Nojeva barka je, po Bibliji, bila dugačka oko 140m, i napravljena u potpunosti od drveta, u periodu ranog Bronzanog doba, sa primitivnim alatkama. Drvo nije dobar materijal za pravljenje velikih brodova, pošto ne postoji mogućnost dobre izolacije. Najduži drveni brod ikada napravljen, bio je dugačak 115m. Održavan je na okupu pomoću devedeset čeličnih obruča i zahtevao je da posada od deset ljudi danonoćno ispumpava vodu koja je curela u brod. Ovo je bio brod, da se podsetimo, napravljen najboljom tehnologijom koju su ljudi ikada posedovali, i nakon hiljada godina iskustva u brodogradnji.
More je moralo da bude veoma mirno, pošto bi bilo kakva žešća bura i praznu barku polomila na komade. Ako je bila opterećena životinjama teškim više stotina tona ukupno, čak i mala bura koju bi ribarski čamac mogao da preživi bez problema, raznela bi barku na komade.
Skupljanje životinja
Skupljanje životinja je takođe veoma zanimljiva ideja. Australijske koale i Južnoamerički lenjivci, recimo, putuju veoma sporo i zahtevaju specifičnu hranu (koale jedu samo eukaliptusovo lišće). Bili bi potrebni vekovi da one dođu od Australije do Izraela. Kako su ponele svaka svoju specifičnu hranu? Kako su organizmi prilagođeni različitim klimama uspeli da prežive ovo putovanje? Kako su ostrvske vrste uspele da preplivaju mora i da dođu do barke? Mnoge pećinske vrste ne mogu da opstanu bez nivoa vlažnosti i tame, koja postoji samo u tropskim pećinama; kako su one stigle do barke?
Neki kreacionisti kažu da su sve životinje nekada ranije živele u Nojevoj blizini, i da su sve razlike nastale kasnije. Vrlo zanimljiva tvrdnja, pošto bi nastanak takvih razlika zahtevao evoluciju ogromnom brzinom u prethodnih četiri hiljade godina. Takođe, kako to da te vrste nisu ostavile nikakvog traga u Izraelu? Postoji nekoliko hiljada vrsta životinja koje žive samo u Australiji, ili samo na određenim ostrvima, ili samo u Americi. Na tim kontinentima nalazimo i fosile njihovih predaka. Zašto ni traga takvih fosila nema nigde u Evropi, Aziji ili Africi? Kako to da, recimo, nema tragova kengurima i njihovim precima nigde osim u Australiji...?
Takođe, u ekosistemu postoje pozicije koje drži po jedna vrsta. Mešanje vrsta iz različitih ekosistema vodi u katastrofu, pošto će jedna vrsta potisnuti drugu ili čak oboriti ceo ekosistem. Ovo je danas veliki problem, pošto avioni i brodovi prenose živa bića sa jednog kontinenta na drugi, gde upadnu u ekosistem i ponekad ga potpuno unište. Sve vrste (čak i redukovane na način opisan u sledećem pasusu) nikada ne bi mogle da opstanu živeći na istom području.
Smeštanje životinja na brod, i njihovo održavanje
I kreacionisti priznaju da je barka suviše mala da bi u nju stale sve životinjske vrste. Zbog toga su izmislili čitav sistem “tipova” (kinds) umesto “vrsta” (species). Po ovom predlogu, na barci su bili samo predstavnici osnovnih tipova životinja, koje su posle potopa postale različite i pretvorile se u raznoliki svet koga danas vidimo. Recimo, na barci je bila samo jedna pra-mačka, od koje su onda nastale današnje mačke, tigrovi, jaguari, lavovi...
Ovaj argument potiče iz kreacionističkog nepoznavanja fiziologije i biohemije. Mada neke životinje spolja izgledaju slično, njihove unutrašnje razlike mogu biti ogromne. Razlike između jaguara i tigrova su, recimo, tolike da bi bila potrebna rapidna i veoma korenita evolucija da bi razdvojila ove vrste u roku od samo nekoliko vekova. Zanimljivo je primetiti da ako upotrebimo samu Bibliju kao merilo, možemo da datiramo neke događaje u Egiptu i Vavilonu na više od dve hiljade godina p.n.e., samo par vekova nakon potopa. Egipćanski i Vavilonski spisi pominju, recimo, mačke i lavove kao odvojene vrste, kao i konje, kamile i magarce, pse i vukove... Prema tome, ova diferencijacija između vrsta je morala da se odigra u roku od samo dva ili tri veka, počevši od samo jednog para (znači od nultog nivoa genetske raznovrsnosti)!
No, uzmimo – šale radi – da su kreacionisti ovde u pravu. Èak i ako smanjimo broj vrsta na apsolutni minimum, to i dalje ostavlja preko petnaest hiljada životinjskih “tipova”. Dalja smanjenja podrazumevaju da se “istima” smatraju životinje među kojima su fiziološke i biohemijske razlike veće od razlike između šimpanze i čoveka. Pošto je, po kreacionistima, nemoguća veza između šimpanza i ljudi, onda takve veze moraju biti nemoguće i između drugih životinja.
Ovih petnaest hiljada tipova važi ako računamo vrste koje danas postoje. Po Bibliji, Bog je zapovedio Noju da uzme parove svih životinja koje po Zemlji hodaju. Ako je verovati kreacionistima, dinosaurusi i ostale vrste su postojale istovremeno sa ljudima, i tek ih je Potop uništio. Prema tome, Noje je na svoju barku morao da ugura i parove svih dinosaurusa i svih ostalih izumrlih vrsta koje danas poznajemo iz fosila. Ovo povećava broj vrsta na barci na par stotina hiljada. Budimo ovde ljubazni prema kreacionistima, zažmurimo, i zadržimo se samo na onih petnaest hiljada koje su morale da budu da bi danas postojale sve vrste za koje znamo. I toliki broj je prevelik da bi se ugurao na barku.
Veliki deo životinja zahteva svežu hranu. Recimo, mnoge zmije jedu samo živ plen. Mnogi insekti biljožderi ne jedu biljke direktno, već isisavaju sok iz njih, za šta biljka mora biti i dalje živa. Kako je Noje održavao zalihe sveže hrane i odakle je nalazio živ plen za sve životinje koje su ga zahtevale. Ventilacija bi takođe bila ogroman problem sa tolikim brojem životinja, a osmoro ljudi ne bi moglo da pomisli ni o opskrbljivanju hranom i vodom jedne dvadesetine ukupnog broja životinja, a kamoli kada dođe do potrebe potrebe za, recimo, izbacivanjem desetina tona otpada koje bi one proizvodile svakodnevno.
Posledice potopa
Globalni potop bi morao da ostavi ogromne i vidljive tragove. Takvih tragova, međutim, nigde nema.
Različite stare planine pokazuju različite nivoe erozije. Ako su te planine stvorene istovremeno, i ako su erodovane globalnom poplavom, zašto nisu sve iste?
Kako to da postoji polarni led? Ako bi more prekrilo celu Zemlju, led sa polova bi se izlomio, otplivao na površinu i tamo se brzo rastopio. U klimi kakva je postojala u zadnje tri hiljade godina ni blizu dovoljno leda ne bi moglo da se skupi na polovima za ovako kratak period (pogotovo ne na Južnom polu, gde sav led mora da padne u obliku kiše i snega).
Novi sneg se skuplja svake godine na Grenlandu, onda se delimično topi preko leta, i zatim ponovo zamrzava tokom zime, stvarajući slojevit led, svake godine dodajući po jedan sloj. Izbrojano je preko 40.000 ovih slojeva. Èak i ako zaboravimo na trenutak da je ovo mnogo veća starost od ukupne starosti Zemlje po nekim kreacionistima, kako je ovaj led preživeo potop?
Kako to da su biljke preživele potop? Najveći deo kopnenih biljaka na svetu bi uginuo posle samo par meseci pod vodom, uključujući i njihovo seme. Biljke i seme koje bi preživelo, bili bi zakopani ispod mnogo desetina metara, ili čak kilometara sedimenta, što bi ih uništilo. Mnoge biljke zavise od semenki koje rastu tek posle vatre, ili tek nakon što prođu kroz creva životinja; oba ova događaja ne bi postojala posle Potopa.
Noje nije mogao da ponese seme sa sobom, pošto mnoge biljke ne proizvode seme, a i veliki deo semena ne može da preživi godinu dana. Takođe, mnoge biljke rastu samo na određenim ostrvima ili delovima kontinenata. Noje nije mogao da obiđe svet i zasadi svaku semenku tamo gde treba.
Kako su sve ribe preživele? Nekim ribama je potrebna hladna voda, nekima topla, nekima slana, nekima slatka... U situaciji kada su sve vode sveta izmešane, mnoge vrste riba koje danas postoje bi bile uništene.
Kako su korali preživeli? U Potopu, korali i mnogi drugi organizmi koji opstaju samo u plitkoj vodi našli bi se na dubini koju ne bi mogli da prežive.
Kako su bolesti preživele?
Mnogi mikroorganizmi koji izazivaju bolesti mogu da postoje samo u živim ljudima i nigde drugde. Mnoge druge bolesti mogu da prežive samo u ljudima i komarcima. Èak i one bolesti koje mogu da opstanu u mrtvim telima ne bi preživele, pošto posle godinu dana od tih tela ništa ne bi ostalo. Noje i njegova porodica su, dakle, morali da nose u sebi mikroorganizme tifusa, malih i velikih boginja, polia, gonoreje, sifilisa, side... A par komaraca koje je Noje poveo sa sobom su morali da nose u sebi sve ljudske parazite (malarija, nilski virus, spavajuća bolest...), mnoge od kojih nekim čudom danas nalazimo samo na izolovanim mestima na svetu.
Kako su preživele vrste koje kratko žive? Voćne mušice, recimo, žive samo dva dana, a da bi se nove rodile, potrebna je bara plitke, slatke vode. Vilini konjici bi zahtevali ne samo baru sa tihom slatkom vodom, već i velike organizme u toj bari koje bi njihove larve mogle da love.
Kako su preživeli mesožderi? Mesožderi su morali da gladuju nekoliko godina dok se biljožderi ne bi dovoljno namnožili.
Kako je bilo šta preživelo? Ekolozi koji se danas bore da očuvaju nestajuće vrste su ustanovili da retko koja vrsta koja bude svedena na manje od 20 jedinki može da preživi čak i kada veliki broj ljudi ulaže ogromnu energiju u njihovo očuvanje.
Kako su se životinje vratile do svojih staništa? Recimo, šume sekvoje imaju specifične parazite koji žive pod njihovom korom. Kako su ti paraziti stigli do Severne Amerike? Kako su se očuvale fini mehanizmi koji postoje u ekosistemima?
Kako je ljudska populacija tako brzo obnovljenja? Sama Biblija pominje gradnju Vavilonske kule nekih 150 godina nakon Potopa, i grad oko Kule. Ali, odakle su došli ljudi koji su naselili Ameriku, izgradili Piramide, stare grobnice po Kini, dolini Inda...?
Kako to da postoje zapisi u Indiji i Kini koji datiraju u doba Potopa? Kinezi i Indijci nisu primetili da se odjednom nalaze ispod nekoliko kilometara vode?
Geološki zapis
Neki kreacionisti tvrde da su fosili nastali u toku Potopa. Kako to da su fosili tako dobro sortirani? Kako to da, recimo, nigde ne nalazimo dinosaurusa u istom sloju kao i ostatke bilo kog razvijenog sisara? Kako to da se neke vrste, recimo školjke, nalaze u svim slojevima, dok se druge vrste iako iste veličine i generalnog oblika tela, na primer trilobiti, nalaze samo u određenim slojevima. Zašto ovaj redosled naizgled prati evolucioni razvoj? Zašto je čak i fosilni polen sortiran tako da se polen primitivnijih biljaka nalazi u nižim, a polen modernih biljaka u višim slojevima?
Ukopani duboko u Zemlji, nalaze se tragovi događaja koji su se morali odigrati na površini, ali u više slojeva. Recimo, tragovi dinosaurusa na sloju iznad slojeva uglja. Ili fosili trilobita ispod fosila pustinjskih dina, koji su opet ispod fosila riba, koji su opet ispod fosila dinosaurusa. Kada na osnovu takvih tragova rekonstruišemo istoriju Zemlje, klimu, nivo vode, temperaturu, položaj mora, pustinja i okeana... i to uradimo na osnovu više stotina ili hiljada takvih nalaza širom sveta, oni se svi uklapaju jedni sa drugima. Kako je to moguće?
Kako su formirane doline i planine? Vrh Everesta se sastoji od morskog krečnjaka, sve sa fosilima sa morskog dna. Kako je krečnjak uspeo tako brzo da se formira, i kako je Everest mogao da iskoči od morskog dna do devet kilometara visine u roku od četiri hiljade godina?
Kako je granit erodovao? Ogromne formacije koje se sastoje od erodovanog granita su prisutne na mnogim mestima na svetu. Brzina erozije granita je veoma mala, i nije bilo vremena da se to desi u samo nekoliko hiljada godina.
Kako su nastale slojevite šume? Na više mesta u svetu postoje čitave fosilne šume, jedna iznad druge. Na jednom takvom mestu, u zalivu Fundi, postoji slojevita šuma debela skoro tri kilometra. Svaki sloj se sastoji od odraslih stabala, sa korenjem i granama, i fosilima potpuno razvijenog zemljišta, i čak tragovima šumskih vatri. Sa stanovišta moderne geologije, ovakve šume su nastale kroz niz vulkanskih erupcija. Šuma bi izrasla, postojala neko vreme, onda bi bila prekrivena pepelom i lavom. Zemljište bi se polako obnovilo preko nekoliko hiljada godina, i nova šuma bi izrasla. Ali kako ovo objasniti sa stanovišta kreacionizma? Po kreacionistima, Zemlja nije dovoljno stara da bi čak i deset takvih slojeva moglo da nastane...
Otkud kreda? Vode Potopa nisu mogle da deponuju čestice krede, koja sedimentira brzinom od 0,0000154 milimetra u sekundi. Potop dug godinu dana bi mogao da sedimentira oko pola metra krede; postoje naslage debele kilometrima. Ako je Zemlja mlada, kada su svi životinje čiji su skeleti postali kreda uspele da se rode, odrastu i umru?
Gde su bile sve te životinje pre Potopa? Samo Karu formacija u Africi sadrži ostatke preko osam stotina milijardi kičmenjaka . Ukupni brojevi svih životinja koje su ostavile tragove u fosilnom zapisu, astronomski je veliki. Ako su fosili nastali onako kako nauka smatra, tokom stotina miliona godina, sa ovim nema problema. Ako su kreacionisti u pravu i ako je život stvoren nedavno, nije bilo dovoljno vremena da se sve te životinje rode, odrastu, umru, i ostave svoje kosti za fosilizaciju.
Ovo su, da ponovimo, samo neki od problema sa idejom Potopa.
Tvrdnja : “Polistratski fosili pokazuju da su šume bile zatrpane katastrofom. To je dokaz da se Potop zaista desio.”
Odgovor : Nijedan geolog ne tvrdi da se katastofe nikada ne dešavaju. Povremeno dolazi do naglih odrona, poplava i bujica, koje naglo zatrpaju žive organizme. Takođe, događa se i da dugi, čvrsti predmeti kao što su stabla drveća, bivaju “zakucani” u zemlju kroz dva ili više slojeva.
Postoje dva razloga zbog kojih ovo nisu dokazi za Potop. Prvi je to što su ovakvi događaji retki i ostavljaju tragove u geološkoj strukturi područja. Velika većina fosilnih nalaza ne pokazuje nikakve tragove nagle smrti i naglog zakopavanja.
Drugi razlog je to što nije potreban Potop da bi se tako nešto dogodilo. Situacije koje stvaraju polistratske fosile se dešavaju i dan danas. Recimo, u okolini reke Jahtse na Aljasci nalazi se šuma koja je opustošena vulkanskom erupcijom, zakopana do pola u pepelu, pa zatim prekrivena sa više slojeva gustog blata. Ako to mesto ne bude uznemiravano i ako erozija ne odnese slojeve koji prekrivaju stabla, kroz nekoliko miliona godina tu će se nalaziti fosilizovana stabla koja prolaze kroz dva različita sloja kamena.
Tvrdnja : “Ugalj se često pronalazi sa glinenim razdeljcima i pokazuje tragove strukture čitavog drveća. Ovo pokazuje da je katastrofa slična Potopu izazvala nastanak uglja, naglo zatrpavajući čitave šume.”
Odgovor : Ugalj, u stvari, dokazuje da je Zemlja mnogo starija nego što kreacionisti tvrde. Pošto standardni model nastanka uglja zahteva mnogo vremena, kreacionisti su se uvek upinjali da nađu načine na koje je ugalj mogao nastati brže. Po nekim kreacionističkim tvrdnjama, zalihe uglja su nastale tako što su u toku Potopa šume naglo zatrpane. Po drugim, vulkani su imali učešće.
Obe grupe, međutim, zaboravljaju mnogo važniju stvar: količinu uglja na svetu. I posle stotina godina ljudske upotrebe, procenjuje se da na svetu ima preko deset triliona tona uglja, koji je sav nastao od drveta. Da bi se ovo dogodilo, potrebna je ogromna količina drveća koje bi moralo da potone pod zemlju i da se tamo, na koji god bilo način, brzo ili sporo, pretvori u ugalj.
Ovo znači da je drveće moralo da izraste, da bude zatrpano na neki način. Zatim, novo drveće bi ponovo moralo da izraste i da bude zatrpano. I taj proces bi morao da se ponovi vise stotina puta da bi se nakupilo dovoljno zakopanog drveća da stvori zalihe uglja koje danas postoje. Osim ako je drveće pre Potopa raslo desetinama puta brže nego danas, za ovo je potrebno mnogo više od šest hiljada godina, sve i da se drveće pretvara u ugalj odmah, bez potrebe za dodatnim vremenom.
Tvrdnja : “Voda za Potop je došla iz vodenog omota oko Zemlje. Taj omot je takođe činio Zemljinu površinu rajski plodnom, i štitio ju je od kosmičkog zračenja, što je omogućavalo ljudima da žive mnogo duže i zdravije nego danas.”
Odgovor : Ovaj kreacionistički “argument” je stvoren kao odgovor na pitanje odakle je došla voda neophodna za Potop. Sa tipičnim dubokim neznanjem o osnovnim naučnim činjenicama, kreacionisti su smislili ideju vodenog omota, sloja atmosfere koji je sadržao dovoljno vodene pare da potopi čitav svet. Ta ideja je onda razvijena u kreacionističkoj literaturi, i ovom sloju su date razne magične osobine – zaštita od kosmičkog zračenja, duži životni vek ljudi koji su živeli pod njim, itd. Ovde ćemo pomenuti samo nekoliko većih problema sa ovom “teorijom”.
Potop je, po opisu u Bibliji, prekrio sve planine na Zemlji. Ovo bi danas zahtevalo da visina vode bude devet kilometara veća nego danas. Neki kreacionisti, međutim, kažu da su planine danas više nego što su nekada bile. Diskusije radi, uzmimo da je planina Ararat, na kojoj se po legendi zaustavila Nojeva barka, u ono vreme bila najviša planina na Zemlji. Ararat se izdiže više od pet kilometara iznad današnjeg nivoa mora.
Prema tome, u “vodenom omotu” Zemlje moralo bi da bude dovoljno vodene pare da pokrije celu planetu vodenim slojem debljine pet kilometara. Pogledajmo sada šta ovo tačno znači za planetu ispod takvog omotača.
Standardni vazdušni pritisak na nivou mora danas iznosi približno 10 Njutna po kvadratnom centimetru (10N/cm2 ). Uzrok ovog pritiska je težina samog vazduha. Ako na obali mora iscrtamo kvadrat površine 1 cm2 , skupimo sav vazduh koji se nalazi iznad tog kvadrata od površine Zemlje do ivice atmosfere, pa izmerimo težinu tog sakupljenog vazduha, težina bi bila oko 10N (na površini Zemlje to odgovara masi od približno 1kg). Iz ovog razloga planinari imaju problem sa niskim pritiskom na vrhovima planina: pošto su se popeli iznad dobrog dela atmosfere, manje vazduha je ostalo iznad njih da ih pritiska.
Kada voda ispari i postane vodena para, ona postane ređa, ali i dalje ima istu težinu. Ako bi se u atmosferu ubacila količina vode kakva je potrebna da pokrije čitav svet omotom debelim pet kilometara, atmosferski pritisak bi bio oko 500 puta veći nego danas. Ovakvi pritisci bi bukvalno smrvili ljude, njihove zgrade i alatke.
Isparavanje svih tečnosti, pa i vode, zavisi od pritiska. Na obali mora, voda će ključati na 100oC. Na vrhu Everesta, pritisak vazduha je nizak, i na njemu voda ključa (pretvara se od tečnosti u paru) na temperaturi od 72oC. Ako se poveća pritisak, vodena para sama od sebe prelazi u tečno agregatno stanje ako se pritom ne poveća i temperatura. Da bi voda ostala u gasovitom stanju na ovim pritiscima, temperatura vodenog omotača oko Zemlje bi morala da bude 15500oC. Na ovoj temperaturi, kamenje i metali bili bi ne samo istopljeni, već bi većina njih bila pretvorena u ultravrelu paru.
Pretvaranjem pare u tečnost oslobađa se energija. Oblaci i kiša nastaju tako što talas vlažnog vazduha naleti na talas hladnog vazduha. Toplotna energija u vodenoj pari pređe na hladan vazduh i zagreje ga, ali pritom se vodena para ohladi ispod potrebne temperature da ostane u gasovitom stanju, i pređe u tečnost – otud nastaje kiša. U slučaju potopa, vodena para koja se pretvara u vodu bi svoju toplotnu energiju oslobodila na površini Zemlje. Povećanje nivoa vode na celoj Zemlji za 50cm iz vodene pare bi oslobodilo dovoljno energije da podigne temperaturu svih mora do ključanja. Gvožđe bi počelo da se topi u trenutku povećanja nivoa mora za samo sto metara. Termalna energija oslobođena prilikom kondenzacije dovoljne količine vode da potopi celu Zemlju slojem debljine pet kilometara je više nego dovoljna da istopi celu Zemljinu koru; a Noje ne bi plovio po moru, već kroz oblake ultravrele pare.
Kreacionisti kažu da bi vodeni omotač štitio Zemlju od kosmičkih zraka. U pravu su. Omotač koji bi sadržao ovoliku količinu vode bi zaustavio sve kosmičke zrake, uključujući tu i svetlost. Površina Zemlje bi bila u konstantnom mraku.
Infracrveni zraci koji nose toplotu bi, međutim, mogli da prođu, i da budu zadržani efektom staklene bašte, što bi izazvalo topliju klimu. Ako bi vodeni omotač bio dovoljno debeo da prekrije celu Zemlju sa samo 30cm vode, klima bi bila zaista tropska: temperatura bi bila veća od 100oC.
Neki kreacionisti su pokušali da naprave “moderniju verziju” ovog argumenta, tvrdeći da je voda možda bila u orbiti Zemlje, u vidu komada i čestica leda, koji su se kod Potopa obrušili na Zemlju, isparili u atmosferi, i izazvali potop. Zakon konzervacije energije, međutim, ne da se tako lako zaobići: gravitaciona potencijalna energija bi bila pretvorena u toplotnu, dižući temperaturu na površini Zemlje na hiljade stepeni.
Od svih takozvanih argumenata za mladu Zemlju, ovaj argument je verovatno koštao kreacioniste najviše sramote.
Zanimljivo pitanje : Gde su se vode povukle nakon Potopa?
Tvrdnja : “Naučnici su ustanovili da je nemoguće da fosili nastanu sporim procesima, već moraju uvek biti naglo zakopani i zaštićeni od živih bića. Ovo je dokaz da su fosili nastali naglim potopom.”
Odgovor : Prvi deo tvrdnje je delimično tačan. Fosilizacija je redak proces, zbog čega je od ogromnog broja životinja ostalo tako malo fosila, i zbog čega je naučnicima bilo potrebno toliko vremena da nađu ključne fosile. Neki fosili su sasvim sigurno nastali kroz lokalne katastrofe: recimo, fosil jedne pra-ptice sa glavom zavučenom ispod krila. Nije teško zamisliti pticu kako spava, kada joj se na glavu (usled zemljotresa ili odrona) obrušila gomila zemlje, i zatrpala je.
Međutim, najveći deo fosila je ipak nastao sporom sedimentacijom. Kako to znamo? Većina fosila je nekompletna, a veoma veliki deo pokazuje tragove zuba ili lomove na kostima: upravo ono što se događa sa ostacima živih bića u prirodi. Takođe, količina kostiju koje danas nalazimo u močvarnom mulju i u sedimentnim nanosima, omogućava nam da procenimo koliku količinu fosila možemo da očekujemo iz tih izvora.
Konačno, postoji jedna velika rupa u ideji da su fosili uzrokovani Potopom. Ako krenemo kroz zemlju i brojimo koliko fosila se nalazi po kvadratnom metru, i ako smatramo da su svi ti fosili nastali u Potopu, jedini zaključak do koga možemo da dođemo je da je u trenutku Potopa na zemlji živelo oko 210 životinja po kvadratnom metru, a da su biljke rasle bukvalno jedna na drugoj.
Zanimljiva napomena : Količina fosilnih ostataka na planeti je, ukupno gledano, ogromna. Recimo, diatomi i druge mikroživotinje imaju skelete bogate kalcijumom. Posle smrti, ovi skeleti padaju na dno okeana, gde kroz pritisak i vreme postaju karbonatne stene. Danas postoje čitavi planinski lanci sastavljeni velikim delom od karbonatnih stena, i to nakon što je većina karbonatnih stena ponovo vraćena u ekosistem kroz eroziju.
Da bi se nakupile tolike količine kostiju i ostataka, potrebno je mnogo više vremena od kreacionističkih deset hiljada godina, osim ako su životinje “pre Potopa” rasle i razvijale se stotinama puta brže nego danas...
Tvrdnja : “Na jednom univerzitetu su inženjeri tražili najstabilnije proporcije broda, i ustanovili da su to proporcije Nojeve barke. Ovo pokazuje da je ona mogla da plovi”
Odgovor : Ovo je izmišljena priča koja se godinama pojavljuje na Internetu. Proporcije barke uzete same po sebi su sasvim OK, ali nisu ni po čemu posebne. Takođe, geometrija broda (recimo, zakrivljenost dna) važnija je za stabilnost od proporcija.
Tvrdnja : “U Sibiru su nađeni mamuti koji su tako brzo zamrznuti da je nesvarena hrana i dalje bila prisutna u njihovom stomaku. Oni su tako brzo zaleđeni usled katastrofa koje su pratile Potop!”
Odgovor : Izveštaji o očuvanosti ovih mamuta su daleko preuveličani. Delovi njihovih tela su zaista dobro očuvani, ali je najveći deo istrulio, uključujući tu i većinu unutrašnjih organa. Svi mamuti pokazuju znakove sporog truljenja, koje je sporo zamrzavanje na kraju zaustavilo. Najbolje očuvan primerak je “Dima”, mladunče čije se malo telo brže smrzlo i time brže zaustavilo truljenje. Èak i preostalo tkivo je mumifikovano, proces koji ne može da se dogodi sa trenutno zamrznutim tkivom.
Dokazi ukazuju da je krdo mamuta ili bilo zatrpano naglim odronom zemlje i blata, ili su propali kroz led u blatnjavu baru. Ledeno blato ih je zatim polako smrzlo, i zaštitilo od truljenja.
Ovaj argument je do te mere diskreditovan da čak i kreacionističke organizacije ICR i “Answers in Genesis” priznaju njegovu netačnost i upozoravaju svoje članove da ga ne koriste
