19.11.2012.

Име Србин из Сунца истиче

РЕЧНИК ПРАСРПСКОГ ЈЕЗИКА МАЈКЕ
А-A-ас-ego-први творац
Б-Б-бук-deus-Бог Свезнајући
В-В-веди,vitus-види
Г-Г-глагоље-loguor-речи
Д-Д-добро-bonum-доб ре
Е-E-ест-est-Oн јесте
Ж-Ж-живети-vivere-жива
S-C-сила-fortia-сила
З-З-земље-terrae-земаљског
И-И-иса-spatium-простора
I-И-и-et-и
J-Ј-ие,je-sapere-зна
K-К-како-sicut-како
Л-Љ- људи-viri-људи
M-М-мислите-cogitare-мисле
N-H-наш-nostro-наш
O-О-он-illud-Оче Небески - Боже
П-П-покој-requis-Свемира
Р-Р-реци-dic-реци
C-С-слово-litteram-слово
T-Т -тврдо-fortiter-потврдног
ОУ-У-ук-sopicutia-учења

ПРВИ ТВОРАЦ, БОГ СВЕЗНАЈУЋИ, ВИДИ РЕЧИ ДОБРЕ, ОН ЈЕСТЕ ЖИВА СИЛА ЗЕМАЉСКОГ ПРОСТОРА И ЗНА КАКО ЉУДИ МИСЛЕ, НАШ ОЧЕ НЕБЕСКИ РЕЦИ СЛОВО ПОТВРДНОГ УЧЕЊА.

Из предходног тумачења сазнајемо да предхришћанска вера српска није била паганска(јер и сам реч долази од српске речи-погани)већ узвишена и у правом смислу предхтишћанска.
Речник је састављен од речи из времена када су сви људи под окривљем Сунца као симбол Бога Свемира, били браћа и звали се Срби! Р Борисављевић




 

По српској митологији Сунце представља мушки принцип у природи. У епским календарским песмама оно је увек персонификовано мушким јунаком. Поједини мушки ликови се често изједначавају и пореде са самим Сунцем:

„Светли царе, огрејано Сунце.”

У великом броју календарских епских песама централни мотив је женидба Сунца. У неким, чисто митолошким песмама та женидба је директио описана: „Сунце и Месец просе девојку” и сличне.

Срби су у давнини, у претхришћанско доба располагали читавим низом знања о небеским телима, која се језиком савремене астрономије могу дефинисати у следећим тезама:

1. Центар васељене је Сунце, оно је једино, непроменљиво, непобедиво и неуништиво. Оно је главна тачка целог система и главни јунак свих календарских епских песама. То значи да Срби у давнини у суштини знају за хелиоцентричан систем света.

2. Знају за Месечево кретање и Месечеве мене.

3. Познају и издвајају најважнија сазвежђа.

4. Знају за постојање циркумполарних и нециркумполарних звезда и сазвежђа и механику њиховог кретања.

5. Знају за датуме Сунчевог солстиција и еквиноција, односно за правилну смену годишњих доба.

6. Знају за помрачења Сунца и Месеца.

7. Знају да Сунчеви зраци у време летњег солстиција у подне падају на земљу под правим углом.

8. Знају да је структура Сунца течна, растопљена и усијана маса, налик растопљеном воску или маслу, што је само други, народни назив за плазму.

9. Знају да су небеска тела округла, налик на јабуку:

„Мој Стојане, јабуко од злата.”

10. Знају да се небеска тела крећу по тачно одређеним путањама и законима кроз време, односно да то нису никакви предмети приковани за небески свод како ће дуго времена сматрати средњоевропска средњевековна астрономија.

11. Знају да Земља веома мало утиче на кретање небеских тела, стога јој и не придају велики значај.

12. Знају да је васељена бескрајна, и стога и не покушавају да је ограниче, већ само одређују оријентире у њој.

На основу таквих сазнања Срби су изградили развијен митолошки систем, који представља „тајни језик” првобитне астрономске науке. Тај митолошки систем је веома разноврсан, али свака варијанта полази од основних сазнања науке о небеским телима. Тај митолошки систем није измишљотина о стварима којих нема, није произвољна конструкција, већ је на посматрањима и анализама кодирано приказана небеска механика више или мање детаљно.

Захваљујући таквом приступу и таквим сазнањима Срби су на Балканско - Карпатско - панонским просторима имали календар као систем и као закон још пре више од 7500 година, који је као народни календар „in vivo” сачуван до данас. Такав митолошки календарски систем, и поред хиљадугодишњег утицаја хришћанске цркве, очувао је велики број изворних народних назива за одређене дане и датуме у години: Арлијевдан, Арнијевдан, Бабин дан, Бадњи дан, Бела недеља, Бела субота, Бела среда, Бели четвртак, Бели петак, Биљани петак, Божић, Видовдан, Водица, Врбица, Врбопуц, Гарава среда, Гладна недеља, Глува недеља, Глуви уторак, Детињци, Загонетна недеља, Зелени четвртак, Зли петак,3мијин дан, Јарило, Кратка недеља, Крива среда, Ледена субота, Луда недеља, Луда среда, Луди петак, Материце, Међудневице, месојеђе, Мечкин дан, Миољдан, Млада недеља, Млада петка, Млада среда, Младен, Младенци, Осовитанедеља, Оци, Оцило и кремен, Пасја недеља, Пепељава среда, Пољобранија, Ранило, Расипна недеља, Растурница, Руса среда, Русална недеља, Русална среда, Русални петак, Русални понедељак, Светла недеља, Светли петак, Себични петак, Сирна недеља, Спасовдан, Сретење, Тодорова недеља, Тројице, Туциндан, Хрома недеља, Цвети, Цветна недеља, Црвена субота, Црни уторак, Шарена недеља итд.
 

 

Цео животни циклус обичаја је директно везан за дневно привидио кретање Сунца од истока ка западу. Крштење и венчање обављају се док Сунце - дан напредује. Славска свећа се такође пали пре подне. Сахране и даће се обављају у другој половини дана, када се Сунце клони западу. Сви послови се започињу да би напредовали, док дан напредује. Тако се оснива и гради кућа, оре и сеје њива, жање жито итд. Заклињање Сунцем је и данас честа пракса код Срба: „Тако ми јарког Сунца'', ”Сунца ми„ итд. Храмови, куће и гробови се постављају и окрећу према Сунцу. Сунце је главни оријентир у простору и времену.

Плетење ивањданског венца и кићење кућа, храмова и гробова са њим је јасан и данас жив доказ о постојању развијеног култа Сунца. Тај венац се прави од ивањског цвећа које је жуте боје, односно боје самог Сунца. Он је кружног облика, са јасно назначеним зрацима, тако да јасно својим обликом опонаша ово небеско тело.”

Мотив свастике Срби такође зову колом. Он представља скицу централног сазвежђа северне хемисфере, Мала и Велика кола, односно Малог и Великог медведа (Ursa minores и Ursa majores), које се окреће око звезде Северњаче и које је дато у четири чворне тачке дневног и годишњег окретања земље око своје осе и око Сунца. Oбредни хлеб са оваквим мотивом се зове „коло” и „сунце”. На балканско-карпатско-подунавским просторима мотив свастике се јавља од винчанске цивилизације (4500. г. пре наше ере), траје кроз цело метално доба, антички и средњовековни период и сачуван је као народни орнаментални мотив у етнографској грађи XIX и XX века. Позната, данас дечија, српска обредна игра у круг „ Коларићу, Панићу” текстуално описује окретање управо овог сазвежђа:

„Коларићу, Панићу, / плетемо се самићу, / сами себе окрећемо, / сами себе заплићемо; / Коларићу, Панићу...”

Песма је потпуно јасна јер илуструје једну од најбитнијих небеских појава на северном хоризонту. Име Коларић директно означава сазвежђе Мала кола, односно Мало коло. Епитет Панић указује на Пана, Господина и самог Господа Бога. Презимена Панић и Пановић су и данас веома честа код Срба...Д Јацановић
 

 

Цивилизација је почела када је човек први пут засадио семе и схватио благодарност Сунца према семену а онда захвалан испевао химну и почео да слави Сунце...

Календар настаје као следећа потреба цивилизованог Србина због циклуса у природи...

Скитачки и разбојнички народи нису имали суштинске потребе за календаром. Они су време мерили од једног пљачкашког похода до другог, од избора једног вође до избора другог и томе слично. Суштинске потребе за календаром нису имали ни народи којима је трговина била главна привредна грана.

На основу тога можемо закључити да су примарну потребу за календаром имали и имаја цивилизовани народ који живе у умереном климатско-географском појасу.

Да бисмо решили проблем календара неопходно је анализирати питање нултог времена од ког почиње мерење времена и бројање година.

Нулто - почетно време је различито код разних народа. За исламски свет то је хиџра - 622. година после Христа. За хришћане и цео данашњи свет то је година рођења Исуса Христа. За старе Римљане то је било оснивање града Рима - аb urbem condita, 753. године пре Христа. За старе Грке то су биле Прве олимпијске игре 776. године пре Христа. Месопотамци су почели бројати године око 3000, а Египћани око 3200. године пре Христа.

Када су Срби почели бројати године и мерити време? Одговор на то питање наћи ћемо у бројним сачуваним средњовековним записима и натписима (Томовић Г. 1973). У њима јасно пише:

Деспот Ђурђе сазида Смедерево 6938. године, Деспот Стефан погибе 6935, Кнез Лазар погибе па Косову 6893, Краљ Милутин подиже цркву Јоакима и Ане у Студеници 6822, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину 6821. године од стварања света. Таквих споменика и докумената има на хиљаде и увек је време мерено на тај начин. По таквом бројању, година 2000. би била 7508. година од стварања света. То значи да је бројање година и употреба календара код Срба почела 5508. године пре рођења Исуса Христа. На балканско - карпатско - подунавским просторима то је управо време почетка најстарије цивилизације, такозване старчевачке културе, која има развијену економију, религију, култове и уметност (Гарашанин М. 1979).
 

 

Довођење српске године стварања света са византијском годином стварања света - 5500. година пре Христа и тврђење да су Срби годину стварања света преузели од Византије, наилази на велике научне и логичне потешкоће. Византија - Ромејско царство, је као државна творевина настала у касној антици, током IV -VI века наше ере, на темељима грчко - римске цивилизације. Као што смо већ рекли, Грци и Римљани су почели да броје године и да се служе календаром, тек у првом миленијуму пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји) годину стварања света преузели од аутохтоног балканско - карпатско - панонског србског становништва.

Појам календар је данас присутан у свим европским језицима. По званичном мишљењу науке, порекло ове речи се налази у латинској именици kalende, којом су стари Римљани означавали први дан у години и први дан у месецу. Све би то било логично да kalende није једина заједничка именица у латинском језику у којој се пише слово К (Ђорђевић Ј. 1886). То је изузетно јак доказ да је реч kalende страног, нелатинског порекла. Пошто су Римљани целу своју културу копирали од Грка, било би логично претпоставити да је ова именица грчког порекла. Међутим то не долази у обзир, јер су сами Римљани имали изреку ''Ad kalendas grecas'' („На грчке календе''), што значи ”Никад„, ”На куково лето„, ”Кад на врби роди грожђе„, што недвосмислено говори да Грци нису ни имали појам kalende. Именица календар је потпуно исте основе као и реч у сбпском језику коледа и коледар, којима су означени божићни обичаји и учесници божићних обредних поворки. Тада су се певале посебне, коледарске песме, које имају припев ”... коледо, коледо.„ Површно и формално је порекло сбпских речи коледо и коледар доведено у везу са наводно латинском речју kalende. Изнете чињенице говоре дијаметрално супротно.

Коледар је сложеница састављена од две речи: коле и дар. Исти је случај и са именицсм коледо: коле и до, дао. Други део сложенице је јасан. Он означава дар, поклон и изведен је од глагола дати. Први део сложенице коле, означава коло, а пошто се ради о божићним обичајима који су празник рођења новог Сунца, он означава Сунчано коло, јарко коло, односно само Сунце. Није потребно посебно наглашавати да је и сбпски и јулијански и грегоријански календар заснован на привидном годишњем кретању Сунца. Именица коло у србском језику означава круг. Велики број речи у србском језику, које у свом значењу имају везу са кругом и окретањем су изведене од именице коло:

Коло - круг

Коло - точак

Коло - ритуална игра у круг

Кола - превозно средство па точковима

Колица - мала кола

Воденично коло

Вилино коло

Сунчано коло

Грнчарско коло

Јарко коло - Сунце

Колач - обредни хлеб кружног облика

Колиба - Колеба - стамбени објекат, првобитно кружног облика

Колут - круг, точак

Колутаст - кружан

Коласт - кружан

Колевка

Коленика - вретено са колутом

Колено - део ноге

Колено - генерација, поколење

Коловрат - место у реци где се вода окреће у круг

Колати - кружити

Колир - оковратник

Колебање - окретање

Колотечина - кружни ток

Коложег - народни назив за јануар

Коловоз - народни назив за август

Коледар - народни назив за децембар

Коледа - божићни обичаји

Коледар - учесник божићне обредне поворке

Колашин - место у Црној Гори

Околина

Србски народни календар је био својина свих и имао је општенародни обједињујући карактер. Знало се када који посао треба започети, када га треба завршити, када нешто не треба радити, знали су се дани када треба споменути мртве и обићи гробове, када постити, када се окупити на славу и заветину, када носити литију и тако даље. Календарско знање је било уопштено и није се сматрало неким посебним знањем. Србски народни календар није био просто набрајање дана, недеља, месеци и година, већ је свака целина представљала јединствену природну појаву, где је сваки дан имао нарочите одлике, свака недеља посебна својства, сваки месец специфичне карактеристике, а свака година јединствен и непоновљив систем...
 

 

„...о трговини ћилибаром писано је у новија времена, толико, детаљно да се ствар може сматрати окончаном. Утврђено је да су балтичку обалу насељавали Срби од увек, данас су присутни само као емигранти на овом простору...
Сви историчари, не изузимајући Суровјецког, који приписује србском језику реч, glesso, превидели су важну околност, да оријентално име ћилибара, хебрејски הלהש Exod. 30, 34., египатски sacal, скитски sacrium Плин., [XXXVII. 11], у потпуности одговара словенском називу скло.

Реч скло старосрбски сткло, руски стекло, српски стакло, чешки, пољски и словачки sklo, садржи након избацивања епентетског слова Т (упореди у дијалектима стребро и сребро, стреда и среда, страка и срака, стјен и сјен, стлуп и слуп итд.) корен скл, чије је словенство несумњиво.
Овај корен се састоји скоро код свих речи које започињу словом с и још једним консонантом (упореди у дијалектима скора и кора, скорица и корица, скрзе и кроз, скот и кот или котити, скоп или скопец и копити, смрт и мрјети, склеп и клопити, струна и трну, страж и тражити, skryna и krti, између осталог) од два различита елемента, из словенске, овде наглашено убачене, употребљене препозиције съ cum и од прастарог кл чије значење може да се открије поређењем са υλαος, gel - о, gla - cies, стакло. Пошто су египатско-хебрејске речи schechelet или sukal у семитским језицима стране речи, што се објашњава из неприродних покушаја извођења речи (одомаћено име за ћилибар код Семита је било некада јик или елек, у арапском смола, код Грка ηλεκτον, сада арапски kahraman, персијски karabe, турски kehribar, арменски sat); будући да са робама и њихова имена одлазе у најудаљеније пределе света; пошто се назив glesso код Пруса доводи аналогно у везу са називом код Срба, и пошто коначно скитска реч sacrium због променљивости гласова р и л није ништа друго већ реч сакал, признајем да сматрам речи schechelet, sakal, sacrium за један исти појам које означавају речи сткло, скло, а ову реч сматрам најстаријом србском речи, која се икада појавила словенском филологу у области повести људи и језика. Када је Србин постао познат по стаклу, пренео је своју реч скло на сва светлуцава провидна чврстостопљена тела...”Шафарик

на северу Европе беху неки Ханза градови-трговачки центри, којима су господарили Срби све до предаје клјучева ових градова у руке Јевреја...
вођено је много ратова на северу око ових градова, победом германа трговина и банкарство прелази у руке Јевреја(види историју хришћанства и нађи разлог зашто баш они)
 

 

ми Срби би требали прво да на великом славском столу поставимо исто толико велику географску карту света па да од крајнјег севера европе доле до идије повучемо линију а другом да прекрстимо исток запад доле негде око ђердапа...
кад то урадимо онда да убацимо 4С тамо где им је место чиме ћемо добити слику простора који смо некада насељавали затим упоредити са овим данашњим где су нас скучили...
ако сте прочитали Шафарика сазнали сте за пут ћилибара...
ако добро погледате карту онда ће те видети да су на истоку косооки па да ће вам сигурно пасти на памет да смо знали и за пут свиле и да смо пили чај пре енглеза...одоздо из индије поред чајева су долазили и зачини, мада знате да смо имали и локалне, базилику, жалфију, со и наравно оно сто се осољавало и виљуском боцкало...

„Према томе колико далеко бацају светло зраци историје у давнину, била је отаџбина Срба-Венда поприште хорди народа који су се кретали са југозапада и северо-истока и само непобедива снага вечно младог, мирног унутрашњег народног живота, спасла их је од потпуног нестајања. Тек тада када је римски колос, греховима разбијен, почео да се љуља под налетима Германа и када је истовремено продирање Алана, Гота, Хуна, Хазара, Вара и других азијата пробудило и оснажило тежњу ка југу, поново су се појавила њихова племена, Словени, (Карпиани) и стварни Срби (Сармати) на Дунаву и Елби и прекрили ускоро својим безбројним силеством земаљске просторе које су делимично њихови преци некад напустили.
То што су неки новији писци повести сматрали Словене за касне придошлице у Европи, тек у епохи азијских Хуна, долази отуда, што су полазили од произвољности, без дубљег и многостраног истраживања, од претпоставке да Словени не би могли бити старији у Европи од њиховог имена у грчким и римским писаним делима. Бесмислица и глупост ове претпоставке пада сваком у очи. На овај начин би се могло и тврдити да пре имена Грка, Римљана, Германа и Франака нису постојали Хелени, Итали или Латини, Немци или Гали. Историја нас учи гласно, да се при задржаној истоветности народа, мењају њихова имена, стара одумиру, нова се појављују, даље, да посебна имена огранака прелазе на један цео народ, насупрот томе да се општа имена једне целине народа утапају у посебна имена бројчано малих огранака, да један исти народ може да се води под различитим именима, једно код куће, а више различитих у иностранству. Да ли би требало да овај етнолошки природни закон, доказан свуда, без обзира на толико много јасних сведочанстава за њега, трпи изузетак само код Срба?”

сад би могли да заокрузите крст и да у средини црвеном, плавом или белом оловком напишете-стајаћи народ-цивилизација..
на круг, наравно са спољне стране можете слободно да напишете-покретнопаразитска група народа, пробирачи, сваштари и разбојници
ови ван круга се увек држе заједно из само њима познатих разлога..
они нон стоп нападају народ што је унутар круга који се увек брани, често узалуд, круг губи форму, негде прекинут, негде цик цак линије, дели се и унутар њега је све више цикацака линија..
долазо временом и до деобе унутар произвођачког народа-цивилизованих а мешањем са примитивнима и до губљења језика и стварања нових..
у једном походу хорде рецимо док разбојници пале, жаре, силују и убијају, ови паразити што су заакували све претресају куће, храмове, штале, амбаре и чивутају...
увек их је прво занимало жуто, затим оно на пергаменту, чак су сваки текст са коре дрвета носили са собом, етнографске експонате...
касније, истину о јучерашњици и данашњици нам сервирају управо исти они који су нам покрали све јуче?!
не мрзе они случајно сваког ко размишља својом главом, знају они одлично да је то преживели из њиховог злочиначког похода и да га као сваког неугодног сведока треба уклонити
 

 

географска карта је још увек на столу а урадили сте што је трбало онда да идемо даље...
реч Срб налазимо у најразличитијим облицима као имена народа, градова, река и језера, раширених у великом делу Европе, Азије...
од градова ћу набројати само следеће старе...
Сараба и sinus Sarabicus у Индији код Птоломеја; према обичном начину читања Сабара,
Sarbacum у Сарматији еур.,
Сарбана у Индији,
Сарбане у Месопотамији такође код Птоломеја и на Т. Пејт.,
Сарбане у Мигдонији, (Mygdonien) код Ам. Марцелина,
Sarbanissa на Понту,
Sarmalia у Галицији,
Саварабатис земља у Индији код Птоломеја,
Serbetium, Servittium у Доњој Панонији на Таб. Пејт., у Итин. Ант. и код Рав.,
Serbinum, такође код Птоломеја,
Сермиле у Македонији код Херодота, Тук. и др.,
Серпа у Хиспанији у Итин. Ант.,
Sirbitum у Етиопији,
Sirpium у Италији на Таб. Пејт. и код Рав.,
Sorabile на Сардинији у Итин. Ант., код Птол., и Рав.,
Sorba у Карнији код Рав.,
Sorbiodunum у Британији у Ит. Ант. и на новчићима,
Sorpara, Soroba у Кападокији код Птол. и на Таб. Пејт.,
Сорва у Арменији на Таб. Пејт.,
Sorviodurum у Винделицији такође,
Суруба у Сарматији ас. код Птол. и др; новије
Срб село у личкој регији, такође у Арадском округу,
Serba село у Хуњадској жупанији,
Serbija село у Зарандерској жупанији,
Serbaska село у Крашовској жупанији,
Serbeli властела у Загребачкој жупанији,
Serben село у Liefl. Kr. Venden,
Serbešt село у Бихарској жупанији,
Сербљани село у две Банал-регије,
Сербовец се-ло у Берегер жупанији,
Серфо, Серфанто острво и место на северозападу од Сифанто,
Серпеиск, Серпухов град у Русији,
Sierpe (уместо Срб'ц) град у војводству Plock,
Sirb село у Марморској жупанији, такође у Бихарској жупанији, као и у Зарандерској жупанији, Сирби село у Бихарској жупанији, и у Сатмарској жупанији,
Сирбова село у Темишварској жупанији,
Sorbygdens област намесника у Јужној Шведској Göteborglän,
Сорви уместо Срби острво код Мореа,
Срби, Србец села у Чешкој,
Србац, Србазан, Србце, Србеи, Србиа села у Бугарској,
Србија у Босни,
Србица град у Македонији,
Zerbst (Србиште) град у Немачкој,
ако би се овде могао узети у обзир и глас sch = ш, онда би ту припадало још много других градова: Шербаш, Шеребан и др.;
од река и језера стара имена:
Сабрина, Сарва у Британији код Тацита и Рав.;
Сарабус у Индији код Птол. притока Ганга;
Саравус, Саруба, Sarvix у Галији потврђено на карти Т. Пејт, у Итин. Ант., код Аусон. и Рав., становници
Сараватес, Сербес у Mauriciji caes код Птол.,
Сермиус у Тракији у Акт. С. Алекс.,
Sirbes у Ликији,
Sirbonis, Сербонис језеро у Египту код Херодота, Страбона, Птол. и др.,
Зиоберес. Зиобрис, степска река у Партији (Parthien) код Куртиуса; новије:
Сарабату Малој Азији, осим тога Кедус, стари Хермус у Лидији,
Сарп водопад на реци Glommenelf у Норвешкој,
Сербе. Сарпа река у Астрахану, у земљи старих Сирбен Плинија и Птоломеја.
Сарвиз у жупанијама Штулвајсенбурга и Толнера.
Сербиша, Сервиша у Персији.
Серпенка (Серпејка), у Русији,
Sierpcenica у Војводству Plock,
Серви, Севри у Битинији,
Србец, Сорбед у Тирингену,
Србица у Србији, Сребуша долина и река у жупанији Торда
Заб, Зарб више река у Персији,
Зербис или Зервис у Месопотамији ...

о зачинима, храни, прибору за јело, веригама које спајају небо и земљу сам вам писао али могу да припремим још једну допуњену писанију...
да се не би осећао дужним само да поменем да је србска жалфија позната чак до севера европе..има је скроз око средоземног мора, 800 године разнета по европи, наравно расте и у мојој басти...
не само она него, рузмарин, обавезни босиљак, целер, першун, белог лука, рена...у ливади чак менте која расте сама од себе..мирођија добра за маринирање лососа итд..
уколико није јасно о зачинима погледајте ону геогравску карту коју смо обележили па ће вам све бити јасно...
ако имамо и контролишемо пут ћилибара, пут свиле много пре појаве Марка Пола онда треба бити идиот и не разумети да се истим путем кретао зчин и много шта друго...наравно касније ова трговина прелази у руке чивутавих а све обезбеђују разбојници..
зашто су умешани у све јеви и то треба просечно школованом да буде јасно...трговина, каравани, размена робе и новца...ајде нека неко проба да јеве одвоји од новца, ајд, само пробајте и ето вам пакла...
размишљате и биће вам јасни и историски фалсификати и доћи ће те до онога ко их чини и зашто их чини и зашто нам свакодневно прича да је изабран...
 

 

А да су Срби на Балкану пуноправни и једини власници својих огњишта и својих земаља нека нам то потврди, после напомена на оспову Птоломсјсвих карата, Ћура Даничић, који је доста тога написао, али ипак иије све записао:

Србани - име села у Истри.
Србац - место на утоку Врбаса у Саву.
Србанин - презиме, или надимак становника села Ловске у
пакрачком округу-
Србарија - име насеља у старој српској држави.
Србар - наесље у Истри, забележено још у XIII. веку.
Србарица - место у бујском котару, у Истри.
Србат - презиме у околини Бедне у хрватском Загорју.
Србавци - место у старој српској држави.
Србера - име локве у Истри.
Србица - село у старој српској држави.
Србија - земља
Србија - име града у старој српској држави.
Србина - место у Црној Гори.
Србин Ками - село у Црној Гори.
Србиновић - презиме у Лици.
Србинов Луг - име пределу .
Србињак - заселак у Истри.

Србиште - име увале на острву Сестрњу у задарском котару - Србишче.
Србљани - географско име у Истри и једног места у Босни.
Срб - село у доњолапском котару у Хрватској
Срб - у среднјем веку главно место унске жупе, која се простирала око врела уне до утока Унца.
Срб - брдо код места Срб.
Срботина - име села у фочанском котару у Босни,
Србица - село у скопљамском пашалуку од 300 кућа,
између којих су око 40 хришћанске, а остале су закона турскога, али говоре српски.

Срб - припадник народа и место у Лици. .
Срба - женско личио име.
Србан - врста биљке.
Србац - врста траве.
Србадија
Србаљски
Србаљство - исто што и Српство.
Србачица - име биљке.
Србекања - аугментатив од Србин
Србељ - Србљи
Србен - мушко име.
Србенда - аугмеитатив од Срб.

Србендић - презиме, или надимак једног сакупљачн народмих песама.
Србеница парица - накит девојачки у Српкиња.
Србешчица - биљка.
Србетка - презиме или надимак.
Србезан, Србезна, Србезно - слободан, независан, јак,

Србичка - приодев од Србица
Србијанац
Србијанка
Србијански
Србин
Србинство - Српство
Србињ - Србин
Србити - цинити некога Србином
Срблија - Србија
Србљачки - сто припада Србљацима
Србљак - Срб
Србљак - српска црквена књига, у којој је сабрана служба и
жпгија српских светаца.
Србљанин - човек из Срба у Лици.
Србљење - србити
Србљи - српски
Србљин - Срб, Србаљ, Србин.
Србљи - исто што и српска земља.
Србљин - презиме.
Србљин - име биљке.
Србо - хипокористикон од Србин.
Србобран - име места у Бачкој.
Срборит - врста лепила за кров; сложеница од Србо, да се по-
каже, да је производ српски, а не туђи.
Србословенски - исто што и српски
Србовање - именица од србовати.
Србовати - живети па српски начин.
Србовлах - село у крајинском округу у Србији.
Србождер - велики непријатељ Срба.
Србуља - стара српска црквена књига, руком писана и штам-
пана, у којој језик није помешан с руским.
Србуљица - деминутив од Србуља.
Србадија - Серборум натио; генс Серби.
Србекања - аугментатив од Срб.
Србињаски
Србљак - народна поезија
„Оваки је адет у Србљака, у Србљака, добрије јунака!”
Србљанин - човек из Срба у Лици: „Ајде сада, царе Србљанине!”

сад живели уз медовину, наше древно пиће на које ће као и на масу других наших изума трговци ставити шапу и позивати се на неко ауторско право...


.
                                                          www.srpskifront.com

.