18.06.2015.

DRIEU O NEUSPEHU TREĆEG REICHA

Pierre Drieu La Rochelle
O NEUSPEHU TREĆEG REICHA



    Sile koje prete našem narodu postale su hegemonističke maja 1945.god., kada je liberalno-komunistička koalicija poznata kao „Ujedinjene Nacije“ nametnula diktaturu poraženoj Nemačkoj.

    Ova diktatura – sa svojom podelom na Istok i Zapad je tehno-ekonomsko obožavanje jevrejskog Moloha –posledično je nametnuta i ostatku Evrope a sada u obliku globalizacije drži čitav svet u svome stisku.

    Za Bele nacionaliste, poraz Nacional Socijalističke Nemačke je istovremeno najtragičniji događaj dvadesetog veka i poreklo njihovog sopstvenog pokreta – spasiti Belu rasu od uzdižuće plime obojenih.

    Tako Beli nacionalisti nastavljaju borbu potučenih Nemaca. Ali oni, naravno, nisu nekritični naspram III Reicha! Kao ideja i pokret, Nacional Socijalizam (kao i fašizam) je produkt političkog spoja sa kraja osamnestog veka koji je ujedinio elemente sa revolucionarnog anti-liberalnog krila radničkog pokreta i elemente sa revolucionarnog anti-liberalnog krila nacionalističke desnice. Hitlerov NSDAP je bio najpoznatiji istoriski izdanak ovog anti-liberalnog spoja, ali i ne uvek veran svojim počecima – što nas dovodi do činjenice da Hitler deli bar deo odgovornosti za najpogubniji poraz koji je ikada iskusila Bela rasa.

    Nije dovoljno, prema tome, za sadašnju generaciju Belih nacionalista da samo poštuju njegov herojski otpor ka anti.Arijevskim snagama.

    Meni se čini da je od daleko veće potrebe da se indetifikuju i razumeju njegova osećanja, jer ona više od njegovih trijumfa sada utiču na naš opstanak kao naroda.

   Ovo što sledi je deo eseja koji je napisao Francuz Pierre Drieu La Rochelle tokom mračnih dana posle avgusta 1944.god., posle takozvanog „oslobođenja“ Pariza a pre samoubistva koje ga je „spasilo“ od dželata generala De Gaulle-a.

    Ovo je pisano u žurbi, tokom bekstva, nikada nije završeno.. ali bez obzira na sve ovo je prosvetljujuće ispitivanje Hitlerovih ograničenja (ako ne i pogrešaka).

    Centralna tačka Drieuvog spisa (a treba zapamtiti da je on, kao i mnogi i premnogi francuski najtalentovaniji mislioci i umetnici, sarađivao sa Nemcima u nadi stvaranja Novog Evropskog Poredka) je ta da sama Nemačka nije bila kadra da se odupre kombinovanoj sili Britanske Imperije, Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.

    Samo Evropa okupljena na bazi Nacional Socijalističkih principa, verovao je Drieu, može da trijumfuje protiv te koalicije i Jevreja koji su je inspirisali i poveli je.

    Hitlerov mali buržujski nacionalizam, koji je kritikovan od strane Drieua, sprečio ga je da mobiliše razne familije Evrope u jedan zajednički front; ovo je dokazalo da je njegov destilisani anti-liberalni projekat bio nedorastao velikom zadatku sa kojim se suočio Beli čovek u tom periodu.

***


IZ DRIEUVE „NOTES SUR LALLEMAGNE“

    Ja sam bio šokiran ekstremnom političkom nesposobnošću Nemaca tokom 1939, 1940 i 1941.godine, posle njihove pobede (i što ih je učinilo gospodarem Evrope). Tokom ovog perioda njihova politička osećanja su zapečatila sudbinu njihovog budućeg vojnog poraza.

    Ova osećanja izgledala su čak još veća od onih koja su počinjena pod Napoleonom (u periodu 1799-1815.god., kada je Francuska gospodarila Evropom). Nemci očigledno nisu naučili nikakvu lekciju iz Napoleonske avanture.

    Da li je nemačka nesposobnost bila generalno nesposobnost samog fašizma? To je pitanje...

    Imbecilna maksima koja je vodila Hitlera bila je: „Prvo, vodi i dobij rat; a onda, reorganizuj Evropu“. Ova maksima je protivrečila svim lekcijama istorije, svim učenjima evropskih najvećih državnika a posebno onih nemačkih poput Fredricka i Bismarcka. Bio je to Nemac von Clausewitz koji je rakao da je rat samo produžetak politike.

    Ali ako neko čak i prihvati Hitlerovu maksimu, nemački diktator je počinio brojne vojne greške:
  1. Zašto je čekao šest meseci između poljske kampanje i francuske kampanje?
  2. Zašto je pauzirao još deset meseci posle francuske kampanje?
  3. Zašto je pozne 1940.godine poveo uzaludni vazdušni napad na Englesku, umesto da udari Britansku Imperiju po najdostupnijoj tački, Gibrataru?
    Posle jula 1940.god. (kada mu se niti jedna evropska sila više nije protivila na kontinentu), mogao je da pređe Španiju i uništi englesku pomorsku bazu na Gibrataru i zatvori Mediteran.

    Primirje sa Petenom (koje je vodilo uspostavljanju Viši režima) bila je još jedna nemačka propast! Da je Francuska sledila Paul Reynauda (poslednjeg premijera Treće Republike koji je zagovarao nastavak otpora iz francuskih severno-afričkih kolonija), Nemci bi bili prinuđeni da učini ono što je bilo (vojno) neophodno da dobiju rat.

    Jednom kada bi zagospodario Gibratrom, Hitler bi englesku pomorsku bazu na Malti učionio beskorisnom, izbegao bi italijansku glupost na Balkanu (koja je upropastila operaciju „Barbarosa“ u Rusiji) i osigurao bi mogućnost neizbežne i relativno jeftine kampanje protiv (engleski okupiranog) Egipta. Umesto da bombarduje London, trebao je da osvoji Aleksandriju, Kairo i Suec.

    Ove militarne pogreške usledile su zbog Hitlerovog totalnog nedostatka imaginacije izvan Nemačke.

    On je bio (esencijalno) nemački političar; dobar za Nemačku i samo tamo.

    Nedostajala mu politička kultura, obrazovanje i veća tradicija. Kako nikada nije putovao, bio je ksenofob kao i mnogi drugi popularni demgozi, nije posedovao razumevanje onoga šta je neophodno da napravi svoju strategiju i rad diplomatije izvan Nemačke.

    Svi njegovi snovi, svi njegovi talenti, bili su predani dobijanju rata iz 1914.godine, kad bi uslovi u 1940.g. bili još uvek oni iz 1914.god.... On je tako podcenio ruski razvoj i totalno ignorisao američku silu, koja se već osetila u I sv. ratu.

    On je shvatio važnost tenka i borbenog avijona (čije su vojne mogućnosti došle do izražaja posle 1918.godine), ali i ne u odnosu sa enormnim industrijskim potencijalom Rusije i Amerike.

    Zapostavio je ulogu artiljerije, što je bio korak nazad od 1916-1918.g.

    Bar je bio propračunat u svojoj proceni podmorničkog ratovanja, čiji je značaj već bio evidentan 1916.god. Ali čak i ovde, Anglo-Saksonci (to jest Anglo-Amerikanci) razvili su svoj pomorski genije na način kojem je bilo teško za evropski kontinent da ga prati).

    Pa ipak, Hitlerove političke greške bile su daleko gore i pogubnije nego njegove vojne greške. On je teško shvatao problem, viđen u uslovima 1914.godine – u uslovima diplomatije, nacionalnih država, kabinetske politike i (rivalskih) kancelarija. Njegovo shvatanje Evrope nije bilo čak ni na nivou starih aristokrata poput Bizmarka i Wilhelma II, koji nikada nisu zaboravili tradiciju solidarnosti koja je ujedinila evropske dinastije, dvorove i plemstvo...

    Čudno je da ovaj čovek koji je znao da inspiriše mase u njegovoj sopstvenoj zemlji, koji uvek držao blizak kontakt sa njegovim narodom, nije, ni za sekundu, razmišljao o proširivanju negove uspešne nemačke politike na ostatak Evrope. On prosto nije razumeo neophodnost stvaranja  politike da se obrati Evropi na domaći način a ne samo na internacionalni.

    Diplomate i ambasadori su izgubili komandu na sceni posle 1940.god. – ona je sada bila u rukama političkih lidera sposobnih za zadobijanje masa sa vrstom socijalnih politika koje su uspele u Nemačkoj i mogu da uspeju bilo gde.

    Hitler ovo nikada nije shvatio. Posle toga što su njegove armije osvojile Poljsku, Francusku i druge zmlje, on nikada nije razmišljao da tamo implantira socijalnu i političku praksu koja je radila u Nemačkoj... On nikada nije pomislio da sprovede politiku koja bi iskovala veze solidarnosti između okupiranih i okupatora...

    Ove omaške su me navele da posumnjam da nemačka politička glupost... duguje nešto fašizmu – tom političkom i socijalnom sistemu koji se nekako situirao između liberalne demokratije i komunističkog totalirizma.

    U fašističkom sistemu ima nečega od „juste milleu“ koje samo može da vodi ka bednom promašaju koji očekuje Nemce.

    Nemci nemaju političke tradicije. Vekovima, većina njih su nastanjivali male prinicipalite/grofovije ili gradove gde veće političke snage nisi imale uloge da je odigraju.

    Pa ipak, postojao je Beč i Berlin. U ova dva glavna grada, politika je bila oblast male aristokratske kaste. Događaji iz 1918.g., liberalne revolucije koje su vodile ka Vajmarskoj i Bečkoj republici, efktno su dislocirali ovu kastu kidajući njene veze sa novom vladajućom klasom.

    Sve što se videlo u zadnjih nekoliko godina daje sugestiju da je Nemačka ostala ono što je i bila u osamnestom veku... zemlja nesposobna da preobrati svoje ratničke vrline u politički zdrave principe...

    Deo ovoga je čini se zbog činjenice da Nemac nije psiholog. On je suviše mnogo teoretičar, suviše intelektualno špekulativan, za tako nešto. Nedostaje mu psihologije na način koji to matematičaru ili metafizičaru nedostaje. Nemačka literatura je retko psihološka; ona razrađuje ideje a ne karaktere. Jedini nemački psiholog je Niče a on je bazično jedinstven... Politički, Nemci (kao i Francuzi) su manje ukočeni i plastični od Engleza i Rusa, koji imaju najbolju psihološku literaturu a prema tome i bolju diplomatiju i politiku.

    Hitlerovo ponašanje odražava nazadno stanje nemačkih a izvan toga evropskih stavova.

    Ovaj sin austriskog carinskog službenika nasledio je sve predrasude generacije njegovog oca (baš kao i Napoleon). I kao svaki drugi nemački nacionalista austriskog porekla i on ima nepoljuljano poštovanje za nemačku armiju i prusku aristokratiju. Uprkos svemu što je moglo da ga okrene protiv armije, on je ostao lojalni Reichwehr agent dok je bio u Minhenu 1919.godine... I ako je posledično postao članom socijalističke partije („Nemačka Radnička Partija“ Anton Drexlera) – kojoj će kasnije i da bude vođa -  sve je to bilo samo zato što je ta partija bila nacionalistička. Nacionalizam mu je uvek bio daleko važniji nego socijalizam – čak i ako je u svojim ranim godinama moga da bude postaknut da misli drugačije.

    Nalik Mussoliniju, ni Hitler nije imao neku srčanu predanost socijalizmu. (Drieu ovde ne misli na semitski socijalizam Karla Marxa, koji je materijalistički, kolektivistički i internacionalan, već pre misli na stariji evropski korporativni socijalizam, koji favorizuje potrebe porodice, zajednice i nacije nad potrebama ekonomije)... Zato je on tako rado žrtvovao socijalističku dinamiku svog pokreta a sve radi onog što su aristokrate iz Wehrmachta i baroni teške industrije bili voljni da mu pruže. Mislio je da će mu samo to biti dovoljno da ga popuni sa onim što mu je bilo potrebno za njegov rat osvajanja Evrope...

    Fašizam je omanuo da organizuje Evropu zato što je to bio esencijalno sistem „juste milleu“ – sistem koji je tražio srednji put između komunizma i kapitalizma...

    Fašizam je omanuo zato što nije postao eksplicitno socijalistički. Ograničenost njegove nacionalističke osnove sprečila ga je da postane evropski socijalizam...

   Akcija i reakcija: sa jedne strane, slabosti Hitlerovog i Mussolinijevog socijalizma sprečile su ga da pređe nacionalne granice i postane evropski nacionalizam; sa druge strane, ograničenosti Mussolinijevog i Hitlerovog  nacionalizma ogolilie su svoj socijalizam, redukujući ga na oblik vojnog državništva...

Napisao: Micheael O’Meara.
Prevod: DeAr za potrebe Srpskog Fronta 13. 06. 2011.god.