21.03.2014.

"Псећа кућица"

                                                            Ратни профитер Аркан

Тог врућега августовскога дана, деведесет пете године, Милорад Копач се затекао у Старој Пазови. Седео је у сеновитој, повеликој башти кафеа у центру места, чекајући Келета, рођака и ратног другара који је управо смештао фамилију у једном околном селу.
Келе се није појављивао и Милорад је поручио већ треће пиво умањујући тако, полако али сигурно, износ од стотињак марака које му је сестра јучер дала да има, док се пресабере, опорави од првога избегличкога шока и нађе неки посао.
У глави му је владала прилична конфузија, али и јасно олакшање. Поред глупога и дезорјентирајућега положаја у коме се затекао доласком у избеглиштво, осећао је и олакшање, чинило му се да је за њега рат готов. Девет дана је путовао у колони од Баљака на Свилаји до Београда. Са пушком, ранцем и борбеним комплетом, растао се у Бањалуци, након скоро четири године, остављајући све то на гомилу у касарни Козара.
У неко доба је стигао Келе и паркирао плаву «Ладу» са КНН таблицама преко пута баште у којој је Милорад седео. Претражио је ужурбано очима столове, угледао га и дугим кораком пришао столу извлачећи бучно дрвену столицу. Келе је био плав, крупан, простосрдачан момак, широких гести и гласнога говора.
Испричао му је како је сместио жену и децу у кућу коју му је пронашла тетка.. Тамо ће моћи остати док се не снађе. Предузимљиви и спретни Келе је најављивао како ће већ сутра почети да нешто раде. Милорад, кога су пријатељи звали Мића, веровао је у Келетову сналажљивост и предузимљивост. Рачунао је на то како ће «нешто» радити заједно. Сам није био у стању да било шта практично смисли у овој ситуацији у коју је доспео као "Еро са онога свијета".
Имао је Келе и лошу вест. Казао му је како је чуо да полиција хапси млађе мушкарце, избеглице, и да их води назад на фронт, негде у Босну или пак у Арканов камп у Ердуту.
Ова вест је Мићу жацнула и вратила из благе депресије.
Севнуо је курјачки очима, које су имале тај израз само кад је екстремно бесан и гласно је рекао, одмерајући од лакта..
- Ма ево им што ће више на мене обући униформу и вратити ме у рат. Шта сам бранио ја сам изгубио и свега ми је доста.
- Сила бога не моли, треба се чувати – казао је Келе
- А како да се чувамо. Једино да чучимо неђе у кући. Како онда мислиш да живимо, од чега?
- Па од онога шта зарадимо. Мораћемо и радити и чувати се. Такав нам је избор буразеру...
Таман је Келе то изговорио и гледајући преко Мићинога рамена панично прошапута.
- Бришимо
- Куда, зашто - питао је Мића
- Одавде, било ђе, ево их.
- Кога ево?
- Полиције, сад ће овамо, бришимо.
- Нисам платио – рекао је Мића.
- Платићеш други пут, бришимо – изговорио је Келе и већ се подигао са столице.
- Ма нећу, ко их јебе, нећу да бјежим..
- Бјежимо кад ти кажем, најебаћемо.
- Нећу, доста ми је бјежања од Хрвата, нећу ође од никога да бјежим, ти бјежи ако ти се бјежи.
- Добро, како те воља – рече Келе и журним кораком изађе из баште.
Потпуно туп на све што се око њега догађа, Мића је остао непомично у столици.
Био је као утрнут. Само му је рука отишла аутоматском кретњом према чаши а очи му биле без сјаја и незаинтересоване за све около.
Келе му је нестао из видокруга. Лада је стајала на месту на којем ју је паркирао.
Не зна Мића ни сада колико је времена прошло док испред себе није угледао два полицајца у таммноплавим камбинезонима.
Зна само да би поручио још једно пиво да се нису појавили.
- Добар дан. Покажи документа – рекао му је један од њих.
Имао је само војну књижицу. Полако је кренуо руком да је нађе, напипао је у задњем џепу фармерки које му је сестра купила два дана раније на бувљаку. Извукао је мало згужвану и замашћену књижицу тамно зелене боје пруживши је полицајцу што је тражио документа..
Други полицајац није сачекао ни да његов колега отвори књижицу него је промрсио кроз зубе..
- Избеглица, ааа
- Да – рекао је Мића
- Па шта радиш овде
- Пијем пиво, шта би радио..
- А, пијеш пиво, док људи гину на фронту.
- Да, пијем пиво. Четири године сам ја провео на фронту..Док фронт није пропао. И није пропао због мене.Нисам ја командовао фронтом нити наредио повлачење.
- А, јели, четири године. Ајде, крени са нама. Кад си већ био четири године бићеш још неко време.
- Нећу, ниђе ја не идем одавде. Који сам закон прекршио, шта ја имам са вама?
- Имаш, имаш..и ти са нама и ми са тобом. Хајде, подигни се и не буди дрзак да те не би то коштало.
- Нећу. Подигните ме ви кад вам већ толико сметам и кад не можете без мене држати фронтове.
Полицајци се устремише на њега и дограбише га за руке које је мирно држао на столу, уврћући их. Није пружао отпор. Прискачући да га савладају, онај што је држао књижицу неспретно закачи сто и обори пивску чашу која се уз прасак разби. Гости у башти су ћутке посматрали шта се догађа. Мува се могла чути. Одвукли су га двадесетак метара од баште и убацили у паркирану «марицу» као да је врећа цемента. Врата су се затворила и он онда погледао око себе. Унутра су била тројица млађих људи очито уловљених попут њега.
- Одакле си – чуо је да га један од њих пита
- Из пизде материне, – из Книна, одникле...узвратио је бесан..
- И ми смо оздо - рече љубопитљиви младић - од Бенковца. И рођаци смо.
- Па ђе вас уватише?
- У аутобусу за Београд. Кренули из Митровице да се јавимо родбини и нађемо фамилије.
Мића тек тада примети да су сва тројица у офуцаним, маскирним униформама које су на себи донели са положаја.
- Па шта је то кад и по аутобусима хапсе?
- Не знам, али ово ми се не свиђа. Ватају нас као зечеве и задње разбојнике. – рече најстарији од невољника у «марици».
Убрзо, чули су како се пали мотор од «марице» и након вожње не дуже од пет минута ушли су у неко двориште. Полицајац је отворио врата и одсечно дрекнуо..
- Излази..
Мића је искочио задњи и видео да у дворишту има бар тридесетак мушкараца, шаролико одевених. Неки су седели уза дворишни зид, неки стајали. Није се чуло ни гласа. Полицајац који им је наредио да изађу, показао је руком према зиду који је правио хлад и упутио их да се тамо сместе.
Пришао је зиду и сео на земљу. Покушао је да среди мисли али су му у глави још звониле топовске експлозије са Свилаје, из последње битке, пред повлачење.
На тренутак му је било криво што није послушао Келета и збрисао из баште, али га је брзо напустила та мисао. Не може се бежати од онога од чега не можеш побећи.
Мислио је на родитеље и сестру који не знају шта се са њим догађа и на то како ће бринути исчекујући га да се појави. Можда ће им Келе јавити ако је умакао пандурима. Ухвати га неко олакшање. Јавиће им Келе сигурно, њега нису ухватили. Погледа око себе и препозна неке људе. Види Жегија, момка из своје јединице како му маше кисело се смешећи, прилази и полушапатом изговара...
- И тебе су..
- Ево малоприје, у кафани..
- Мене пред продавницом, нису ми дали ни да крув кући однесем, мајку им јебем..Оставио га код продавца на пулту. Шта је ово брате, какво је ово зло.
- Видићемо шта је. Ако мене питаш, зло је са нама већ дуго и ако ишта добро познајемо онда познајемо зло. Буди близу. Добро би било да смо заједно.
- Ђе ће са нама..шта мислиш..
- Не знам. Можда у Босну. Вјероватно тамо гдје морају губити. Ми смо ти екипа за губљење. Губитници за које никога није брига, крепали или опстали.
- Јебо ја нас и наше ратовање..Ђе нам је била памет да збришемо прије почетка.
И док је Мића седео са Жегијем, подбачајући леђима зид дворишта полицијске станице, стигао је празан аутобус. Из станице је изашло неколико полицајаца са дугим оружијем распоређујући се по дворишту. Један је остао на степеништу и вичићи у мегафон наредио да се уђе у аутобус који ће их одвести у сабирни центар за дезертере у Сремску Митровицу.
Већ усправљени, Мића и Жеги су се држали заједно. У аутобус су ушли један за другим и сели заједно. На крају аутобуса, сместише се полицајци.Погледали су шта се догађа и кад је аутобус попуњен на свака од врата ушла су по још двојица.
- Јеботе, као да нас воде у Јасеновац – прошапутао је Жеги..
- И горе од тога..додао је Мића...
Први пут је Мића, од када је ухапшен, почео осећати велику нелагоду. То још није био страх. Прошло га је стање затрнулости од пре којега сата, и осећао је сваки покрет и шум у аутобусу.
У Митровицу су стигли за мање од сата. Аутобус се зауставио на простору који је личило на касарну.. Одбор за дочек су им направиле особе у маскирним, зеленим униформама. Изгледали су љутито и дрско. Окружили су довежене ухапшенике и провели их до огромне просторије у приземље велике зграде. У просторији је већ било много људи. Седели на неким сивим струњачама. Мића и Жеги су се држали заједно.
Мићу су сврбела леђа. То му се догађало увек кад би запао у невољу. Осећао је да му је мајица залепљена за тело од зноја и аутобускога седиште. Неко од униформисаних чувара га је уз пут гурнуо ка зиду где је било места за седење. Жеги је доскочио за њим и седоше журно на најближе место. Кад је новодошла група поседала, на бини која је стајала десно од њих појавио се средњовечан човек у маскирној униформи, пришао инсталираном микрофону и обратио им се.
- Налазите се у регрутном центру Сремска Митровица. Довели смо вас овде да вам пружимо прилику да браните отаџбину која је у опасности. Побегли сте од својих кућа, нисте их хтели бранити и сада ћете морати бранити српство на другоме простору. -
Зачуо се жамор уз зидове, а говорник у униформи је претећим гласом подвикнуо:
- Мир, да реч нисам чуо. Слушај овамо. Сада ће вас наши људи пописати. Немој да би неко дао криве податке јер ће за то сносити последице. Иза тога ћете бити прозвани и упућени у јединице. Јел јасно...
Мића је гледао широм отворених очију. На тренутке му се чинило да можда спава и сања лош сан. Жеги га је гурнуо у ребра...и прошапутао..
- Шта мислиш, да бјежимо. ..
- Чекај...како ћеш сада бјежати...погледај врата..
- Ма кад се укаже прилика...
- Добро, чекаћемо прилику...
У року од сат времена су сви били пописани. Мића је дао податке из војне књижице, но измислио је да је ожењен и да га у Београду чекају жена и деца. Сестрине адресе није давао.
Било је касно поподне кад су их потрпали у аутобусе и кренули некуда не говорећи им куда иду.
У аутобусу су са њима били наоружани људи у маскирним униформама, ћутљиви, мрзовољни и непријатни.
По смеру кретања видео је да не иду ка Босни. Кад је угледао Нови Сад био је сигуран да иду пут Ердута. Шта ли ће тамо са њима...У његовом аутобусу била су и тројица Бенковчана из «марице».Изгледали су изнурено и бледо, као крпе..
Прошли су Апатин, Сонту и преко моста ушли у Ердут. Аутобус је окренуо лево, сишао под мост и зауставио се између неких барака. Са обе његове стране и напред према широкој капији стајали су наоружани људи утегнути у маскирне униформае, са црвеним береткама на глави, мргодни и наоружани.
То је био камп оивичен Дунавом са једне, а шумом са друге стране.
Чим су се отворила врата и почели излазити први невољници, Мића је чуо псовке које им упућују наоружани људи. Кроз прозор је видео како једнога од оних Бенковчана ударају кундаком у ребра.. Видео је како се овај затетурао, али је наставио убрзано ходати.
Кад је ступио на врата од аутобуса то је већ било снажно, застрашујуће и некако неартикулисано халакање људи из шпалира.
Сетио се очевога стрица Васе који му је причао о «дочеку» на Голом отоку, кад је ономад, хвалећи Стаљина на партијском састанку, тамо завршио и боравио три године. Сетио се приче о «топлом зецу» из које се могло схватити да боље прође онај ко се кроз тај шпалир креће брзо и гледа пред себе.
Одлучно је закорачио, упро поглед пред себе и брзо, жустро кренуо за човеком испред, гледајући његова колена. Срећом и тај се кретао брзо па је Мића таман нашао ритам из Васине приче. Није добио ни један ударац. Чуо је само потмуле буботке који су се спустали на ребра и леђа људи што су долазили за њим и тек по који врисак или јецај.
"Да нас нису предали Хрватима", тикну му кроз главу. Да ови црвенкапићи нису хрватска војска. Но, на јарболу који је био на средини великога проширења међу баракама, видео је српску тробојку, али му од тога не би ни мало лакше. Постројише их у два реда, уз гурање и ћушкање.
Тад се од некуда појавио Аркан. Наста најпре хук, па затим тајац. Додадоше му мегафон, он га узе и љутитим, реским гласом им се обрати.
- Слушај овамо бандо дезертерска..Пи****не. Побегли сте из Крајине и оставили је усташама. Издали сте своје претке, Србију и председника Милошевића.
Зачу се жамор из строја, а из првога реда негде десно неко је гласно протестовао. Двојица у береткама су му прискочила и почели га бесомучно ударати. Човек је пао, а онда су га дограбили за руке и одвукли ван строја.
Аркан је застао док га нису извукли, а онда наставио.
- Е, овако ће проћи сваки онај који писне. Ваше главе не вреде ништа а можете се искупити само ако будете то заслужили овде, радом, дисциплином и борбом за српство. Од сада сте под мојом командом и режимом који влада у моме кампу. Од сада смо ја и моји људи ваш газда и ваш бог. Ми ћемо вас кажњавати и награђивати. Бићете сврстани у јединице по плану који смо направили. Неки ће овде остати а неки већ сутра отићи на положаје. Пре тога ћемо вас средити, ошишати, обријати и обући. Јел, јасно...јел јасно...
Кад је упитао јели јасно, није се чуло одзива...кад је упитао други пут неколико гласова је узвикнуоло –јасно-, али кад је упитао трећи пут, богами је грунуло доста сложно – јасно -.
- Е, тако..А сада командири по плану, завршио је Аркан и отишао..
Прискочише командири и поче прозивка и одвајање. Мића и Жеги остадоше заједно. Доведоше у њихову групу момка кога су пребили у строју. Једва је стајао, а обилно је крварио. Била му је разбијена аркада, нос и усне. Мића је покушао да му помогне, али га је војник који је стајао поред њега опсовао и мрко га гледајући упитао хоће ли и он порцију..
Одвели су их на шишање, на отвореном, где су ординирала четири берберина. Мићу дограби одвратни тип дебелог, биковскога врата. Од свег прибора имао је само машину са којом је скидао косу до главе, немило чупајући и псујући му мајку издајничку и ушљиву. Док је седео на столици, Мића је једва одолео искушењу да се са њим побије, Стискао је руку до бола само да би себи скренуо пажњу са те помисли.
Подигао се са столице згуљене косе до главе, ружно напрутан, понижен и згужван изнутра. Са шишања су га одвели да задужи униформу. Облачећи је, осети поново онај мирис који имају све униформе и за који је мислио да је прошлост, а на овако огаван начин враћа му се као стварност из које се не може.
Некако се завршио тај дан и у свитање је објављено буђење. Аркановци су трчали по спаваонама, дерали се и псовали.
Док је пролазио на умивање, Мића је видео како двојица џелата шипкама бију једног од оних Бенковчана из «марице», јер уморан и испаћен ваљда није реаговао на први позив за буђење. Момак је покушао да пружи отпор али није ишло. Наишао је баш у тренутку кад су га бесомучно млатили по глави и нешто га је покренуло да реагује, да искорачи према њима вичићи, станините, убићете човека.
Окренули су се одмах, а онда је један од батинаша извукао пиштољ, искезио се, скочио према њему и дршком од девдесетдеветке развалио га по глави. Мића је ударац дочекао као замрзнут. Није било те звезде и звездице а да је тога часа није угледао. Све су биле некако румене као да су искочиле из ватре. Пропао је у таму и ништа више није осећао.
Пробудио се у дворишту.
Испод њега је било мокро јер су га поливали водом да се освести.
Глава га је ужасно болела и као да је хтела да се одвоји од трупа. Померио је руку али га је нешто затегло. Био је везан. Схватио је да лежи поред псеће кућице и да му је десна рука везана ланцем за кућицу. До ушију му је допирало усиљено кикотање његових мучитеља.
Неколико метара даље лежао је момак из Бенковца, такођер везан за кућицу. Био је окрвављен од претходног батинања шипкама, али при свести.
Кад су видели да је Мића при свести пришла су му два мучитеља, окренули га на стомак, подигли и увукли му ноге у кућицу. Кућица је била пространа и дубока, тако да му је пола тела било унутра, а пола вирило из кућице.
- Ти си пас, рекао му је један од његових мучитеља..Мораш лајати, наставио је..
- Ево, гледај како ће овај до тебе лајати, овај што си га бранио...додао је други, гурајући чизмом младића у другој кућици.
Мића је ћутао. Био је потпуно свестан шта га је задесило, но прво о чему је мислио била је несносна главобоља. Хоће ли икада проћи. Покушао је да се искључи, да мисли на нешто друго и тако апстрахује свој бедан положај али није ишло..
- Хајде лај – гурну га је мучитељ чизмом у врат....Лај, псино...Лај...
- Видиш како овај мој лаје....видиш...добацивао је други...Зато што лаје добиће кост....
И сам се изненадио кад је себе чуо да лаје након што га је неколико пута мучитељ нагазио по врату и прстима. И лајао је, лајао, бесомучно, као прави пас. Није осећао ништа, више га ни глава није болела.
Око поднева су мученике одвезали и одвели да једу.
Потом су их вратили поново и терали да лају. Довели су остале ухапшенике, постројили их и показивали шта их чека ако буду недисципловани.
Увечер су их одвезали, одвели на вечеру и упутили у спаваону.
- Сад ниси више пас..сутра те чека друга казна, па наспавај се, рече Мићи његов мучитељ..
Читаву ноћ је Мића преспавао у кошмару. Будио се ознојен неколико пута. У сну су га сву ноћ терале неке утваре и страшила, јурили за њим велики црни искежени пси.
Но, свануло је и кад је устао осећао се боље. Добио је другу одећу јер је ону коју је имао јучер закрвавио. Иза уха је има велику подеротину и то га је још болело али могло се трпети.
После доручка су га прозвали. Искорачио је.
- Е ти си данас под посебним мерама, рече му дежурни..Видиш онај камен тамо, онај обојен у црно, што стоји код јарбола.
- Видим, рече Мића..
- Знаш ли како се зове тај камен?
- Не знам – помирљиво ће Мића
- Е, ја ћу да ти кажем....зове се господин дисплина. Према томе камену ти и такви као ти треба да се односе са поштовањем. Шта то значи...треба да га узмеш и носиш док неко други не заслужи да га преузме...јел разумеш..?
- Разумем, промуца Мића..
- Е, кад разумеш, сад трком до камена, узми га, подигни и носи у круг док га неко не преузме. Испустиш ли га, најебо си....јасно...
- Јасно..
- На извршење
Мића трком дође до камена. Била је то каменчина офарбана у црно на којој је белим, ћириличним словима било написано – господин дисциплина. Тежак бар тридесетак килограма и некако пљоснат. Подигао га је и на рукама понио у круг по дворишту. На почетку то није било нарочито тешко, али из круга у круг је постајало све теже.
Осећао је као да му мишиће на рукама, поготово оне испод лакта неко извлачи клештима. Ни сам не зна колико је кругова по дворишту направио.
Руке више није осећао, тетурао је, али камен није пуштао. А онда су у двориште довели са обуке тројицу ухапшеника. Двојицу су гурнули у псеће кућице, а трећега упутили да преузме камен.
Мића је застао, а човек који је дошао до њега узео му камен из руку и наставио кружити. Није знао шта ће са рукама, болео га је сваки мишић. Потпун физички изнурен срушио се поред ограде. Пустили су га да ту одседи неко време. До њега је допирао мучни лавеж јадника из псећих кућица. знао је добро како се осећају.
Пустили су га на миру. Нико му се није обраћао до увечер.
Гледао је преко Дунава у правцу Бачке и знао да је бесмислено бежати. А и куда ће побећи. Но, поглед на велику моћну реку као да му је односила делиће патње.
После вечере су их постројили и чуо је да прозивају његово име.
Прешао је у строј прозваних и касније им саопштише да сутра путују у Маркушицу, село према Осјеку где ће држати линију. Оружије ће добити тамо.
У Маркушици је Мића провео 4 месеца. Успео је да се јави родитељима и сестри да је жив и здрав.
О његовом хапшењу их је исти дан обавестио Келе.
Са њим су тамо у блату Маркушичких ровова били Жеги и она тројица Бенковчана.
Није било пуцњаве, трајало је примирје, а онда је објављено да је склопљен коначан договор и да ће Источна Славонија бити на миран начин враћена Хрватима. Држали су се заједно и помагали један другоме.
Од Жегија је сазнао како се зову људи који су га мучили. Болело га је што су обојица мучитеља из Крајине и што су вероватно и њихове породице у избеглиштву. Но није хтео о томе да прича. Размишљао је само о дану кад ће се вратити у Београд. Осећао је да тај дан прилази.
И коначно, негде иза Божића, позвали су њих петорицу у команду, раздужили их од оружја и муниције, дали им нешто новца, вратили војне књижице и рекли да ће за два сата доћи аутобус који их вози преко, у Србију.
Иако је дуго чекао тај дан, Мића више није био у стању да се радује.
Но осетио је олакшање и послао најмлађега од Бенковчана да донесе из села литру ракије.
У Београду су га сестра, мајка и отац дочекали као да долази након сто година ненајављеног одсустовања. Обишли су га сви рођаци, пријатељи и познаници, исту причу је поновио милион пута, док трећи дан није одлучио да о пакленом ердутском искуству више не прича.
Келе, буразер, отиснуо се из Београда, већ након два месеца од његовог боравка у Славонији. Отац његове жене живи годинама у Немачкој и успео је да целу Келетову фамилију превде тамо.
Оставио му је Келе «Ладу» , кључеве, саобраћајну и овлаштење. Да му се нађе. Чак му је касније телефон рекао да је може продати ако хоће.
Келе је из године у годину напредовао у послу. Слао му је повремено новца, али га и позивао да дође, да напусти лоше плаћен посао у Србији и нешто промени. Имао је Келе аутопревозничку фирму и двадесет људи који су за њега радили.
У зиму пред бомардовање Србије, зовнуо га је телефоном и рекао му да је то најбољи моменат да коначно дође у Немачку..
- Тамо код вас ће опет рат, поново ћеш облачити униформу..
- Неће ваљда..
- Хоће, овде се увелико о томе прича. То се сматра готовом ствари. Хајде дођи, имаш хрватски пасош, виза ти не треба,можеш код мене одмах радити.
- Чекај, да размислим мало, дај ми недељу дана..
- Е, да..имам нешто што те може овамо привући. Знаш да код мене ради човек који те је мучио у Ердуту..
- Молим..
- Да, онај што те је ћерао да лајеш..
- Немој се шалити самном...
- Ради, стварно..Дошао је прије пола године и неки наши су га упутили на мене. Требало ми је возача, имао је папире, пробао сам га и запослио. Касније, кад се је већ радио код мене, неки наши су му у кафани казали да би могао имати самном проблема јер ми је у Ердуту малтретирао рођака. Јебига, све се сазна, јел тако. Е, онда је он прошле суботе свратио и позвао ме на пиће. Испричао ми је шта се догађало у Ердуту.. Молио ме је да га не отпуштим због тога јер се стиди онога што је радио. Спреман је да ти се извини.Вољан је да те обештети. Ма, на рану би га привио...
- Само да га моје очи не виде....какво извињење, какво обештећење..
- Добро, дођи ти, па ћемо ми њега наћерати да лаје..не брини...има да лаје недељу дана..
- Не, нека иде у пизду материну, само да га моје очи не виде, кажем ти..Шта ће мени његово лајање...И шта би промјенило то да он лаје. Заправо, кад би њега и наћерали на то, ко ће ову несретну власт наћерати да лаје или да се извини. Док је ње такве и док влада та врста памети, увјек ће бити несретника попут тога твога возача...Само да га не видим, немам друге жеље..
- Ајде, оћеш ли доћи..
- Оћу, само немој да се са тим несретлуком из Ердута срећем.Држи га даље од мене. Доћи ћу за недјељу дана. Толико ми треба да објасним мојима како сам спреман да нешто промјеним у животу.
О лајању више ни ријечи...и видимо се..
Милорад, Мића, Копач је и данас у Немачкој и може се казати да солидно живи. Ожењен је, има двоје деце, сврати два пута годишње у Београд да обиђе родбину и да уплати новчани прилог друштву за заштиту животиња.
Виђа се тад обвезно са Жегијем и оном тројицом Бенковчана. Оду на јагњетину и седе до касно. Некада и запевају. Једино, нико не сме да  прича о Ердуту.


Izvor:stranica Srpske vojske Krajine