12.10.2012.

Bela rasa - najveće čudo prirode

 Ben Klasen (Preuzeto iz knjige "Večna religija Prirode")




Ukoliko u ovom našem divnom svetu postoji jedna stvar koju treba čuvati, braniti i promovisati, onda je to bela rasa. Priroda je sa naklonošću gledala na belu rasu i obasipala je nežnom brigom tokom njenog razvoja. Od svih miliona živih bića koja su tokom proteklih eona nastanjivala lice ove planete, ni jedno nije uz rame beloj rasi. Priroda je svoju elitu obdarila obiljem inteligencije, kreativnosti, energije i produktivnosti, kao ni jednu drugu vrstu svih prošlih milenijuma.

Bela rasa bila je graditelj sveta, tvorac gradova, trgovine i celih kontinenata. Beli čovek bio je jedini koji je stvarao civilizaciju, grčku civilizaciju kulture i lepote, i konačno, kada se oporavio od ozbiljnih udaraca koje mu je nanela nova semitska religija u mračnom Srednjem veku, izgradio je i veliku evropsku civilizaciju.Taj evropski beli čovek, kome je civilizacja u krvi i predstavlja njegovu sudbinu, prešao je zatim Atlantik i začeo novu civilizaciju na goloj, stenovitoj obali. Beli čovek je prodro na sever do Aljaske i na zapad do Kalifornije; on je učinio pristupačnijim trope i potčinio Arktik; zagospodario je afričkim savanama, naselio Australiju i zauzeo Kapije sveta na Suecu, Gibraltaru i u Panami.Bela rasa je dala ljude kao što su Kolombo, koji je preplovio nepoznati Atlantik, ili Magelana koji je prvi oplovio zemljinu kuglu. Ljude poput Mikelanđela, Leonarda da Vinčija, Rembranta, Velaskeza, Bernija, Rubensa, Rafaela i hiljade drugih genija koji su stvorili izuzetna, prelepa dela u oblasti slikarstva i skulpture; zatim genije kao što su Betoven, Bah, Vagner i Verdi – tvorci čarobne muzike; ljude kao što su Džems Vat, pronalazač parne mašine i Dajmler, tvorac motora sa unutrašnjim sagorevanjem, ljude poput genija proizvodnje Henrija Forda, pronalazača Tomasa Edisona i tako raskošnog genija na polju fizike i elektriciteta kakav je bio Nikola Tesla; književne velikane Šekspira, Getea i hiljade drugih genijalnih ljudi u oblasti matematike, hemije i fizike.

Beli čovek je premrežio kontinente prugama, autostradama i dalekovodima. On je stvorio čudesni svet elektronike koristeći ga za telefon, radio i televiziju. Beli čovek je, upotrebljavajući plamen energije i svoje genijalnosti, poslao rakete na Mesec i ostavio trag svog stopala na drugom nebeskom telu.

Briljantna dostignuća Bele rase beskrajna su i stalno se uvećavaju, čak i dok ispisujem ove redove. Sve što čovek treba da uradi jeste da prelista stranice neke enciklopedije i odmah će shvatiti veličinu dela belog čoveka kroz vekove.Koja druga rasa može makar da se približi ovom izvanrednom nizu kreativnosti, dostignuća i produktivnosti? Odgovor je: nijedna. Baš nijedna. Ni blizu. Štaviše, crni čovek iz Afrike nije došao ni do pronalaska točka.Da, beli čovek sa svojom urođenom i usađenom genijalnošću bio je taj koji je dao oblik svakoj vlasti, nasušni hleb svim drugim narodima, a pre svega velike ideale u svakom veku. Da, drugovi moji po rasi, mi smo ti koje je priroda posebno obdarila i odabrala da budemo elita koja vlada svetom. Priroda nas je izabrala da gospodarimo svetom i da ga činimo sve boljim i boljim. Predodređeni smo da budemo plodni, da se množimo i da naselimo celokupno gostoljubivo lice ove planete. To je manifest sudbine koji je odredila sama priroda.Mi, ljudi Bele rase, imamo toliko znamenito nasleđe i toliko slavnu istoriju, da svaki pripadnik treba da bude pun ponosa, samim tim što je njen deo. Svako od nas mora da se posveti velikoj misiji koju nam je priroda namenila a koja još nije ispunjena. Ta misija je da vladamo ovom planetom i da naselimo svaki njen gostoljubivi deo.Nije mi cilj da na ovih nekoliko stranica pretresam istoriju Bele rase, niti nameravam da dajem naučnu studiju o ljudskim rasama. Želim da ukažem svojim drugovima po rasi, da ih podsetim na nešto čega, na žalost, u ovom trenutku nisu svesni - na veličinu naše istorije i prošlosti i na planetarnu misiju koju nam je priroda spremila za budućnost. Hoću da, u kratkim crtama, predstavim opasnost koja nam sada preti i neprijatelje koji su rešeni da nas progutaju i unište.Kada pogledamo izvore sveg našeg znanja, vidimo da jedine prave istine leže u prirodi i u njenim zakonima. Sve što znamo ukorenjeno je u prirodnim zakonima koji nas okružuju Beli čovek je taj koji ima neuporedivu sposobnost da posmatraa, da razume i da organizuje znanje koje je stekao otkrivši tek mali deo tajni prirode.Jedan od prvih značajnih zaključaka do kojih je došao jeste da priroda vlada po određenim zakonima. Zakoni prirode su nepromenjivi, čvrsti i nepopustivi. Oni su večni.

Jedan od neumoljivih zakona prirode je da opstaju najspremniji. U prethodnom poglavlju smo videli da priroda neprestano teži da unapredi svaku vrstu tako što će je izdeliti na podvrste i onda nagnati te podvrste da se međusobno nadmeću. One koje ne mogu da izdrže to nadmetanje, tu borbu, ostaju pored puta i padaju u večni zaborav. Nadmoćni napreduju i množe se. Nigde u prirodi ne možemo da vidimo da se superiorni povlače pred inferiornima, niti možemo da primetimo da nadmoćni milosrdno pokušavaju da pomognu održanje ili podizanje inferiorne rase.Priroda očigledno želi razdvajanje unutar vrsta. Na primer, ako zavirimo u svet ptica, videćemo da su kolibri izdeljeni u nekih 230 različitih vrsta, vrapci u 263 vrste, carići u više od 60 vrsta, itd. U životinjskom carstvu isti fenomen se otvara pred našim očima. Koju god vrstu da pogledamo, bili to miševi, zečevi ili mačke u prirodnom okruženju otkrivamo da su razdvojene na desetine različitih vrsta, i da svaka prati sopstvenu šemu za preživljavanje i razmnožavanje, boreći se sa svojim podvrstama i ostalim stvorenjima na zemlji. Svaka ima posebne načine zaštite, parenja i razmnožavanja. Svaka ima svoje prirodne neprijatelje.

Čovek je takođe kreacija prirode i prirodno stvorenje. I njega je priroda obdarila posebnim programom za preživljavanje i razmnožavanje. I on ima svoje prirodne neprijatelje. Neumitna i hladna činjenica je da su najsmrtonosniji neprijatelji belog čoveka druge ljudske vrste kao što su Jevreji i ostale obojene rase.

Primećujemo dalje da se prioda gnuša mešanja rasa i njihovog kvarenja. Nigde u carstvu prirode ne možemo da nađemo bratimljenje ili mešanje različitih vrsta, niti vidimo da se spajaju i mešaju svoje gene. Naprotiv, vidimo da se podvrste ne ukrštaju i ne mešaju, iako žive, recimo, u istoj šumi ili istom okruženju.

Na primer, nećemo naći vrane, koje su ptice, da se mešaju sa belim čapljama, koje su takođe ptice. Nećemo naći čak ni jednu od 60 vrsta carića kako se meša sa drugom vrstom od tih 60 vrsta, niti ćemo naići na mešanje među različitim podvrstama, recimo, sojke. Na primer, plava sojka se neće pariti sa sivom sojkom ili meksičkom sojkom, niti sa zelenom sojkom.

Da ovo nije jedan od najvažnijih ciljeva i zakona prirode, vrlo brzo bi se sve podvrste izmešale u jedan tip ptice, a sve ribe, hiljade i hiljade vrsta, smešale bi se u jednu jedinu vrstu. Tada ne bi bilo divnih sojki, crvendaća ili prekrasnih malih kolibrija, niti zanosnih ševa. Ne, suri medved i grizli mogu da žive u istoj šumi, ali se oni ne druže jedan sa drugim, ne prave zajednice, ne mešaju se i ne pare međusobno. Ovo je jedan od neumitnih zakona prirode. Priroda se gnuša kopilana i obično ih kažnjava izumiranjem.

I ljudske vrste takođe su obdarene prirodnim instiktom da se razdvajaju, pare i socijalizuju samo unutar svojih uskih podvrsta. Svaka ima prirodni instikt da čuva svoju vrstu štiteći je, boreći se za nju i braneći je od svih drugih rasa koje smatra neprijateljima sopstvene rase. Uprkos svejevrejske propagande kojom smo preplavljeni, taj instikt još uvek postoji. Sva ta lažljiva, neprirodna, propaganda može da lepi gomile uvredljivih izraza, kao što su rasista ili licemer, na svoje žrtve, no ostaje činjenica da Bela rasa bira da živi, druži se i ženi unutar svoje rase, kineska unutar svoje, crna unutar svoje itd. Međutim, činjenica da je pukla linija koja je razdvajala različite boje kože i da se odigrava mešanje rasa, predstavlja najveće sagrešenje protiv prirode. To je neprirodno i neće proći dobro, a priroda će izvršiti odmazdu nad onima koji su prekršili njene zakone.

Na žalost, Bela rasa, koja najviše ima da izgubi, u svojoj istoriji bila je kriminalno nepažljiva u čuvanju svojih gena koji su najdragoceniji poklon koji je priroda podarila i dok je bila blistava i briljantna razumevanju zakona fizike, botanike, zoologije i tehnologije, dotle je Bela rasa iz nekog čudnog razloga bila zločinački slepa i nemarna u primeni zakona genetike na očuvanju i produženju sopstvene vrste. I dok beli čovek ponosno radi na očuvanju čistokrvnih rasa konja, pasa i mačaka, čudno je slep kada je u pitanju očuvanje njegove sopstvene rase. Izgleda da još nije u potpunosti shvatio da priroda uvek gasi one oblike života koji odbijaju da se pokore njenim zakonima.

U dvadesetom veku pitanje rase postaje izuzetno jasno i značajno. Uskoro neće biti moguće zamutiti ga semantikom ili ekonomskim teorijama, marksističkim žargonom ili humanitarnim đubretom, “religioznim” dvosmislicama. Ovo pitanje će uskoro biti toliko jasno da će konačni izbor biti sasvim očigledan. Međutim, dok se ovo piše, većina belih ljudi u Americi i drugde, još uvek je tragično zbunjena i žalosno zavedena. Izgleda da ih je pogodilo čudno slepilo kada su rase u pitanju, slepilo koje je zločinački umobolno. Cilj sledećih nekoliko stranica ove knjige je da ponudi kratki uvid u istoriju belog čoveka i osvetli zločine i greške koje je on činio ne čuvajući čistotu svoje krvi.

Opasno je davati predviđanja o budućnosti kada je istorija u pitanju, a to se posebno odnosi na sve što se tiče Bele rase. Uprkos svim mračnim i pogrešnim idejama o rasi, koje se usađuju u umove gomili, i uprkos svim obmanama koje danas preovlađuju, ja ću ipak dati sledeće predviđanje. Bela rasa će se ili pokrenuti i ujediniti u bliskoj budućnosti, i prihvatiti stratešku ideju da mora da osvoji svet za svoj narod, ili će biti bedno i nemilosrdno uništena od obojenih naroda u svetu. Mi sada moramo ovu planetu da načinimo večno sigurnom za našu rasu ili da nestanemo. Moramo da naselimo sve kontinente našima ili da budemo pregažena rasa od inferiornih obojenih rasa.

Jedna od istina savremene istorije je činjenica da belci, koji najmanje znaju o crncima i imaju najmanje kontakata sa njima, uvek gaje neku nerazumnu mržnju prema onim belcima koji su prinuđeni na dodir sa crncima. Takvo bezumlje prema sopstvenoj beloj braći je neprirodno, suprotno svim najdubljim instiktima i veštački posađeno đavolski lukavom propagandom perfidnog Jevrejina. Nesumnjivo najteža prepreka u borbi belog čoveka za spas od uništenja i mešanja sa obojenim rasama jeste čudno i izopačeno ponašanje belog čoveka prema sebi samome. Glavni problem nije nadvladati Jevreje ili crnce, već je isključivo stvar da se ispravi način razmišljanja belog čoveka.


* * *

U celoj ovoj knjizi koristiću termin “Bela rasa”, i to zbog valjanog razloga. Potpuno sam svestan činjenice da su razni antropolozi delili, izdelili. kalsifikovali i reklasifikovali Belu rasu na mnoge grane i ogranke. Potpuno sam svestan nekih arbitrarnih, velikih podela na arijevski ili nordijski, mediteranski i alpski tip. Zatim su ovi tipovi izdeljeni u mnoge ogranke i mešovite tipove.

Svu tu prepirku namerno izbegavam kao kugu. Razgovarati ovde o antropološkim podelama i granama, značilo bi upasti u lukavu jevrejsku zamku. Čak i korišćenje reči arijevski ili nordijski u ovoj knjizi doprinelo bi podeli. Nije zamisao ove knjige da beli ljudi počnu međusobno da se prepiru, već da se cela Bela rasa ujedini u borbi protiv obojenih rasa uopšte, a Jevreja posebno.

Zbog toga je termin Bela rasa dovoljno širok da obuhvati sve dobre pripadnike naše rase, bez cepidlačenja koja je grana bolja ili ko gde pripada. Svestan sam da unutar Bele rase postoje neki izmešani okrajci. Ona ima mnogo mešavina u okviru svojih unutrašnjih grupa, jer se nordijski tip mešao sa alpskim, alpski sa mediteranskim itd. Međutim, nema nikakve svrhe diferencirati i stvarati kastinski sistem unutar same Bele rase. Naprotiv, bilo bi razorno i pogubno.

Čak bi i termin arijevski bio štetan za našu veru, jer je i on pogrešno shvaćen među najširom populacijom Bele rase. Za većinu Amerikanaca ovaj termin bio bi (mada netačno) vezan samo za Nemce, za nešto što je pripadalo Hitlerovom pokretu. Iako je Hitler nesumnjivo bio veliki beli lider, ovaj termin bi, svejedno, pre bio prepreka nego pomoć u ujedinjavanju Bele rase i promovisanju naše nove religije.

Naš prvi cilj u ovoj borbi jeste, i mora da bude, ujedinjenje belih ljudi i korigovanje njihovog razmišljanja. Ujedinjena i organizovana Bela rasa je deset puta moćnija od sveg preostalog sveta zajedno. Kada jednom to učinimo, jevrejski i crnački problem rešiće se sam od sebe.

Kada jednom preuzmemo svoju sudbinu u svoje ruke, tada možemo da nastavimo sa razumnim programima za napredak i uzdizanje naše rase. To se može obaviti lako, bez prisilnih metoda. To ćemo postići podsticanjem i ohrabrivanjem na reprodukciju boljih elemenata unutar Bele rase, a obeshrabrivanjem lošijih elemenata. Kao što je detaljnije objašnjeno u dvanaestoj zapovesti ovo se lako može učiniti putem obrazovanja, finansijskog podsticanja, religijskog verovanja i nekoliko drugih metoda, bez potrebe da se koristi prinuda.

U svakom slučaju, da bismo ujedinili Belu rasu i dobili predstojeću bitku protiv Jevreja i obojenih, prvo moramo da je pokrenemo. Moramo da se ujedinimo i organizujemo. Iz tog razloga će se termin “Bela rasa” koristiti u ovoj knjizi i u našoj religiji. Na ovoj širokoj osnovi možemo da ujedinimo sve dobre pripadnike naše rase, mesto da ih delimo i rasparčavamo zbunjujućim i svadljivim tehničkim terminima.

Postavivši ova osnovna pravila, kratko ćemo se osvrnuti na istoriju naše rase i videti šta iz nje možemo da naučimo. Nadamo se da će to možda sprečiti da se u budućnosti ponove strašne greške koje smo napravili u prošlosti.


* * *


Gledajući dugu istoriju Bele rase i belih civilizacija u kontaktu sa obojenim rasama, posebno negroidnim, vidimo da nam se iste lekcije stalno vraćaju u lice: prvo, da je rasna destrukcija Bele rase nezaobilazna kad god postoji znatnije prisustvo obojene rase u njenoj sredini, i drugo, da sama civilizacija nikada ne preživi uništenje Bele rase, čak ni tamo gde je postojala hiljadama godina.

Ovo je, ukratko, suština najvećeg problema sa kojim se Bela rasa ikada suočila i sa kojim se i danas suočava.

Danas, pred nama, više nego ikada pre, zbog rastuće brzine odvijanja stvari, stoji izbor koji nam je predstavljen u kratkim i odlučnim crtama: naime, ili nastavljanje našeg sadašnjeg ljudskog nivoa uz mogućnost dalje evolucije do čak viših nivoa, ili, sa druge strane, zaostajanje, vraćanje unazad, mešanje rasa i konačno, potpuno propadanje.

U stvari, za belog čoveka to propadanje nikako ne bi bilo sporo, postepeno vraćanje unazad, već bi se sve završilo strašnim masakrom, pred kojim bi pokolj 20.000.000 belih Rusa, koji su izvršili Jevreji, izbledeo kao beznačajan.

Jedna stvar je sigurna. Bela rasa će se uskoro ujediniti i boriti za svoj opstanak ili će biti istrebljena. Ovo je izvesnost od koje beli čovek ne može da pobegne – Jevrejin je isuviše dobro obavio posao potpaljivanja obojenih rasa sveta protiv Bele rase, tako da one samo čekaju vreme i priliku da otpočnu veliko ubijanje.

Medison Grent, u svom klasičnom delu “Odlaženje velike rase”, na sledeći način izražava svoje mišljenje o rasnoj situaciji u Americi: “Ako dve rase žele da sačuvaju svoju čistotu, one ne mogu da nastave da žive jedna uz drugu, i to je problem od koga se ne može pobeći.” Aleksis de Tokvil je to izrazio na ovaj način: “Postoje dve alternative za budućnost crnaca i belih. Oni moraju ili da se potpuno rastave, ili da se potpuno izmešaju.” Jevreji su zločinački, namerno, pogrešno interpretirali čuvenu rečenicu Tomasa Džefersona, objavljujući uvek samo polovinu, a izostavljajući ostatak, pa čak i na spomeniku Džefersonu u Vašingtonu. Evo šta je rekao Džeferson: “Ništa nije sigurnije zapisano u knjizi sudbine nego da ovi narodi treba da budu slobodni; niti je manje sigurno da dve rase, jednako slobodne, ne mogu da žive pod jednom vlašću.” Drugi deo jevrejska štampa prećutkuje.

Istorija sveta je beskrajna priča rasnih pomirenja i migracija. Velika lutanja naroda su potka istorije. Ta činjenica se odnosi na istoriju, kao i na praistoriju. Nas, međutim, ne zanimaju posebno seobe Turaka ili Mađara, niti su Indijanci prešli Beringov moreuz da bi naselili Ameriku. Nas prvenstveno zanima istorija Bele rase, istorija civilizacija koje je ona osnivala širom sveta, i neuspeh koji su beli ljudi doživeli u očuvanju čistote svoje krvi. Interesuje nas kako je poklekao i oslabio beli čovek među inferiornim rasama koje je osvojio i delom civilizovao; kako je izgubio svoj identitet, svoju kulturu i, naravno, kako je izgubio civilizacije koje je stvorio.

Bela rasa je osvojila i civilizovala Indiju, Persiju i Grčku. To je dobro poznato. Ništa manje nije poznata činjenica da je osvojila japanska ostrva i tamo uspostavila civilizaciju, a prodrla je i Kinu, pa je i tamo začela veliku civilizaciju, pre nekih 4.000 godina.


* * *


Sada ćemo da pogledamo prvu veliku belu civilizaciju u toj kolevki civilizacija, delti Nila. Tamo je, zahvaljujući neobičnim klimatskim uslovima i peskom Nila sačuvano toliko predmeta i arheološkog blaga, da istorija Egipta može da se čita kao otvorena knjiga, koja seže unazad čak 6.000 godina. Štaviše, Egipat pruža klasičnu istorijsku lekciju nama koji proučavamo kontakte između energične Bele rase koja stvara kulturu, i negroidnih masa koje su živele južno od Egipćana i sa kojima su se mešale.

Od vremena stvaranja carstva u Gornjem i Donjem Egiptu, koje je izveo Menes (3400. p.n.e.), do konačnog pada i rušenja carstva faraona, proteže se period od oko 3.000 godina i on je podeljen na nekih trideset dinastija. Od stupanja Menesa, kao prvog faraona, na tron Egipta, negde oko 3400. p.n.e., i uspinjanja Teharke, mulata, na taj presto, 668. godine p.n.e., pred našim očima se odvija istorija države koja se kretala u rasponu od prvih vrhunaca, preko sporog opadanja do konačne stagnacije, od koje se nikad nije oporavila. Stupanje na presto Tuharke možemo smatrati konačnom smrću egipatske civilizacije.

Međutim, ova bela civilizacija ipak je trajala 3000 godina, a to je dugo vreme. Iz ovog razdoblja mnogo možemo da naučimo o genijalnosti belog čoveka i o posledicama trovanja njegove krvi, koje se događa kada je u kontaktu sa negroidnom rasom. Iz toka ove drevne civilizacije vidimo da su njena najveća dostignuća nastala u ranim vekovima, to jest, kada je Bela rasa još uvek bila čista. Period opadanja bio je dug. Domoroci su izgubili inicijativu i genijalnost. Kada su se pojavili Asirci, Egipćani su bili u stanju da pruže samo slab otpor. Ovu situaciju najbolje ćemo razumeti ako shvatimo činjenicu da egipatska civilizacija nije nasilno zbačena. Bila je mongrelizovana i propadala je kao trula jabuka. Neprilike su bile unutrašnje prirode. Bilo je to trovanje krvi putem mešanja sa crncima.

Još u četrdeset trećem veku p.n.e., ljudi iz delte, koji su bili beli, otkrili su da godina traje 365 dana, pa su napravili takav kalendar. Civilizacija u delti nas je, dakle, snabdela najranijim zabeleženim datumima u istoriji sveta. To se dogodilo u severnom kraljevstvu regiona delte Nila koje je najudaljenije od Nubijaca na jugu, a u bliskom kontaktu sa ostalim belim narodima severne Afrike i Male Azije, koji su bili najrazvijeniji. U vreme stvaranja Gornjeg i Donjeg kraljevstva, pod Menesom, 3400 godina p.n.e., širila su se carstva na severu i jugu. Brestid u svojoj “Istoriji Egipta” kaže da je Menes, prvi faraon “uperio svoje oružje na jug, protiv Nubije, koja se tada proširila ispod prvog katarakta, na sever, čak do Edfuove nome i izgradio branu iznad grada Memfisa kako bi skrenuo vode Nila i dobio više prostora za taj grad. Močvarna zemlja delte bila je kultivisana još pre stvaranja dva kraljevstva, a plodna zemlja omogućila je brzi rast stanovništva.”

Vidimo, dakle, da je prvi faraon vladao narodom koji je već bio u stanju da skrene vode Nila, kultiviše močvarno tlo delte i vodi rat protiv negroidnih naroda Nubije. Kao dodatak ovim dostignućima, zna se da je narod pod prvim faraonom koristio ne samo hijeroglife, već i pisane tekstove tako da mu se u zaslugu može pripisati i pronalazak prvih slovnih znakova, najmanje 2500 godina pre ostalih naroda.

Druga dinastija podigla je hramove od kamena. Namar, jedan od ranih vladara, zarobio je 120.000 Libijaca i njihovih stada “1.420.000 sitne i 4.000 grla krupne stoke.” Postoje dokazi da su vladari tog doba održavali diplomatske odnose sa udaljenim narodima, a da su postojale trgovačke veze sa narodima severnog Mediterana u 4. milenijuma p.n.e.

Period od treće, pa zaključno sa šestom dinastijom, poznat je kao Staro carstvo i proteže se od 2928. do 2476. godine p.n.e. Na polju religije, uprave, društva, proizvodnje, umetnosti, Staro carstvo se pojavljuje kao period sa izuzetno dobro ustrojenom državom, snažnim razvojem kulture, fizičke i duhovne koja je bila superiorna u odnosu na kulture sledećih dinastija.

Egipćani su bili religiozan narod koji je u ta davna vremena verovao u vasksenje tela posle smrti i u besmrtnost duše. Oziris je bio njihov bog mrtvih, “Kralj uzvišenih”. O pravednom čoveku govorili su sledeće: “Dok Oziris živi i on će živeti; kako Oziris nije umro ni on neće umreti; kako Oziris nije nestao, ni on neće nestati.” Verovali su da pobožan čovek vodi preminule u zemlju uzvišenih, ali da će primiti samo one za koje može da se kaže: “Nema zla koje je učinio.”

Ovo je najstariji zapis jednog teksta po kome se određuje život posle smrti, na osnovu moralnih kvaliteta za života. Obožavanje životinja koje se obično vezuje za drevni Egipat, kao kult je nastalo kasnije, kada je počelo opadanje nacije, jer je bilo sve više mešanja sa crncima. Ovo je dovelo do propadanja religije, što se više išlo ka tragičnom završetku istorije Egipta.

Drevni Egipćani nisu bili visoko razvijeni samo po duhovnom ustrojstvu, već su dostigli iznenađujuće visok nivo i u društvenoj i materijalnoj kulturi. U kući je žena, u svakom pogledu, bila jednaka sa mužem i prema njoj se tako i postupalo. Ljubav među braćom i sestrama i poslušnost prema roditeljima bila je deo religijske obuke svih mladih. Omiljeni natpis na grobu bio je: “Ja sam onaj koji je voleo oca, poštovao majku, koga su volela njegova braća i sestre.”

Verovatno najveće dostignuće starih Egipćana bilo je korišćenje metalnih alatki, koje seže tako daleko u prošlost da pojedini autoriteti tvrde da su Egipćani i otpočeli metalno doba.

Ovaj korak u istoriji čovečananstva teško da može da se preceni. Pre pronalaska metalnih delova, alati korišćeni u zanatstvu i umetnosti bili su napravljeni od kamena, trske ili kostiju. To je znatno ograničavalo napredak svih naroda. Upotrebom metala, međutim, proizvodnja je ubrzano počela da se razvija, kao i umetnost. Egiptu, dakle, dugujemo jako mnogo zbog njegovog doprinosa razvoju čovečanstva. Pronalazak obrade metala svakako nije najmanji od tih dugova.

Kada se u Egipćanima probudio kreativni genije i svest o njihovom građevinskom talentu, poželeli su još veće trijumfe. Dinastije su sledile jedna drugu, faraoni vladali i umirali. A onda su ovi snažni pojedinci rešili da podignu besmrtne spomenike koji će govoriti o njihovoj moći. Želja da se živi i u očima potomaka našla je izraza u grobnicama u obliku piramide. Svaki sledeći faraon je, videvši grobnice svojih prethodnika, želeo da ostavi još snažniji utisak o svojoj slavi i moći, gradeći uvek veće piramide. Tako je uvedena era moćnih piramida. One su nesumnjivo najočitiji dokaz egipatske veličine. Isto tako nam govore o sposobnosti graditelja da planiraju i predviđaju, kao i o organizacijskoj moći faraona koji su sve dovodili do perfekcije. Moć ovih belih civilizatora Egipta mora da nas impresionira na prvi pogled.

Čoser, prvi faraon Starog carstva (2980. do 1475. g.p.n.e.) za svoju prestonicu izabrao je Memfis. U Starom carstvu umetnost i mehanika su dostigle fantastičan nivo, koji kasnije nije prevaziđen. Za vreme Čosera, kao i Mensena, egipatski uticaj se širio i na mulatska plemena Nubije. Za Čoserove vladavine Egipćani su osvojili i primili buntovna negroidna plemena severne Nubije, pa je tako omogućena mirna plovodba Nilom, 75 milja južno od prvog katarakta. Od Menesa do Čosera prošlo je više od 400 godina. U ta četiri veka južna granica je samo malo proširena. Sesostris III, iz dvanaeste dinastije, koji je stupio na presto 1877. g. p.n.e., završio je osvajanje Nubije.

Između Menesa i Sesostrisa III prostire se period od 1500 godina. Ovo nam svedoči o sporom osvajanju i apsorbovanju negroida na jugu Egipta, što svakako treba da privuče našu pažnju. Ti vekovi se poklapaju sa periodom veličine Egipta. Egipat je tada još bio beo.

Pre Čosera faraonske grobnice su pravljene od cigala, sušenih na suncu. Međutim, Čoser je, želeći trajniji spomenik, sebi sagradio stepenastu piramidu od kamena visoku 195 stopa. Tako je postao prvi graditelj piramida. Kasniji vladari ove dinastije sagradili su Dašurovu piramidu i Sneferovu piramidu, a poslednji faraon je izgradio i brodove dugačke čak 170 stopa, za saobraćaj po Nilu.

Turisti koji danas posećuju Egipat doživeće na mestu drevne Gize, na suprotnoj obali Nila od današnjeg Kaira, prvi pogled na veličinu i moć iščezle civilizacije. Tu će, pored ostalog, videti veliku piramidu koju je podigao Kufu (Keops). Da bismo mogli pravilno da ocenimo koliko snažna i sposobna mora da je bila organizacija Kufuove vlasti, treba da znamo činjenicu da se piramida sastoji od 2.300.000 kamenih blokova, od kojih svaki teži u proseku, po dve i po tone.

Skulptura Starog carstva predstavlja najveći domet tehničke veštine i može se porediti sa radovima savremenih umetnika. Egipat je na kraju četvrtog milenijuma stare ere rešio fundamentalne probleme velike arhitekture, razvivši, uz rafinirani umetnički ukus i vrhunsku tehničku veštinu, odnose u prostoru. Visoko razvijena bila je i umetnost tkanja. Toliko da njihove tkanine i danas predstavljaju čudo za posmatrača. Zlatari su bili u stanju da naprave najkomplikovanije ornamente, od kojih su mnogi sačuvani i do današnjeg dana.

Kako se približavao kraj Starog carstva, oko 2475.g. p. n. e., počeli su da se javljaju pokazatelji slabljenja centralne vlasti, no egipatska kultura nije poklekla. Rasa je viša od politike, religije ili umetnosti. To su samo izrazi rase. Šesta dinastija, poslednja u Starom carstvu, vodila je spoljnu politiku sa pojačanom žestinom. Crna plemena sa juga bila su prinuđena da daju kvote vojnika za egipatsku vojsku, a korišćenje ovih mobilisanih trupa protiv egipatskih belih suseda, sa kojima su bili u ratu, predstavlja jednu bljutavu epohu u istoriji kontakta rasa. Nekreativne crne rase, sa sopstvenim resursima za rat ili mir, predstavljaju beznačajnog protivnika za belog čoveka. Ali naoružane pronalascima belog čoveka, pretvaraju se u respektabilne borce, jer na taj način dosežu nivo koji im evolucija nije omogućila, ali i uticaj koji ne mogu da održe. Faraonova upotreba velikog broja crnih trupa protiv neprijatelja Egipta ima mnogo veza sa konačnim propadanjem egipatske civilizacije. Tu je ležalo seme koje je dovelo do konačnog sloma.

Preskočićemo 1000 godina istorije Egipta u pokušaju da rasvetlimo egipatsko-crnački problem. To nas dovodi, otprilike, u godinu 1500. p. n. e.

Zapanjujuće je što otkrivamo da politika egipatskog carstva tog vremena nije bila značajno različita od politike belih nacija koje danas vladaju Afrikom. Egipatski hramovi su se do tada raširili po svim većim gradovima i u njima su obožavani egipatski bogovi. Nubijske zanatlije su naučile tajnu egipatske umetnosti i svuda na gornjem Nilu, koji je bio crnačka teritorija, varvarstvo je primilo pečat egipatske kulture. Međutim, domorodačkim poglavicama, koje su bile pod nadzorom vice – kraljeva, bilo je dozvoljeno da zadrže svoje titule i počasti, a nema sumnje da im je ostavljena makar i počasna uloga u sistemu vlasti. Godišnje posete vice-kralja Tebe, koji je bio crnac, i uručivanje danka iz svih zemalja, postale su dugotrajni običaj u Egiptu.

Postepeno raslojavanje bele kulture i upotreba lokalnih poglavica pod upravom belih kolonijalnih guvernera, bila je karakteristična za prvi pokušaj donošenja civilizacije u negroidnu Afriku, a i danas je to način savremenih belih nacija.

Najraniji period egipatske istorije otkriva nam da je samo na jugu Egipta postojala mala negroidna grupa mešanaca u populaciji, a da su cvetale umetnost, kultura i civilizacija. Za period koji sada posmatramo, dakle, oko 1500. g. p. n. e., nemamo tačne podatke o procentu crne krvi među stanovništvom. Međutim, pošto su Egipćani često išli na jug, a južni narodi stalno dolazili u Egipat, najverovatnije je da belci više nisu predstavljali ni polovinu populacije južnog dela Egipta. Mešanje krvi je, van svake sumnje, bilo neminovna posledica dugotrajnog kontakta rasa.

Još od praistorijskih vremena crnci su prodirali u zemlju. Hiljade njih došli su kao vojnici faraona iz starih vremena. Bezbroj njih su kao robovi – od toga su mnogi bili deo danka koje su plaćale južne provincije, a ostalo su predstavljali ratni zarobljenici. Veliki broj onih koji su dovedeni na prisilan rad ostao je u Egiptu, iako ih na to nisu prisiljavale egipatske vlasti, jer su videli da im je bolje nego kod kuće.

Egipćani nisu bili baš potpuno nesvesni degenerativnog uticaja crnaca unutar civilizacije. Pojedini faroni pokušavali su da spreče mongrealizaciju Egipta ograničavanjem priliva crnaca, pa je to išlo dotle da je useljenicima pretila smrtna kazna. Ali, crnac je bio poslušan, uslužan radnik i vojnik, pa su te karakteristike zavarale mnoge manje prosvećene faraone. I tako su oni nastavili da dolaze vekovima; ne silom oružja i u bojnom poretku, već kao potčinjeni i porobljeni narod.

Sa posledicama ove mongrelizacije stižemo sada do kraja niza. Uspon Teharke, mulata, na presto nekada ponosnog Egipta, u 25. dinastiji 688. g. p. n. e. značio je u praktičnom smislu kraj egipatske civilizacije. Teharkina majka bila je žena iz Nubije, a njegov lik koji je sačuvan na skulpturama iz tog doba, nepogrešivo pokazuje negroidne karakteristike. Kada je mulat nasledio tron nekada moćnog faraona, njegova sestra postala je vrhovna sveštenica egiptaske religije, koja je prethodnih vekova mnogo izgubila na smislu, toliko da je mulatova majka iz Nubije postala carica majka, pred kojom su se svi klanjali. U vremenu, koje je prethodilo usponu mulata Teharke na presto, egipatska civilizacija je stagnirala, dok su dinastije posle Teharke nametali stranci koji su na taj način lako osvojili Egipat.

I tako se tragično završava jedna nekada ponosna i divna civilizacija. Iz degeneracije i propadanja Egipta treba da naučimo mnoge lekcije – lekcije koje očigledno nisu prodrle u naše umove ni do dana današnjeg. Ipak, lekcije su jasne i jednostavne. Jedna od njih je da civilizacije mogu da žive hiljadama godina. Štaviše, nema razloga da ne žive večno, samo ukoliko krv njenih osnivača ostane čista i nezagađena.

Drugo, bez obzira kakvi građanski i religijski zakoni bili uvedeni, već samo prisustvo crne rase u kontaktu sa Belom rasom, dovešće do mongrealizacije, koja će neminovno rezultirati razaranjem i propadanjem civilizacije. Takođe vidimo da crnac, koji je poslušan i prijemčiv rob, predstavlja iskušenje za agresivne ali kratkovidne bele gospodare koji ne mogu da odole a da ga ne koriste kao jeftinu radnu snagu.

I to je upravo karakteristika crnca – da izgleda kao krotak i poslušan rob – koja ga je načinila smrtonosnim osvjačem Bele rase gde god je ovaj otrov zgodno, ali kratkovidno upotrebljen.

Moramo takođe da naučimo da nikakvo nametanje građanskih zakona, ili društvenih tabua, verskih praksi ili bilo kojih drugih koje su do sada primenjivane u istoriji čovečanstva, nije bilo u stanju da spreči kvarenje bele rase kada je imala crnu, nekreativnu rasu u svojoj sredini.

Sasvim uspešno bismo mogli da sumiramo celokupnu pouku egipatske civilizacije, kazavši da nema drugog načina na svetu kojim možemo da se spasemo od uništenja koje donosi crna rasna kuga, sem da je proteramo daleko od naših obala, što brže možemo.

Za beli narod u Americi lekcija je izuzetno jasna – štaviše, vrišti do nebesa: moramo poslati crnčuge izvan naše sredine, nazad u Afriku, što je pre moguće.
 
 
                                        www.srpskifront.com
 
 
.