04.04.2014.

Покољ 41 г.

Покољ Срба почео је од првих дана једне независна Хрватске: Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина и др. и траје без прекида и ових дана.
Није она страхота само у убијању. Оно је у убијању свега од реда: стараца, жена и деце, и у убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их живе у црквама и кућама, полевали их кључалом водом, и тада полијевано место дерали и солили. Копали живима очи, резали уши, нос и језик, свећеницима резали ножевима браде и бркове скупа са кожом и месом, одсјецали им споловила и затицали у уста, везали их одстрага за камионе и онда с њима јурили, пребијали су људима ноге и руке, забијали им у главе ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали их живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим ћускијама главе, дјецу бацали у врелу воду, у ватру, у кречане, растргали/растрзали/ дјецу за ноге, разбијали им главе од зидове, пребијали им кичме о камење и кладе, и још многа ужасна мучења извршавали, какове нормални људи не могу ни замислити.
Хиљаде и хиљаде српских лешева носила је Сава, Дрина и Дунав, као притока ових река. Било је лешина са натписом: „Правац Београд, путује краљу Петру“. У једном чамцу који је ухваћен на Сави, била је хрпа дечијих глава с једном женском може бити мајка те деце са натписом „Месо за Јованову пијацу у Београду“. Страховити је случај Милене Божинић, из Отабинде из које су на ножу извадили дијете. Па грозни случај печених глава у Босни, нађене посуде пуне српске крви, па присиљавање да пију Срби врућу крв своје браће поклане.
Силоване су небројане жене, девојке и девојчице, матера пред кћерима и кћери пред матерама, а гомиле дјевојака, жене и дјевојчице одведене су у логоре усташа за блуднице, чак су силовања вршена и у олтарима православних цркава. У котару Петрињском натјеран је син да силује рођену матер. Покољ 3.000 Срба у глинској православној цркви и убијање на стотине Срба у олтару цркве у Кладуши све гвозденим чекићима зверства су без помена у повијести.