28.03.2014.

СРБИ - НАРОД ВУКА

СРБИ НАРОД ВУКА
Вук је старосрбски, предхришћански, племенски тотем, који је развитком религијске мисли постао Дабог. Наш народ, као и сви други, прима и усваја многе норме других суседних народа, али ипак чува и своја прастара веровања, тврдоглаво их цени и брани, чак и не знајући колико им се порекло губи у тами искона. Тако је и са сећањем на вука. Вук, као и змај, код нас играју велику позитивну улогу, коју чак ни хришћански мисионари уз векове труда, нису успели у потпуности да избришу.
Између вука и нашега народа постоје извесне везе; наш народ, и то не у фигуративном говору, него у веровањима и религијској пракси, идентификује се са вуком. Кад се роди мушко дете за које се сумња да је изложено уроцима, изиђе бабица на врата па објави: "Роди вучица вука целоме свету на знање, а вучићу на здравље!"
Србин се често назива вуком, нпр. у пословици "Оклен ти вука видио?" Овако рекну кад се виде изненада особито у туђем мјесту. У једном средњовековном документу, у коме се разни народи упоређују са појединим животињама, за Србина се каже да је вук (Ц. Јирецек; Стаат унд Геселлсцхафт им миттелатерлицхен Сербиен, Њиен, 1914, 3,117). У једној босанској успаванци каже се: "Нини, сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила" (Петрановић, Пјесме).
Србски епски јунаци радо носе капе од вучје или медвеђе коже (Филиповић, Косовски божури), или ћурак од њихове коже; о Божићу, уз месојеђе, о свадби прерушавају се људи у вукове (поворке "вучара"); Епски јунаци често имају на мишици слику вучје шапе; Постоји у Срба веровање да вук неће на човека из свога племена "Вук на вука (= Србина) ни у гори неће".
У једној песми назива се вук чак "хранитељем" (Нодило, Рд, 84, 1887, 136 ид).
У Срба је, пак, распрострањено и општепознато веровање да вучји пастир, који предводи вукове, такође храмље на једну ногу. Овоме вуку, највећем од свих вукова, приносе се жртве, а у зимској сезони прослављају се његови празници, звани Мратинци. Овај вук у старој религији Срба није био нико други до највиши Бог доњег света. Мало-помало, током дужег временског периода, овај је Бог доспео до људског облика, па је поштован под именом Дабог. И за њега је било карактеристично да храмље на једну ногу.
Причали су ми да се дешавало да вук дође у тор и преноћи усред стоке, па изјутра оде не учинивши никакве штете. У таквим случајевима обично кажу "закаменио му их (уста) свети Сава". Ако неко ноћу набаса на нечастивога, нека одмах рече: "Изео те вук!" па ће га одмах ђаво оставити.
И поред огромне штете коју чини вук, он ипак ужива код нашег народа извесне симпатије. Нарочито је омиљен код хајдука. Сусрет са њим доноси им увек срећу. Било је хајдука који никад у животу нису хтели убити вука. Вук се назива: курјак, звијерац, непоменик, дивина. Верује се да би се човек могао спасти од вука ако га побратими: "Побратиме, уклони ми се с п.ута!" Има вукова који не чине никакву штету: Они се хране травом. Верује се да вук веома воли свирку.
Тако, на пример, на Космету о Бадњем вечеру износи се пред кућу постављена софра, на којој се налазе сва бадњиданска јела, и онда се на вечеру позивају "вуци, мечке, лисице, зајци, творови, пси", са свечаном формулом "Дођите на вечеру, све смо наредили што треба да једете". У целом овом списку животиња највише, на први поглед, може да нас изненади она животиња која је на челу списка - дакле, вук. Откуда да се њему приноси жртва? У супротности са непријатељским понашањем вука према свакоме и свачему, примитиван човек, нарочито примитиван Србин, има према њему држање које је пуно обзира и које изненађује. Када су се, у једном нашем крају, појавили вуци у великој множини, власти су дале сељацима отров, али ови нису хтели да га противу вукова употребе. Када се вук убије, онда се и данас са њим врши измирење на тај начин што се за њега мртвога, за његове мане, скупљају дарови од куће до куће. Према веровању нашег народа, вук, по Божјем наређењу, има право на оно што закоље; према једној легенди из Призрена, чак је нико мањи него свети Сава благословио вукове да "вазда у плену избирају најбоље овце". Због тога, каже се у народу, не треба се љутити на чобанина ако му вуци закољу коју овцу, јер ће штета бити већа. Очевидно је, дакле, код нашег народа постојало уверење да он према вуку стоји у извесним обавезама и да вуку припадају жртве, а примери које смо навели доказују да су такве жртве доиста приношене и толерисане. На Косову пољу жртвује се вуку, о Бадњем вечеру, велики колач: домаћин изиђе на кућна врата, мане три п.ута колачем, и позове вука на вечеру. У Босни износи се, такође о Бадњем дану, "вуку вечера", састављена од свих јела која се на трпези налазе, и вук се, опет са свечаном формулом, позива да на вечеру дође.
После свега јасно је да овакви односи између вука и Србина, који би са гледишта здравог разума били необични и неприродни, имају религијски карактер.
Исти случај имамо и код других европских (аријевских) народа, нарочито код Германаца, па онда у северној Италији и Шпанији, и, пре свега, код Келта. У обзир долазе различите животиње, и дивље и домаће: вук, медвед, јарац, свиња, пас и др. Код Келта пре свију јелен.
Да се жив Србин може претворити у вука, то је веровање које је у пуној свезини до данашњег дана сачувано; оно је, уосталом, документовано врло одавно: наиме, још Херодот, познати грчки историчар из петога века пре Христа, констатовао га је код Нерава (Нерви), који су били словенско племе у данашњој Русији. Много је, међутим, важније веровање да се мртав Србин може или чак и мора претворити у вука; сама реч "вукодлак", која је синоним речи "вампир", најбољи је доказ за то; у крајевима у којима је Вук Врчевић скупљао своју грађу (Бока, Црна Гора, Херцеговина) вампир се просто назива вуком.
Дабог "да употребимо ову популарну епиклезу" стајао је на челу нашег пантеона, и био све до краја паганизма (родноверја) наш највећи Бог, суммус деус. Није случајно што су њега заменили свеци највећег ранга, какав је свети Јован, свети Сава, свети Ђорђе, свети Аранђео, свети Никола.
Дабог је био национални (србски) Бог, родоначелник целога народа и, као такав, његов (србски) највећи пријатељ и помагач.
 У најзападнијој српској покрајини ( село Полача код Книна , подно српске планине Динаре  ) Имамо ДРЕВНИ обичај ношења мртвог вука .Ловци или сељаци који су убили вука истог препарирају и набоду на ражањ , оките га са пешкирима , марамицама , капама , а у устима му је незаобилазна јабука .Тако окићен вук се у присуству неколико ловаца носи од куће до куће и тражи се било каква награда од укућана.Већином се ловцима даје храна , сланина , пршута итд .Успут ловци певају разне шаљиве песме и обавештавају о свом доласку домаћине .У кући где има много деце обавезан је ритуал да се ​​мушка деца провуку испод вука, јер тим провлачењем они отклањају страх од дивљих животиња и уједно себе напајају вучијом снагом. Ово је провлачење заиста импресивно, нешто што дете може да доживи , јер самим проласком се заиста осећа другачије .Пошто у стара времена није било толико  пушака  , вук се је хватао у гвожђа.То је специјално направљен склоп од метала који реагује на нагаз.Искусни сељаци су  постављали на стазе куда пролази вук и тако хватали по пар комада узастопно.

Изводи из сабраних дела др Веселина Чајкановића "Стара србска религија и митологија" (1910-1924)

Vučari Gornje i Donje Polače:  https://www.youtube.com/watch?v=VWtAszTKpKM

.