19.11.2012.

Dinarski pod-rasni tip u Srba

Dinarci (ranije zvana „Jadranska rasa“). Stas visok i vitak (1,74m; po računu nekih antropologa od 1,73-1,78 Br. Maleš), kosti jake i mišići snažno razvijeni. Ruke i noge dugačke („longiliniska konstitucija“). Vrat dugačak i snažan. Lobanja kratka (brahikefali i hiperbrahikefali), često na potiljku ravna kao otsečena; teme visoko. Donja vilica izrazita, malo napred isturena i visoka. Lice je usko i duguljasto, crte oštre. Čelo je visoko, poširoko, natrag zabačeno, sa jakim čeonim ispupčenjima. Nos visokog korena, dugačak i istaknut, često kukast („orlovski profil“). Brada široka i masivna. Usta široka, usne jake. Oči velike, tamno-smeđe. Duboko položene. Obrve izbočene i jako svedene. Koža zagasita, smeđa. Kosa smeđa ili crna, jače debljine, katkad kovrčasta.Brada gusta i jaka.
U novije doba antropolozi razlikuju nekoliko varijeteta dinaraca, naročito s obzirom na pigmentaciju, lobanjski indeks i neka druga obeležja. Ove razlike zapažaju se i na Jugoslovenskoj dinarskoj teritoriji. Naročito se ističu plavokosi dinarci koje je Škerlj opisao „Savide“, tj. slovenske dinaride u područiju Save, a Br. Maleš ih našao u velikom broju „u srezovima studeničkom, žičkom, moravičkom, u Starom Vlahu, a naročito u Hercegovini i Kninskoj krajini (izvorni Dinarci)“. Dinarci u svom jezgru, zauzimaju dugački zapadno-balkanski krečnjački plato od Istre i Alpa sve do u Epir i severnu Grčku, sa jačim ili slabijim ograncima u istočne gorovite i severne panonske predele Jugoslavije. U manjem procentu oni se šire i daleko van toga područija u južne Alpe, u južnu Nemačku i Austriju, pa i u severnu Italiju.

Vladimir Dvorniković: "Karakterologija Jugoslovena".

.
                                       

.

Име Србин из Сунца истиче

РЕЧНИК ПРАСРПСКОГ ЈЕЗИКА МАЈКЕ
А-A-ас-ego-први творац
Б-Б-бук-deus-Бог Свезнајући
В-В-веди,vitus-види
Г-Г-глагоље-loguor-речи
Д-Д-добро-bonum-доб ре
Е-E-ест-est-Oн јесте
Ж-Ж-живети-vivere-жива
S-C-сила-fortia-сила
З-З-земље-terrae-земаљског
И-И-иса-spatium-простора
I-И-и-et-и
J-Ј-ие,je-sapere-зна
K-К-како-sicut-како
Л-Љ- људи-viri-људи
M-М-мислите-cogitare-мисле
N-H-наш-nostro-наш
O-О-он-illud-Оче Небески - Боже
П-П-покој-requis-Свемира
Р-Р-реци-dic-реци
C-С-слово-litteram-слово
T-Т -тврдо-fortiter-потврдног
ОУ-У-ук-sopicutia-учења

ПРВИ ТВОРАЦ, БОГ СВЕЗНАЈУЋИ, ВИДИ РЕЧИ ДОБРЕ, ОН ЈЕСТЕ ЖИВА СИЛА ЗЕМАЉСКОГ ПРОСТОРА И ЗНА КАКО ЉУДИ МИСЛЕ, НАШ ОЧЕ НЕБЕСКИ РЕЦИ СЛОВО ПОТВРДНОГ УЧЕЊА.

Из предходног тумачења сазнајемо да предхришћанска вера српска није била паганска(јер и сам реч долази од српске речи-погани)већ узвишена и у правом смислу предхтишћанска.
Речник је састављен од речи из времена када су сви људи под окривљем Сунца као симбол Бога Свемира, били браћа и звали се Срби! Р Борисављевић




 

По српској митологији Сунце представља мушки принцип у природи. У епским календарским песмама оно је увек персонификовано мушким јунаком. Поједини мушки ликови се често изједначавају и пореде са самим Сунцем:

„Светли царе, огрејано Сунце.”

У великом броју календарских епских песама централни мотив је женидба Сунца. У неким, чисто митолошким песмама та женидба је директио описана: „Сунце и Месец просе девојку” и сличне.

Срби су у давнини, у претхришћанско доба располагали читавим низом знања о небеским телима, која се језиком савремене астрономије могу дефинисати у следећим тезама:

1. Центар васељене је Сунце, оно је једино, непроменљиво, непобедиво и неуништиво. Оно је главна тачка целог система и главни јунак свих календарских епских песама. То значи да Срби у давнини у суштини знају за хелиоцентричан систем света.

2. Знају за Месечево кретање и Месечеве мене.

3. Познају и издвајају најважнија сазвежђа.

4. Знају за постојање циркумполарних и нециркумполарних звезда и сазвежђа и механику њиховог кретања.

5. Знају за датуме Сунчевог солстиција и еквиноција, односно за правилну смену годишњих доба.

6. Знају за помрачења Сунца и Месеца.

7. Знају да Сунчеви зраци у време летњег солстиција у подне падају на земљу под правим углом.

8. Знају да је структура Сунца течна, растопљена и усијана маса, налик растопљеном воску или маслу, што је само други, народни назив за плазму.

9. Знају да су небеска тела округла, налик на јабуку:

„Мој Стојане, јабуко од злата.”

10. Знају да се небеска тела крећу по тачно одређеним путањама и законима кроз време, односно да то нису никакви предмети приковани за небески свод како ће дуго времена сматрати средњоевропска средњевековна астрономија.

11. Знају да Земља веома мало утиче на кретање небеских тела, стога јој и не придају велики значај.

12. Знају да је васељена бескрајна, и стога и не покушавају да је ограниче, већ само одређују оријентире у њој.

На основу таквих сазнања Срби су изградили развијен митолошки систем, који представља „тајни језик” првобитне астрономске науке. Тај митолошки систем је веома разноврсан, али свака варијанта полази од основних сазнања науке о небеским телима. Тај митолошки систем није измишљотина о стварима којих нема, није произвољна конструкција, већ је на посматрањима и анализама кодирано приказана небеска механика више или мање детаљно.

Захваљујући таквом приступу и таквим сазнањима Срби су на Балканско - Карпатско - панонским просторима имали календар као систем и као закон још пре више од 7500 година, који је као народни календар „in vivo” сачуван до данас. Такав митолошки календарски систем, и поред хиљадугодишњег утицаја хришћанске цркве, очувао је велики број изворних народних назива за одређене дане и датуме у години: Арлијевдан, Арнијевдан, Бабин дан, Бадњи дан, Бела недеља, Бела субота, Бела среда, Бели четвртак, Бели петак, Биљани петак, Божић, Видовдан, Водица, Врбица, Врбопуц, Гарава среда, Гладна недеља, Глува недеља, Глуви уторак, Детињци, Загонетна недеља, Зелени четвртак, Зли петак,3мијин дан, Јарило, Кратка недеља, Крива среда, Ледена субота, Луда недеља, Луда среда, Луди петак, Материце, Међудневице, месојеђе, Мечкин дан, Миољдан, Млада недеља, Млада петка, Млада среда, Младен, Младенци, Осовитанедеља, Оци, Оцило и кремен, Пасја недеља, Пепељава среда, Пољобранија, Ранило, Расипна недеља, Растурница, Руса среда, Русална недеља, Русална среда, Русални петак, Русални понедељак, Светла недеља, Светли петак, Себични петак, Сирна недеља, Спасовдан, Сретење, Тодорова недеља, Тројице, Туциндан, Хрома недеља, Цвети, Цветна недеља, Црвена субота, Црни уторак, Шарена недеља итд.
 

 

Цео животни циклус обичаја је директно везан за дневно привидио кретање Сунца од истока ка западу. Крштење и венчање обављају се док Сунце - дан напредује. Славска свећа се такође пали пре подне. Сахране и даће се обављају у другој половини дана, када се Сунце клони западу. Сви послови се започињу да би напредовали, док дан напредује. Тако се оснива и гради кућа, оре и сеје њива, жање жито итд. Заклињање Сунцем је и данас честа пракса код Срба: „Тако ми јарког Сунца'', ”Сунца ми„ итд. Храмови, куће и гробови се постављају и окрећу према Сунцу. Сунце је главни оријентир у простору и времену.

Плетење ивањданског венца и кићење кућа, храмова и гробова са њим је јасан и данас жив доказ о постојању развијеног култа Сунца. Тај венац се прави од ивањског цвећа које је жуте боје, односно боје самог Сунца. Он је кружног облика, са јасно назначеним зрацима, тако да јасно својим обликом опонаша ово небеско тело.”

Мотив свастике Срби такође зову колом. Он представља скицу централног сазвежђа северне хемисфере, Мала и Велика кола, односно Малог и Великог медведа (Ursa minores и Ursa majores), које се окреће око звезде Северњаче и које је дато у четири чворне тачке дневног и годишњег окретања земље око своје осе и око Сунца. Oбредни хлеб са оваквим мотивом се зове „коло” и „сунце”. На балканско-карпатско-подунавским просторима мотив свастике се јавља од винчанске цивилизације (4500. г. пре наше ере), траје кроз цело метално доба, антички и средњовековни период и сачуван је као народни орнаментални мотив у етнографској грађи XIX и XX века. Позната, данас дечија, српска обредна игра у круг „ Коларићу, Панићу” текстуално описује окретање управо овог сазвежђа:

„Коларићу, Панићу, / плетемо се самићу, / сами себе окрећемо, / сами себе заплићемо; / Коларићу, Панићу...”

Песма је потпуно јасна јер илуструје једну од најбитнијих небеских појава на северном хоризонту. Име Коларић директно означава сазвежђе Мала кола, односно Мало коло. Епитет Панић указује на Пана, Господина и самог Господа Бога. Презимена Панић и Пановић су и данас веома честа код Срба...Д Јацановић
 

 

Цивилизација је почела када је човек први пут засадио семе и схватио благодарност Сунца према семену а онда захвалан испевао химну и почео да слави Сунце...

Календар настаје као следећа потреба цивилизованог Србина због циклуса у природи...

Скитачки и разбојнички народи нису имали суштинске потребе за календаром. Они су време мерили од једног пљачкашког похода до другог, од избора једног вође до избора другог и томе слично. Суштинске потребе за календаром нису имали ни народи којима је трговина била главна привредна грана.

На основу тога можемо закључити да су примарну потребу за календаром имали и имаја цивилизовани народ који живе у умереном климатско-географском појасу.

Да бисмо решили проблем календара неопходно је анализирати питање нултог времена од ког почиње мерење времена и бројање година.

Нулто - почетно време је различито код разних народа. За исламски свет то је хиџра - 622. година после Христа. За хришћане и цео данашњи свет то је година рођења Исуса Христа. За старе Римљане то је било оснивање града Рима - аb urbem condita, 753. године пре Христа. За старе Грке то су биле Прве олимпијске игре 776. године пре Христа. Месопотамци су почели бројати године око 3000, а Египћани око 3200. године пре Христа.

Када су Срби почели бројати године и мерити време? Одговор на то питање наћи ћемо у бројним сачуваним средњовековним записима и натписима (Томовић Г. 1973). У њима јасно пише:

Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину 6821. године од стварања света. Таквих споменика и докумената има на хиљаде и увек је време мерено на тај начин. По таквом бројању, година 2000. би била 7508. година од стварања света. То значи да је бројање година и употреба календара код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско - карпатско - подунавским просторима то је управо време почетка најстарије цивилизације, такозване старчевачке културе, која има развијену економију, религију, култове и уметност (Гарашанин М. 1979).
 

 

Довођење српске године стварања света са византијском годином стварања света - 5500. година пре Христа и тврђење да су Срби годину стварања света преузели од Византије, наилази на велике научне и логичне потешкоће. Византија - Ромејско царство, је као државна творевина настала у касној антици, током IV -VI века наше ере, на темељима грчко - римске цивилизације. Као што смо већ рекли, Грци и Римљани су почели да броје године и да се служе календаром, тек у првом миленијуму пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји) годину стварања света преузели од аутохтоног балканско - карпатско - панонског србског становништва.

Појам календар је данас присутан у свим европским језицима. По званичном мишљењу науке, порекло ове речи се налази у латинској именици kalende, којом су стари Римљани означавали први дан у години и први дан у месецу. Све би то било логично да kalende није једина заједничка именица у латинском језику у којој се пише слово К (Ђорђевић Ј. 1886). То је изузетно јак доказ да је реч kalende страног, нелатинског порекла. Пошто су Римљани целу своју културу копирали од Грка, било би логично претпоставити да је ова именица грчког порекла. Међутим то не долази у обзир, јер су сами Римљани имали изреку ''Ad kalendas grecas'' („На грчке календе''), што значи ”Никад„, ”На куково лето„, ”Кад на врби роди грожђе„, што недвосмислено говори да Грци нису ни имали појам kalende. Именица календар је потпуно исте основе као и реч у сбпском језику коледа и коледар, којима су означени божићни обичаји и учесници божићних обредних поворки. Тада су се певале посебне, коледарске песме, које имају припев ”... коледо, коледо.„ Површно и формално је порекло сбпских речи коледо и коледар доведено у везу са наводно латинском речју kalende. Изнете чињенице говоре дијаметрално супротно.

Коледар је сложеница састављена од две речи: коле и дар. Исти је случај и са именицсм коледо: коле и до, дао. Други део сложенице је јасан. Он означава дар, поклон и изведен је од глагола дати. Први део сложенице коле, означава коло, а пошто се ради о божићним обичајима који су празник рођења новог Сунца, он означава Сунчано коло, јарко коло, односно само Сунце. Није потребно посебно наглашавати да је и сбпски и јулијански и грегоријански календар заснован на привидном годишњем кретању Сунца. Именица коло у србском језику означава круг. Велики број речи у србском језику, које у свом значењу имају везу са кругом и окретањем су изведене од именице коло:

Коло - круг

Коло - точак

Коло - ритуална игра у круг

Кола - превозно средство па точковима

Колица - мала кола

Воденично коло

Вилино коло

Сунчано коло

Грнчарско коло

Јарко коло - Сунце

Колач - обредни хлеб кружног облика

Колиба - Колеба - стамбени објекат, првобитно кружног облика

Колут - круг, точак

Колутаст - кружан

Коласт - кружан

Колевка

Коленика - вретено са колутом

Колено - део ноге

Колено - генерација, поколење

Коловрат - место у реци где се вода окреће у круг

Колати - кружити

Колир - оковратник

Колебање - окретање

Колотечина - кружни ток

Коложег - народни назив за јануар

Коловоз - народни назив за август

Коледар - народни назив за децембар

Коледа - божићни обичаји

Коледар - учесник божићне обредне поворке

Колашин - место у Црној Гори

Околина

Србски народни календар је био својина свих и имао је општенародни обједињујући карактер. Знало се када који посао треба започети, када га треба завршити, када нешто не треба радити, знали су се дани када треба споменути мртве и обићи гробове, када постити, када се окупити на славу и заветину, када носити литију и тако даље. Календарско знање је било уопштено и није се сматрало неким посебним знањем. Србски народни календар није био просто набрајање дана, недеља, месеци и година, већ је свака целина представљала јединствену природну појаву, где је сваки дан имао нарочите одлике, свака недеља посебна својства, сваки месец специфичне карактеристике, а свака година јединствен и непоновљив систем...
 

 

„...о трговини ћилибаром писано је у новија времена, толико, детаљно да се ствар може сматрати окончаном. Утврђено је да су балтичку обалу насељавали Срби од увек, данас су присутни само као емигранти на овом простору...
Сви историчари, не изузимајући Суровјецког, који приписује србском језику реч, glesso, превидели су важну околност, да оријентално име ћилибара, хебрејски הלהש Exod. 30, 34., египатски sacal, скитски sacrium Плин., [XXXVII. 11], у потпуности одговара словенском називу скло.

Реч скло старосрбски сткло, руски стекло, српски стакло, чешки, пољски и словачки sklo, садржи након избацивања епентетског слова Т (упореди у дијалектима стребро и сребро, стреда и среда, страка и срака, стјен и сјен, стлуп и слуп итд.) корен скл, чије је словенство несумњиво.
Овај корен се састоји скоро код свих речи које започињу словом с и још једним консонантом (упореди у дијалектима скора и кора, скорица и корица, скрзе и кроз, скот и кот или котити, скоп или скопец и копити, смрт и мрјети, склеп и клопити, струна и трну, страж и тражити, skryna и krti, између осталог) од два различита елемента, из словенске, овде наглашено убачене, употребљене препозиције съ cum и од прастарог кл чије значење може да се открије поређењем са υλαος, gel - о, gla - cies, стакло. Пошто су египатско-хебрејске речи schechelet или sukal у семитским језицима стране речи, што се објашњава из неприродних покушаја извођења речи (одомаћено име за ћилибар код Семита је било некада јик или елек, у арапском смола, код Грка ηλεκτον, сада арапски kahraman, персијски karabe, турски kehribar, арменски sat); будући да са робама и њихова имена одлазе у најудаљеније пределе света; пошто се назив glesso код Пруса доводи аналогно у везу са називом код Срба, и пошто коначно скитска реч sacrium због променљивости гласова р и л није ништа друго већ реч сакал, признајем да сматрам речи schechelet, sakal, sacrium за један исти појам које означавају речи сткло, скло, а ову реч сматрам најстаријом србском речи, која се икада појавила словенском филологу у области повести људи и језика. Када је Србин постао познат по стаклу, пренео је своју реч скло на сва светлуцава провидна чврстостопљена тела...”Шафарик

на северу Европе беху неки Ханза градови-трговачки центри, којима су господарили Срби све до предаје клјучева ових градова у руке Јевреја...
вођено је много ратова на северу око ових градова, победом германа трговина и банкарство прелази у руке Јевреја(види историју хришћанства и нађи разлог зашто баш они)
 

 

ми Срби би требали прво да на великом славском столу поставимо исто толико велику географску карту света па да од крајнјег севера европе доле до идије повучемо линију а другом да прекрстимо исток запад доле негде око ђердапа...
кад то урадимо онда да убацимо 4С тамо где им је место чиме ћемо добити слику простора који смо некада насељавали затим упоредити са овим данашњим где су нас скучили...
ако сте прочитали Шафарика сазнали сте за пут ћилибара...
ако добро погледате карту онда ће те видети да су на истоку косооки па да ће вам сигурно пасти на памет да смо знали и за пут свиле и да смо пили чај пре енглеза...одоздо из индије поред чајева су долазили и зачини, мада знате да смо имали и локалне, базилику, жалфију, со и наравно оно сто се осољавало и виљуском боцкало...

„Према томе колико далеко бацају светло зраци историје у давнину, била је отаџбина Срба-Венда поприште хорди народа који су се кретали са југозапада и северо-истока и само непобедива снага вечно младог, мирног унутрашњег народног живота, спасла их је од потпуног нестајања. Тек тада када је римски колос, греховима разбијен, почео да се љуља под налетима Германа и када је истовремено продирање Алана, Гота, Хуна, Хазара, Вара и других азијата пробудило и оснажило тежњу ка југу, поново су се појавила њихова племена, Словени, (Карпиани) и стварни Срби (Сармати) на Дунаву и Елби и прекрили ускоро својим безбројним силеством земаљске просторе које су делимично њихови преци некад напустили.
То што су неки новији писци повести сматрали Словене за касне придошлице у Европи, тек у епохи азијских Хуна, долази отуда, што су полазили од произвољности, без дубљег и многостраног истраживања, од претпоставке да Словени не би могли бити старији у Европи од њиховог имена у грчким и римским писаним делима. Бесмислица и глупост ове претпоставке пада сваком у очи. На овај начин би се могло и тврдити да пре имена Грка, Римљана, Германа и Франака нису постојали Хелени, Итали или Латини, Немци или Гали. Историја нас учи гласно, да се при задржаној истоветности народа, мењају њихова имена, стара одумиру, нова се појављују, даље, да посебна имена огранака прелазе на један цео народ, насупрот томе да се општа имена једне целине народа утапају у посебна имена бројчано малих огранака, да један исти народ може да се води под различитим именима, једно код куће, а више различитих у иностранству. Да ли би требало да овај етнолошки природни закон, доказан свуда, без обзира на толико много јасних сведочанстава за њега, трпи изузетак само код Срба?”

сад би могли да заокрузите крст и да у средини црвеном, плавом или белом оловком напишете-стајаћи народ-цивилизација..
на круг, наравно са спољне стране можете слободно да напишете-покретнопаразитска група народа, пробирачи, сваштари и разбојници
ови ван круга се увек држе заједно из само њима познатих разлога..
они нон стоп нападају народ што је унутар круга који се увек брани, често узалуд, круг губи форму, негде прекинут, негде цик цак линије, дели се и унутар њега је све више цикацака линија..
долазо временом и до деобе унутар произвођачког народа-цивилизованих а мешањем са примитивнима и до губљења језика и стварања нових..
у једном походу хорде рецимо док разбојници пале, жаре, силују и убијају, ови паразити што су заакували све претресају куће, храмове, штале, амбаре и чивутају...
увек их је прво занимало жуто, затим оно на пергаменту, чак су сваки текст са коре дрвета носили са собом, етнографске експонате...
касније, истину о јучерашњици и данашњици нам сервирају управо исти они који су нам покрали све јуче?!
не мрзе они случајно сваког ко размишља својом главом, знају они одлично да је то преживели из њиховог злочиначког похода и да га као сваког неугодног сведока треба уклонити
 

 

географска карта је још увек на столу а урадили сте што је трбало онда да идемо даље...
реч Срб налазимо у најразличитијим облицима као имена народа, градова, река и језера, раширених у великом делу Европе, Азије...
од градова ћу набројати само следеће старе...
Сараба и sinus Sarabicus у Индији код Птоломеја; према обичном начину читања Сабара,
Sarbacum у Сарматији еур.,
Сарбана у Индији,
Сарбане у Месопотамији такође код Птоломеја и на Т. Пејт.,
Сарбане у Мигдонији, (Mygdonien) код Ам. Марцелина,
Sarbanissa на Понту,
Sarmalia у Галицији,
Саварабатис земља у Индији код Птоломеја,
Serbetium, Servittium у Доњој Панонији на Таб. Пејт., у Итин. Ант. и код Рав.,
Serbinum, такође код Птоломеја,
Сермиле у Македонији код Херодота, Тук. и др.,
Серпа у Хиспанији у Итин. Ант.,
Sirbitum у Етиопији,
Sirpium у Италији на Таб. Пејт. и код Рав.,
Sorabile на Сардинији у Итин. Ант., код Птол., и Рав.,
Sorba у Карнији код Рав.,
Sorbiodunum у Британији у Ит. Ант. и на новчићима,
Sorpara, Soroba у Кападокији код Птол. и на Таб. Пејт.,
Сорва у Арменији на Таб. Пејт.,
Sorviodurum у Винделицији такође,
Суруба у Сарматији ас. код Птол. и др; новије
Срб село у личкој регији, такође у Арадском округу,
Serba село у Хуњадској жупанији,
Serbija село у Зарандерској жупанији,
Serbaska село у Крашовској жупанији,
Serbeli властела у Загребачкој жупанији,
Serben село у Liefl. Kr. Venden,
Serbešt село у Бихарској жупанији,
Сербљани село у две Банал-регије,
Сербовец се-ло у Берегер жупанији,
Серфо, Серфанто острво и место на северозападу од Сифанто,
Серпеиск, Серпухов град у Русији,
Sierpe (уместо Срб'ц) град у војводству Plock,
Sirb село у Марморској жупанији, такође у Бихарској жупанији, као и у Зарандерској жупанији, Сирби село у Бихарској жупанији, и у Сатмарској жупанији,
Сирбова село у Темишварској жупанији,
Sorbygdens област намесника у Јужној Шведској Göteborglän,
Сорви уместо Срби острво код Мореа,
Срби, Србец села у Чешкој,
Србац, Србазан, Србце, Србеи, Србиа села у Бугарској,
Србија у Босни,
Србица град у Македонији,
Zerbst (Србиште) град у Немачкој,
ако би се овде могао узети у обзир и глас sch = ш, онда би ту припадало још много других градова: Шербаш, Шеребан и др.;
од река и језера стара имена:
Сабрина, Сарва у Британији код Тацита и Рав.;
Сарабус у Индији код Птол. притока Ганга;
Саравус, Саруба, Sarvix у Галији потврђено на карти Т. Пејт, у Итин. Ант., код Аусон. и Рав., становници
Сараватес, Сербес у Mauriciji caes код Птол.,
Сермиус у Тракији у Акт. С. Алекс.,
Sirbes у Ликији,
Sirbonis, Сербонис језеро у Египту код Херодота, Страбона, Птол. и др.,
Зиоберес. Зиобрис, степска река у Партији (Parthien) код Куртиуса; новије:
Сарабату Малој Азији, осим тога Кедус, стари Хермус у Лидији,
Сарп водопад на реци Glommenelf у Норвешкој,
Сербе. Сарпа река у Астрахану, у земљи старих Сирбен Плинија и Птоломеја.
Сарвиз у жупанијама Штулвајсенбурга и Толнера.
Сербиша, Сервиша у Персији.
Серпенка (Серпејка), у Русији,
Sierpcenica у Војводству Plock,
Серви, Севри у Битинији,
Србец, Сорбед у Тирингену,
Србица у Србији, Сребуша долина и река у жупанији Торда
Заб, Зарб више река у Персији,
Зербис или Зервис у Месопотамији ...

о зачинима, храни, прибору за јело, веригама које спајају небо и земљу сам вам писао али могу да припремим још једну допуњену писанију...
да се не би осећао дужним само да поменем да је србска жалфија позната чак до севера европе..има је скроз око средоземног мора, 800 године разнета по европи, наравно расте и у мојој басти...
не само она него, рузмарин, обавезни босиљак, целер, першун, белог лука, рена...у ливади чак менте која расте сама од себе..мирођија добра за маринирање лососа итд..
уколико није јасно о зачинима погледајте ону геогравску карту коју смо обележили па ће вам све бити јасно...
ако имамо и контролишемо пут ћилибара, пут свиле много пре појаве Марка Пола онда треба бити идиот и не разумети да се истим путем кретао зчин и много шта друго...наравно касније ова трговина прелази у руке чивутавих а све обезбеђују разбојници..
зашто су умешани у све јеви и то треба просечно школованом да буде јасно...трговина, каравани, размена робе и новца...ајде нека неко проба да јеве одвоји од новца, ајд, само пробајте и ето вам пакла...
размишљате и биће вам јасни и историски фалсификати и доћи ће те до онога ко их чини и зашто их чини и зашто нам свакодневно прича да је изабран...
 

 

А да су Срби на Балкану пуноправни и једини власници својих огњишта и својих земаља нека нам то потврди, после напомена на оспову Птоломсјсвих карата, Ћура Даничић, који је доста тога написао, али ипак иије све записао:

Србани - име села у Истри.
Србац - место на утоку Врбаса у Саву.
Србанин - презиме, или надимак становника села Ловске у
пакрачком округу-
Србарија - име насеља у старој српској држави.
Србар - наесље у Истри, забележено још у XIII. веку.
Србарица - место у бујском котару, у Истри.
Србат - презиме у околини Бедне у хрватском Загорју.
Србавци - место у старој српској држави.
Србера - име локве у Истри.
Србица - село у старој српској држави.
Србија - земља
Србија - име града у старој српској држави.
Србина - место у Црној Гори.
Србин Ками - село у Црној Гори.
Србиновић - презиме у Лици.
Србинов Луг - име пределу .
Србињак - заселак у Истри.

Србиште - име увале на острву Сестрњу у задарском котару - Србишче.
Србљани - географско име у Истри и једног места у Босни.
Срб - село у доњолапском котару у Хрватској
Срб - у среднјем веку главно место унске жупе, која се простирала око врела уне до утока Унца.
Срб - брдо код места Срб.
Срботина - име села у фочанском котару у Босни,
Србица - село у скопљамском пашалуку од 300 кућа,
између којих су око 40 хришћанске, а остале су закона турскога, али говоре српски.

Срб - припадник народа и место у Лици. .
Срба - женско личио име.
Србан - врста биљке.
Србац - врста траве.
Србадија
Србаљски
Србаљство - исто што и Српство.
Србачица - име биљке.
Србекања - аугментатив од Србин
Србељ - Србљи
Србен - мушко име.
Србенда - аугмеитатив од Срб.

Србендић - презиме, или надимак једног сакупљачн народмих песама.
Србеница парица - накит девојачки у Српкиња.
Србешчица - биљка.
Србетка - презиме или надимак.
Србезан, Србезна, Србезно - слободан, независан, јак,

Србичка - приодев од Србица
Србијанац
Србијанка
Србијански
Србин
Србинство - Српство
Србињ - Србин
Србити - цинити некога Србином
Срблија - Србија
Србљачки - сто припада Србљацима
Србљак - Срб
Србљак - српска црквена књига, у којој је сабрана служба и
жпгија српских светаца.
Србљанин - човек из Срба у Лици.
Србљење - србити
Србљи - српски
Србљин - Срб, Србаљ, Србин.
Србљи - исто што и српска земља.
Србљин - презиме.
Србљин - име биљке.
Србо - хипокористикон од Србин.
Србобран - име места у Бачкој.
Срборит - врста лепила за кров; сложеница од Србо, да се по-
каже, да је производ српски, а не туђи.
Србословенски - исто што и српски
Србовање - именица од србовати.
Србовати - живети па српски начин.
Србовлах - село у крајинском округу у Србији.
Србождер - велики непријатељ Срба.
Србуља - стара српска црквена књига, руком писана и штам-
пана, у којој језик није помешан с руским.
Србуљица - деминутив од Србуља.
Србадија - Серборум натио; генс Серби.
Србекања - аугментатив од Срб.
Србињаски
Србљак - народна поезија
„Оваки је адет у Србљака, у Србљака, добрије јунака!”
Србљанин - човек из Срба у Лици: „Ајде сада, царе Србљанине!”

сад живели уз медовину, наше древно пиће на које ће као и на масу других наших изума трговци ставити шапу и позивати се на неко ауторско право...


.
                                                          www.srpskifront.com

.

16.11.2012.

Primerci lobanja različitih rasa

Poređenje EuroArijevske i mongolidne rase i njihovih lobanja:

Image

Poređenje Belog (nordiskog) i mongolidnog muškarca:

Image


Bilo koja rasa da je u pitanju, isto je je i kao unutar tih rasa (pod-rasni tipovi jedne rase), lobanje se dele u osnovi na tri tipa:
1. Dolikokefalni
2. Mezokefalni (kao prelaz između 1 i 3 tipa)
3. Brahikefalni.

(Ovo je uproštena podela, postoji još jedna podela na 5 tipa, ova tri osnovana i još dva tipa - tip između dolikokefalije i mezokefalije i tip između mezokefalije i brahikefalnog tipa, što su uglavnom hibridni oblici).
Image



.
                                                Još o lobanjama različitih rasa na linku:

           http://srpskifront.com/forum/viewtopic.php?f=43&t=3919&sid=e6d37354dd7fc10e00837e5a8dd3b28d


.---------------------------------------------------------------------------------------------------

                                                                www.srpskifront.com


.

10.11.2012.

Хипербореја

Митови о Хипербореји, земљи праотаца на далеком Северу, земљи која почива „изнад северног ветра“, веома су дубоко уткани у митологије и колективно несвесно скоро свих индоевропских народа (и, наравно, не само њих). Сама по себи, ова чињеница има огроман значај. Али важније од чињенице њихове распрострањености јесте питање шта они уопште значе. Ако хиперборејски митови заиста имају тако важну улогу у несвесном индоевропских народа, они је имају захваљујући свом сопственом значењу, својим унутрашњим садржајима. Јер, мит за нас није „лажна прича“, празноверица ни неспоразум. Мит је безвремена стварност, која се, можда, „није одиграла никад и нигде“, али која се непрекидно понавља у историји и, штавише, стварност која је одређује и дефинише.

Значења мита су многобројна, и могуће их је тумачити у најразличитијим кључевима. Подразумева се, такође, да они имају и свој дословни, „натуралистички“ смисао: сваки истински мит није искљичиво фантазија, уобразиља, оно што је у њему садржано одговара неким конкретним условима, у времену и простору, на Земљи. Другим речима, мит се није морао догодити на начин на који је описан, никадa се заправо на тај начин није ни догодио, али се могао догодити, и догађао се, у одређеној мери. „Истинито је само оно што се није догодило никад и нигде“ (Новалис).

Хиперборејски митови нису само непосредне и јасне евокације Земље бесмртности на далеком северу континента. Када се, у руској бајци на пример, помињу трoјица браће, од којих трећи и најмлађи беше Иван, који је живео у некој далекој земљи у којој је владала стална тама, све док Иван није убио џиновску змију и ослободио Сунце... – то је, за нас, очигледна и јасна евокација арктичке ноћи, дакле Севера, Хипербореје. Иван ту понавља aрхетипски подухват Индре који је убио змаја Вритру, како би повратио Сунце и ослободио небеске воде. Митови о Хипербореји имају и ту предност што, слично митовима о Атлантиди, представљају сећање на реалну земљу (премда се њихова значења тиме не исцрпљују), али су, за разлику од атлантидских митова, релативно уско локализовани, у околополарне области: само овде могуће је трагати за њиховим материјалним траговима и потврдама.

Али, независно од њихове дословне истинитости, реч је превасходно о архетиповима Севера, који поседују своју сопствену снагу и образују скоро сасвим самосталну реалност. Независно од конкретних историјских услова, они се повлаче и изнова оживаљавају, увек с новом и раније неслућеном снагом. Њихову нарочиту привлачност, у свим епохама, није потребно посебно доказивати. Они с лакоћом налазе своје изразе: у митовима и народним предањима, у бајкама и причама, у песмама, па чак и фолклору. Предалеко би нас одвело да само покушамо да побројимо њихове разноврсне изразе и облике, у многим и разнородним традицијама. Они су такође и тема уметничких дела али, од пре неког времена, и научних студија, које им, на различите начине, обезбеђују макар привид научне аргументације. (Каткад, додуше, имамо утисак да њихов циљ уопште и није постављање неке нове хипотезе, теорије или научне истине: оне су понекад напросто саме себи циљ.)


Иза орлова, чувара злата

Најстарији нама познат помен хиперборејског мита је онај који налазимо у Херодотовој Историји. Херодот нам преноси чудну повест о Аристеју с Проконеса који је, идући трагом Аполона, доспео до Иседоније. Аристеј је у Метапонту био штован у виду култа јер је, како се веровало, седам година провео с Аполоном, у земљи Хиперборејаца. Ево тог баснословног описа, којег Херодот дугује Аристеју, песнику данас изгубљених Аримаспијских песама, а који и данас привлачи коментаторе и тумаче: „иза Иседоњана станују Аримаспи, људи с једним оком (...) иза њих су орлови, чувари злата, а још даље од ових, све до морске обале, станују Хиперборејци”. (Управо овде, према Плутарху, снива Кронос, бог Златног доба.)

Аристејев опис садржи јасно сећање на Златно доба, на првобитност, на „прву и најбољу од свих земаља“, на Хипербореју. Херодотова етимологија, међутим, кад је у питању име „Аримаспи”, очигледно је погрешна: она представља типичан пример грчког превођења и тумачења имена по звучности. Aли, „светлост староиранске лексике омогућава нам спознају исправног тумачења имена `Аримаспи`; „Aryannaaspa“ = „Арији који воле коње” (Драгош Калајић: Увод у арктичку теорију Локаманја Махарај Тилака).

Аристеј је ишао трагом Аполона чиме је заслужио деификацију, култно поштовање. За Аполона се веровало да сваке године одлази у Хиперореју, на кочијама које вуку лабудови. Он више није хтео да се врати назад и Грци су могли да га у своју земљу домаме једино песмом. Према Диодору Сицилијском у Хипербореји се налази и Аполонов храм, храм посвећен богу Сунца. Другим речима, култ Аполона потиче из Хипербореје одакле су га у Грчку донели древни Ахајци.

Из своје отаџбине на крајњем северу, Хиперборејци су сваке године слали заветне дарове, од народа до народа, увијене у пшеничну сламу, од крајњег Севера евроазијског континента све до острва Дел на југу. Заветни дарови, увијени у пшеничну сламу – то је знак вечности вредности, традиције која се преноси, од народа до народа, и од покољења до покољења. У знак сећања на смрт хиперборејских девојака које су те дарове први пут донеле на Дел, бележи Херодот, постоји обичај да „делске девојке и младићи секу своју косу; уочи свадбе одсеку девојке себи један прамен косе, обавију га око вретена и стављају на гроб... а сви момци са Дела омотавају прамен косе око једне зелене гранчице и стављају га на гроб”.


„Ultimа Thule a sole nomen habens“

Познохеленска и позноримска варијација хиперборејског мита је мит о Ultima Thule. То је земља вечне светлости на крајњем Северу, Ultima Thule a sole nomen habens. Извесни Питеас, негде у другој половини IV века старе ере, предузео је путовање бродом из родне Масалије (данашњег Марсеја) на крајњи север Европе. Последњој земљи до које је допловио дао је име Ultimа Thule (Последња Тула). Остаће забележено и да је Констанцио Хлор предузео поход на британска острва како би контемплирао „најсветију земљу, најближу небу“.

Али се топоним Тула јавља и у многим традицијама претколумбовске Америке: средиште империје Толтека звало се Тула (Туљан). За Тулу, земљу вечног сунца на северу, „код великих вода“, знају и митологије племена Науа и Астека. Индијанци из племена Квике (Централна Америка), према легенди, предузели су пут ка Тули али су је нашли под ледом и у тами, без Сунца. 1925. године, Индијанци племена Цуна покушали су да оружјем успоставе независну републику Тула.

Тула је топоним изузетно раширен у Евроазији, од Русије, (стари град Тула и језеро Тулос у Карелији), Украјине ( Туљчин), до Француске (Тулон и Тулуз). Значење речи, међутим, сачувано је у руском и српском, где реч утулити има значење пригушивања, скривања, а тулити значи јадиковку, жалопојку. Исто као што значење речи Бореј, северни ветар, има аналогију у санскритском bhurati, бора код Руса (урагански ветар) и нашем (и староруском) бура. Али име самог Аполона, према руском истраживачу Валерију Демину, који се позива на Чертакова, има корен у речи опалити, која, и у руском и у српском, има истоветно значење.


Кочије које вуку лабудови

Значење мита којег износи Херодот је очигледно: Хипербореја је северна праотаџбина, прапостојбина многих народа, међу њима и Грка. У питању је древна меморија, сећање транспоновано у простор, а не пуки географски опис. Порекло Аполоновог култа је Север. У студији Шакасте гривне и културни идентитет Индоевропљана, Живојин Андрејић указује на један изузетан налаз с нашег тла, такозвану „дупљајску статуету“:

„Врло значајна је појава птицоликог идола на колицима која вуку барске птице из
Дупљаје код Вршца. Ова представа се несумњиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону, који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области, (...) да би затим следећих шест месеци боравио у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питању претеча Аполона Беленуса, који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца (...).“

Порекло Аплоновог култа, дакле, не треба тражити у центрима у зони микенске културе, на Средоземљу уопште, већ једино на Северу. То је јасно значење обичаја делских девојака и младића да секу себи косу и полажу је на гробове, као и предања о даровима које сваке године Хиперборејци шаљу са крајњег Севера, кроз руке различитих народа, све до југа Европе. У питању је завет верности хиперборејској традицији.

Валериј Демин цитира Паусанију, античког писца из II века, који у делу Опис Хеладе (Х. V, 8) наводи да се први свештеник–пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олен, Олењ, тј. Јелен: Јелен је недвосмислено северни, дакле хиперборејски, симбол Сунца.

Римски аутор Плиније Старији у Природној историји (Historia Naturalis IV.26) пише о Хиперборејцима као о сасвим реалном становништву арктичког круга које је са Хеладом у вези преко хиперборејског Аполоновог култа.

Аполонов храм у Лапландији

Руски археолози открили су археолошки локалитет из палеолита Березовска стајанка на обали реке Печоре чија се старост процењује на 40.000 – 20.000 година. Њихово откриће значајно мења наше представе о насељивости северног круга у тако давним епохама. 1922. године Александар Барченко и Александар Кондјајин организовали су археолошку експедицију на полуострву Кола у руској Лапландији, где се, на обалама Сејдског језера, налази древно светлиште народа Саами. Име полуострва има јасну соларну симболику: то је земља Сунца, сунчевог кола. На самом полуострву постоји мноштво топонима с типично индоевропским коренима инд, ганг и рам. Постоји на пример шест река с основом „инд“ (Индога, Индоманка, Индега, Индигирка и две реке са именом Индига, постоји Рамово језеро, итд.).

„Резултати ове експедиције су“, налазимо у књизи Драгољуба Антића Континуитет винчанске цивилизације (од могућих хиперборејских корена до данас) (Београд, 2004), „заједно са подацима који инспирисали истраживање, нестали у архивама КГБ-а, а сами истраживачи су изгубили животе у чисткама наредних година ... “

Исти аутор обавештава нас о експедицијама Хипербореја 97 и Хипербореја 98, које је
организовао Валериј Демин, такође упућеним на полуострво Кола, у руску Лапландију. На том полуострву налазе се лавиринти од облутака, пречника око 5 метара, камене пирамиде и један петрограф димензија од око сто метара, где је на стени усечена крстолика људска контура. Постоје, међутим, и сасвим особена светилишта од наслаганог камења, на чијем врху се налазе јеленски рогови – сејди. Некад су се налазила свуда, данас већином на забаченим местима, у планинама.

Најинтересантније од свега је налаз експедиције Хипербореја 97, у Ловозерској тундри, у средишњем делу полуострва. Локалитет се налази на око 500 метара изнад нивоа Сејдског језера. Рушевине мегалитског комплекса које се састоје од џиновских степеника, насипа и зидова Демин је назвао „руинама Хипербореје“, и довео их у везу са записом Диодора Сицилијског о Аполоновом храму у Хипербореји.

Било како било, из дана у дан се потврђује да далеки Север уопште, чак ни у тако давним епохама, није био пуста земља. За њега су очигледно везана многа бурна збивања протоисторије, о којима, засада, знамо веомо мало. Нема сумње да ће нова археолошка истраживања умногоме, ако не и у потпуности, изменити представе које данас имамо о њему.


Јелен, мамут и говече

Наш научник Милутин Миланковић аутор је најцеловитијег и досад непревазиђеног
математичког модела смене ледених доба и климатских промена на Земљи. У његовој књизи Календар земљине прошлости (Београд–Земун, 1926) можемо прочитати следеће:

„За време оне хиљаде година коју полови година 9.500 пре Христа уздигао је се над Северном Европом један благ талас топлоте. За време те милиаде била су лета и у најсевернијим деловима Европе необично топла, па су тада могле онде да успевају биљке које сада више не могу.“

До сличних закључака, премда сасвим другим путевима, анализирајући традиције степских народа Евроазије, дошао је и руски научник Лав Николајевич Гумиљев. Тако он, у делу Етносфера – историја човечанства и историја природе (Москва, 1993) закључује да је, негде крајем последњег леденог доба (20.000–12.000 година пре Христа), у области северног Сибира постојала веома бујна степа, а не данашња хладна тајга. Та је климатска особеност била условљена постојањем стабилног антициклона који је, опет, имао за последицу веома малу количину падавина. Довољне количине воде обезбеђивали су околни ледници који су се топили, стварајући бројне реке и језера, препуна рибе и птица. Степама су пасла стада говеда, јелена, мамута и газела. То је амбијент у коме се стварала раса Индоевропљана, гајећи култ Сунца, чији је симбол јелен, северни јелен, а отуда и велики значај говечета, које код свих Индоевропљана симболизује благостање.

Са завршетком леденог доба, у северни Сибир, у северну Русију и Скандинавију продиру циклони који доносе хладноћу и влагу. Клима се драстично мења, плодне степе се претварају у хладне тајге, одасвуд надире лед и снег; животиње, огромна стада из степа а за њима и масе ловаца, крећу на југ. Није ли то иста она глацијација коју памти староиранска Авеста? Тако долази до велике анабазе Индоевропљана. Додуше, Гумиљев нигде не тврди да су становници те прастаре степе били једино и искључиво Индоевропљани; њихову судбину су могли делити и преци многих других раса и етноса које данас знамо. Али ипак, сећање на то најживље је сачувано управо у традицији индоевропских народа. А то чини и предмет обимне и генијалне студије Bal Gangadhar Tilaka, под насловом Арктичка прадомовина Веда.

Треба рећи да је Тилак у свом делу пружио најпотпунију и најсмелију формулацију хиперборејске теорије. Он јој је обезбедио и изузетну научну аргументацију, која досад ни на који начин није побијена – време засада ради једино у њену корист, потврђујући у битном његове закључке и интуиције. У чињеници да је скоро сви аутори који се баве прапостојбином и пореклом Индоевропљана уредно и коректно наводе – макар и у фуснотама – али не побијајући је нити је потврђујући, треба видети искључиво знак признања Тилаковом генију.

Тилакова Арктичка прадомовина Веда објављена је на самом почетку ХХ века, 1903. године. Значај његове теорије отада не јењава него расте, и за протеклих стотину година она је без сумње извршила веома снажан утицај и инспирисала многе да пођу трагом истраживања Арктика и прастарог наслеђа Индоевропљана.

„Најдревнија сведочанства које је оставила наша раса“

Задржаћемо се, у најкраћим могућим цртама, на Тилаковом делу. Задржаћемо се на његовим закључцима и исходима, заобилазећи, овом приликом, иначе веома утемељену, сложену и чврсту аргументацију.

Његова разматрања заснивају се на оном што он назива „најдревнијим сведочанствима које је оставила наша раса“ – на анализи најдревнијих текстова Индоевропљана: Веда, свете књиге хиндуизма и Авесте, свете књиге Персијанаца, односно њеног првог и најстаријег поглавља Вендидад, употпуњујући своју егзегезу поглављима која се односе на астрономију, метеорологију, геологију, биологију, археологију, палеонтологију, компаративну митологију...

Резултат је значајно померање дотад сасвим произвољно процењене старости Веда, и
то за неколико миленијума уназад. Тилак нас тако враћа много хиљада година у прошлост, у таму праисторије, у којој назиремо контуре велике аријске културе која је, несумњиво, цветала у циркумполарним областима. Треба нагласити да се Тилак, тумачећи натуралистичке аспекте ведског предања често не задржава само на њима већ да осветљава и основне, најбитније садржаје индоевропске традиције, као што су апсолутни дуализам светлости и таме, лета и зиме, дугог дана и дуге ноћи.

„Докази које смо прикупили у претходним поглављима почивају на наводима из прве руке из Веда и Авесте, који без могућности заблуде доказују да су песници Риг-Веде (најстарије од четири Веде – прим. Б. Н.) познавали климатске услове који се дају запазити само у арктичким областима ... Дуг дан и дуга ноћ од по шест месеци, дуга обрћућа и непрекидна зора током више дана, година са мање од дванаест сунчаних месеци, све су то познавали и описали ведски барди не помоћу алегорија и метафора, него непосредним алузијама које су дуго остајале неразумљиве или рђаво тумачене (...)“

Прапостојбина Аријеваца, закључује Тилак, могла се налазити само на крајњем, Северу: „непрекидна зора од тридесет дана могућа је само на неколико степени јужно од Северног Пола. Али ако се географска ширина може одредити са великом тачношћу, географска дужина, напротив, остаје у потпуној неодређености“. Ипак: „(...) није невероватно да се исконско станиште налази на северу Сибира, пре него на северу Скандинавије или Русије.“

Аријевски празавичај уништен је снегом и ледом – глацијацијом о којој постоји недвосмислено, јасно и непосредно сведочанство у Вендидад – и то у време од пре осам и више хиљада година пре Христа; а то је уједно почетак постгласијалне ере и сеобе Арија, те њиховог расејања по евроазијском континенту.

„Прво од места и сјајних земаља које створих ја, Ахура Мазда, беше Airyana Vaejo (Аријски рај) коју облива добра река Daitya.

„Angra Mainyu, пун смрти, узврати стварајући ову пошаст, речну змију и зиму, које
створише Daevasi.

„Ту има десет зимских и два летња месеца, а ти месеци су хладни за воду, хладни за земљу, хладни за растиње. Ту је средиште зиме, ту дно зиме, ту срце зиме, ту најгора од пошасти“ (Вендидад; Фаргард I).

У Фаргард II налазимо почетак повести о расејању Арија, кад Ахура Мазда упозорава
Јиму да ће се „на тварни свет обрушити злосрећне зиме које ће изазвати падање снега у густим слојевима, дебљине једне аредви, на највише планине“.


Звездане мапе „Атлантиђана“

Тилак није једини који је ишао трагом хиперборејског мита. Његова открића, у научном домену, су најспектакуларнија и, можемо рећи, најпотпунија, најцеловитија. Други аутори, пре и после њега, доспели су до сличних или чак истих закључака, следећи друге путеве и сасвим различите оптике и методе спознаје.

На првом месту, треба споменути француског астронома, иначе астронома последњег француског краља: Jean Sylvain Baillya (1736-1793 – година када је Баји гиљотиниран). Слично Тилаку, кога су на истраживања подстакли подаци о положају сазвежђа које је могао наћи у древној ведској литератури – Бајиеву радозналост подстакле су древне астрономске мапе које су му доносили мисионари и путници из Индије. Оне су, према Бајиу, могле настати само прецизним опажањима из области које се налазе између 50-ог и 60-ог степена северне ширине. Претпоставио је да су у питању опсервације „неког непознатог народа“ – Баји их назива Атлантиђанима – који је мигрирао од крајњег севера ка југу. Аутор је нашао и бројне потврде за своје претпоставке, истражујући многе и разноврсне митологије. Наводимо његов главни закључак: „када уједнимо те традиције, често мутне и конфузне, опажамо са запањеношћу да све оне теже истом циљу, који њихова исходишта поставља на Север“.
Баји је тај „непознати народ“ назвао „Атлантиђанима“: ми ћемо их поистоветити са Хиперборејцима, будући да је њихова постојбина смештена „између 50-ог и 60-ог степена северне ширине“, дакле у околополарне области које нас управо, на овом месту, највише и интересују (митска Атлантида о којој извештава Платон налазила се негде у северозападном Атлантику). Она је, за ауторе попут Рене Генона, у тесној вези са Хиперборејом али ипак као другостепени центар поларне традиције те их је погрешно, па чак и опасно, поистовећивати.


Људи-Богови и људи-животиње

Други аутори, другим путевима, долазили су до готово идентичних закључака. Ми ћемо, за потребе овог огледа, међу многим другим, поменути фризијског научника Хермана Вирта, о коме нас, у свом делу Хиперборејска теорија (Москва, 1992), извештава Рус Александар Дугин, задржавајући се на крају на концепцијама тзв. аутора традиционалиста, као што су Рене Генон и Јулијус Евола. Дугин, у својој књизи, говори не о научним открићима, теоријама, хипотезама или „погледу на свет“, већ управо о „васиони Хермана Вирта“.

Непознат нам је пут којим је Херман Вирт дошао до својих сазнања. Савршено је јасно да до таквих сазнања није могао доћи путевима које је следила ортодоксна наука оног доба.

Али, као што ћемо увидети, то питање има само секундарни значај. Битније од питања метода јесте питање шта је Херман Вирт видео и закључио, шта је истински резултат његових радова. Чињеница да су они, понегде, описани као фантастични, ни најмање не умањује њихов значај – Вирт ионако говори о стварима које етаблирана наука заобилази или прећуткује. Али нас овде, у првом реду, интересује истинитост, не толико конкретних историјских чињеница, колико истинитост мита.

Најзначајније његово дело носи наслов Порекло човечанства. У њему, и у многим другим својим књигама, Вирт развија сопствене концепције, чије је полазиште Арктогеја, Северна Земља; Хипербореја, као исходиште човечанства али, изнад свега, једне људске расе и једне традиције која се од почетка појављује у свом довршеном – боље би било рећи савршеном, органском – облику. Током наредних времена, у постарктичкој ери, она ће постати предмет искривљавања и изопачавања али, такође, и тајанствених поновних јављања, у мање или више чистом и изворном виду. Она ипак, упркос свему, остаје главни предмет, најважнија тема духовне историје човечанства.

Њен главни носилац, а тиме и главни субјект историје, јесте арктички човек, човек Пола, представик арктичке расе, заправо представник расе Људи-богова: истинских Синова Божијих у Васиони. Њему стога савршено одговара екстремна арктичка природа, поларно окружење, са скоро апсолутним дуализмом светлости и таме, живота и смрти, топлоте и хладноће (таме, смрти и хладноће, који наступају током арктичке зиме).

Закономерно и природно, будући да је и сам Бог двојствен, арктички прото-континент има своју потпуну супротност и противтежу, прото-континент Југа, Гондвану. То је земља ноћи, тропи и екватор, (а не Јужни Пол), настањена, не Људима-боговима, као што је то случај у Арктогеји, него Људима-животињама. Југ је демонски антипод Арктика. Некад, у терцијару, две расе живеле су у потпуности одвојено и без међусобног мешања. (Веде памте и изричу апсолутну забрану њиховог мешања.) Негде почетком квартара, с глацијацијом Арктогеје, кад северна земља замрзава, при чему известан број представника нордијске расе ипак остаје да живи међу леденим бреговима, почиње пут северног човека ка Југу, а тиме и до супротстављања, сукоба, бескомпромисне борбе, али најзад и до мешања две људске расе. Тако почиње и период постепене деградације нордијске традиције. И не само што долази до замрзавања Арктогеје, већ се и сама Гондвана распада на неколико континената, а првобитна опозиција Север–Југ бива замењена новом, опозицијом Исток–Запад. „Атлантида се тада налази у Северном Атлантику и додирује остатке Арктогеје. Источни континент је прото-Евроазија.“

Вирт потом следи сложене путеве миграција нордијске расе које постепено мењају изглед и расни састав становништва Гондване. Атлантски циклус, грубо узев, одговара касном палеолиту, и то његовом магдаленском периоду, 22-10 хиљада година пре Христа.


Из археолошког „ниоткуда“

Кромањонски човек се појављује из археолошког „ниоткуда“. Његова појава је необјашњива са становишта еволуционог концепта. Он није чисти северни тип, који се, у свом чистом виду, у историји јавља тек касније, у мезолиту и неолиту, премда је његово откривање (oткривање северног типа човека) веома отежано услед особеног начина сахрањивања – спаљивањем, а не покапањем у земљу – које за собом не оставља антрополошке трагове.

Орињачки тип представља мешовиту подврсту нордијског расног типа и полуживотиња Гондване али он не настаје никаквом еволуцијом већ мешањем кромањонца, са својим савршеним особинама, с неандерталским типом човека. Неандерталац је потомак пра-расе Гондване (расе људи-мајмуна, полуживотиња Гондване). Први талас миграција нордијског типа, „Људи-богова“, у ствари су Атлантиђани, пристигли из северног Атлантика и са западног Арктика. Они остављају за собом мегалитске споменике, а такође и „северноафричке, арапске, асирске, јужноиндијске и океанске Атланте (Амореји, Маври, океански Маори...)“, и то у изузетно сложеним схемама и линијама сеоба, укрштања и миграција.

Други талас миграција северног типа – то су људи Туата де Данан, пристигли на Исланд и у Ирску са севера – означава заправо истинске прото-Индоевропљане, Аријце који, слично кромањонцу али ипак позније, у касном неолиту, мигрирају ка југоистоку, преко Кавказа, ка Индији и Ирану. Овде стварају или жаришта чисто аријских цивилизација (Иран, Индија) или касте духовних учитеља (Јапан).

Херман Вирт у својим радовима реконструише како основне токове миграција и мешања раса – у основи његових концепција је апсолутни дуализам, двојност два супротстављена основна принципа, чије су последице и саме људске расе – тако и њихове духовне садржаје. Амбиција Хермана Вирта је да осветли, разоткрије токове истинске историје човечанства. Његово полазиште у томе је хиперборејски мит. Вирт га развија на неслућен и, неретко, грандиозан начин, допуњавајући тако недостајућа поглавља историје човечанства.

Традиција која постоји одувек

Француски мислилац и метафизичар, „традиционалиста“ или „перенијалиста“, Рене Генон извршио је ограничен али ипак веома снажан, концентрисан утицај на интелектуалне кругове свог па и нашег времена, и то пре свега својом концепцијом „Примордијалне Традиције“: Традиције која постоји одувек, која је надвремена и надљудског, божанског порекла, али се током историје помрачује и губи, повлачећи се постепено у област скривених, тајних знања, све до потпуног заборава у „мрачном“, последњем добу, које индијска традиција зове kali yuga, а европске традиције „гвозденим добом“ или, у хришћанству, „последњим временом“. Генонова област, према томе, није ни наука ни спекулативна мисао, него езотерија. Он сам је одбијао да обавести читаоце о изворима својих сазнања наглашавајући да овде није реч о знањима која се могу стећи путем књига, у библиотекама.

Генонову идеју „Примордијалне Традиције“ изнећемо само у општим цртама, онолико кратко колико је то могуће, не задржавајући се на споредним „детаљима“. Првобитна Традиција постоји одувек. Генон на многим местима сугерише њено поларно, хиперборејско, дакле, индоевропско порекло. У својој пуноћи међутим она постоји само у првом, „Златном добу“ човечанства (које одговара хиперборејском циклусу), да би затим, током сваког наредног периода, била подвргавана регресивним процесима. Митови и легенде разноврсних народа, религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и ритуали нису ништа друго до парчићи тог Знања, прилагођени новим условима или преведени на популарни језик.

Атлантски циклус људске историје је потоњи у односу на Хипербореју: на једном месту Генон изричито упозорава на опасност поистовећивања Атлантиде и Хипербореје. Прва је Запад, друга Север. Обе су разорене катаклизмама што је у основи последица самог смера историје и времена, који имају регресиван, деградирајући ток. Тај силазни, регресивни ток могуће је само успорити, али не и променити, све до почетка новог циклуса човечанства.

Што се тиче имена Тула, које се среће у различитим областима, од Русије до Централне Америке, оно, према Генону, означава некадашња „седишта спиритуалне власти“: „мора се мислити да је свака од тих области, у мање или више удаљеним епохама, била седиште спиритуалне власти као еманација оне примордијалне (дословно поларне) Туле... Реч „Тула“ у санскриту значи вага и посебно означава зодијачки знак тог имена; али, по кинеској традицији, звездана Вага првобитно је била сазвежђе Великог Медведа. То опажање је од највећег значаја јер симболизам који се везује за Великог Медведа је природно и на најужи начин везан за симболизам Северног пола.“

И такође: „(...) треба разликовати атлантидску од хиперборејске Туле (...) ова потоња, у ствари, представља главно и врховно средиште (...) Сва остала света острва, која су свуда означена именима идентичног значења, била су само њене слике(...)“ (Рене Генон: Краљ света).

Близак Генону је још један традиционалиста, Италијан Јулијус Евола, премда би било погрешно сматрати га за Геноновог ученика или следбеника. Евола се без сумње инспирисао и Геноновим радовима али њих двојицу, поред многобројних сличности, деле и значајне разлике. Евола је своје погледе најцеловитије изнео у књизи Побуна против модерног света.

Еволин светоназор заиста одликује готово манихејски поредак дуализама: на једној страни је модерни свет, на другој, свет традиције вредности, који има исходиште у поларним областима, на Северном Полу, у Хипербореји. То је истинско Златно доба, ако не човечанства а онда барем индоевропске расе. Празавичај Индоевропљана смештен је на Полу, у циркумполарним областима. Са катаклизмом која захваћа Хипербореју, почиње дуги марш Индоевропљана, кроз времена и просторе, од крајњег севера планете ка југу, од првобитности, путевима изопачења и декаденције, преко атлантског циклуса, од праисторије до антике, од средњевековља све до нашег, „модерног доба“, које је посвемашња супротност Традицији. Почиње и деградација самог човека, од бога или човекобога ка оном чисто људском и, још ниже, ка анималном и демонском, све до мрачног амбиса „модерног доба“.

У најдубљој основи, то је борба два космичка принципа: на једној страни је животворна хијерархија Поретка, Реда, коју равноправно подржавају и бране и људи и богови, на другој силе хаоса и ентропије; то је и борба за освећење, сакрализацију Простора (путем ритуала), против сила Времена, које га уништавају и прождиру. Треба рећи и да су многи Еволини увиди и „смеле интуиције“ накнадно потврђени учењем Жоржа Димезила, попут учења о троделној идеологији Индоевропљана.


Светлост са Севера

Видели смо да су митови о Хипербореји све сем мртва прошлост. Они нису производ уобразиље појединих класичних писаца а још мање мртва празноверица једног давног доба. Ото Мук, поклоник једног другог мита, оног атлантидског, у књизи Све о Атлантиди (Alles uber Atlantis), покушава да хиперборејски мит објасни путем извесних природних феномена, самих по себи фасцинантних, који покрећу фантазију и буде извесне садржаје у посматрачу. Али, и кад би то била сва истина о Хипербореји, такво природно окружење морало би, с временом, привући или створити известан тип људи и онда, опет, природно довести и до стварања одговарајуће расе и етноса, културе или цивилизације ...

Митови о Хипербореји и данас покрећу бројне истраживаче и мислиоце. Север, поларне области, које су некад привлачиле поларне путнике, данас привлаче археологе и истраживаче прошлости. То нису стерилна истраживања: архетипови Севера и данас су делотворни и живи, и они подстичу оне који их следе на истинске духовне пустоловине и открића. Веома полако, неупоредиво теже него друге области и земље, Север открива своје дубоко запретене тајне. Оне, сем тога, спадају у много дубљу прошлост него неке друге. Неке индиције то пoтврђују: испитивања угљеником 14 показала су да су „мегалитски споменици Европе и металургија Балкана старији од претпостављених медитеранских прототипова. И не само металургија већ и атрактивне мале скулптуре Балкана су за милениј старије од претпостављених егејских прототипова“ (Colin Renfrew: Carbon 14 and the prehistory of Europe, San Francisco, 1972). Није ли то путоказ за будуће истраживаче – путоказ усмерен ка Северу а не, као досад, ка југу континента?

Некад, у ХIХ веку, археологија се руководила принципом Ex Oriente Lux (Са Истока
светлост). Потом је овај принцип био замењен новим: да се културе неолита шире од
северозапада ка југоистоку, од Западне Европе и Северне Африке, преко јужне Арабије, до Индије и Океаније... Али је данас скоро општеприхваћена претпоставка да је колевка најстаријег човечанства Африка, дакле, Југ.

Нема сумње да је, током аријских миграција, затечено негроидно и монголоидно становништво старије, а да су Аријци дошљаци, странци на евроазијском континенту. Данас, захваљујући прегаоцима и јунацима Севера, Пола, морамо да размишљамо о новој претпоставци, која свим наведеним даје сасвим ново и другачије место и значење. Ако је исходиште човечанства, или барем једног његовог дела – индоевропске расе – Север, савршено је могуће да су се њихове миграције током неолита и после њега одвијале путем и северозапада и североистока, укрштајући се на Балкану и на Блиском Истоку, и стварајући тако жаришта цивилизација које су, међутим, потоње у односу на културе севера Европе и Евроазије.

Пре или касније, овакве претпоставке мораће бити доказане или оповргнуте новим. Истраживања Севера су тек на свом почетку. Митови о Хипербореји представљаће при том, нема сумње, веома моћан подстицај. Ништа слично се, уосталом, не везује за неку другу област или континент, изузев прастарог предања о Атлантима на Западу. Порекло и традиција Индоевропљана, (или можда чак читавог човечанства), њихова прапостојбина, кретања и миграције народа и раса, током оног што називамо „праисторијом“, древне религије... – све се то, као што смо видели, налази у тесној вези са хиперборејским митовима.

Идеја Центра

У свом последњем и највишем значењу хиперборејски мит репрезентује идеју Центра. Тај центар има најпре метафизичко значење: реч је о Центру како интелигибилног тако и сензибилног света. Потом, он је и просторно и временско средиште, симболисано „првом и најбољом од свих земаља“, Хиперборејом, у чијем се средишту налази митска планина Меру, која, опет, поседује своје сопствено средиште, а то је њен врх. У временском смислу, то је прво и „Златно доба“, идеално сам Почетак, јер реинтеграција, метафизичко остварење, које и није ништа друго до „освајање Центра“, подразумева кретање насупрот струји времена и историје, који имају ерозиван ток.

Тај центар је нематеријалан, метагеографски, надисторијски и надтемпоралан. Он и не постоји у појавном, па према томе и не може ни бити уништен. То је центар који сам човек треба да освоји али је тај центар скривен, тако да је доступан само изузетним. Зато се, логично, симболизује и самим Северним Полом: премда је он сам, као „мирно место“, непокретан, он чини да се све око њега окреће. Положај човека у центру је „деловање не-деловањем“. Та непокретност одређује саму реалност и њене покрете: у том смислу, он је „снажнији од саме стварности“. Онај ко поседује центар поседује и остатак кружнице.

Отуда, у појавном свету, освајање Пола у физичком смислу потенцијално има вредност метафизичког чина. На санскриту, реч „uttara“ истовремено означава „север“ и „узвишену област“. Запућеност ка Хипербореји, идеалној отаџбини, постепено мења и самог јунака романа Код Хиперборејаца Милоша Црљанског. У свету који је екс-центричан, он је тај који поседује сопствени центар – безвремен, невидљив, и нематеријалан: „Сви смо ми са поларним пределима, са поларним Сунцем у вези... Ти ледени крајеви су циљ свих народа, а свако ко је завирио у то царство леда, постао је друкчији. Мене та заједница мртвих истраживача, у поларним крајевима, највише и занима. Зашто су ишли тамо? Зашто су се променили?“

Према Хипербореји први се запутио (или се у њу вратио) сам бог Аполон: следио га је Аристеј, песник данас изгубљених Аримаспијских песама. Јунак Црњанског, као и многи поларни истраживачи, понавља његов чин. То исто чине и сви они који се данас запућују ка Хипербореји.

СИМБОЛИ ХИПЕРБОРЕЈЕ

ЛАВ

Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.
Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски „Замак који се окреће“, који је исто што и боравиште Краља рибара или тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.
Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава – заточеног у кавезу – који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Али, то више није лав већ сенка, утвара ове краљевске звери. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба када је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.
Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, кад сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с којег ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали, напротив; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.
Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.
То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која као да је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.
Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

ОРАО

Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци...“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру. Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.
Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред. И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте. Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела људске психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс. У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало нешто више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.
Могућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате сваком човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер). У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у човеку. Другим речима, човек (било који човек), може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица...
Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.


ЈЕЛЕН

Јелен је један од великих и непролазних симбола Севера, Хипербореје. Валериј Демин цитира Паусанију, античког писца из II века, који у делу Опис Хеладе (Х, V, 8) наводи да се први свештеник–пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олен, Олењ, тј. Јелен. Надасве, јелен је симбол самог Сунца, које у Хипербореји никад не залази. На полуострву Кола у руској Лапландији, на крајњем северу континента, према истом аутору, и данас се налазе сасвим карактеристична светилишта народа Саами – тзв. сејди – гомила камења на чијем врху је постављена јеленска лобања, са роговима. Јелен је и један од најстаријих уметничких мотива, кога, са задивљујућом учесталошћу, срећемо на зидовима пећина и древним оруђима. Постоји једна фотографија, снимљена 1942. године, за време немачког бомбардовања Мурманска, на којој се у предњем плану види јелен, незнатно искренуте главе, затечен експлозијама, док сивим небом изнад њега прелећу немачки бомбардери. Ратна фотографија издигнута је на ниво симбола – као и сви други, и овај измиче тумачењима и објашњењима. Енглез Едвин Лендсир стекао је светску славу сликајући мотиве јелена у шкотским брдима, на начин који је изнад пуког реализма.
И у јелену се, слично лаву, вуку или орлу, открива један архетип и једно древно сећање – с тим што је, више него нека друга, оно непосредно везано за северну праотаџбину, за Хипербореју. У ствари, јелен – соларни јелен, јелен шума и степа севера – јесте само сећање на Хипербореју, коју је изгубио заједно са човеком. Херман Вирт тврди да је управо јелен био предмет најстаријег хиперборејског култа а да његови уздигнути рогови симболизују само соларно божанство – Сина Божјег, у тренутку кад се, високо подигнутих руку, узноси над хаосом и тамом земаљског.
Можда нам управо зато ова племенита и отмена животиња, у било којој другој средини, у било којој другој земљи, изгледа као потпуни странац.


ГАВРАН

Сваке зиме, кад одлази у Хипербореју, Аполона прате гавранови, и песма.
Аристеј из Метапонта, који је пратио Аполона до Хипербореје, појављивао се у свом родном месту и после смрти, у виду гаврана.
Сваки пут кад се успиње на своју кулу, док посматра земљу под јутарњим сунцем, на Одинове широм испружене руке слећу две птице, два гаврана; име првог је Мисао, а име другог је Сећање.
Хиперборејски Аполон се уопште, веома лако и природно, доводи у везу са птицама. И лабуд је, слично гаврану, хиперборејска птица. Једна статуета, нађена у Дупљаји, недалеко од Вршца, у Банату, приказује загонетно божанство, човека с птичјом главом. Његове кочије кроз ваздух вуку лабудови. За тог „птицоликог идола на колицима која вуку барске птице“, Живојин Андрејићкаже: „ова представа се несумњиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону, који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области, (...) да би затим следећих шест месеци боравио у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питању претеча Аполона Беленуса, који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца (...).“
Уосталом, древна германска епска традиција управо гаврана назива „лабудом црвеног кљуна“. У неко срећније време, гавран је био сматран за повољно знамење: уколико прати јунака, то је значило да ће се његов мач тог дана наситити крвљу, а да ће исход његовог подухвата бити срећан. Тајанствену везу јунака и гаврана подвачи мит: у осетском миту о народу Нарта – најјачем народу на свету – затичемо овај мотив: после битке (која се води за Небеско царство) мајци у крило пада одсечена рука сина, коју испушта гавран, те она тако сазнаје за његову злу судбину. Идентичан мотив срећемо и у песмама косовског циклуса, где се то исто дешава мајци Југовића. Гавран мајци у крило спушта окрвављену руку њеног сина Дамјана.
Симболи су вишезначни; по правилу, они поседују и свој „позитивни“, светли и „негативни“, мрачни аспект. Отуда нестали северни празавичај може да симболизује не само „бела птица“, лабуд, него и злосутни, црни гавран. Једна сведочи радост, друга опомиње на губитак.
Француски песник Артур Рембо наслутио је ту чудну, мрачну радост коју доноси гавран у својој поеми „Гавранови“:


„Господе, кад се ливада следи (...)
на природу, где цвеће бледи,
сручи с небеса јата нова
драгих и дивних гавранова“.

.
 
 
.
 
 
.
 
 
 
 

09.11.2012.

Ko razume,shvatiće...

 
 
 
Genijalni Fridrih Niče je pisao:
 
                                                    «Jevreji su toliko napudrili mozak
                            čovečanstvu, do ludila ga nahranivši svojim lažima, da današnji
                          hrišćanin smatra da ima pravo da ne prihvata judeizam i da ne voli
                             Jevreje, ne shvatajući da je on sam – samo poslednji izvod iz
                                                                       judeizma»



                                                                  www.srpskifront.com


.

07.11.2012.

O "njima"

Džordž Vašington (1.predsednik SAD, 1732 – 1799), iz njegove knjige »Maksime Vašingtona«): »Sasvim je žalosno što ih ni jedna država, starija od ove, nije pokorila kao kugu društva i svog velikog neprijatelja, čijim je prisustvom usrećena Amerika«.
Muhamed (osnivač muhamedanstva, 570 – 632, iz Korana): »Ne mogu da shvatim da sve do sada niko nije izgnao te životinje, čije je disanje slično smrti. Zar ne bi svako uništio divlje zveri, koje jedu ljude, čak ako one imaju ljudski oblik? Da li Jevreji predstavljaju nešto drugo, osim ljudoždere?«
Martin Luter (crkveni reformator, 1483 – 1546): »Strastvena želja vapijućih srca Jevreja nada se da će doći onaj dan, kada će oni moći da se odnose prema nama tako, kao što su postupali u vreme Jesfiri u Perisji. I koliko je Jevrejima bliska knjiga Jesfir, koja opravdava njihovu krvoločnost, osvetoljubivost i apetite razbojničkih nada!. Nikada sunce nije svetlelo narodu, krvožednijem i osvetničkijem, koji se zanosi idejom uništenja i ugušenja ljudi druge vere«.
Petar Prvi (ruski imperator, 1672 – 1725): »Više volim da vidim u mojoj zemlji muhamedance i mnogobošce, nego Jevreje. Poslednji su prevaranti i lupeži. Oni neće dobiti odobrenje da se nasele i organizuju svoj posao. Bez obzira na moja naređenja, oni nastoje da to ostvare potkupom mojih činovnika sa ciljem da postanu ravnopravni«.
Žan Fransoa Volter (francuski pisac, 1694 – 1778): »Jevreji nisu ništa drugo nego prezren i varvarski narod, koji je tokom dugog vremena spojio odvratno koristoljublje sa užasnim predrasudama i neugasivom mržnjom prema narodima, koji ih trpe i na kojima se oni obogaćuju«.
Bendžamin Franklin (američki naučnik i državni radnik, 1706 – 1790): »Ma gde bilo, u zemlji, u kojoj se naseljavaju Jevreji, nezavisno od njihovog broja, oni snižavaju njen moral, komercijalno poštenje, izoluju se i ne dopuštaju da se asimiluju. Ako ih mi putem Ustava ne isključimo iz SAD, onda za manje od sto godina oni će navaliti u velikoj količini, uzeće vrhunac, progutaće zemlju i promeniti oblik našeg upravljanja. Ako ih n eisključite, onda za manje od dvesta godina naši potomci će raditi na poljima, izdržavajući njih, dok će oni trljati ruke u svojim kancelarijama. Upozoravam vas, džentlmeni, ako jevreje ne isključite zauvek, Vaša deca će vas proklinjati u Vašim grobovima«.
Napoleon Bonaparta (imperator Francuske, 1769 – 1921): »Jevreje treba razmatrati kao naciju, ali ne kao religioznu grupu. Oni su nacija u sredini naše nacije. Sopstvenost čitavih sela otimaju Jevreji, oni su uspostavili kmetstvo, oni su prava jata gavranova. Siromaštvo koje izazivaju Jevreji, ne potiče od jednog individualnog Jevreja, ono je suština čitavog tog naroda. Oni su kao gusenice ili skakavci koji jedu Francusku. Jevreji su nacija spremna na najužasnije zločine«.
Franc List (mađarski kompozitor, 1811 – 1886): »Nastaće momenta kada će sve hrišćanske nacije, među kojima žive Jevreji, postaviti pitanje da li ih dalje trpeti ili deportovati. I to pitanje je po svome značaju isto tako važno kao i pitanje o tome da li mi želimo život ili smrt, zdravlje ili bolest, socijalni mir ili stalne nemire«.
Henri Ford (američki autoritet automobilske industrije i pisac, 1863 – 1947), »Njujork-Tajms« 8.marta 1925.g.). »Podvrgnite kontroli 50 najbogatijih jevrejskih finansista, koji finansiraju ratove radi sopstvenog prihoda, i ratovi će nestati«.
Vinston Čerčil (engleski državnik, istupanje u predstavničkom domu 5.novembra 1919.g.): »Nema potrebe preuveličavati ulogu, koju su odigrali internacionalni Jevreji-ateisti u stvaranju boljševizma i njihovog učešća u ruskoj revoluciji. Više od toga, glavna inspiracija i pokretačka snaga dolaze od jevrejskih vođa. U sovjetskim institucijama dominacija Jevreja više je nego poražavajuća. I glavni deo u sprovođenju sistema terora, koji je utvrdio ČK, izvršili su Jevreji i u nekim slučajevima Jevrejke. Takvu đavolsku slavu Jevreji su postigli u vreme terora, kada je Mađarskom vladao Bela Kun«.

Veliki nemački kompozitor Ričard Vagner u svojoj knjiz
i »Jevrejstvo u muzici« (64) izvršio je analizu jevrejskog muzičkog stvaralaštva, uključujući stvaralaštvo Mendelsona. Zaključak je veoma interesantan: u jevrejskom stvaralaštvu potpuno odsustvuju: iskrenost, srdačnost, uzbuđenje, strast, nežnost, istančanost ukusa. Jevrejsko stvaralaštvo – to je uvek podražavanje i zabava. I samo to. Kastrirana umetnost obrezanih ljudi. To vam je rezultat obrezivanja čakri, koje su za Jevreje smislile njihove egipatske gazde

Đordana Brunao »Židovi su šugava, gubava i opasna rasa, koja zaslužuje da se iskoreni od samog dana rođenja«.

FJODOR M. DOSTOJEVSKI - ŽIDOVI ĆE UNIŠTITI RUSIJU

.

                           
.

    
.

03.11.2012.

Vojvoda Momčilo Đujić







                                                  Slava ti i hvala veliki Vojvodo!!!


 "Vojvoda Djujic umro u 92. godini i Osnovao Dinarsku cetnicku diviziju 1941. godine, a u emigraciji posle Drugog svetskog rata i pokret "Ravna Gora" . Momcilo Djujic je rodjen u selu Kovacicu kod Knina 1907. godine. Osnovnu skolu je zavrsio u Kninu a Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Prvu duznost pravoslavnog svestenika, obavljao je u Strmici kod Knina gde su mu se rodila dva sina. Kao borac za socijalnu pravdu prvi put se pojavio kao vodja na tromedji Like, Bosne i Dalmacije kada je 1938. godine predvodio strajk 10.000 radnika URSOV-ih sindikata. Prestao je sa svestenickom sluzbom uoci rata, kada se vratio iz Beograda gde je sudelovao na demonstracijama protiv konkordata sa Katolickom crkvom Pomoc Srbima DJUJIC je u vise navrata bio najbolji recitator na grobu Branka Radicevica na Strazilovu i autor zbirke ljubavne poezije "Emilijade", izdate u Sremskim Karlovcima 1934. godine. Momcilo Djujic se u prvim danima ustaskog zlocina nad Srbima u okolini Knina, kad je samo u maju i junu 1941. godine ubijeno oko hiljadu Srba, stavlja na celo pokreta otpora i formira Dinarsku cetnicku diviziju koja je do kraja rata uglavnom stitila Srbe na tromedji Like, Bosne i Dalmacije od ustaskog terora. Na Vidovdan 1942. godine Momcilo Djujic, kao komandant Dinarske cetnicke divizije ukazom kralja Petra i Vlade iz Londona dobija visoko priznanje srpskog cetnickog vojvode. Od sest vojvoda, iz njegove divizije u emigraciju je ziv dosao samo Momcilo Djujic i to 1945. godine u Palmanovu u Italiji. U emigraciju je zajedno sa Djujicem stiglo oko 12.000 boraca te cetnicke divizije. U Cikagu je 1948. godine formiran Cetnicki pokret "Ravna Gora", ciji je vojvoda Djujic bio dozivotni predsednik. Pokret u Hamiltonu u Kanadi izdaje i svoj list "Srbija". Glavni urednik bio je Djujic. Pokret "Ravna Gora" mnogo je pomagao Srbima u Kninu i okolini, a najvise u periodu postojanja Republike Srpske Krajine. Neuspeli atentat ZBOG navodnih zlocina, nad civilnim stanovnistvom, drzavna komisija vlade FNRJ je 1947. godine vojvodu Djujica proglasila ratnim zlocincem. Americka vlada uporno cuti na zahtev bivse jugoslovenske i nove HDZ hrvatske vlasti za izrucenje vojvode Djujica uz obrazlozenje da ce to uciniti "kad dobije stvarne dokaze njegovih zlocina". Najnoviji zahtev Tudjmanove vlasti kao protivtezu sudskom procesu ustaskom zlocincu Dinku Sakicu, upucen je SAD pre nesto manje od godinu dana. U razgovoru za "Novosti" u Torontu 1988. godine vojvoda Djujic je izjavio da mu je najzalije sto mu nije uspeo atentat na Andriju Artukovica 1961. godine u Njujorku i to sto ce ga "smrt stici pre nego se vrati u Knin". Bio je rusofil, antikomunista ali je voleo Jugoslaviju" koja je omogucila zajednicu naroda u kojoj su svi Srbi bili u jednoj drzavi". Posebno ga je ljutilo uporno izjednacavanje aktivnosti cetnicke i ustaske emigracije sa kojom su se clanovi njegove "Ravne Gore" stalno sukobljavali u Americi, Kanadi i Engleskoj. Pokretac je mnogih akcija medju srpskim iseljenicima u inostranstvu, gde je tako izgradjeno vise od 100 pravoslavnih hramova.preminuo poslednji srpski vojvoda Momcilo Djujic s tim i prestaje legenda o srpskim vojvodama jer jedini akreditirani da daju titule vojvode nisu vise medju zivima... "




.



Milan Nedić






.