Beše vruć letnji dan. Kasno prepodne, Boban je sedeo za
stolom u bašti ispred svoje kuće. Ovo je bio njegov idealni mir: dok sedi ispod
krošnje velikog orahovog drveta u hladovini, u svom dvorištu, proučavao je
rasno-nacionalističku literaturu i polako ispijao flašu hladnog piva ili neki
voćni sok. Njegovi ukućani su znali za ovu njegovu naviku i nisu ga uznemiravali
dok se bavio ovim proučavanjem ili opuštao (uzavisnosti kako gledate na ovu
aktivnost). Često je u takvim trenucima znao i da radi za svoj Pokret. Takav rad
se sastojao u prevođenju rasističkih tekstova sa engleskog jezika na naš srpski
jezik, kako bi to rasno znanje podelio sa drugovima koji ne razumeju engleski
jezik ili nisu u mogućnosti da dođu do takve ideološke literature. Kada nije
prevodio tekstove pakovao bi i pripremao bi propagandu svoje rasonalističke
grupe za dalju agitaciju. Naravno, sve je ovo bilo propraćeno povremenim
okrepljivanjem hladnim pivom ili voćnim sokom (Boban nikada nije pio smeće zvano
Coca-Cola!), jer rad za najveću od svih stvari traži i odmor... Kako reče jedan
njegov stari drug iz Pokreta: „Onaj ko radi na ovoj teškoj stvari, taj mora i da
odmara“.
Ovoga puta Nešić Boban se opuštao uz hladno pivo i proučavao je novinu „Front“ broj 33. „Front“ je bio zvanično glasilo njegove istoimene rasno-nacionalističke grupe. Novina je bila fotokopirana jer je izlazila u vrlo ograničenom tiražu. Ova novina je izlazila konstantno već oko 12 godina, i ne samo što je bila najbolje novina srpskog rasnog pokreta već je dugi niz godina bila jedina novina u Pokretu. Bilo je očigledno da druge rasitičke grupacije ne mogu da proizvedu i objave svoje publikacije. Tako su se svi koji su hteli više ili manje edukovali uz pomoć „Fronta“, što je i bila osnovna namena ove skromne publikacije. Mladi Nešić je bio veoma ponosan na svoje prevode raznih tekstova koji su se svi do jednog pojavili na stranicama raznih brojeva „Fronta“. Uostalom, njegovo prevođenje je i bilo sa ciljem da to pročitaju srpski drugovi. Upravo je čitao tekst američkog rasologa o rasnim karakteristikama i kvalitetu srpskog naroda; ovaj ovakav tekst je bio Bobanu po volji jer je bio vrlo stručno napisan a istovremeno je pisao vrlo pohvalno i afirmativno o rasnoj pripadnosti i kvalitetu njegovog naroda. Taj tekst je bio čista suprotnost od onoga što povremeno lupetaju neprijatelji srpstva ili čak neki sami „Srbi“ – ljudi koji nisu ni čuli da postoji nauka antropologija/rasologija a kamoli da su sami nešto znali nešto o rasnom pitanju.
Začuo je škripu dvorišne kapije. Podigao je glavu u pravcu kapije i ugledao je sredovečnog čoveka kako se keće ka njemu. Veće je ranije bio primetio ovog tipa u svom gradu, i uljez mu nikako nije bio po volji. Boban zatvori svoj „Front“ i odloži ga pored sebe. Uze čašu piva i otpi dobar gutalj dok je posmatrao kako mu stranac prilazi. „O, ne... Jehovin svedok“, pomisli Boban u sebi smešeći se strancu dok je ovaj prilazio njegovom stolu.
Čovek je bio uredno podšišan i obrijan. Nosio je belu košulju kratkih rukava, oko vrata je imao crvenu kravatu, pantalone su bile klasičnog kroja u svtlo braon boji. Na nogama je imao crne cipele, sveže oglancane tako „da si u njima mogao da se ogledaš“. Čarape nije mogao da vidi, ali Boban je bio siguran da nisu bile bele boje. Čovek je o ramenu nosio veliku kožnu torbu, očigledno punu propagandnog materijala njegove sekte. „Nema šta, pravi propagandni ratnik“, pomisli u sebi Nešić, „Sigurno je i obučen za agitaciju jedan na jednog.“ Bobanu se dopao ovako ozbiljan pristup pripreme za agitaciju, i on sam je imao sličan pristup. Pomisli kako bi neki drugovi iz Pokreta trebali da se ugledaju na ovog sektaškog agitatora. Stranac je već bio ispred Bobanovog stola, pozdavivši ga sa naklonom glave i sa „Dobar dan, gospodine...“ „Dobar dan i tebi želim, dobri čoveče“, brzo ga prekide Boban. „Ko si ti i šta želiš?“, upita ga Boban dok je spuštao svoju čašu na sto. Nije želeo da ovog uljeza ponudi mestom za svojim stolom jer nije planirao da vodi bilo kakav dugi razgovor sa njime o njegov sekti. Ovo je izgleda sasvim odgovaralo ovom Jehovinom Svedoku koji je očigledno već svikao na razne neprijatnosti dok je propagirao svoje religiozne ideje među Srbima koji su tradicionalno verski netolerantni i još ne podnose verske sekte. Čoveku je i odgovarao ovakav položaj, jer je tako bio iznad Bobana mogavši da ga posmatra autorativno sa visine i da mu se sugestivno obraća. Ovo mu je bila prva greška u vezi Nešić Bobana! Ovaj trik nije mogao da deluje na Nešića jer je i on sam bio propagandista. „Moje ime je Dragan Petrov i želeo bih dve stvari“, predstavi se čovek. Boban ga tobož pogleda upitno, praveći se da nezna koje su to „stvari“. „A to su?“, upita mirno Boban. „Kao prvo želeo bih da vam poklonim ovu literaturu da bi je pročitali“, reče značajno čovek po imenu Dragan Petrov, kao da je upravo učinio neku veliku uslugu Bobanu. Iz svoje torbe izvadi dva primerka novine „Kula Stražara“ i nekoliko manjih lafleta u boji. Boban mirno ispruži ruku i prihvati ponuđeni materijal, odloži ga u stranu a onda zatraži još tog materijala pod izgovorom da bi ga „dao svojim prijateljima“. Ovaj zahtev „svedok“ Petrov rado ispuni u uzaludnoj nadi da će Boban to zaista učiniti i proslediti taj materijal tamo gde on ne može. Ovo mu je već bila druga greška. Naravno, Bobanu ovo nije bilo ni na kraju pameti da učini. On je samo želeo da sav taj propagandni materijal Jehovinih Svedoka jednostavno uništi. Boban je hteo da na ovaj način spreči ovog čoveka da kojim slučajem dođe do manje razumnih Srba koji bi mogli da podlegnu ovim lepo upakovanim glupostima.
„Kaži mi, Dragane, šta je to drugo što si hteo?“, upita ga Boban smešeći se jer je već naslućivao šta sektaš Dragan želi. Petrov se uozbilji i značajno reče, onako kako su ga njegova braća naučila na propagandnom kursu za misionare Jehovinih Svedoka: „Kao drugo, gospodine, želeo bih da sa vama popričam o Isusu Hristu! Vidite božiji sin...“ „Stani ovde“, grubo ga prekide Boban podižući desnu ruku u znaku stop. Mladi čovek nikako nije želeo da gubi svoje dragocene vreme na bilo kakvo sujeverje. „Gospodine Petrov, ne želim da sa vama ili sa bilo kim drugim pričam o Jevrejinu Hristosu iz Nazareta. Ja nisam vernik, ne verujem u Boga a i kada bih bio vernik sigurno ne bih verovao u stranog Boga - jevrejskog Jahvea!“ „Tako znači...“, reče tiho Petrov. Ovaj čovek je očigledno već bio pripremljen za ovako negativan odgovor, te po prvi put dobro odmeri mladića ispred sebe.
Video je mladića sa kratko podšišanom kosom koji je upravo sebi sipovao pivo u čašu, i koji ga je prkosno gledao kao da mu poručuje: „...tebi neću da sipam moje pivo“. Tek tada je primetio da ovaj mladić na sebi ima majicu krvavo crvene boje na kojoj se nalazio veliki srpski dvoglavi beli orao, agresivnog izgleda. Šta više, iznad glava orla nije stajala tradicionalna kruna već veliki ćirilični natpis „SRBIJA SRBIMA!“. Petrovu je bilo tada jasno o čemu se radi, shvatio je da ispred sebe ima srpskog nacionalistu i to tvrdokornog. Ovo naravno nije pokolebelao verskog fanatika Dragana Petrova; sada mu je razgovor sa ovim mladićem predstavljao lični izazov. Odlučio je da momentalno promeni pristup, pa mirno reče: „Vi ste pravoslavac?“ Umesto odgovora dobio je pitanje: „A ti nisi... Ti si Jehovin Svedok?“ Dragan Petrov samo potvrdno klimnu glavom, očekujući paljbu po njemu kao o sektašu i „izdajniku vere prađedovske“ jer to i suviše mnogo puta iskusio od nacionalista-svetosavaca. Ali to se nije dogodilo. Petrov očigledno još uvek razumeo sa čime se suočio. Boban mu se opet obrati, ovoga puta mirnijim tonom da bi ga ovaj lakše razumeo: „Dragane, nisi me maločas dobro slušao. Rekao sam ti da ja NISAM vernik. Znači da ne mogu da budem ni pravoslavac. Ja ne verujem u Boga, niti u đavola. Ne verujem ni u demone niti u svetitelje. Znači da nisam hrišćanin. To jest ta judejska sekta me ne interesuje u bilo kom obliku, bilo da je to pravoslavlje, katoličanstvo, protestanti ili ta tvoja Jehovina sekta!“ Petrov je ubrzano analizirao dobijene informacije, njegov zaključak je bio da ovaj mladić ne samo što je ateista, već je i anti-semita.
„Vi ste anti-semita? Zato niste hrišćanin?“, upita Dragon Petrov. Razgovor je konačno postajao zanimljiv, pa Boban mirno reče: „Rekoh ti već da ja nisam vernik. Mene uopšte ne interesuje ta tvoja jevrejska sekta i njen jevrejski Bog... Ne, nisam ni anti-semita. I Arapi su pravi Semiti a protiv njih nemam ništa – naravno dok ostaju kod svoje kuće i ne ulaze u naš svet. Čak šta više, podržavam pravednu borbu palestinskog i iračkog naroda protiv cinističke okupacije – a Palestinci i Iračani su Semiti. Dragane, ja sam anti-Jevrej. Protiv svega sam jevrejskog, protiv sam rasnog mešanja sa Jevrejima, protiv sam judejskog uticaja na evropsko društvo a posebno sam protiv bilo čega jevrejskog u duhovnim stvarima. Ta tvoja jevrejsko-hrišćanska vera, bilo kako da se zove, meni je totalno strana kao Srbinu, Slovenu i Arijevcu!“ Petrov ostade zabezeknut ovom Bobanovom izjavom. Pomisli u sebi kako su stvari kod ovog mladića mnogo gore nego što je na početku njihovog razgovora pomislio, ovaj mladi čovek je izgubljena duša! Ali Petrov poput svakog „dobrog hrišćanina“ sada nikako nije želeo da odustane i jednostavno da ode. Za njega je sada ovo bio veliki izazov. Opet odmeri prkosnog Bobana koji je opet ispijao svoje pivo, pa iz svoje velike kožne torbe izvadi jednu podeblju knjigu sa crnim koricama i velikim srebrenim krstom na njima. Boban je već unapred znao da je to Biblija. Petrov otvori knjigu na određenom mestu, kratko pogleda među otvorenim stranicama pa odpoče sa svojim „egzorcizmom“.
„Znajte gospodine da u Bibliji, u delu Postanak 8:21 lepo piše: Čovekovo srce je sklono zlu od njegove mladosti. ...To što vi tvrdite nije ništa novo, toga ima još od bibliskih vremena. Naprimer, u 18. veku pre Hrista egipatski faraon je pozvao Jevreje na čelu sa Jakovom da se nasele u drevnom Egiptu. Ali kada je na vlast došao drugi faraon on je bio mišljenja da ti Jevreji ugrožavaju njegov narod.“ Dragan Petrov napavi malu pauzu, nanovo otvori svoju Bibliju, pa nastavi sa svojim izlaganjem. „Evo i u Bibliji o tome piše u Izlazak 1:9-11: On je rekao svom narodu: Gle! Narod Izraelovih sinova brojniji je i moćniji od nas. Hajde da postupimo mudro s njima da se ne bi namnožili... I postavili su nad njima nadzornike da ih tlače i da ih teraju da teško rade.“ Petrov kratko pogleda ka Bobanu, koji ga je i dalje bezizražajno posmatrao pa nastavi: „Taj faraon je čak naredio da se pobije sva novorođena muška deca jevrejska, i o tome piše u Izlasku 1:15“.
Petrov napravi malu pauzu gledajući u Bobana, očekujući da na njegovom licu vidi znake nelagodnosti zbog onoga što mu je pročitao iz svoje dragocene Biblije. Na njegovo iznenađenje Boban nije pokazivao nikakvu nelagodnost a po najmanje kajanje. Umesto toga Nešić se osmehnu svom sagovorniku a zatim se naglo uozbilji pa reče: „Znam za tu priču. Iskreno, taj stari faraon je bio matora budala. On je sebi dozvolio da u svoju zemlju pusti rasno stran narod u tolikom broju da je to ugrozilo sam biološki opstanak njegovog sopstvenog naroda. Njegov naslednik je za mene – heroj! Taj mladi faraon ne samo što je bio egipatski patriota, već je bio i rasno svestan. Taj veliki čovek je vrlo dobro shvatio opasnost u kojoj se nalazio drevni egipatski narod, i kao njihov vođa preduzeo je drastične mere da zaštiti svoju zemlju i narod. A što se tiče te pričice iz Biblije, s obzirom da dolazi iz judejskog izvora, nisam sklon da je prihvatim kao verodostojnu. Biblija je totalno judejska knjiga i izlaganje tog događaja – ako se uopšte ikada dogodio? – je prosto viđenje događaja iz jevrejske perspektive. To jest to je upravo „navođenje vode na hebrejski mlin“. Ja sam siguran da je čitava ta stvar laž i bajka, baš kao i takozvani holokaust. Ne verujem niti u jednu niti u drugu bajku!“
Umesto na Bobanovom licu znaci nelagodnosti pojaviše se na Draganovom licu; nikako mu nije bilo po volji ono što je čuo iz usta ovog mladog čoveka. Pokušavajući da za sebe pronađe obrazloženje za Bobanov stav počeo je da bulazni o omiljenoj temi svih hrišćana svih vremena – pričica o ljubavi pema Bogu i mržnji. „U svetoj Bibliji se objašnjava zašto neke etničke grupe mrze ili tlače druge grupe. Ti spadaš u tu grupu ljudi. Vi ste takvi prema drugima jer niste upoznali niti ste zavoleli Boga. Evo šta u knjizi piše o tome...“ Čovek u beloj košilji sa crvenom kravatom ponovo poče da lista svoju Bibliju tražeći željeni citat. Već je bilo očigledno da ovaj čovek odlično poznaje ovu knjižurinu; Boban je sada bio siguran da ova budala danonoćno zuri u Bibliju. Iz radoznalosti šta će sada da mu pročita, Boban je mirno čekao da Petrov pronađe željeni citat. Petrov, Jehovin Svedok, odpoče sa: „Ko ne voli, nije upoznao Boga, jer Bog je ljubav. Ako neko kaže: „Ja volim Boga“ a mrzi svoga brata, lažljivac je. Jer ko ne voli svoga brata, koga vidi, ne može voleti Boga, koga ne vidi... Ovo je knjiga Jovanova 4:8. Knjiga nam otkriva da je Jehova otac svih ljudi. On je sve stvorio. Bog je od jednoga čoveka načinio sav ljudski rod, i prema tome svi ljudi su u stvari braća.“ Na ovo citiranje i objašnjenje iz Biblije Boban brzo reagova. „Ustvari po toj bajci judejski Bog je stvorio samo jednoga čoveka, i to od blata i zemlje!?! Zato moramo da ga volimo i slepo obožavamo... Ženu je tek tako stvorio uz njegovog rebra, verovatno i ne koristići tako dragoceni materijal kao što je blato. To je vjeruju svih kreacionističkih budala. Posle su se Adam i Eva rasturali od seksa i dobiše tri sina. Od njih su nastali svi narodi sveta, zar ne? Zato i tvrdite da su svi „ljudi braća“, na osnovu ove detinjaste priče. Ali, Dragane, u toj tvojoj Bibliji nigde se ne objašnjava odakle Adamovim sinovima njihove žene! Ko njih i kako stvori? Ma, čoveče, batali te kreacionističke bajke, to vređa zdrav razum.“ Tu Boban malo zastade, značajno uperi prst u Dragana Petrova pa opet prozbori: „I ovo sam želeo da ti kažem – oduvek sam smatrao da ova nebuloza o političkoj koreknosti i govoru mržnje potiče od vas bogomoljaca! Sve to naklapanje o ljubavi i mržnji je nenormalna i neljudska priča. Pa svaki čovek ima prirodan nagon da voli i ne voli. Uskrati čoveku jednu od ove dve emocije i on više nije čovek. Zašto odmah vi bogomoljci mislite da ako ne volim najnižeg Cigana da onda automatski ne volim i nešto uzvišeno, kao naprimer Boga? Da li to znači da vaš Bog ima lik najnižeg nedodirljivog? Ili još gore, ako ne volim i ne verujem u tvoga Boga da automatski ne volim niti svog brata Srbina? Iskreno, evo priznajem, ja uopšte ne volim tvog Boga, bolje reći ne volim tvoju koncepciju višeg bića koje je neprirodna i stranog porekla. Ali priznajem i to da ja volim moga brata! Vidi, Petrov, da ti prosto objasnim ako možeš da razumeš... Ako je meni moj brat – brat, to znači da nas je rodila ista majka; pa čak i da nas je napavio isti otac. Baš zbog toga i volim svoga brata, jer smo iste krvi. E moj Petrov, krv nije voda. Ako smo ja i ti braća, znači da smo iste nacije, Srbi, znači da imamo zajedničko etničko poreklo, rase, isti jezik i kulturu, da smo iz iste zemlje; da čak, možda, delimo iste ideje ili pak veru. Ako smo mi braća sa, naprimer, Rusima ili Špancima to znači da imamo isto genetsko poreklo, da smo iste rase, da nastanjujemo isti kontinent, da imamo podudarnu istoriju, delimo istu evropsku civilizaciju i kulturu, naši jezici pripadaju zajedničkoj grupi jezika. To su proste stvari, Dragane, kako to ne možeš da razumeš? Zar ti je hrišćanstvo toliko ispralo mozak? Brat je brat jer je iste krvi, duha i duše. To je brat, Dragane, ali brat nije Jevrej, Eskim, Cigan, Mongol, Turčin ili neka crnčuga samo zato što tako piše u nekoj knjizi bilo ona Biblija ili Ustav. Hartija zaista trpi sve. A brat nije mrtvo slovo na papiru – brat je stvarnost, sam život.“
Dragan je bio šokiran! Ideje ovog mladog čoveka su bile sve suprotno od onoga u šta je on verovao. Zaista, do sada u svom višegodišnjem misionarskom radu nije imao prilike da susretne ovakvog čoveka. Šta više, na nešto ovako nije naišao u svome životu. Ovaj mladić ne samo da je bio nevernik, on bio totalno anti-vernik, neka vrsta supernacionaliste i rasiste kome je njegova ideologija bila istovremeno i njegova vera. Mladić na koga je naišao je bio sušta suprotnost od mnogih klasičnih srpskih nacionalista sa kojima je vodio rasprave. Nelagodnost, pa čak i neprijatnost sve je više preplavljivala Petrova. Ovo je sada primetio i Boban, koji je dobro znao da je on za ovakve tipove kao što je Petrov „nezgodan kao kratko ćebe“. Njemu ovakva debata uopšte nije bila strana, jer je već imao slične debate sa svojim komšijom koji je bio isto religiski fundamentalista, ali u varijanti „pravoslavnog talibana“. Boban je znao da njegov protivnik mora biti već umoran od silnog stajanja na suncu, suvih usta od dugog pričanja, pa na kraju i ona kožna torba je morala da mu već bude teška a ova budala od silnog uzbuđenja zaboravlja da je skine. Na ovu pomisao Boban se još bolje namesti na svoju stolicu i polako otpi dobar gutalj hladnog piva gledajući u oči Petrova, pa pomisli u sebi: „He, he, majke ti ga, kad bi samo znao kako je dobro ovo pivo“. Ali Petrov, poput drevnog hrišćanskog mučenika, nikako nije želeo da odustane jer bi to značilo poraz za njegovo verovanje. Ne obazirući se na pređašnje Bobanove reči on nastavi sa: „Bibliski pisac Pavle je u Novom Zavetu zapisao da je preko jednog čoveka u ovaj svet ušao greh. Dakle, svi su ljudi sagrešili i ne odražavaju božiju slavu. Znaj da je Jehova Bog koji voli raznolikost – na svetu nepostoje dva indentična stvorenja. Niti jedan narod nije dobio od Jehove nešto posebno zbog čega treba da se oseća nadmoćno. Tvoje gledište da je tvoj narod bolji od drugih suprotno je činjenicama koje su zapisane u Svetom Pismu.“
Odgovor Petrovu stiže odmah, uz Bobanov cinični osmeh: „Baš me briga šta piše u Svetom Pismu! Zašto se uopšte i smatra svetim? Zato što su ga napisali lažovi ili ludaci iz „božijeg odabranog naroda“? Tamo piše da je činjenica da je Zemlja ravna, ali je dokazana istina da ona to nije. I tog pisca Biblije Pavla koga pominješ, moja pravoslavna baba je pominjala kao svetog Pavla. On je u stvranosti bio judejski farisej Savle koji je zaista osmislio hrišćansku veru. I pravilno ga nazivaš „piscem“ umesto onoga „sveti“ kako ga zovu ostali hrišćani. On je zaista napisao jednu varijantu Biblije, po svojoj volji i jevrejskom naumu. Kasnije su drugi propagandisti hrišćanstva po svojim potrebama ili naredbama rimskih careva prepravljali tu istu „svetu“ knjigu. Nema u njoj ničeg svetog a još manje božanskog, to je samo kolekcija vavilonskih, egiptaskih i judejskih bajki, plus gomila propagandnih laži i namerno datih loših saveta. Pokušaš li da živiš po njenim pravilima – najebaćeš u stvarnom životu. To ćeš videti i sam Dragane Petrov, ako već i nisi...“ Boban napravi malu pauzu, mahnu desnom rukom pa se nadoveza na priču: „Kažeš da ne postoje dva indentična stvorenja? Zašto onda vi hrišćani, komunjare i sva ostala liberalna bagra neprestano insinstirate na jednakosti, ravnopravnosti i bratstvu svih ljudi? Osim toga, kad nešto tako kažeš da nema indentičnih stvorenja pomisli na jednojajačne blizance ili još bolje razmisli o kloniranju.“ Boban ovde zastade, opet se maši čaše sa pivom da se okrepi. Sada je bio red na Petrova, Jehovinog Svedoka, ali Boban opet poče da govori. „Kažeš da niti jedan narod nije dobio od Boga nešto zbog čega treba da se oseća nadmoćno. A šta bi sa onim „božijim odabranim narodom“? Sa tvoje tačke gledišta kao vernika to je sasvim razumljivo, ali narodi se ipak osećaju nadmoćniji u odnosu jedni na druge bez obzira šta tvoj Bog tvrdi, to jest piše u Bibliji. Misliš da se crnci ne osećaju nadmoćnim na odnosu prema nama? Svaka rasa i narod se oseća nadmoćno u odnosu na druge, ali samo se čuje plač o nekakvoj Beloj supremaciji. Ali naša rasa zaista ima razloga da se oseća nadmoćno u odnosu na druge iz najmanje dva velika razloga: jedan je naš kapacitet za stvaranje i održavanje civilizacije. Drugi je naša volja. Naša volja za moć, volja za održavanjem nečega i guranjem stvari napred je neizmerna sa voljom drugih rasa. I to što hrišćanska vera danas dominira u svetu i što se toliko dugo održala može se samo zahvaliti toj volji Bele rase a ne volji crnaca, žutih ili samih Jevreja.“
U tom momentu Dragan Petrov reši da odbrani „božiji odabrani narod“ od pravedno zasnovanih napada. To je bila tačka do koje pre ili kasnije moraju da dođu svi hrišćani ili judeofili svih veroispovesti i ubeđenja. Oni jednostavno ne mogu drugačije, jer su oni u svojoj duhovnoj suštini – veštački Jevreji. Petrov se oglasi već promuklim glasom od žeđi: „Tačno je da naša hrišćanska vera ima jevrejsko poreklo. Istina je da je Bog Jehova na početku bio poštovan i sleđen samo od starih Hebreja. I sam Hrist je rođeni Jevrejin, kao i svi njegovi sledbenici i rani Bibliski pisci. Sve je to istina, gospodine. Ali svi narodi su imali korist od toga što je Jehova izabrao Izrealićane. To je bilo sasvim u skladu sa onim što je Jehova obećao Abrahamu. Evo šta piše u Postanku 22:18 : Preko tvog potomstva blagosiljaće se svi narodi na zemlji zato što si poslušao moj glas. Pored toga, Jevreji su imali čast da prime Božje svete objave i da budu narod u kome će se roditi Mesija. I sve je to bilo u korist svih naroda. I ako je Isus Hrist bio Jevrej i propovedao samo Jevrejima, to je bilo na korist svih naroda. Zbog toga mi svi moramo biti zahvalni Jevrejima.“ Petrov ovde završi sa svojom judeolatrijom i krene da malo opusti čvor na svojoj crvenoj kravati. Boban vidno zadovoljan jer je svog protivnika „isterao na čistinu“, to jest otvoreno priznao svoje veštačko jevrejstvo, otpoče sa svojim izlaganjem. „Lepo kaže narod da su u laži kratke noge. Bilo je samo pitanje vremena kada će otvoreno da se počneš klanjati Jevrejima, jednoj tuđinskoj i neprijateljskoj rasi. Kakva nam je korist što smo svi prihvatili judejskog Boga, Jevrejina Isusa i judeo-hrišćanstvo. Pogledaj samo u kakvom je stanju Bela Rasa i svi njeni narodi posle 2000 godina sulude vladavine hrišćanske vere. EuroArijevska rasa ima uskoro da nestane ako nastavi da sluša komande malog nebeskog Jevrejina Hristosa. Mi sami vršimo užasne zločine prema Belim devojkama i devojčicama slepo verujući u tuđeg Boga-demona Jahvea. To je greh prema sopstvenoj krvi i našim budućim pokoljenjima. I svaki „Bog“ će kazniti zbog toga Belu rasu, pa i naš srpski narod kao sastavni deo EuroArijevske rase. Bolje reći, kazniće nas sama Priroda, jer ona nikako ne toleriše slabost a najmanje toleriše glupost. Glupost naših predaka je bila ogromna kada su odbacili svoje rodne bogove da bi prihvatili semitskog Boga iz pustinje. Mi čak i ne živimo u Sinajskoj pustinji. Suludo je bilo kada su svoje tradicionalne duhove zaštitnike zamenili smrtnim ljudima davši im osobine i nadležnosti starih duhova čuvara – pa još te smrtnike nazvaše „svetiteljima“. Neprirodno je bilo odbacivanje naše Arijevske filozofije i pogleda na svet a prihvatanje tuđinskog duha. Mi smo Arijevci a ne Semiti, zbog toga mi nikada ne možemo biti pravi vernici judeizma, islama pa ni hrišćanstva.“ Boban malo zastade sa svojim izlaganjem jer mu je na um pala nova ideja za napad. Zlobno se nasmeši pa otpoče sa novim napadom: „Vidiš Petrov, brate Srbine, nije nikakvo čudo što ti smatraš da mi moramo biti zahvalni Jahveovim mezimcima. Ti kao bibliski-manijak i čovek koji je prošao kroz kurs ispiranja mozga kroz koji moraju da prođu svi Jehovini Svedoci – doveden si u stanje da u duhovnom smislu budeš veštački Jevrejin. Po krvi i telu ti si još uvek EuroArijevac i Srbin a po duhu si „Jevrejin“. Ja smatam da od svih varijanti judeo-hrišćanstva, vi Jehovini Svedoci jeste nekako najsemitskiji. To nije nikakvo iznenađenje jer ste vi Svedoci pročišćeni od svakog narodnog običaja i verovanja bilo kog evropskog naroda, to jest u vašoj doktrini nema ostataka Arijevskih paganizama. Zbog toga vas ima svuda po svetu, ali to je upravo razlog zašto ste toliko nepopularni ovde u Srbiji. Vaša vera nema ničega dodirnog sa duhovnim ubeđenjem srpskog naroda a koje je u svojoj osnovi još uvek mnogobožačko. Srpska Pravoslavna Crkva se po tom pitanju mnogo bolje snašla od vas. I mnogo pre... SPC je ostavila narodu njegova stara ubeđenja, navike i običaje. Tako reći, naše pravoslavlje je neka varijanta polu-paganizma koja ima svoju osnovu u narodu srpskom. Pre mnogo vekova pravoslavci su jedeizovali staro mnogoboštvo; to je bio jedini način da ovaj narod prihvati hrišćanstvo. Ko što reče jedan Ješa tamo nekoj hrišćanskoj gospođi – „Vi Srbi ste još pagani. Pa vi slavite Slavu...“ Ja se potpuno slažem sa konstatacijom ovog Čivte! Tvoja vera možda ima neko sledbeništvo po Americi ili kod afričkih čamuga, ali u Srbiji to nikada neće biti narodna vera koja ima gomilu neverujućih sledbenika poput našeg lokalnog pravoslavlja. To je i razlog zašto vi, Jehovini Svedoci, mrzite Srpsku Pravoslavnu Crkvu, zar ne Dragane?“
Petrov očigledno nije želeo da odgovara na nezgodno Nešeićevo pitanje, već krenu u kontra-napad sa svojim pitanjem: „Po ovome što pričate zaključujem da vas interesuje nekadašnje slovensko mnogoboštvo.. Vi ste gospodine paganin?“ Boban ga ozbiljno pogleda pa ga upita: „Misliš rodnoverac? Misliš da verujem u staroslovensku veru ili možda odinizam?“ „Da, na to sam mislio. Vi verujete u bogove a ne u Boga“, odgovori zadovoljno Dragan Petrov nadajući se da je konačno našao slabu tačku kod Bobana. To zadovoljstvo ga je brzo prošlo kada je začuo Bobanov odlučan odgovor: „Ne, brate Svedoče, ja nisam pagan. Već sam ti naglasio da ja nisam vernik. Ne verujem niti u Boga niti u bogove. Ja nikako nisam religiozna osoba. Kao Srbin i Sloven ja poštujem tradiciju i običaje mog naroda. Ali nisam religiski fundamentalista. Moja rasa je moja religija; moj narod je moja crkva; moja porodica su moji vernici“. Ovo opet nije bilo po volji Bobanovog sagovornika, ali ovoga puta ga je ovakav odgovor i zbunjivao. „Što mu onda dođe da ste vi onda sveštenik te vaše vere?“, pitao se Petrov. Zbunjeni Petrov Dragan je nastavio sam sebe da zbunjuje novim pitanjem: „Koliko vidim iz vašeg izlaganja, gospodine, vi ste nacionalista. Ali vi se značajno razlikujete od svih srpskih nacionalista koje sam do sada sretao jer oni većinom jesu vernici. Kako to?“ Boban se na ovo nasmeši, jer zaista je bilo tako. „To jest, misle da su neki vernici, ali u svojoj suštini to nikako nisu. Zaista, Dragane, ja nisam uobičajni srpski nacionalista. Ja sam Rasni Nacionalista! Ja ne mogu sebi da dozvolim takvo poniženje da verujem u sujeverje koje su zlonamerno osmislili rasni stranci. I nisam budala da poštujem Boga jedne rase koja je ništa drugo nego ljudski parazit. Protiv takve parazitske rase moramo da se borimo kao i protiv svake druge bolesti ili pošasti. Posebno se moramo boriti na duhovnom polju, boriti se do konačne pobede. Ne smemo da obožavamo tu rasu kao „božije izabranike“ – miljenike Boga koga su oni sami izmislili po sopstvenim potrebama i sopstvenom liku. Nacionalisti koji su istovremeno i verujući hrišćani liče mi na vrhunske vojnike koji se bore u odlučujućem ratu u kome bi lako mogli da pobede, ali avaj – njihov generalštab je u rukama neprijatelja, prepun oficira koji su neprijateljski špijuni koji im nameno daju pogrešne komande i loše ih vode.“
Dragan Petrov je sada već bio sasvim zbunjen. Zbunjen mentalno, žedan od vrućine i dugog govorenja, umoran od stajanja Jehovin Svedok zavapi: „Ja vas uopšte ne razumem. Kakav ste vi to čovek?“ Bobanu je već čitava situacija u kojoj se našao ovaj božiji jadnik bila smešna. Gledajući ga kako stoji umoran i znojav na suncu, Boban polako otpi još jedan gutalj piva. Počeša se po glavi desnom rukom, malo namesti svoju frizuru pa reče: „Već sam ti rekao da sam ja Rasni Nacionalista... Dragane da te pitam nešto: Ti veruješ u Boga?“ Petrov se iznenadi sa ovako nabusitim pitanjem; isprsi se pa sav ponosan reče: „Kakvo je sad to pitanje?!? Pa naravno da verujem! Ja sam vernik, ja svedočim za Jehovu...“ Nešić Boban ga je mrino gledao čekajući trenutak da Petrova prođe njegovo religisko ushićenje i njegov grešni ponos na samog sebe što je ovca u velikom Jehovinom stadu. Nasmejao se kada se setio da hrišćanstvo neprirodno uči da je gordost greh, ali to nije hteo da pomene Petrovu. Želeo je da ga dotuče dok je još sav ponosan na sebe što je mentalni rob pacovske rase. „Baš zbog toga što veruješ u Boga ne možeš da razumeš ovo što ti govorim. Da bi ovo razumeo moraš da veruješ u nešto drugo... U nešto mnogo veće. Ali ne brini Dragane, nisi ti jedini. Malo je ljudi koji mogu da razumeju ovu istinu...“ Kad ovo izreče, Nešić reši da malo zaćuti i da pusti Dragana da priča., zato se opet maši svoje čaše da se okrepi. Ali Petrovu posle ovoga više nije bilo do priče, čovek se jednostavno ućutao. Boban ovaj „minut ćutnje“ iskoristi za pijuckanje svog piva a Dragan Petrov je žustro razmišljao šta da uradi sledeće. Priznao je sam sebi da je bio zbunjen, nije više znao šta da kaže ovom mladom čoveku. Dragan u sebi prizva milog mu Jehovu za pomoć jer do sada nije imao ovakav slučaj. Ovaj mladić je prosto bio neumoljiv, čvrst u svojim ubeđenjima baš kao i najvatreniji Svedoci. Pokušao je da se seti pouka sa kursa misionara koji je imao na početku svoje karijere kao Svedok. Sećao se da su mu instrukturi govorili kako da se ponaša i šta da govori kada naiđe na nevrenike, vernike, ateiste, pagane, nacionaliste i komuniste. Ali ovaj fanatični mladić istovremeno je bio sve ovo i istovremeno ništa od ovoga. Baš kao i rani hrišćani i Petrov je bio na mukama. Odjednom oseti kako ga „ispunjava Jehovini duh“ ili mu se samo tako učinilo; osećaj sigurnosti mu se opet vrati i odluči da nastavi sa onim što najbolje zna i zašto je bio obučavan: „Znate, Isus je svojim primerom pokazao kako hrišćani mogu biti dobri prema ljudima koji su drugačiji. Jednom je počeo da razgovara sa Samarićankom, što je bilo veliko iznenađenje jer su Samarićani bili narod koje su Jevreji mrzeli. U tom razgovoru Hrist joj je ljubazno pomagao da razume kako dobiti večni život...“ Boban nije bio iznenađen što se Jehovin Svedok ponovo vratio na svoju „priču“, pošto je bio ostao bez reči na njegove stavove. Ustvari, to je bilo upravo ono što je i očekivao da uradi ovaj jadnik. U tom trenutku Boban mu zajedljivo upade u reč: „O kako je to ljubazno od strane Jošua ben Pandire. Objašnjava da večni život možeš dobiti, ali tek kada umreš!“
„Ljubazan ko?“, upita zbunjeno Petrov. „Pa Isus, bre! Ješua ben Pandira – to mu je bilo pravo ime, ako je uopše postojao ili je to bilo jedno od imena mnogih Isusa koji su tada propovedali po Judeji. U to vreme Ješua/Isus je bilo jako popularno ime među ondašnjim Hebrejima i po prilično uobičajno ime. Nešto kao što je ime Bob danas uobičajno kod Engleza i Amerikanaca ili ime Saša koje je uobičajno kod nas ili Rusa. Ali ako neveruješ u ovo ti ga možeš zvati i Ješua ben Jahve, ha, ha, ha“, na kraju se Boban poče glasno smejati jer više nije mogao da se suzdrži. Ovo opet nije bilo Draganu milo da čuje, ali nije želeo da se obazire na Bobanov zajedljiv komentar veće je nastavio po svome opet uzimajući Bibliju u obe ruke. „One koje su želeli da ugode Bogu apostol Pavle je učio da se promene i slede način na koji Bog postupa sa ljudima.“ Boban nastavi sa ciničnim prekidima: „Kako? Da ih podave sve u velikom potopu ili da pošalju anđele da sumporom spale gradove koji im nisu po volji? Ili da bezgrešnim začećem oplode svoje žene? Ne, ne... Znam: najbolje je da 60 godina lutaju nekim krajem i tom prilikom istrebe sve narode koji im se nađu na putu – baš kao što su radili božiji mezimci dok su lutali putinjom, bar po onome što piše u toj tvojoj knjižurini.“ I na ovo se petrov nije obazirao, već skrušeno otvoi voljenu mu knjigu. Brzo pronađe željeni citat pa otpoče promuklo: „ U polsanici Kološanima 3:9-14 apostol Pavle piše: Svucite svoju staru ličnost i njena dela, i obucite novu ličnost, koja se obnavlja dobrim poznavanjem Božije volje po slici onoga koji ju je stvorio. Tu više nema ni Grka ni Judejaca, ni obrezanja ni neobrezanja, ni tuđinca, ni Skita... A iznad svega obucite se u ljubav, jer vas ona savršeno povezuje.“ Nešić mu opet cinično odgovori: „Ma idi begaj. Taj tvoj farisej Savle bio je najobičniji hebrejski agitator koji je planski sluđivao Gojske paćenike. Zar to nije bio upravo Savle koji je mudro učio svoje hebrejske ko-agitatore: Sa Grcima Grk, sa Jevrejima Jevrej a sa Filistincima Filistinac?“
Razgovor je za Bobana Nešića izgubio svaki smisao; ovo više nije vodilo ničemu. Nije bio ni malo iznenađen zbog toga jer je dobro znao da kada se dve osobe susretnu i vode razgovor, i kada jedna osoba poput njega zastupa racionalne stavove a druga iracionalne - tu se uzalud mnogo priča. Bolje reći: čisto gubljenje vremena. Razgovor sa ovim bogomoljcem nije vodio nikuda, jer se ovaj čovek kao i svaki drugi hrišćanin uvek nanovo vraćao na svoju nemoguću dogmu. Boban odluči da se još malo zeza sa Petrovim pa da završi ovaj besmisleni razgovor tako što će ga isterati iz svog dvorišta, jer teško da ovom čeveku može biti shvatljivo da njegovo izlaganje može uopšte imati ikakvog smisla. „Dragane da te pitam još nešto: šta si ti po zanimanju?“ Ovo pitanje je malo zbunilo Petrova, ali odmah mirno odgovori: „Ja sam pekar. Zašto..?“
Na ovaj odgovor Boban ga ozbiljno pogleda i tužno mu odgovori: „Eh moj Dragane, Dragane... Bolje da si hleb mesio nego što ovako lutaš po Srbiji i dosađuješ narodu sa tom tvojom sektom.“ „A zbog čega, gospodine?“, učtivo upita Petrov, baš kao što su ga njegovi Svedoci naučili da odgovara kada dobije neku nezgodnu primedbu. Boban mu mirno odgovori upirući prst u njega: „Zato što bi onda tvoj mali život imao smisla! Radio bi nešto korisno za svoju narodnu zajednicu, hranio bi svoj narod. Tako bi bio i ostao deo našeg naroda a i tvoja porodica bi imala neke koristi od tebe. Ovako si za nas sasvim beskorisan, poput pucnja u prazno. Ti si sasvim odvojen od svoje srpske okoline, sluga stranog Boga i sulude sekte. Kao mali prst isčupan iz ruke, kao oko izvađeno iz glave... Umesto jednog dobrog pekara dobili smo jednog neželjenog sektaša. Po meni to i nije neka zamena. Više volim pekare...“
Petrov je na ovo ćutao, očito mu nije bilo milo što čuje ovo što mu je Boban upravo rekao. Bobanu pade na pamet pitanje ko je zaista ovaj nesretni čovek? Ko zna kakva mu je bila sudbina koja ga je na kraju dovela do ove odvratne judeofilske sekte? Šta ga je to u životu ranilo i učinilo toliko slabim da ga je gurnulo u šake Jehovinih Svedoka? Verovatno ovaj tip nije imao neku razvijenu svest a tako ograničeni ljudi su uvek po pavilu sujeverni i skloni manipulaciju. Još ako razviju lažnu duhovnost, koja se često nalazi kod hrišćana svih vrsta, u kombinaciji sa životnim problemima čini ih lako ranjivima pred manipulacijama različitih sekti; preko kripto-satanističkih do ovakvih pro-judejskih hrišćanskih sekti. Boban se opet obrati Jehovinom Svedoku: „Pa dobro, pekare Dragane, ako si već toliko duhovna ličnost i kad si hrišćanski vernik zašto se nisi okrenuo tradicionalnoj srpskoj crkvi? Siguran sam da bi se našlo neko mesto za tebe u Pravoslavnoj crkvi...“ Petrovu je već bilo otvoreno neugodno, samo je odrečno vrteo svoju glavu i tiho reče: „Ne, ne... nije to za mene.“ Boban ga pogleda pravo u oči: „Zašto da ne? Pa i ti si Srbin... Bar neki deo tebe. A još imaš veliku potrebu za Jahveovom rečiju. Sigurno ne možeš da živiš bez Isusa, zar ne? Pa srpski manastiri kukaju za takvima! Što se ne bi zamonašio? Šta bi ti falilo tamo? Imao bi svoj duhovni mir, zaštićen od spoljnog sveta, i bio bi tako blizu Boga bez koga ne možeš. Našlo bi se neko mesto i za tebe. Pa manastiri su već puni bivših hipika i nekadašnjih Death Metal fanova/satanista koji se svi gorko kaju zbog svojih mladalačkih gluposti. A tek bivši narkomani – možeš misliti kakav su tek oni mir našli po manastirima, konačno pobegavši od ovog sveta u kome ne mogu normalno da funkcionišu. Bilo bi tamo mesta za još jednu posrnulu ovčicu. Znaš kako kažu: I ovca bilo kakvog runa – još uvek je ovca.“ Petrov je opet imao osećaj da ga njegov sagovornik zajebava a i nije bio daleko od istine. Vide kako Boban opet pijucka pivo i gleda radoznalo u njega očekujući da se on izjasni o njegovom manastirskom predlogu. Naravno da nešto ovako nije padalo na pamet Draganu; na mesto toga on ponovo otpoče sa onim čemu su ga naučila njegova braća Jehovini Svedoci. Mladić koji je sedeo pred njime sigurno je bio „najveći grešnik“ koga je on u životu video. Petrov reši da krene malo oštrije na ovog bezbožnika: „Mladi gospodine, znajte da Božja Reč proriče vreme kada će zemlja biti puna znanja o Jehovi kao što je more puno vode.“ Boban pomisli u sebi kako nikako ne bi voleo da živi u tako zatucanom svetu. Petrov nastavi, mašući preteći sa Biblijom: „Već sada, u skladu sa bibliskim proročanstvom u Otkrovenju, veliko mnoštvo ljudi koje se broji na milione iz svih naroda, rasa i jezika ujedninjeno je u obožavanju istinitog Boga. Oni sa nestrpljenjem očekuju svet u kome će ljubav zameniti mržnju i kada će se ispuniti Jehovina namera koju je otkrio Avrahamu – Blagosloviće se svi narodi na Zemlji.“
Bobanu je već bio dosadio uzaludni razgovor sa ovim religiskim fundamentalistom. Istina, bilo je zanimljivo pa čak i zabavno, ali je sasvim očigledno da se razgovor opet vraćao na svoj početak jer ovaj bogomoljac ne zna za nešto drugačije. Kako su siguno razgovarali već više od dva sata, Bobanu nije padalo ni na kraju pameti da više bilo šta raspravlja sa ovom sektaškom budalom. Bilo je vreme da se ova verska priča završi: „Dosta je bilo Petrov. Imam posla koja moram da završavam a i ti sigurno žuriš da spaseš dušu nekom grešniku i da ga pridobiješ za svoju Jehovinu vojsku. Vreme je da odeš!“
Ali Petrov još nije želeo da ide. Bobanovu nevoljnost za dalji razovor, Petrov Dragan je shvatio pogrešno: on je to shvatio kao Bobanovo popuštanje i slabost. Još jedna geška u nizu grešaka koje je Petrov činio čitavog svog života. Petrov nanovo odpoče da balavi: „Gospodine, Isus Hrist je dobro učio...“ Nešiću je već bilo svega preko glave, pa na vreme prekinu Svedoka povisujući ton: „Čoveče batali me sa tim Jevrejinom! Ako si ti surogat-Jevrej, ja to nisam – ja sam Srbin! Ako već hoćeš da budeš Jevrej idi pa obreži svoju kitu; prestani da jedeš prasetinu kao i svi pravi Jevreji, pa počni da jedeš njihove košer splačine. I još bolje: svoju ženu, ako je uopšte i imaš, počni da jebeš koz rupu na čaršafu. Izađi iz mog dvorišta i idi svojim putem.“ Jehovin Svedok konačno shvati da je učinio veliku grešku što je uopšte ulazio u ovo dvorište. Pokuša da ublaži stvari pomirljivim pristupom: „Dobro, izlazim. Ali znajte da je Bog ljubav. Bibliski pisac Pavle u svojoj poslanici...“ Boban skoči sa svog mesta i poče da izlazi od svog stola vičući: „Ma nosi se bre, bogomoljac! Nećeš da izađeš? Sad ću da pustim na tebe mog dobermana da te pocepa ko svinja masan dzak... Šulc! Dođi ovamo, Šuuulc!!!“ Petrov vide da je đavo odneo šalu, ustuknu nazad kada iza Bobanove kuće u dvorištu začu strašan lavež: „Vao! Vao! Grrr!!! Av...“ Petrov se uplaši, poče da ide unazad šireći ruke pa pomirljivo reče: „Smirite se, gospodine, smirite se. Setite se da Bog uči da volite bližnjeg svog...“ Boban krene ka svojoj kući pa se opet razdra: „Sad češ da upoznaš mog bližnjeg dobermana... Šuuulc! Dođi ovamo da zakolješ ovu budalu!“ Šulcov lavež postade još agresivniji na poziv svog gospodara: „Vauuu! Vau-Vauuu! Av!“ Petrov sad već vidno uplašen samo prozbori: „Smiri se čoveče...“ Okrete se i brzo izađe iz Bobanovog dvorišta ne zatvarajući dvorišnu kapiju za sobom. Dok je Jehovin Svedok bežao kroz kapiju, Boban se još jednom razdra čisto iz zajebancije: „Šuuuuulccc!!!“ Lavež nije jenjavao...
Tek kada Jehovin Svedok napusti njegovo dvorište Boban se nasmeja: „Jebo te Bog, Petrov, kakva si ti budala.“ Vrati se za dvorišni sto, uze pivsku flašu pa se uputi iza kuće da smiri svog psa. Lavež se još uvek čuo: „Vao-Vau-Vau.“ Boban dođe u dvorište iza svoje kuće, i priđe psećoj kućici. Čovekov najbolji prijatelj bio je tamo u obliku malog terijera vezanog za kućicu. „Miran kuci... Dobar, Šulc“, reče mirno Boban dok je prilazio svome ljubimcu. Kuče poče zadovoljno da vrti kusim repom i u znak pozdrava lanu prema svome gospodaru: „Av-Av.“ Boban mu priđe i nežno ga pomiluje po glavi, terijer poče da šeni. „Ko bi rekao: tako malo kuče a tako jako laje“, Boban uze njegovu činiju za vodu – prosu ustajalu vodu i u nju sipa svo pivo koje mu je ostalo. „Šulc, evo ti malo piva.“ Pas poče halapljivo da lapće, sve zadovoljno vrteći kusim repom pa opet lanu: „Vauf!“ „Vruće je Šulc, evo sad ću da ti donesem sveže vode i nešto da pojedeš“, reče mu Boban pa se opet uputi ka dvorišnom stolu ispred kuće. Imao je još jedan posao da obavi, jer Boban je verovao da svaka stvar ima svoje mesto gde teba da bude. Došavši do stola uze štampani materijal koji je dobio od onog Jehovinog Svedoka: „Svaka stvar ima svoje mesto a đubretu je mesto u kanti za smeće.“ Boban baci bezvrednu hartiju u dvorišnu kantu, zatvori kapiju i uputi se u svoju kuću. Napolju je postajalo još toplije, globalno zagrevanje pržilo je Zemlju.
Napisao: Nenad Dinarski
