćnu pozadinu u evroaziji dostojnu protivtežu NATO-u.

Raskol evropskog sveta i njegovo usitnjavanje na odvojene države kao što su: Belorusija, Ukrajina, Češka, Slovačka, Srbija, Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, sa jedne strane i pojavanovih panslavenskih ili pseudo slovenskih organizacija, sa druge strane, dovode do neophodnosti da se preosmisli sam fenomen slovenstva. Sloveni kao i Germani nisu rasa, nego super etnos, tj. etnokulturna zajednica naroda. Pri njihovoj indentifikaciji, sučtinski značaj imaju opšti narodni koreni, sličnih antropoloških predznaka, slični jezici, religiozne tradicije, način života. Budući da je Bela rasa šire biološko društvo, sami Sloveni se dele na mnoštvo brojnih antropoloških tipova, plemenskih grupa i naroda, kadkada različitih samo po dijalektu i teritoriji gde žive. Tako i Sloveni, Slovenci i Slovaci budući da su bliski narodi umesto da teže ka super etnosu i rasnom tipu, oni teže dijalektu i teritoriji. Državne i političke granice, sada imaju samo administrativnu ulogu, i nikako ne utiču na ljudske rase.

U dohrišćanskom periodu naši preci su živeli u rodovskim zajednicama, po prirodnim zakonima i narodnim običajima, nezaboravljajući posebne svenacionalne ideje.Stvaranje njihovih zasebnih država i civilizacija odvijalo se u skladu sa istorijskim potrebama i duhom vremena.

Ideologija slovenstva ponikla je kao reakcija na podjarmljivanje Slovena od strane: Germana, rimokatoličke crkve i muslimansko turskim ropstvom a kasnije sovjetskim impreijalizmom. Ni Kijevska Rusija, ni Ruska imperija ni SSSR ni ZND nisu stavile sebi kao zadatak širenje ideologije slovenstva. Zvanični ruski panslavizam nije imao rasno etnički nego hrišćanski crkveno pravoslavni mesijanski karakter.

Sovjetski komunizam sa njegovim internacionalizmom i marksizmom-lenjinizmom, još je dalji od naših narodnih ideala.

Slovenski savez u etničkom smislu bio je državni eksperiment Jugoslavije. Ona je nikla kao rezultat oslobođenja Evrope od nemačko-fašističke agresije. Po mnogim pokazateljima komunistički prozapadni režim Josipa Broza Tita nije mogao da oformi širi i čvršći savez sa bratskim zemljama.

Danas ima 16 slovenskih naroda koji žive u 12 slovenskih država. Isto tako njihovi lideri su daleko od shvatanja zajednice koja jeste zadatak našeg super etnosa. Slovenski pokret, kako na nacionalnom tako i na međunacionalnom planu, razvija se stihijski i po volji onih privrženika iz redova učenih slavista koji veruju u narod, patriotski nastrojenih vojnika i političara.

Slovenstvo kao kulturno-političko društvo i kao ideologija imaju veliku budućnost. Ono nije ni reakcionarno, ni rasističko, ni ekstremističko, i deluje u okvirima međunarodnog prava, i državnih zakona, i nikoga ne ugrožava. Naši protivnici shvataju opasnost od konkurncije i preteće moći takvog saveza, i čine sve moguće kako nebi dozvolili saradnju slovenskih država. Oni pokušavaju da izoluju Belorusiju, da uvuku Ukrajinu u NATO, ometaju stvaranje slovenskih partija i njima sličnih organizacija.

Druga zakonomernost se sastoji u tome što Beli rasisti, posebno u anglo-germanskom svetu ignorišu slovenstvo a današnji političari proslovenske orijentacije, naprotiv plaše se reči rasa kao da je ona tabu. Da li je to razumno? Ne. Principijelno rešenje rasnoetničkih, demografskih i nacionalnih problema je, ne u uzajamnim optužbama etnocentrista, panslavista i rasista, ne u prišivanju ideoloških etiketa jedan drugome, nego u poštovanju hijerarhijskih principa.

Za svakog od nas na prvom mestu treba biti sopstveni narod, koji silom bioloških zakona sam po sebi predstavlja celu vaseljenu. Zatim slede interesi NACIJE tj. etnosa, koji obrazuju državu. Na trećem mestu po hijerarhiji nalaze se vrednosti SUPERETNOSA, narodne zajednice na međunarodnom nivou, koji u našem slučaju predstavlja slovenstvo. I na kraju slavni herojski ideali naše RASE, koji nas objedinjuju sa drugim Belim narodima. Na taj način spajanje interesa naroda, nacije, superetnosa i rase daje nam nove perspektive i snage za preporod.


Autor teksta: Pavel Tulajev
Prevod: Đorđević Igor
Preuzeto iz magazina: Srpski Front br.30


JEDINA PRAVA POLITIKA JE BIO-POLITIKA!

11.04.2014.

Хигија

Због своје псеудо-научне, еволуционе религије, већина модерних људи мисли о себи као о врхунцу еволуције, мисли да су сви људи који су живели у ранијим временима инфериорни; на мањем еволуционом ступњу, мање интелигентни, веће незналице итд. Тешко је избећи ове идеје у нашем добу зато што оне доминирају, јако су пропагиране и тако се ретко доводе у питање. Дакле, хајде да их ми испитамо ….
Прва заједничка грешка коју већина савремених људи прави је претпоставка да су древни људи били јако прљави све време, и због тога су  масовно исчезли; да ли због малих инфекција или можда болести од којих ми не бисмо умирали данас, захваљујући доброј хигијени. Међутим, хигијена није нешто око чега је само савремен човек веома страствен, то је такође реч заснована на имену грчко-римске богиње здравља, чистоће и санитарија; Хигији. Она је била кћерка Асклепија, бога лекарства и Епионе, богиње ублаживања бола. У Скандинавији, Хигија би била Хеимдалр. Асклепије би био Балдр/Браги  (Baldr/Bragi) а Епиона Идун/Нана (Îðunn/Nanna). Дакле, ово нису само грчки и римски богови. Налазили су се широм (биолошке) Европе.
Наравно, људи припадници култура са божанствима за здравље, лекарство, чистоћу, санитарије и умиривање бола, тешко да су били веома прљави, смрдљиви и незналице, или су добијали инфекцију сваки пут када се мало посеку на неки трн у шуми. У Риму и Грчкој су имали купатила, чак и јавна, а у Скандинавији је постојао дан у недељи који је цео посвећен чишћењу, прању и сређивању. Субота се због тога у Скандинавији зове lørdag,  нордијски laugardagr («дан за прање»).
Дакле, Хришћанство је корен свих ових негативних ставова о нашим прецима јер када је Европа упала у духовни мрак Хришћанства она се заиста дегенерисала у једну велику септичку јаму, једну велику канализацију прљавштине и смрада, из које је побегла тек током ренесансе (тј. почетка поновног увођења паганске хигијене). Хришћани често не успевају да схвате да је постојало нешто пре Хришћанства, а савремен свет је заснован на њиховом погледу, тако да они стварно мисле о својим  прецима као о прљавим дегенерицима.
Овако:
caveman220_1011946f evolution-primitive-man
Ипак, ми нисмо ретардирани, тако да би требало да видимо даље од тога и схватимо да је древни европски човек заиста био здрава, чиста и добро негована индивидуа. Интелигентан и образован. Јак и храбар. Европски!
Овако:
british-chief-soldier3
anglo-saxon-man-warriorjpg
Један од разлога зашто су они били такви добри примерци наше врсте није само расна чистоћа, него и зато што, за разлику од модерног човека, нису водили активну борбу против природе. Да, као што се савремен човек бори када, не само да одржава добру хигијену, него у ствари одржава превише добру хигијену – што је заправо лоша хигијена. Ако никада не дозволите вашем телу да мирише природно, када уклоните све природне мирисе са сапуном, дезодорансом или парфемом, завршите са повезом преко очију у потрази за добрим паром за вас. Да, не можемо читати ДНК других тек тако, али наша чула на неки начин могу! Ако вам се допада природан мирис особе супротног пола то је зато што ваше, веома напредно „примитивно“ чуло саопштава да се генетски добро подударате са овом особом. Ако не можете да осетите природан мирис других, само лутате не знајући са ким заиста треба, а посебно са ким не треба да се сједините. Дакле, сви ти модерни мушкарци и жене тумарају, натопљени сапунима, дезодорансима и парфемима, немајући појма када је у питању проналажење доброг партнера за себе. Резултат свега овога? Генетска катастрофа! Здраве особе заврше парећи се са другим (иначе исти здравим) особама, са којима не би требало да се паре  јер су такорећи некомпатибилни, и њихова деца постају…појединци  „инфериорног квалитета“.
Добар пример у том смислу је, наравно много међурасних бракова које данас видимо, између мушкараца и жена са „повезом преко очију“, различитих раса, који су због превише добре (тј. лоше) хигијене наведени да верују у то да је то у реду, али није. Да, без свих тих сапуна и дезодоранса и парфема, ми мислимо да припаднцици других раса миришу непријатно. Зашто? Зато што они нама стварно и миришу непријатно“! Они се не подударају добро са нама.
Мешанци (Јевреји):
téléchargement (1) Abrahams
Ми имамо у себи природне способности које су далеко супериорније од савремене науке. Можемо омирисати генетске особине других; наша чула могу препознати некомпатибилне као и веома подударне; и – даме и господо – ово је веома, веома важна способност за обезбеђивање  просперитетног наставака наше врсте. Природи можемо да верујемо али не можемо научницима или њиховим политички зараженим резултатима.
Модерно друштво је због свега овога, не само нездраво и лоше по нас, већ нас води у катастрофалну будућност. Све више и више појединаца ће налазити парове са којима се уопште генетски не слажу и све више и више анти-људских мешанаца, ментално болесних или ретардираних ће се рађати. Завршићемо као Јевреји; потпуно помешани, ментално болесни, пуни самопрезира, перверзни, окрутни, прождрљиви, хипер-сексуални и потпуно под-људски.
Природа је хармонична и производи екстремну лепоту – али само ако јој дозвољавамо да ради и обавља свој посао! Хигија је богиња хигијене, али оне добре и природне. Аве Хигија!
(Вилијам-Адолф Бугеро (1825-1905) – Рођење Венере (1879))

by 
Варг Викернес

William-Adolphe_Bouguereau_(1825-1905)_-_The_Birth_of_Venus_(1879)
Превео са енглеског Александар Маслар

Људске и Животињске Жртве

Као Паган, константно слушам од непријатеља Паганизма како су Пагани практиковали жртвовање људи својим боговима. Постоје докази да су то радили, али они који нам презентују те доказе у својим књигама, или причају о њима у ТВ документарцима и сл., нису само најчешће јудео-хришћани, већ и наравно савремена људска бића. Они сматрају жртвовање људи као грозан, ужасан и потпуно примитиван религијски обичај из давне прошлости, којег се “наравно” стиде, најчешће у име народа и раса којима чак сами и не припадају.
Наравно, другачијег сам мишљења…
Forseti_zu_Gericht_sitzend 
Видите, богови и богиње Европе су били присутни на Земљи, као стварна физичка бића: најбољи мушкарци и жене, дечаци и девојчице, који су их представљали, постајали би они и на тај начин их и физички отеловљавали на Земљи. Када би појединац из друштва починио злочин, одржавало би му се суђење пред боговима, овде на Земљи. У већини случајева, било би му затражено да плати казну – како би се поправила штета коју је изазвао. Понекад би био прогнан, обично на период од једне године и једног дана – како би му се дала шанса да се поправи, као и да би се друштво заштитило од таме коју је до тада имао. Озбиљнији злочини (у  њиховим очима), као што су убиство (тј. нечасно убиство), крађа коња, кукавичлук, хомосексуалност, прељуба, као и понављање мањих злочина, резултирали су смртном казном. Идеја је била следећа: “Једна трула јабука може да поквари цело буре, тако да када је нађемо треба и да је се отарасимо, пре него што буде прекасно.”
Богови су били судије, овде на Земљи, осуђивали су криминалце. Њихови свештеници и свештенице су били одговорни за спровођење погубљења – у облику онога што нам се данас представља као људска жртва – боговима. Тако да нису само “жртвовали” насумично људе својим божанствима. У ствари, то су била само погубљења криминалаца, осуђених (од стране самих богова!) да су недорасли животу.
Тако да је оно што су радили скоро потпуно исто ономе што многа друштва данас раде, укључујући и до сржи јудео-хришћанске САД: погубљење криминалаца…
Пагански правосудни систем био је прожет религијом. Није постојала разлика између световне и духовне/религиозне моћи, није се одвајала “држава” и “црква”. Краљеви и судије су у исто време били и богови. тако да се погубљење криминалаца спроводило као људско жртвовање боговима.
***
Као Паган, константно слушам од непријатеља Паганизма како су Пагани практиковали жртвовање животиња својим боговима. Клали су животиње на својим олтарима, затим их јели и давали делове жртвованих животиња самим боговима – или њиховим храмовима.
Данас радимо исто то, само на индустријском нивоу, без давања ичега икоме, са изузетком оних који могу да плате за производ… Само што прво напумпамо воду у животиње, тако да постану теже (плаћате по килограму, зар не!?) и напрскамо их свим могућим, мање или више отровним хемикалијама, из свих могућих сулудих разлога.
Наши преци су имали много већу блискост са природом и животињама које су јели. Имали су идеју да би требало мало да размисле пре него што убију животињу и да понуде делове животиња боговима којима припадају, као захвалност за то што је животиња дала свој живот како би је појели. Божанство је наравно било мушкарац или жена, дечак или девојчица, који су представљали божанства на Земљи. Природно и они су морали да једу, а нису добијали храну радећи као богови или богиње у храмовима, као и њихови свештеници или свештенице. Баш као и будистички свештеници данас, зависили су од хране коју им народ поклања, како би преживели. Због тога су људи жртвовали животиње својим боговима… тако да су сви могли да једу добро, напредују и живе.
***
Нема разлога да компликујемо оно што су наши преци радили и тиме правимо да “жртвовање”, “обреди” и “свечаности” звуче лоше. Нема разлога да мислимо да је дељење лоше: узмите нешто за себе и нешто дајте божанствима – оним најдивнијим и најлепшим појединцима међу нама, који раде за нас, за наше интересе, као наши краљеви и краљице, богови и богиње, као судије, који су изабрани за тај задатак због тога што му највише одговарају. Жртвујте њима оно што можете да приуштите, не оно што вам држава каже, у облику процената ваших прихода…

by 
Варг Викернес
Frigg_als_Ostara
Превео са енглеског Александар Маслар

08.04.2014.

СЛОМ СЛОВЕНСКЕ ВЕРЕ И ПРИХВАТАЊЕ ХРИШЋАНСТВА

СЛОМ СЛОВЕНСКЕ ВЕРЕ И ПРИХВАТАЊЕ ХРИШЋАНСТВА

Приликом покрштавања Словена хришћански мисионари служили су се различитим методама како би натерали народ да прихвати нову религију. Методе су се често мењале, оне успешне ширене су даље и усвајали су их остали мисионари којима до тад нису биле познате или су ширили хришћанство на непопуларан начин.
Први мисионари, долазећи код полапских Словена, следили су јеванђеље по Луки и истицали добровољно сиромаштво. Били су поцепани и прашњави, просили су по улицама словенских градова изазивајућу чуђење и сажаљење локалног становништва. Гордим и поносним Словенима просјаци као изасланици богова нису могли представљати узор, нити је неко хтео да следи религију просјака и слуга. Видевши да таква метода нема много успеха мисионари се одлучују за потпуно другачији приступ.
Одржавани су многи мисионарски зборови на којима је расправљано о учинку и начину даљег ширења хришћанства. На узнимском збору размотрено је становиште које су бранили староверци - да је хришћански бог најгори и најслабији бог, а слуге које проповедају његову веру да су неотесане, да просе и живе у беди.
Поучене таквим искуством следеће хришћанске мисије заборављају приче о сиромаштву и одлучују се за другачију тактику. Добро опремљени храном и богатом одећом, мисионари хвале раскошан живот и благостање, а староверце дарују скупим поклонима. На тај начин штите мисију од сажаљења, подсмеха и омаловажавања, у очима народа мисонари изгледају достојанственије, самим тим бог кога представљају изгледа моћнији и ближи старим словенским боговима.
Традиционално мишљење словенског друштва одликовало се слободним колективним стваралаштвом у области вере, поштовањем природних појава и јасним односима између тих појава, богова и људи. Сваку религију, нову или стару Словени су сматрали за истиниту. То не значи да су прихватали богове странаца, једноставно, остављали су избор другима да верују у шта хоће, супротстављајући своје богове туђим и верујући да су словенски богови моћнији од свих осталих. Словени нису оспоравали бога хришћанима јер су сматрали да бог који је исповедан у многим државама није могао бити непостојећи.
Нова метода хришћанских мисионара која је врло брзо уродила плодом постаје подстрек за нове планове. Методе деловања брзо су се шириле по Европи због добре међусобне комуникације мисионара тада још увек јединствене хришћанске цркве.
Следећа фаза деловања била је стварање презира према старој вери. Наметан је осећај инфериорности староверних у односу на нововерце. Поготово се та разлика истицала између староверних кнежева и оних који су прихватили хришћанску религију. У то време кружила је прича о хришћанском владару који је за трпезу звао робове нововерце, наређујући да се на двору износе лошија јела за велможе који се нису одрекли старе вере. Слична је прича где владар храни хришћане за столом док поданици староверци добијају храну на поду. Видевши успешност ове тактике, мисионари је брзо шире по свим словенским земљама широм Европе, па имамо сличне примере понашања кнежева из панонске области, данашње Пољске, Моравске итд.
Временом се губи знак једнакости између хришћанских и староверних владара, где ови други постају све чешће понижавани и извргивани руглу. Међутим, и поред тога многи не пристају да прихвате нову веру. Један од њих је и словенски владар Само. Дагоберт, владар франачког уједињеног краљевства, примајући хришћанство наставља ратове са словенским староверним племенима које предводи Само. Словени су пљачакали франачке градове и трговце, а франачкој војсци често су наносили поразе. Да би прекунуо те нападе Дагоберт шаље свог посланика Сихариуса на преговоре са Самом. Само предлаже склапање пријатељства али Сихариус одбија речима: „хришћанима и слугама божјим не приличи да пријатељују са псима“. Само одговара претњом да ће божји пси растргнути божје слуге. Велика битка одиграва се код, данас непознатог, Вогатисбурга и Дагобертове три војске бивају потучене до ногу, а Само упада дубоко у франачку територију.
Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Словенима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених словенских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили. Лукавом политиком хришћанских мисионара стара словенска вера је постала ругло у односу на хришћанску религију, па по инерцији и Словени постају инфериорни у односу на народе који су раније примили хришћанство. Ако је срамота бити Словен, асимилација, поготово она праћена огњем и мачем, не треба да чуди.
Прави крах словенске вере почео је када су словенски кнежеви и владари почели да прихватају хришћанство не желећи да буду ни по чему гори од хришћанских владара. Истим методама којима је њима наметано хришћанство, они га намећу свом народу. По принципу омаловажавања староверних поданика и уздизања нововераца уз разне претње и забране народних обичаја, хришћанство почиње да се шири. Привилегије, наследне титуле и признања од стране других хришћанских држава постају довољан разлог за лако одрицање од старе вере и примање хришћанства код словенског новонасталог племства. Покрштавање је преобраћеним кнежевима отварало тако значајан пут за средњовековну политику - женидбене везе у оквиру хришћанских племићких породица. Много је таквих примера: византијска кнегиња Ана удала се за руског кнеза Владимира тек када је овај на њен наговор прихватио хришћанство; за пољског Мјешка Првог удала се хришћанка Добрава - ћерка бохемијског кнеза Болеслава; Готшалк, кнез староверних Ободрита (Бодрића), примањем хришћанства жени данску кнегињу Сигриду; итд.
Последња етапа мисије - практично усађивање елемената хришћанске религије народу - трајала је вековима. Развијала се неравномерно, у зависности од географског положаја положаја и класне припадности, да би крајем 12. века постигла одлучујуће резултате готово у свим словенским земљама, остваривши у потпуности хришћанска начела међу велможама, витезовима и градским елементима, а исто тако продревши прилично дубоко у редове сеоског становништва. Хроничар Ебо из 12. века наводи да је на једном саветовању мисионара констатовано да су скоро сви народи „упрегнути у хришћански јарам“, а да онима који буду одуговлачили са тим „прети небеска казна“. 13. век може се сматрати периодом када је хришћанство прихваћемо у свим словенским земљама.


skinuto sa sajta Staroslavci

06.04.2014.

ЈА САМ ВОЈНИК, МОЈ БОГ ЈЕ ПЕРУН

ПОВЕТКИН: ЈА САМ ВОЈНИК, МОЈ БОГ ЈЕ ПЕРУН
Интервју Александра Поветкина бившег претендента на титулу шампиона у супертешкој категорији
Када сте почели да излазите на мечеве уз песму „Рус“?
Крајем 2005. године сeдeo сам сa пријатељима, разговарали смо. Свирала је музика, а онда је неко пустио ту песму. Кад сам је чуо, кроз тело су ми прошли жмарци. „Стани, стани, то је песма уз коју ћу излазити!“ Након тога сам се упознао са Николајем Емелињим, аутором и извођачем те песме. Многи се према тој музици односе са иронијом. Многима се то не свиђа. Али, то је моје. Ако не повређује друге људе, свако може да ради што жели.
Када сте почели да се интересујете за родноверје?
Још кад сам се аматерски бавио спортом, 2004. године. Почело је необично. Устао сам ујутру и укључио телевизор, а на програму је био цртани "Детињство Ратибора". То је на мене оставило утисак. После тога сам погледао филм "Првобитна Русија". Почео сам да се интересујем, разговарао са светим оцима, православним. Није ми се нимало свиђала подела на православље и стару веру. Али зашто? И једно и друго је наша историја. Мени је, по савести и по духу, ближе оно што је било пре хришћанства. То што је било у Кијевској Русији. По томе сам ја родноверан.
Шта су за то говорили православни свештеници?
Говорили су да је то од сатане, од нечастивог. Ја се са тим не слажем. У томе сам годинама, причао сам са разним људима, укључујући и оне који се баве ископавањима. Истовремено имам много пријатеља хришћана, које ценим, волим и поштујем.
Ја сам руски Словен. За мене је главно да живим часно и савесно. На добро ћу одговорити добрим, на зло - тим истим.
Наш бог је Христ. Ко је бог родноверних?
Било је многобоштво. На пример, ти си земљорадник, твој бог је Велес.
Ја сам војник, мој бог је Перун. Сварог је прародитељ богова. Понављам, треба поштовати свој народ, свој род, живети часно и савесно. То и јесте моја вера. А данас исповедање у цркви замењује савест? Не може то тако.
Никоме не желим да намећем нешто. То је мој пут и идем њим.
Где су родноверни храмови?
Природа је наш храм. Не оно што су људи направили. Већ оно што је природа направила. За родноверне је најважније живети у складу са природом. Зато је мени посебно тешко да гледам како је сада уништавају.
Ја нисам неки велики верник. Ја се просто придржавам одређеног начина живота, каквог су се придржавали и наши преци. Шта је Словен? То је човек који обрађује своју земљу и спреман је да је заштити, уколико је то неопходно. То је све.
Испричајте нам о својим тетоважама. Ви сте једини коме могу поставити интересантно питање о томе.
То су моје амајлије (показујући на десну подлактицу). Ову сам направио давно. Били смо у кампу у Кисловодску. Видео сам тај знак на кући једног човека. Он ми је испричао та је то древна амајлија, симбол многобожачке Русије. Изгледа као човек који се обраћа Сунцу. Одлучио сам да то урадим на руци. На левом рамену је звезда Русије. А на длану је старим словима исписано "За Русију". И још на грудима носим секиру Перуна. Крст не носим.

За Старославце текст превели са руског:
Тамара Јовановић и Данко Цумбо

05.04.2014.

Ko su Hrvati u Dalmaciji i Hercegovini

vojnici
Završna faza potpunog rimokatoličenja Zapadne Hercegovine, započeta u petnaestom, dogodila se u dvadesetom veku. U toku dva svetska rata, i u verske-građanskom ratu koji se vodio od 1991. do 1995. godine rimokatolici su, predvođeni svojim biskupima i sveštenstvom, narodnim prvacima i institucijama kojima je duh zadahnula rimokatoličke crkva, nasiljem (pokoljem i proganjanjem) izbrisali i poslednje oaze srpskog pravoslavnog naroda, koji je još u sedamnaest i osamnaestom veku činio većinu stanovništva ovih prostora.
I u Zapadnoj Hercegovini, koja se najduže opirala Rimskoj crkvi i koja je od svih dalmatinskih priobalnih regija poslednja pokatoličena, ponovio se onaj svojevrsni fenomen: prvo je, prešavši iz pravoslavlja u rimokatoličanstvo, srpsko pravoslavno stanovništvo promenilo veru, a onda su krajem devetnaestog veka rimokatoličke svećenici, uz pomoć austrougarske države, Srbe rimokatolike preimenovali u Hrvate, kreirajući ujedno od njih najfanatičnije protivnike Srba i pravoslavlja.
Rimokatolička vera, ili kako se to onda zvalo latinska vera, tek u šesnaest veku počinje ozbiljnije da pušta korene u današnjoj Zapadnoj Hercegovini – zapadnim zemljama oblasnog gospodara Stefana Kosače, Herceg od Svetoga Save, što su se prostirale od desne obale Neretve do reke Cetine, na jugu do Jadranskog mora, a na severu severnom oboda Ramske doline, severnih oboda Duvanjskog i na najvećem delu Livanjskog polja. Ovaj istorijski i geografski prostor antropogeograf Jevto Dedijer uvrstio je u Staru Hercegovinu. I u administrativnoj podeli Srpske pravoslavne crkve veći deo Zapadne Hercegovine bio je u sastavu zahumsko-hercegovačke eparhije.
Duvno, kao najisturenija tačka na severozapadu Stare, ali i Zapadne Hercegovine pominje se prvi put u istorijskim izvorima u prvoj polovini osamnaestog veka kao sastavni deo zahumsko-hercegovačke eparhije, ali postoji uverenje da je Duvno odavno bilo u sastavu ove eparhije čija se granica prostirala severnom stranom duvanjskog kraja, što se prenelo i posle reorganizacije Mitropolije hercegovačke i tako ostalo do danas.
Ovaj prostor poklapa se i sa Paganijom, o kojoj u 30. i 36. glavi svedoči najcenjeniji i najviše citirani istorijski izvor O upravljanju državom Konstantina Porfirogenita, koji po reci Neretvi naziva i Neretljanskom oblašću, navodeći da je dugo vremena bila nekrštena i koju su zbog toga zvali Paganijom. U toj oblasti, kako svedoči Porfirogenit, živeli su Srbi kojima je vladao srpski vladar. Neretvljani, čuveni morski gusar, kako tvrdi Porfirogenit, bili su Srbi, a ovamo su došli u vreme cara Iraklija.
Među tri neretvljanske Župe koje je Porfirogenit zapisao pod imenima – Rastoc (Rastok, na istoimenom jezeru kod Vrgorca), Makar (centar u današnjem selu Makar kod Makarska), je i županija Dalen (Duvno) “koja je daleko od mora i oni (tj. njeni stanovnici) žive od obrađivanja zemlje” . Među poznatim istoričara koji su župu Dalen prihvatili kao Duvno bili su Srbi – Ljubomir Kovačević i Ljubomir Jovanović, Hrvati – Tade Smičiklas, Vjekoslav Klajić, zatim Konstantin Jiraček, a zanimljiva su i zapažanja učenog sveštenika Ljube Vlačića.
O srednjovekovnoj veri stanovnika Zapadne Hercegovine, nekadašnje Paganije, svedoče stećci, ostaci raznih grobalja, temelji i spomen o brojnim crkvama i nekoliko manastira. Jedan od najboljih poznavalac srednjovekovnih stećaka u Hercegovini, Hercegovaca po rođenju, rimokatolik po veroispovesti, đak Franjevački gimnazije na Širokom Brijegu, Marko Vego, nudeći brojne dokaze utvrdio je da su te stećke na grobovima podizali vernicima koji su ispovedali pravoslavnu veru, da su to u stvari bili grobovi pravoslavaca. Na ovom prostoru pored drevnih manastira koji su bili podignuti u primorju (Zaostrog, Makarska) i na krajnjem jugozapadnom delu Zapadne Hercegovine, na Duvanjskom polju postojao je manastir Labostin ili Hlabostin; sačuvao se i pečat ovog manastira, ali i još neki materijalni tragovi i narodno sećanje, a koji je, po svoj prilici, bio razoren u prvim vekovima turskog ropstva.

Istoričar Srpske pravoslavne crkve još se nisu dovoljno bavili istorijom hrišćanstva na prostoru nekadašnje Porfirogenitove Neretvljanske oblasti. Ne uzima se dovoljno u obzir ni činjenica da je u Solinu, kod današnjeg Splita, još od apostolskih vremena postojala crkva koju su, kako tvrde neki istraživači, uspostavili apostol Pavle i njegov učenik Tit. Kada je u Rimskom carstvu hrišćanstvo dobilo dozvolu za postojanje i kada je kasnije postalo zvanična državna religija, episkop Solinske crkve imenovani su u Carigradu, a ne u Rimu. Pravoslavna veru, sve do Splitskih crkvenih sabora krajem desetog i početkom jedanaestoga veka, ispovedali su i Hrvati, kojima je rimski papa posle nametao episkope koji su mu se pokoravali. I monaštvo čiji je rodonačelnik Sveti Irinej došlo je na ove prostore sa hrišćanskog istoka. Prvi pravoslavni manastiri u Makarska primorju, kako tvrdi Nikodim Milaš, podignuti su 872. godine u Zaostrogu, Poljicima i Makaru, a manastir u Makaru održao se sve do Petnaestog veka, a njihove razvaline početkom dvadesetog veka narod je nazivalo “manastirinama” . U tim manastirima, o čemu je svedočio fra Ante Lulić, boravili su kaluđeri vasilijanci , iz reda Vasilija Velikog, a tome redu pripadala je i većina monaštva srednjovekovne Crkve bosanske. U tim manastirima su se, kako kaže Nikodim Milaš, primenjivala pravila Antonija Velikog i Vasilija Velikog.
Bogomolje Svetosavske Crkve
Kada je Sveti Sava 1219. godine postao prvi srpski arhiepiskop i uspostavio autokefalnu Srpsku arhiepiskopiju drevni neretvljanski prostori našli su se u okrilju Srpske crkve, gde je, kao četvrta po redu, osnovana Zahumsko Hercegovačka Eparhija, a sedište episkopa bilo je u crkvi Svete Bogorodice na Stonu. Osnivanjem zahumsko episkopije i zahvaljujući duhovnoj delatnosti koju je pokrenuo Sveti Sava uticaj Srpske crkve osetio se i u Neretvljanskom i Makarska primorju. U Makarskoj su tada postojale dve srpske crkve – Svetog Nikole i Svetog Pankracija, a na poluostrvu Pelješcu čije je stanovništvo tada ispovedalo jedino pravoslavnu veru, bile su četiri pravoslavne crkve – Svetog Stefana, Svetog Đorđa, Svetog Nikole i Svete Marije, na ostrvu Korčula uzdizala se tada pravoslavna crkva Svetoga Vida, a na Mljetu manastir Svete Marije.
O tim bogomoljama sačuvali su se pomena u konvencijama srpskih vladara iz loze Nemanjića . Već po osnivanju Humske episkopije Stefan Prvovenčani i Sveti Sava darovali su sabornoj crkvi Svete Bogorodice na Stonu, u kojoj je bilo i sedište episkopa, brojna sela među kojima je bilo i Živogošće kod Makarska, a ova darovnica ponovljena je i u sačuvanoj povelji Uroša kojom se ovo potvrđuje. Stefan Prvovenčani darivao je manastiru Svete Marije na ostrvu Mljetu nekoliko sela, ovu povelju potvrdio je i kralj Milutin. Sačuvala se i povelja kralja Stefana Dečanskog kojom on potvrđuje jednu darovnicu svoje majke manastiru Svete Marije na Mljetu. Mesto u kome je bila crkva Svete Trojice kojoj Jelena, kćerka kneza Lazara Hrebeljanovića i žena vojvode Sandalja Kosače, svojim testamentom namenjuje poklon, za neke istoričar bila je Korčula. Iz ovog vremena je možda i manastir Labostin na Duvanjskom polju.
Srbi sa Makarskog primorja i njegovog zaleđa, iz Zapadne Hercegovine koja se geografski poklapa sa Porfirogenitovom zemljom Neretvljana, poslednji su od svih dalmatinskih oblasti od Bara do Rijeke ostavili pravoslavnu, i prešli u katoličke veru. O tome uostalom svedoče i brojni rimokatolici, istraživači prošlosti makarskog područja od kojih mnogi potiču sa tih predela. Pisac prve poznatije knjige o Makarskoj, Miroslav Alačević tvrdio je da su stanovnici ovih krajeva “najkasnije ostavili pravoslavnu veru, što je u njima, za srednjih vjekova cvala i vladala domaća Bogumilska vera, bogumilstvo i ćirilica i uz nju skopčane književnost” .
On je takođe ukazivao da je u bibliotekama i arhivama manastira u Makarskom primorju bilo dosta starih nepročitanih knjiga i vrednih predmeta koji svedoče o dobu kada je stanovništvo ovih krajeva ispovedalo pravoslavnu veru. Jedan od najpoznatijih rimokatoličkih istraživača makarskog područja druge polovine devetnaestog veka, i jedan od najpoznatijih dalmatinskih intelektualaca toga doba, Mihovil Pavlinović napisao je jednom prilikom: “Priča je u puku da u davne vijeke i Poljičani su bili istočnog obreda kao što je dobar deo dalmatinskih Zagoraca” .Ove tvrdnje ponavljali su još i neki rimokatoličke pisci kao što su fra ante Lulić i don Jakov Boglić koji su za dalmatinske rimokatolike govorili da su to Srbi koji su primili katoličke veru.
Posle splitskog crkvenog sabora iz 1075. godine na kome je odlučeno da se pravoslavlje u Dalmaciji iskoreni, rimokatolički biskupi iz Splita nasrtali su tokom srednjeg veka na Neretvljansku oblast da Neretvljane stave pod skut rimskog Pape. Tokom dvanaestog i trinaestog veka Srbi na čelu sa plemićkom porodicom Kačić, koja je držala tvrdi grad Omiš, snažno su im se suprotstavljali. Ljudi gospodara Omiša, Nikole Kačića (1167 – 1180) kamenovali su ispod debelog brda kod Mostara splitskog nadbiskupa Rajnerija. Posebno se srčani odupirao nasrtajima rimokatoličanstva knez Mladuč Kačić koji je organizovao napad na krstaše koji su se preko njegove teritorije kretali u Svetu zemlju, a sam knez Mladuč je optužen da je ubijao, i čak žive derao krstaše. Rimokatolički svećenici nisu imali pristupa ovim krajevima kada je Neretvljanska oblast ušla u sastav srednjovekovne Bosne.

Verolomne velmože Vlatkovići
Neki istraživači, pozivajući se na jedan dokumenat, pisan na pergamentu, koji se čuvao u arhivu samostana u Makarskoj, tvrde da je rimokatoličke veru u ovom delu Dalmacije i njenog zaleđu uveo na silu srednjevekovni velmoža Žarko Humski, gospodar ovog područja. On je navodno 1468. godine naredio da se iz samostana u Makarska primorju isteraju rimokatoličke monasi iz reda Svetog Avgustina, a na njihovo mesto doveo je franjevce. Arheografskim ispitivanjima ovog dokumenta, koje su u dvadesetom veku uradili hrvatski naučnici, utvrđeno je da je reč o falsifikatu rimokatoličke crkve, urađenom u osamnaestom stoleću.
Ovaj falsifikovani dokumenat čuvao se sredinom dvadesetog veka u arhivu samostana Zaostrog, a hrvatski istoričar Karlo Jurišić smatra da neki njegovi navodi “mogu biti istiniti” . Iznesen je i podatak da je Žarko Humska 1460. godine na silu preuzeo vlastelinstvo Zaostrog, odakle je, sa njihovog poseda, proterao srpsku pravoslavnu vlastelinsku porodicu Jugovića, a onda izložio njihovu imovinu javnoj prodaji, koju je zatim sam kupio. Na novokupljenom posedu našao se i pravoslavni manastir Zaostrog, iz koga je proterali pravoslavne kaluđere, na njihovo mesto doveo je rimokatoličke monahe Svetog Avgustina, avgustijance, a kasnije je umesto njih 1468. doveo bosanske franjevce.
U istorijskim izvorima koji svedoče o poslednjim godinama postojanja srednjovekovne oblasti Hercegovine, koja je bila posed oblasnog gospodara Stefana Vukčića Kosače, često se pominje Žarko Humska. Pripadao je porodici Vlatkovića koja je na istorijskoj sceni imala nekoliko velikaša, i bila je u vazalnim odnosima prema Kosačama sa kojima je bila u stalnim sukobima. A te sukobe podgrevali su svi oni koji su kao i Vlatkovići bili u neprijateljskim odnosima sa Hercego Stefanom, a naročito je to činila Dubrovačka Republika.Vlatkovići su, kako smatra Vinko Foretić, bili samostalni u odnosu na oblasne gospodare Kosače, a godine 1466. stavili su se pod okrilje ugarskog kralja Matijaša.
Izgleda da je u to vreme ova porodica prihvatila i rimokatoličke veru a jedan od Žarko braće, knez Andrija Vlatković pristupio je 1458. godine Franjevački redu gde je dobio ime Avgustin, ostavši među franjevci samo dve godine, a onda se vratio svojoj ženi. Izgleda da je Avgustin, ili Fragustin kako su ga zvali savremenici, bio labilna ličnost; godine 1482. prihvatio je vrhovnu vlast Turaka, a neki smatraju da je tada bio i prešao na islam, a onda se opet vratio rimokatoličanstvu, do kraja života zadržao redovničko svoje ime, i sahranjen je u samostanu Zaostrog.Izgleda da ga je nadživeo brat Žarko koji je umro u dubokoj starosti 1498. godine.
Postoji mogućnost da su velikaši iz pokatoličene plemićke porodice Vlatkovića, podsticani iz vrhova rimokatoličke crkve, u vreme kada je pred turskim osvajačima nestajala samostalna srednjovekovna bosanska država, ali posle nje i Hercegovina herceg Stefana, pravoslavne manastire u Makarska primorju prepustili rimokatolicima.
Franjevci zaposedaju pravoslavne bogomolje
I pored brojnih istorijskih izvora koji svedoče o padu Hercegovine i dolasku Turaka, kada je na samom kraju zaposednuto i Makarsko primorje, teško je kompletirati potpuniju predstavu o verskim prilikama koje su vladale u vreme turske vladavine u trajanju od jednog i po veka. Za ovaj prostor koji je bio od strateškog značaja borili su se Turci, Mlečani i Mađari, a česti ratni sukobi donosili su pustošenje i preseljavanja stanovništva. U tim pustošenje stradala su i naselja i manastiri. Takva preseljavanja zabeležena su 1503. godine, kada se starosedelačko stanovništvo povuklo na sigurnija staništa na susedne ostrva, a najviše na HVAR, a na njihova mesta iz makarskog zaleđu naseljavali se novo stanovništvo, među kojima je bilo dosta bosanskih Pravoslavaca koji su kasnije prevođeni u rimokatoličke veru. Tada je, kako tvrdi Jakša Ravlić, došlo i nekoliko bosanskih franjevaca koji su se naselili u opustelim manastirima Zaostrogu i Makarskoj.Manastir u Makarskoj prvo su zapalili Turci, ali su ga palili i rimokatolici – Mlečani koji su ovu bogomolju spalili 1537. godine pod izgovorom, da se u njoj “Turci ne bi utvrdili” . Mlečane su ponovo potisnula Turci koji su spalili ono što je preostalo u Makarska primorju.

Ne zna se tačan datum gradnje sadašnjeg samostana u Makarskoj. Jakša Ravlić iznosi podatak da je crkva makarskog samostana bila izgrađena 1620. godine.Ima i mišljenja da je to bilo u vreme biskupa Stjepana Blaškovića koji je umro 1776. godine i koji je sahranjen u ovom samostanu, a uzima se da je ove godine izgrađena crkva. Nije jasnija sudbina preostala dva samostana u Makarskom primorju – Zaostroga i Živogošća. Sadašnja crkva samostana u Zaostrogu kod Makarske sazidana je 1747. godine. Crkva zaostroškog samostana sazidana je 1747. godine, a kako da svedoči ćirilički nalepnicu samostan je osvetio biskup Bosne Požega i Beograda, Franjo Baličević. Prvo monaško pribežište u Zaostrogu kako kaže Ljubo Vlačić, podignuto je 872. godine, a podigli su ga monasi istočnog obreda. Ploča sa ćiriličnim natpisom, koja je bila u zidu prvobitne manastirske crkve, postojala je sve do 1747. godine, kada su franjevci u neposrednoj blizini ove crkve od zidova stare gradili novu, pri tome su namerno obrisali prvobitni Ćirilični natpis.
Na izvoru Drvenika, pored manastira Zaostrog bila je kula, na čijim zidovima je bio urezan Ćirilični natpis, koji su fratri takođe izbrisali. O tom surovom obračunu sa ćiriličnim natpisima koji su svedočili o drevnim pravoslavlju na Makarska primorju govori i Alberto Fortis koji je 1774. godine objavio Putopis sa puta po Dalmaciji. On sa rezignacijom ukazuje na to da su franjevci u Zaostrogu “u gradnji svoje nedavno načinjene crkve koristili veliku količinu drevnog kamenja sa koga su pomno ogulili slova. Skupljali su ga po obližnjim mestima, a specijalno po ruševinama uz Neretvu; ko zna koliko gubitaka lijepih zapisa dugujemo njihovoj revnost “.
Ako je verovati Franjevačkom izvoru iz 1720. godine, najstariji pomen o sadašnjoj samostanskoj crkvi u Živogošću je iz 1612. godine, a podignut je na razvaline starije bogomolje. Turci su ga više puta, pljačkali, ali ga nisu palili.
Ostaci srednjovekovnih verskih spomenika – crkava i grobalja u Makarskom primorju, što su uostalom potvrdila i istraživanja Nevenke Božanić-Bezić, po položaju koji zauzimaju u odnosu na strane sveta, ukazuju na to da su ih podizali pravoslavni vernici. Većina crkava podignutih u srednjom veku, što su ih posle prisvojili rimokatolici, koje su ostale na prvobitnim osnovama, okrenute su u pravcu istok-zapad, sa oltarom na istoku, a pročeljem na zapadu, kako se uostalom i grade pravoslavne crkve. Sličan je slučaj i sa nepomeranim stećcima i kamenim pločama na srednjovekovnim groblja.
Takav primer pruža i crkva Svetog Mihovila u selu Igrani kod Makarska za koju se smatra da je zidana krajem jedanaestoga i početkom dvanaestog stoleća.Isti je slučaj i sa crkvom Svetog Ivana u selu Podacima za koju se veruje da je podignuta u jedanaestom ili na početku dvanaestog veka. Sa oltarom okrenutim prema istoku i pročeljem na zapadu je i crkva Svetog Nikole u Brelima koja se prvi put pominje u jednom dokumentu iz Šesnaestog veka. Isti položaj prema istoku i zapadu zauzima i crkva Svetog Petra u Makarskoj za koju se pretpostavlja da potiče iz petnaestog veka, zatim crkva Svetog Stefana u Drašnicama koju je 1466. godine podigao Herceg Stefan. Očigledno je da su pravoslavni sagradili u Tučepima u osamnaestom stoleću sagradili crkvu posvećenu Bogorodici, što potvrđuje položaj istok-zapad u kome je postavljena.
Kao u Bosni, Istočnoj Hercegovini, Lici, Zapadnoj Srbiji, i u Makarskom primorju na grobovima uglednih pokojnika podizani su kameni belezi – stećci. Grobovi nad kojima su se postavljana takvi nadgrobnici, ako su u njima počivali pravoslavni hrišćani, zauzimao su pravac istok-zapad tako da je glava pokojnika bila okretana prema zapadu. U groblju koje se prostire oko rimokatoličke crkve u donjim Brelima kod Makarska sačuvalo se nekoliko stećaka koji od vremena kako su postavljeni nisu bili pomerani, a koji zauzimaju pravac istok-zapad. Nepomerani stećci okrenuti u pravcu istok-zapad nalaze se i kod rimokatoličke crkve u selu Bastu i u Igranima.
Na nekima od tih grobova, i pored upornih nastojanja rimokatoličkih sveštenika da zatre svaki trag ćirilici, ipak se do sredine dvadesetog veka sačuvao poneki Ćirilični natpis. Na jednoj nadgrobnoj ploči u selu Drašnicama kod crkve Svetog Jurja uklesano je ćiriličnim slovima ime Stjepana Vitasovića, a na jednom stećku u Tučepima uklesano je srpskim ćiriličnim pismenim ime Pavla Nimčića. Polovinom devetnaestog veka, kako je tvrdio Petar Kadčić Peko u tučepskom groblju bilo je znatno više takvih natpisa. Sredinom devetnaestog veka pored samostana Zaostrog, kako tvrdi Kačić, postojala je nadgrobne ploča na kojoj je ćirilicom bilo uklesano ime Radovana Radlovića i Luke Vojnovića.

Uz Zapadnohercegovačke samostane Makarske, Zaostrog i Živogošće u Makarskom primorju, iz koga su u vreme turske vladavine franjevci razvili misionarski rad prevodeći u rimokatoličke veru Primorce, pravoslavne Srbe, svrstao se i samostan Svetog Petra na Šćitu u Rami. Ovaj samostan, koji se javlja kao značajno žarište rimokatoličanstva u prvim vekovima turske vladavine, podignut je na na krajnjem severoistočnom delu Zapadne Hercegovine, ukleštivši se duboko u Bosnu u dolini reke Rame, desne pritoke Neretve. Monasi ovog samostana, priznajući vlast makarskih biskupa, svoj misionarski rad su usklađivali sa radom ostalih samostana u Makarskom primorju.
Ustalilo se mišljenje da su u Rami oduvek živeli rimokatolici i muslimani, a da tamo pravoslavnih Srba nikada nije bilo. Ali neki podaci koje iznosi Milenko S. Filipović upućuju na to da je ovde u srednjem veku živelo stanovništvo koje je ispovedalo pravoslavnu veru. Filipović je ove krajeve obilazio i istraživao u vremenu od 1931. do 1935. godine, kada je našao dokaze da su u Rami u srednjem veku, ali i u kasnijim vekovima turske vladavine živeli pravoslavni Srbi iza kojih su ostala kućišta, crkvišta i groblja koje su tada ramski rimokatolici i muslimani nazivali grčkim groblja, grčkim crkvama, a ljude čiji su to tragovi bili – Grcima. Istražujući Ramu, krećući se od sela do sela, on je na 24 mesta našao grčke tragove koje je i opisao.
Reči Grk, grčko naselje, grčko groblje i grčka crkva Filipović je ovako objasnio prihvativši tumačenje ovog pojma koji nudi Rečnik hrvatskog ili srpskog jezika Jugoslovenske akademije iz Zagreba: “Pripadnici zapadne ili katoličke crkve nazivani su u našim zemljama ranije, a ponegde i danas se zovu , latin, zbog upotrebe latinskog jezika u Bogosluženje. Slično tome, razni naši pisci već od 15. veka (1470), upotrebljavali su ime Grk u značenju, čovek koji pripada istočnoj, pravoslavnoj crkvi ‘.
Mogućno je da su se, ne samo u pisanoj književnosti nego i u narodu, za razliku od Latina, pripadnici istočne ili pravoslavne crkve zvali Grcima, jer je to hrišćanstvo i došlo sa te strane, i Bogosluženje bilo na grčki način, a ponegde i ponekad i na grčkom jeziku. Pored toga pravoslavno stanovništvo jugoslovenskih zemalja dugo je bilo potčinjeni grčkoj patrijaršiji “. Predanja o pravoslavnim (Grcima) koji su nekada sve do osamnaestog veka živeli u Rami koje je Filipović zabeležio tridesetih godina dvadesetog veka u rimokatoličkoj i muslimanskoj sredini bila su još dosta živa.

Srednjovekovni istorijski izvori ne pominju ni jednu rimokatoličku bogomolju ni samostan na celom području Rame, mada neki pisci franjevačkih hronika tvrde suprotno. Ne pominje se ni jedan manastir srednjovekovne Crkve bosanske. Smatra se da je samostan Svetog Petra u Rami podignut posle 1500. godine. Moguće je da su se, služeći se uigranim postupcima, fratri dokopali nekog starog crkvišta ili manastirišta na Šćitu u Rami, oko koga je bilo srednjovekovno groblje. Od moćnih ramskih begova Kopčića i Dugalić isposlovali su dozvolu da u prvoj polovini Šesnaestog veka zasnuju samostan, i otpočnu misionarenje i širenje rimokatoličke vere ne samo u Rami nego i na Duvanjskom polju i široj okolini.
Prvi pomen ramskog samostana u istorijskim izvorima je iz 1523. godine, kada su Turci popalili neke samostane u Bosni pa među njima i ovaj u Rami. Ova rimokatolička bogomolja se zatim pominje u u Franjevačkim letopisima uglavnom onda kada bi ga palili ili pljačkali Turci ili razbojnici. Naposletku su i sami fratri zapalili svoj samostan. Dogodilo se to u jesen 1687. godine u vreme mletačko turskog rata, kada su ramski franjevci stupili u kontakt sa Mlečanima, kujući zaveru za podizanje raje na ustanak, pa su turske vlati poveli istragu protiv ramskog gvardijana. Posle jednog upada uskoka koji se desio u jesen 1687. godine, nekoliko meseci posle pogibije Stojana Jankovića na Duvanjskom polju, ramski franjevci sa oko 150 rimokatoličkih porodica, kojima su se pridružile i neke pravoslavne porodice, iselili su se na mletačku teritoriju u okolinu tvrđavice Sinj. Ovu seobu franjevci su kasnije vezali za ime kotarskog Serdar Stojana Jankovića, Srbina pravoslavne vere, kako je on tobože došao u Ramu i izveo narod u Sinjsku krajinu, a ovo predanje je razradio i domislio Jeronim Vladić.
Dva veka posle seobe franjevaca iz Rame i odlaska rimokatoličkih, ali i pravoslavnih porodica sa Duvanjskog, Livanjskog možda i Kupreškog polja, ali i iz Skoplja (Bugojanske doline) ovi prostori su opusteli. Na njima je ostalo malo hrišćanskih porodica. Pominje se podatak da je u ovim krajevima ostao samo jedan franjevac. Sve do početka devetnaestog veka u samoj Rami, ali i šire franjevci nisu imali stalnog mesta boravka, pa su im Turci dozvolili da u selu Proslapu za verske potrebe podignu jednu skromnu kuću. Tek 1855. godine fratri su od begova Dugalić otkupili prostor na Šćitu u gde su bile ruševine njihovog nekadašnjeg samostana, a novo zemljište od istih begova otkupljeno je 1857. godine. Posle austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine počela je gradnja nove samostanske crkve koja je završena 1881. godine.
Franjevci vešto koriste Tursku vlast
U zemljama kojima su zagospodarili Turci franjevci su se brzo snašla. U poslednjim decenijama srednjovekovne bosanske države, dok se živelo pod stalnom turskom pretnjom, kralj i regionalno gospodari Bosne, ostavši bez ijednog saveznika, okretali su se na zapad, očekujući pomoć koju im je papa obećavao, a ta pomoć unapred je uslovljavana novim ustupcima. Još u to vreme franjevci su se izvestili kako da isposluju dozvole za gradnju rimokatoličkih bogomolja i samostana, koje su podizali novcem koji im je nemilice davane iz papinske blagajne. Velika umeća razvili su tada franjevci u obrlaćivanju, ubeđivanje, ucenjivanju i podmićivanju pravoslavnih duša, prevodeći ih u rimokatoličanstvo. Ta svoja umeća uspešno su počeli da primenjuju i pod turskom upravom, lako nalazeći puteve koji su ih vodili do cilja.
I u ovom slučaju iza bosanskih franjevaca uvek je stajala Rimska kurija, koja bi angažovala delegate rimokatoličkih zemalja u Carigradu koji su tamo zastupali svoje vladare. Oni bi uzgred tražili poneku olakšicu i za bosanske franjevce. Među takvima su posebno bili agilni austrijski delegati. Značajne usluge rimokatoličkoj crkvi u Bosni napravili su poslanici Dubrovačke republike na Porti koji su za franjevce tražili dodatne slobode i ustupke, a porta ih je potvrđivala fermanima. Vrlo rano još 1463. godine franjevci su obezbedili ferman turskog sultana Mehmeda koji im je dao potpune slobode da deluju u Bosni. Tako su franjevci, mašući vešto fermanima turskih sultana, opsedali predstavnike turskih vlasti u Bosni, tražeći nove ustupke.
Prilike u kojima su se našli pravoslavni hrišćani u vreme turske vladavine bile su izuzetno povoljne za misionarski rad franjevaca. U pustošenje i ratnim stradanja na udaru turske vojske prvo su se našle pravoslavne crkve i manastiri, a onda i njihovo sveštenstvo. Posle pustošenje jedan deo naroda se raseljavao, a drugi vraćao na stara ognjišta, ali često bez svoga sveštenstva. Sve dok 1557. godine nije obnovljena Pećka patrijaršija, mnogi predeli na prostorima srednjovekovne bosanske države, pa i Zapadne Hercegovine bili bi više godina bez pravoslavnog sveštenstva.
hercegovina1
U takvim uslovima nije bilo teško franjevcima da ubede pojedine srpske porodice na preveravanje, pogotovo što je u to vreme i rimokatoličke crkva poštovala stari julijanski kalendar, što su i franjevci kao i pravoslavni popovi bili iz istog naroda, govorili istim jezikom, što su franjevci u to vreme najčešće pisali srpskom ćirilicom. U takvim uslovima otvarali su im se pravoslavni domovi, gde su nalazili pravoslavne i uvodili ih u rimokatoličke veru. Ponekada su im išli na ruku i sami predstavnici turske vlasti od kojih su mnogi, kao franjevci bili konvertiti, poislamljeni Srbi, otpadnici od pravoslavne vere, pa ih je zbližavalo to otpadništvo.
Još iz vremena srednjovekovne države bosanske imali su franjevci razrađen metodologiju pristupa lokalnim moćnici, o čemu govori i Nikodim Milaš, navodeći kao primer svedočenja fratra Zlatovića koji kaže da su “frankovci znali tako se ponašati da su kod glavatih Turaka nalazili prijateljstva i zaštite, što im je čudo koristovalo u vršenju pastirskih dužnosti. Nalazi se po arhivama samostana dosta prijateljskih dopisa bosančicom i turskih listina ovih vremena koji im služi za putne listove i prosto hodanje po susednih mesta po kojih čestokrat mogahu mirno obavljati poslove “. Takvim postupcima su se franjevci služili kada je trebalo od turskih vlasti obezbediti dozvolu da na ruševinama neke pravoslavne bogomolje zasnuje crkvu ili samostan. U jednoj od takvih prilika, kako kaže, Jeronim Vladića, franjevci “ne ostadoše skrstenih ruku, časa ne počasiše, nego odmah jedni padoše na vruće molitve, jedni poletiše po dvorovima. Vlast vezira, emira i uglednih bega koje je trebalo zlatom potkupiti”.
Lov na pravoslavne duše
Očigledno je da su se franjevci zahvaljujući podršci Rimske kurije u šesnaest veku bolje snašli od pravoslavnih, od predstavnika turskih vlasti u Makarskoj dobili su dozvole da preuzmu ruševine starih manastira Makar, Zaostroga i Živogošća i brojnih crkava. Neki Franjevački istoričar pominju da je u to vreme aktivno delovale i Makarska biskupija. Ali sve do sredine sedamnaestog veka, dok su Makarska primorje gospodarili Turci Makarskim rimokatolicima mogli su da upravljaju samo naslovni biskupi čija su sedišta bila van ovog područja.
Docnije se kao Makarska, duvanjski i Smederevski biskup pominje jedan seoski fratar, Nikola Ugrinović, koji je takođe nosio naslovne titule tri biskupije: smederevske, duvanjske i Makarske, a živeo u selu u Poljicima, daleko od svojih biskupije, gde je i umro 1577. godine. Čini se da je odrešene ruke za svoj rad na prostoru Makarska, sve do Mostara i u jugozapadnoj Bosni imao biskup Bartul Kačić Žarković, koji je na biskupsku stolicu seo 1615. godine. Njegovo sedište bilo je u samostanu Zaostrogu.
Umro je 1645. godine, a nasledio ga 1646. godine Petar Kačić, a te godine Makarska sa okolinom ušla je u sastav Mletačke republike, kada su za rimokatoličke crkvu nastupila povoljnija vremena. Kačić je umro 1685. godine, a na njegovo mesto došao je Nikola Bjanković koji je uložio veliki trud u katoličenje pravoslavnih, a tvrdi se da je u tome imao velikog uspeha. Umro je u dubokoj starosti, a nasledio ga je Stjepan Blašković. Posle njega na biskupskoj stolici sedeo je Fabijan Blašković. Umro je 1819. godine, a posle njegove smrti Makarska biskupije pripojena je Splitskoj biskupije.
Sporeći se kod viših crkvenih vlasti sa Makarska biskupa, na scenu je stupila Mostarska biskupije, čiji je osnivač 1625. godine bio fra Dominik Andrijašević.
Na primeru Mostarske biskupije najbolje se može pratiti način kako je Rimska kurija u prošlosti na Balkanskom poluostrvu osnivala nove biskupije i kako se i od čega počinjali. Mostarska biskupija, o čemu svedoči jedan izveštaj Kongregacije za propagandu vere iz 1623. godine, na prostoru na kome je delovale u vreme osnivanja nije imala ni crkava ni vernika ni sveštenstvo. Jedina hrišćanska bogomolja na prostoru biskupije bila je kapelica Svetog Stevana u Čitluku, koju su 1540. godine razrušili Turci. Uz zalaganje makarskog biskupa franjevci su je obnovili 1614. godine. Nije isljučeno da je ta crkvica prethodno bila pravoslavna. Pored crkvice bile su samo tri rimokatoličke kuće.
U samom Mostaru u vreme osnivanja biskupije bilo je samo deset rimokatoličkih trgovačkih porodica. Ta nova biskupije početkom sedamnaestoga veka umešala se u jagmu i za Duvanjsko polje što je izazvalo strašno protivljenje Makarske i Trebinjske biskupije. Za nepuna tri veka svoga delovanja, zahvaljujući ognju, maču i najcrnjem prozelitizmu, na području ove biskupije osim rimokatolika više nema vernika drugih vera.
I pored povoljnih uslova za delovanje na teritorijama koje su bile u granicama turske države, tokom šesnaestog i početkom sedamnaestoga veka franjevci u početku nisu postigli neke značajnije uspehe u prevođenju pravoslavnih u rimokatoličku veru. U izveštaju makarskog biskupa Bartolomeja Bartula Kačića iz 1626. godine potvrđuje se da su u svim parohijama – župama njegove biskupije, u čiji sastav su uvršteni Duvno i Rama, u većini bili pravoslavni. Slično stanje, prema izveštaju istog biskupa, bilo je i deset godina kasnije. Duvanjska i ramska župa (parohija) bile su u sastavu samostana Svetoga Petra u Rami. Biskup izveštava da je prilikom ove posete u duvanjskom selu Lipi sa pravoslavne na rimokatoličke veru preveo 31 lice, a u Brišniku, selu u kome je rođen hajdučki harambaša Mijat Tomić, deset lica.
U prevođenju pravoslavnih u rimokatoličku veru posebno se istakao Makarski biskup Nikola Bjanković koji je prethodno dvanaest godina misionario po Hercegovini i za to vreme u rimokatoličke veru je “preveo mnoge šizmatike (pravoslavne, prim. JB) i krstio mnoge turske porodice”. Njegov učinak hvali i hroničar ramskog samostana Jeronim Vladića koji govori kako je Bjanković na razmeđu sedamnaestoga i osamnaestog veka preveo mnoge pravoslavne u rimokatoličke veru.
Najveće uspehe u katoličenju srpskog življe postigli su franjevci na dalmatinskoj teritoriji koja se nalazila u sastavu Mletačke Republike, a veliku pomoć pružila im je mletačka vlast. Posle poraza Turaka pod Become 1683. godine bosanski franjevci, podsticani od Svete stolice, brzo su zaboravili na privilegije koje su im Turci dali, počeli su šurovati sa Mlečanima i Austrijancima prikupljajući važne obaveštajne podatke, a pripremali su teren za upade uskoka na tursku teritoriju, što je kod Turaka izazivalo podozrenje, a onda i odmazde, u kojima nisu šteđeni ni franjevci ni njihove bogomolje. Zbog toga su franjevci počeli organizovano da preseljavaju na mletačku teritoriji veliki broj rimokatoličkih, ali i pravoslavnih porodica.
Prva takva seoba dogodila se 1650. godine kada su se na mletačku teritoriji doselile 54 bosanske porodice. Nova seoba zbilo se 1684. godine pod vođstvom franjevci Šimuna Brajinovića, a zatim su usledila već pominjana seoba koja se desila 1687. godine, nekoliko meseci posle smrti Stojana Jankovića. Franjevcima samostana u Zaostrogu pripisuje se zasluga što su na teritoriji koju je u sedamnaesteom i osamnaestom veku kontrolisala Mletačka republika iz zaleđa koje je bilo u sastavu Turske Carevine preveli oko 4.000 hrišćanskih porodica. Sam fra Andrija Bebić preveo je oko 500, a Franjo Radatović oko 320 porodica Mletačka vlast u Dalmaciji, čiji su nosioci bili vatreni rimokatolici, težeći da sve stanovništvo prevede u rimokatoličke veru često je primenjivala silu kako bi pravoslavne naterala na preveravanje, oduzimajući im i neke njihove crkve i dajući ih franjevcima.
Krajem sedamnaestoga veka franjevcima se pri ruci našao mletački providur Dalmacije Petar Valijer koji je i sam bio fanatični rimokatolik, on je, izlazeći u susret dalmatinskim biskupima, primenjivao državne mere, prisilno pokrštavajući pravoslavne Srbe. Pomoć mletačke države posebno je iskoristio splitski biskup Stefan Kosmi koji je tvrdio da je u to vreme na rimokatoličku veru preveo nekoliko hiljada pravoslavnih Srba, a sami fratri su se u svojim spisima tada hvalili da je bilo oko 25.000 preverenika. Posebno je uspešno rimokatoličenje bilo oko Vrlike, Sinju i Dicima. Splitska biskup Stefan Kosmi hvali se u jednom izveštaju Svetoj stolici, pisanom 1685. godine kako svake sedmice iz pravoslavne u rimokatoličke veru prevede po nekoliko ljudi. U jednom drugom izveštaju Komisiji za propagandu vere ovaj biskup se žali na teško siromaštvo u kome žive u katoličku veru tek prevedeni vernici.
Za to vreme predeli u Makarskom zaleđu iz kojih se iselio narod predvođen bosanskim fratrima ostali su pusti. Ostalo je toliko malo naroda da je, kako svedoče sami franjevci, u “svem Duvnu, Lievnu i Kupresu do Rakitna bilo samo dva župnika, a moguće je (…) u oko Rame predelu bio još jedan sveštenik”. I pre seobe ramskih franjevaca ovi predeli bili su retko naseljeni. Prilikom obilaska Duvanjskog polja 1671. godine Makarski biskup fra Marijan Lišnjić, koji je, što je i razumljivo, samo vodio računa o rimokatoličke dušama, na Duvanjskom polju je našao svega 300 vernika, ali oni nisu imali ni jednu bogomolju.
Iskorenjivanje pravoslavlja na Pelješcu
Početkom dvadesetog veka među žiteljima Pelješca (Rata) još je bilo živo sećanje na vremena kada su žitelji ovog vremena ispovedali staru ili pravoslavnu veru, a održala se predanja o crkvama koje su prethodno bile pravoslavne ili grčke, kada su pripadale “rišćanima” ili “vlasima “. Smatra se da je dobar deo stanovništva ovog poluostrva bio poreklom iz Bosne, Hercegovine, okoline Novog Pazara. Pominje se da je kod mesta Kune na Pelješcu bio pravoslavni manastir u kome su živeli kaluđeri čiji zidovi su postojali početkom dvadesetog veka. Prilikom izgradnje puta krajem devetnaestog veka pronađena je kamena ploča na kojoj je bio Ćirilični natpis za koji se verovalo da je pripadao manastiru, ploča na žalost nije sačuvana. Rimokatolička crkva Svetog Petra i Pavla u Trpnju nekada je bila pravoslavna. Pravoslavna crkva na Pelješcu postojale su u Pijavčini, Žuljanima, Crnoj Gori i Janjini. Sačuvalo se sećanje da je pravoslavni narod ovog poluostrva prisilno pokatoličen, da je Dubrovačka republika to učinila koristeći oružanu silu, da su snažan otpor pružili žitelji sela Osbjave i Potomnje, ali da je vlast primenila silu i oružje kada je bilo i mrtvih glava.
Početkom dvadesetog veka stanovnici sela Gornja Vrućica na Pelješcu slavili su pravoslavni Božić. Sačuvao se običaj loženje Badnjaka uoči Božića i mirboženje onako kako to čine pravoslavni Srbi. Početkom dvadesetog veka narod Pelješca je pevao “o Marku, Milošu, Momčilu, Relji, Vukašinu, Strahinjiću Banu, Crnojević Ivu, Dojčinu vojvodi, Vuku Brankoviću, Herceg Šćepan, Jankoviću, Smiljanić, o Kosovu, Šar planini, Prilipu”. Mnoge porodice sa Pelješca nosile su i dalje svoja srpska prezimena kao što su Vuletić, Radulović, Šainović, Lazić, Lazarević, Milanović, Milovanović, Radović, Radoš, Stanišić, Jugović, Miličić, Milići, Miletić, Vukica, Bogojevići, Radulići, Mirković, Tomašević.
Arhive samostana u Makarskom primorju poseduju brojne dokumente u kojima se svedoči o prevođenju pravoslavnih u rimokatoličke veru. Takav jedan dokumenat, navodno iz 1451. godine pominje Petar Kadčić Peko u kome se tvrdi da je neki franjevac Franjo Momović preveo u rimokatoličanstvo 736 pravoslavne porodica. Tvrdi se da je franjevac Bariša Arbić preveo na katoličke veru oko 30 Turaka, a franjevci Lovri Ljubušaninu zabeleženo je u biografiju da je preveo na katoličke veru jednu udovica i njenu ćerku.
Svedočanstvo o masovnom prevođenju u osamnaestom veku Neretvljana u rimokatoličke veru ostavio je fratar Luka Vladimirović, koji se hvalio da je potomak srpske kraljevske loze, u svom delu (Chronicon archiviale conventus Sanctae Mariae Zaostrogiensis, Venetiis, 1770) koje je potpisao pseudonime Lucius Narentinus. On sa posebnim uvažavanjem navodi imena rimokatoličkih sveštenika na prostoru neretvljanske oblasti koji su se istakli u prevođenju pravoslavnih u rimokatoličke veru. Sa posebnim ponosom ističe kako su rimokatoličke veru primile ugledne srpske porodice: Miletić, Vidović, Vuletić, Martinović, Knežević, Milošević, Savić, Popović, Orašnjak, Tadić, Rajčević, Bilešanin (Bjeliš). I sam Vladimirović u svom delu pohvalio se kako je preveo na rimokatoličke veru porodice Brkić, Zubičević, Laurić, Sekulić, Pavkovića, Sandić, Milovac, Mostarac … Kao svoju životnu zaslugu on ističe i to što je preveo na rimokatoličke veru 12 pravoslavnih devojaka.
I Makarski Ljetopis koga je pisalo nekoliko fratara od 1773. do 1794. godine svedoči o mržnji rimokatoličkih sveštenika i njihovih vernika prema pravoslavnim Srbima ili rkaćima kako su oni pogrdnim nazivani o odnosu rimokatoličke crkve i njenih vernika prema pravoslavnim koji su živeli u Makarskom primorju u drugoj polovini osamnaestog veka. Franjevački letopisac sa simpatijama piše o poznatom hajduku iz imotske krajine Jovanu Bušiću-rosi harambaši, rimokatoliku koji je još slavio svoju krsnu slavu Svetog Jovana Krstitelja, ali po novom gregorijanskom kalendaru, kada je 1775. godine, na dan njegove krsne slave Svetoga Ivana Krstitelja u Imotskom polju ubio tri pravoslavna Srbina – rkaća jer su orali, a nisu poštovali rimokatolički praznik. Taj isti Rosa presreo je duvanjske trgovce, a među njima i jednog Rkaća – pravoslavnog Srbina jer nije umeo da očita Očenaš Rimske crkve. Sa nasladom Franjevački letopisci beleže kako su mletačke vlasti u Makarskoj 1778. godine zaplenile robu jednog mostarskog trgovca – rkaća.
Proces prisilnog prevođenja pravoslavnih u rimokatoličku veru nastavio se i u devetnaestom veku. Tokom 1817. godine rimokatolici su spalili arhivu srpske crkvene opštine u Metkoviću, u kojoj su postojali podaci o stradanju pravoslavnih od rimokatoličke crkve i mletačkih vlasti, ali i austrijskih vlasti samo zbog toga što su ispovedali svoju staru veru. Pozivajući se na dokumenta koja su ostavili pravoslavni sveštenici u Metković, Vlačić navodi da su im 1837. godine vlasti po nalogu rimokatoličkih crkvenih dostojanstvenika bili zabranili da obavljaju verske obrede. Iste godine, na pravoslavni Božić, rimokatolici su navalili na pravoslavnu crkvu u Opuzenu sa koje su skinuli zvono.
Pravoslavnima je tokom i sredinom devetnaestog veka bilo zabranjivano da slave svoje praznike po starom julijanskom kalendaru. Serdar Ivan Kačić koji je po novom gregorijanskom kalendaru slavio svoju krsne slavu Svetoga Ivana, nekadašnjeg pravoslavnog Svetog Jovana, zatvarao je u tamnice one hrišćane koji su svoje zemljoradničke poslove obavljali držeći se starog kalendara. Pravoslavni su prisiljavani da pucnjima prangija svečano dočekuju rimokatoličke biskupe koji bi posećivali mesta u kojima su živeli. Sačuvali su se dokumenti koji potvrđuju kako su teško živeli pravoslavni sveštenici u Opuzenu na čije su kuće noću nasrtali rimokatolici, stalno ih uznemiravajući. Svoj dolazak u novu parohiju morali su prijavljivati rimokatoličkom biskupu. Na sve molbe pravoslavnih koji su tražili pomoć i zaštitu, vlasti nisu odgovarale.
Krsne slava veza sa Srpskim korena
Rodovi iz Zapadne Hercegovine, čak i oni koji su davali ili daju franjevci, uz još neke običaje iz stare pravoslavne vere najupornije čuvaju krsne slavu kao direktnu vezu sa svojim srpskim pravoslavnim korenom. Sa kolena na koleno, pošto su promenili veru, očevi i dedovi, čuvajući često i staru pravoslavnu ikonu svoga sveca zaštitnika, zaklinjali su sinove i unuka da nastave da slave krsne slavu, da na dan slave pale sveća i lome slavski Kolač.
Pošto su uvideli da nisu u stanju da iskorene te običaje rimokatolička crkva pokušala je da ih bar donekle izmeni ili usmeri u tom pravcu da vremenom nestanu. Pojedini pravoslavni sveci koji se slave preimenovana su u rimokatoličke – Sveti Jovan u Svetog Ivana, Miholjdan u Svetog Mijovila, Sveti Stefan u Svetog Stjepana. Vremenom su neki od tih svetaca umesto po starom julijanskom počeli da se slave po novom gregorijanskom kalendaru. Sa ovim običajima suočila se svojevremeno krajem petnaestog veka i Dubrovačka republika kada je pod svoje skute stavila poluostrvo Pelješac, pa je pokušala da donese i nekakve propise kojima bi se umanjio značaj srpske krsne slave koju su slavili tek pokatoličeni Srbi. Krsnu slavu slave i rimokatoličke rodovi iz Konavla i Boke Kotorske.
Krsnu slavu Svetog Jovana Krstitelja slavila je, ali i danas slavi rod Kačića iz Makarskog primorja, o čemu je ostavio svedočenja franjevac Andrija Kačić-Miošić (1704 – 1760), poznati pesnik iz Makarskog primorja i monah zaostroškog samostana u znamenitoj knjizi Razgovor ugodno naroda slovinskoga , objavljenoj u Mlecima 1756. godine. Na jednom mestu opisujući i opevavajući svoje pretke Vitezovi Kačiće on kaže: “Sve kuće ovog plemena drže Svetog Ivana za svog branitelja, ma različito: jer ovi u gornjem primorju slave ga na hrišćanski (pravoslavni, prim. JB), sjutra dan po latinskim ( rimokatoličke, prim. JB) Vodokršću, u koji dan dolazi hrišćanski (pravoslavni, prim. JB) Ivanjdan; a oni u donjem primorju slave ga na latinski, po našem Božića. Imaju u Podaci svoju vlastitu crkvu Sv. Ivana, i u njoj četiri grebe, od kojih su gospodari Miošići i Aleksić, koji na drugom misto ne imadu svojih grebe od starine izvan u rečenoj crkvi “.
Ove navode upečatljiv je objasnio najbolji Kačićev tumač u biografiju Dan. A. Živaljević: “Kada uzmemo u obzir da su Kačići iz Bosne, da samo Srbi pravoslavne vere slave slavu i da i danas ima u Dalmaciji i Boki Kotarskoj čitavih bratstava, koja primivši rimokatoličke veru, zadržaše svoju staru slavu i slave pravoslavne svece, a nekima čak i pravoslavni sveštenik seče Kolač, to nećemo pogrešiti ako iz gornjih Kačićevih reči izvedem: da su Kačići starina bili pravoslavne vere i da se u Kačićevoj kući slavio zimski Sveti Jovan, koga slavi znatan deo srpskog naroda “. Sa ovakvim mišljenjem Dan. A. Živaljevića nije se složio Stjepan Banović iznoseći stav da Kačići u prošlosti nisu bili pravoslavci nego nekakvi bosanski patareni, koji su takođe slavili slavu.
Početkom dvadesetog veka u Makarskom primorju nije bilo ni jednog pravoslavnog Srbina, ni jednog pravoslavnog vernika, a kako svedoči Stjepan Banović, svi Primorci Makarska krajine “slave krsne ime i danas, upravo onako kako se ono slavili u Bosni ili Zapadnoj Srbiji. Slavi ga i sva zagorska i vrgorska krajina, a slave ga i oko mutne Neretve – dakle po svem teritoriji nekadanje Paganije – Krajine, gdjeno se toli istrajni držaše patarenstvo za nekoliko vekova “.
Baveći se pitanjem krsne slave, Banović je početkom dvadesetog veka obavio istraživanja u više sela Makarska krajine gde je popisao rimokatoličke rodova i njihove krsne slave. Obišao je Zaostrog, Drvenik, Podaci, Brist, Gradac, Baćinu, Živogošće, igrane, Drašnicu, Podgoru, Vrgorac, Banju, Koteze, Kokorić, Sridrušu, Kljenak, Rvaču, Višnjić, Dragljane, Zavojane i Kozić. Među prezimena koje je Banović popisao ima i onih koje ukazuju na čisto srpsko poreklo među kojima su: Jelčići, Kosovići, Vitasovići, Delić, Burić, Borićemo, Bogunovići, Bošković, Kalabe, Đikovići, Krstić, Stojković, Pavlović, Rosandići, Vulinovići, Jugović , Radojkovići, Vranješi, Miličević, Radonići, Miličić, Galić, Stanković, Rakić, Jolići, Marković, Vuković, Jović, Vujčići, Vulete, Čović, Nikolić, Mišić.
Rodovi koji žive u Makarskom primorju uglavnom slave krsne slave koje se inače najčešće slave kod Srba. U selu Zaostrogu, pored rimokatoličkog praznika Tri kralja koji se slave na dane pravoslavnog Božića kada je česta slava Sveti Stefan, slavi se i Sveti Mijovil (Miholjdan), Sveti Luka (Lučinjdan), Martin biskup (Mratinjdan), Nikola biskup (Nikoljdan) i Sveti Jovan (Jovanjdan).
Krsne slava se održala u Makarskom primorju i početkom dvadeset prvog veka, što potvrđuje i Glas koncila (47/1587), predstavljajući selo Vidonje, najudaljeniju župu od Splita, sedišta Splitsko-Makarska nadbiskupije. Ovo selo koje rimokatolici u Hrvatskoj nazivaju hrvatskim Nazaretom za poslednje 43 godine dalo je dvadeset sveštenika rimokatoličke crkve, od toga njih 17 su živi, a među njima i dvojicu nadbiskupa. U tom selu Vidonjama koje je toliko zadužilo rimokatoličku crkvu, kako saopštava Glas koncila, i danas “svaka porodica ima svoga sveca zaštitnika koga štuje na poseban način, te je to istinsko porodično slavlje na koje dolaze prijatelji i rodbina.”
(magacin.org)