Dok smo mi jeli viljuškom,oni su rukama

 Sa f.b. stranice Nebojše Miletića:

Kažu da je nož praindoevropska reč, a kašika turska. Za viljušku nisu utvdili kog je korena, mada ima tvrdnji da je "slovenskog"... ja po običaju odmah konsultovah sankskrit, a on mi reče sledeće:

सुधिति sudhiti - knife - nož
Naša rec nož i sanskritska suditi nemaju nikakve sličnosti, ali malo podseća na sud- posudje ... ili možda znaći suditi nekome, odnosno presuditi, sto se u davnim vremenima činilo upravo nozem ...

No, zato je sanskritska kadjika, gotovo identična srbskoj reči kašika
खजिका khajikA - spoon - kašika

I na kraju reč viljuska, koja je osnovni razlog zašto sam uopšte i napravila ovaj post: विशाख vizAkha - fork - viljuška
Sanskritska reč za viljušku, nije bas identična sa srbskom ali imaju sličnosti

Na osnovu ovih poredjnja, a posebno uzevši u obzir izjavu indijskog književnika i filozofa, Rabindrant Tagorea, da je srbski ili prasrbski, preteča sanskrita, onda slobodno možemo zaključiti da su sve tri navedene reči, srbskog porekla.

Englezi su prvu viljušku videli u 17. Veku kada je iz Italije doneo neki Tomas Coriate. Njegovi sunarodnici su se smejali viljušci, govorili da je nepotrebna ili da je za žene a ne muškarce. Takodje su pitali, "zašto bi ikome trebala viljuška, kad im je bog dao ruke". Medjutim, viljušku su Englezi na kraju ipak prihvatili. Najpre oni bogatiji, kojima je njena upotreba bila pokazatelj socijalnog statusa i sofisticiranosti medju plemstvom, a kasnije je usvojio i običan narod. Do 19. veka, viljuška je postala sastavmo deo pribora za jelo kod Engleza, Nemaca i Francuza, a potom se prenela i u Ameriku ...

Na slici u prilogu, možete pročitati od kada datira viljuška u Srbiji, čime se potvrdjuje ona čuvena legenda da su Srbi jeli viljuškom, dok su (J)evropljani isključivo prstima. Dakle u Srbiji se viljuška koristila petsto godina ranije nego kod svih ostalih. Ona kod Srba verovatno datira i pre 13. veka, ali za sada moramo prihvatiti one dokaze koji postoje, a za ostalo možemo samo teoretisati.

Najzanimljiviji od svega je zvanični podatak da su viljušku izmislili Kinezi, jer je na njihovoj teritoriji pronadjena viljuška stara nekoliko hiljada godina. Ali, ako to zaista pripada njihovoj kulturi a ne nekog drugog naroda, koji je tamo takodje živeo, zašto su onda Kinezi "odbacili" viljuške i počeli da jedu štapićima, sa kojima se to daleko teže obavlja...

Косовка девојка

Имајући у виду додатно интересовање читалаца за значење ове слике на основу мог претходног тумачења, сматрам да је неопходно да објавим њено потпуније објашњење. Ово тим пре што је од стране читалаца било додатних питања и нејасноћа уз низ коментара па и дилема узрокованим недовољним познавањем части. У ствари, одавно сам стекао уверење (а ово је још једна потврда) да наша јавност, посебно млађа генерација, веома мало познаје комплексан и моћам феномен части.

Е да би се стекло основно и тако потребно сазнање, наравно не само ради уверљивости разумевања ове слике, већ пре свега ради темељног и суштинског разумевања етике, морала, закона, духа, врста и значаја части, неопходно је прочитати бар једну од три моје књиге посвећене части. Препоручујем књигу „У име части“. За увид и оцену квалитета ове књиге, у прилогу чланка дата је рецензија проф. Др Андрије Стојковића. Заинтересовани могу наручити књигу поштом, односно поузећем на тел. 011- 2472 – 152.

Но, да се вратимо на тему чланка. Поред слика као што су „Сеоба Срба“, „Милош убија цара Мурата“, „Крунисање цара Душана“ или на пример „Дизање устанка у Такову“, једна од најпознатијих слика у нашем народу је слика Уроша Предића „Косовка девојка“. То је изузетно уметничко дело које уз низ других слика на различит (себи својствен начин), дају преставу и симболику, дух и поруку везану не само за Косовски бој 1389. године, већ пре свега за косовски феномен, односно Косовски завет и њихову етичку основу добра.

Симболика ове слике је јединствена и комплексна. Она се може потпуније објаснити и разумети уколико се то врши из угла познавања косовског феномена, односно Косовског завета с једне; а потом и са аспекта познавања етике, морала, култа, духа и закона части уопште (а посебно витешке, односно војничке части), с друге стране. Њена симболика је нарочито значајна за кадете Војне академије и поруке које се односе на официрски позив и мисију официрског кора у оружаним саставима Србства. Ради целовитијег разумевања духа и порука ове слике, њу је неопходно појаснити кроз неколико следећих садржаја и детаља.

Рањени јунак је витез Орловић Павле. Под његовом симболиком и рангом, обухваћени су сви витезови од владара као најодговоренијег и највишег по рангу, преко 24 великаша који су били чланови Великашког већа (данас би оно одговарало нивоу Владе.); потом витезова средњег и нижег племства који су били најбројнији. Орловић Павле индиректно представља и све друге србске ратнике који су се јуначки и витешки борили у Косовској бици. Пошто је он витез, то је њиме представљена витешка част тадашње, а по завету и наше војске. Мач је један од главних симбола витешке части. Његов мач је окрвављен и поломљен у жестокој борби у Косовском боју. Обзиром је овај мач без каније, он представља уједно и Божији мач (мач има облик сличан крсту), односно мач Божије правде у хришћанском смислу. (Овде би се могла наћи веза са почетком наше химне „Боже правде“.)

Нарочито је значајно разумети да је Косовка Девојка симбол Србије, односно Отаџбине. (Косовке девојке симболично представљају српске земље.) Обзиром да се Србија бранила на Косову пољу, и како је Њена част сачувана (Косовка је девојка), Косовка девојка је симбол сачуване части Отаџбине. Ту част њој је обезбедио („венчан“ својом чашћу и златним појасом), витез Орловић Павле.

Златни појас на Орловићу Павлу је витешки појас који је он у име државе, односно Отаџбине добио од владара, односно цара. (Треба подсетити да је по Душановом законику, властелин добијао од цара златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач.) Овај појас је пре свега симбол витешке службене части. Представља с једне стране онога ко је златни појас доделио; и с друге, симболизује службену верност носиоца који га је „венчањем“ својом витешком чашћу заслужио. Његову симболику и дух по завету носи ешарпа од позлаћене срме. (Морало би се имати у виду да исту симболику и дух имају ешарпе и у другим војскама.)

Овакав појас, односно ешарпу од позлаћене срме у држави и друштву не добија ни једна друга професија, служба, струка или занимање, осим официра који су завршили Војну академију. На основу те неоспорне чињенице професионални официри су по завету једини заклети чувари, браниоци и заштитници државе, нације и Отаџбине. (Други то нису.) У вези ешарпе треба истаћи да је њена копча урађена у облику државног грба Републике Србије. Из претходно наведеног, јасно је да у официрској ешарпи представљен отаџбински идеал официрске службе. (Идеали части официрске службе су различити у другим државама. Тако је на пример у Русији то „Отаџбински дуг“, у Енглеској је „Империјални интерес“, у САД је „Праведна ствар“ итд.)

По духу наведене симблике која је заветно дата сликом „Косовка Девојка“, добијање ешарпе за новопроизведене официре је симбол њиховог „венчања“ за државу, односно Отаџбину с једне, и поштовања и признања њих као јединих правих професионалаца у војсци с друге стране. Дакле, ту, не само свету и узвишену обавезу већ и привилегију од стране државе, а преко Војне Академије и ешарпе, има право да добије само свршени студент, односно кадет Војне академије - будући официр. Ово је и због тога што је он једини прави и истински професионалац у свакој, па и нашој војсци.

Лепотом и обликом приказан је златни кондир из којег Косовка Девојка напаја вином Орловића Павла. Тим предметом и чином напајања, представљено је њено признање за часну, тешку и ипак успешну борбу на бојном пољу (испод њега је мртав спахија, односно непријатељ), али и брижна жеља да га опорави за нове борбе и прегнућа. Вино, поред хришћанске симболике, у овој слици има и ону другу: наиме, Косовка девојка му на јединствен начин указује поштовање, брижно му наздравља, крепи га и тако помаже да се опорави и настави своју свету, узвишену и праведну службу и отаџбинску мисију. Други златни кондир са пешкиром на којем се виде од крви обриси, је постављен нешто даље с десне стране и иза леђа Косовке девојке. Тим се показује претходно указана помоћ Орловићу Павлу, да би га потом Косовка девојка придигнувши га напајала вином. Ово указивање прве помоћи се погрешно тумачи у смислу да је Косовка девојка једна врста болничарке, односно медицинске сестре. Косовка девојка је, како је претходно наведено, симбол Отаџбине, и не сме се сводити на ниво медицинске сестре, односно Кола српских сестара, нарочито због тога што слика „Косовка девојка“ подсећа, афирмише и актуелизује веома моћне садржаје из комплексног косовског феномена. Међутим, у вези са претходним кондиром на којем је описани пешкир, ваља закључити да је држава дужна да у миру и рату свом најоданијем делу друштва, официрском кору као једином професионалном и заклетом чувару интереса државе, нације и вере, обезбеди најбољу и непрекидну здравствену заштиту у односу на све остале категорије становништва, да би он што способнији (у смислу здравља) могао да оствари своју свету мисију у условима када се могу потпуно урушити интереси Отаџбине.

Да би се истакла симболика достојанства и части високог ранга, поједини вредни предмети се праве од од злата и других племенитих метала и украшавају дијамантима и драгим камењем. Тако је украшен бодеж на појасу Орловића Павла. Он је симбол витешког достојанства, и представља виши симбол од витешког мача због тога што поред симболике части обухвата и симболику достојанства високог ранга. Важно је уочити да је овај бодеж у канији. Он није оружје за самоодбрану. Његова намена је посебна и само једна. Он јасно опомиње да лице које носи златни појас, никада и ни под којим условима не сме учинити издају Отаџбине. Међутим, уколико прети таква опасност или неизбежан чин, онда се у име интереса Отаџбине мора извршити самоубиство, односно убиство. (То што појединци имају супротно и неприхватљиво мишљење у вези споменутог самоубиства, само потрвђује да они никако да схвате суштину војничке части и Отаџбинског идеала официрског позива у Српству, преводећи то на нека хришћанска тумачења која за официрски позив нису тежишно опредељујућа.) У овој слици, Идеал службене витешке (војничке) части је Отаџбина, односно Косовка девојка. Она је светиња, и све се Њој, односно Отаџбинском идеалу потчињава, па и живот. Код ове слике, кад је већ реч о бодежу, треба имати у виду да је центар слике, односно да се њене дијагонале секу баш на врху дршке овог бодежа, што наравно није случајно. Како је тај врх сјајан, он указује на драги камен (могуће и дијамант), који је најчешће највећи драги камен на целом бодежу. Све то само потврђује, односно појачава значај, озбиљност и узвишену симболику овог „појасног оружја“.

Име и презиме Орловића Павла такође заслужује објашњење. Презиме Орловић може да се везује: с једне стране, за Немањиће и њихове беле двоглаве Орлове, а с друге, што је очигледније, и за његов штит на коме је витешки знак по којем је добио презиме. Дакле, он је представљен црним орлом на чијим грудима је крст са четири слова „С“. Како је по симболици орао познатији као царска птица, Орловић се индиректно везује за Душаново царство. По томе је он витез моћне Немањићке традиције. Име Павле је хришћанско. Апостол Павле симолично представља осветљен пут хришћанског учења (Павле – осветљен пут). Према томе име јунака Орловића Павла има симболично значење које одговара високим захтевима хришћанске војске, односно указује на „пут идеалног војника србске војске“.

Ради додатне анализе слике, треба уочити и следеће. С десне стране а у позадини слике виде се два коња: бели који је оборен и убијен, и дорат који стоји али без јахача. Први (бели – боја части) је коњ цара Лазара, а други – дорат (црвени – симбол крви и насиља, са главом окренутом ка запаљеним кућама из којих куља дим) је Муратов. Оба господара су страдала, сваки по мери своје части, за своју државу, веру, идеје и намере. Цар Лазар је страдао по духу хришћанског опредељења „За Царство Небеско“ у одбрани отачаства, државе, нације и вере, односно у одбрани етике добра. Султан Мурат је страдао на путу уверења своје вере (борби против неверника) и интереса за царство турско које је као агресивно, насилничко, пљачкашко и освајачко усмерено на другу земљу. (Као пример ваљало би се подестити које су стравичне злочине и пљачке чинили Турци приликом освајања Цариграда. Наведимо и нашу Ћеле кулу која је у свету јединствен споменик дивљаштва и насиља турске државе и војске.) Он је као такав представник зла које насрће и напада етику добра. (Овде се мора имати у виду да султан није довео војску на маневре на Косову пољу, да би потом правио теферић уз Лаб и Ситницу и јео баклаве са Лазаром и нашом војском. Он је повео војску у немилосрдни годишњи освајачко- пљачкашки ратни поход да би величанственом победом над српком војском баш на Видовдан прославио стогодишњицу постојања турског царства. Ту намеру да баш на Видовдан, на дан херојског родоначелника српског народа из предачке вере, порази Србе, платио је главом.)

На левој страни слике лежи мртав турски војник са стрелом у грудима. Стрела представља уједно копље, а копље у универзалном значењу симболизује победу над свим злом овога света. Том стрелом, односно заменом симболике копља, сликовито је приказана казна за сваког освајача, пљачкаша, насилника и злотвора.

У доњем делу слике је убијени спахија, односно турски витез, окренут лицем ка земљи. Његова одећа је украшена златом чиме се показује не само на ранг, већ на његов, односно турски материјални, освајачки и пљачкашки интерес. Такав интерес се приказује кроз његов окрвављени јатаган који и даље држи над обореним штитом са карактеристичним српским ознакама. Овај део слике са штитом полако прекрива бујан коров који цвета. Штит је увек симбол одбране уколико стоји усправно и правилно. Како је овде штит положен на земљи, он указује на једну врсту пораза у смислу окупације територије где је она, у слици од стране „отоманског царства“, а у општем значењу, од било којег непријатеља успостављена.

Витезови су на штитовима имали осликане своје симболе или ознаке. На штиту Орловића Павла је осликан орао на основу којег је (како је већ речено) и одређено његово презиме. Иначе, симболика орла је вишеструка. По једној (код Словена), црни орао представља бога Перуна. (По другој, орао је уз копље борбени знак бога Вида - бога рата.) Управо на овој слици, симболика црног орла више представља бога Перуна, једног од три врховна бога наше предачке вере. Он је бог грома, природних сила, правде и поретка, али и рата. Познато је да храст свето дрво бога Перуна. Мање је познато да на „највишој грани“ као Перунов симбол стоји црни орао да бди са висине над околним светом. Према ондашњим митолошким веровањима да би одбранио и успоставио правду, својим силама: громом, „муњевитим стрелама“, секирама „које му се у руке враћају“, бог Перун кажњава кривоклетнике и све оне који чине зло и нарушавају поредак. Он је по том основу и веровањима Бог правде из прехришћанског периода. (Ваља подсетити, да се прве речи наше химне „Боже правде“ могу односити и на ове садржаје веровања наших предака.)

Дакле, кроз Орловића мач, односно Божији мач, мач (хришћанске) Божије правде, и црног орла (прехришћанске) Божије правде, временски свеобухватно (прехришћански и хришћански период) и симболично је представљена ПРАВДА, као велико универзално људско, народно, морално, правно, етичко и социјално добро, коју треба успоставити, бранити и чувати. Како је на грудима тог орла крст са четири слова „С“ то се њима указује на наш народ који верује у ПРАВДУ, у Божију правду; бори се а њу и на њеном пољу страда. На њу рачуна и њу позива кроз химну „Боже правде“.

Овај штит је ипак Немањића штит јер припада витезу наше државе, нашег народа и наше војске; витезу који је за свој знак узео црног орла, симбола Бога Правде, односно припада витезу који је непоколебљиво опредељен да часно брани и одбрани на Косову пољу интересе Отаџбине, државе, нације и вере, односно Косовку девојку. Он у ствари по мери, духу и законима части у ширем смислу значења брани ПРАВДУ, односно етику добра.

Поред златног појаса симбола части на верност Отаџбини, бодежа симбола његовог витешког достојанства, мача симбола његове витешке части; он има бркове који су симбол мушке части и браду која је симбол мушког достојанства. Његов лик одговара лику Милоша Обилића са Обилића медаље коју је установио Његош 1847. године. (Значајно је истаћи да је Милош наше најмоћније име које има значење у смислу „част душе србског народа“, и нема пандам у женском имену. С друге стране, Обилић по завету и култу представља „несаломиви дух нашег народа“. Тако се и кроз лик Орловића Павла проноси великодушна несаломива Обилића част Србства.)

Уз претходно, ваља запазити и следеће: на његовој раскопчаној долами налазе се са обе стране белим (боја части) везом извезени крстови. (Крст је симбол вере, али је и универзални симбол части у хришћанству.) Ових белих крстова има девет од којих се јасно виде шест, док су остала три у делимичном преклопу доламе, прекривена са оба појаса. Њима се индиректно указује на девет браће Југовића. За породицу Југовића не постоје историски докази да је у србском племству постојала. Међутим, србски војвода, жупан и кнез Вратко Немањић из средине 14. века је у епској народној поезији познатији као Југ Богдан. (Вратко води порекло из бочне лозе Немањића. Он је отац кнегиње Милице. О његовим синовима нема поузданих података.) Преличење кнеза Вратка у епском духу и косовском миту у Југ-Богдана, односно породицу Југовића (у којој доминирају импресивним ликом Мајка Југовића, а потом и браћа Југовићи), има посебног смисла. Наиме, Југ-Богдан јасно означава: с једне стране, Југ – страну света и правац када је Сунце сваки дан у зениту – с тим, да је Сунце на Југу само на Видовдан (15 јуна по старом календару) на највећој тачки на небу у току целе године. С друге стране, додатно се кроз Богдан (Бог-дан) означава Бог Вид јер је 15. јуни био дан прослављања Бог Вида, Бога (тога) дана. Он и синови јуначки гину у боју, да би се сјединили са својим Врховним богом предачке вере, те наставили да живе вечни живот, уз поновно рађање у овом свету. По том духу, смислу и завету, Они су дакле, стално рађајући, односно васкрсавајући јунаци нашега народа који се кроз Орловића Павла и оних девет извезених белих крстова тако представљају и пројављују.

Лице Орловића Павла је окренуто небу (узвишеном, небеском, племенитом...), јер га тако придржава, напаја и опоравља Косовка девојка. За разлику од овог нашег витеза, глава мртвог Турчина испод њега, је окренута супротно - ка земљи (материјалном, земаљском, егоистичном...) из које ниче и цвета (морални) коров. Уз окрвављени јатаган, јасно се симболизује освајачко насиље, односно етика зла.

Имајући у виду да је једина част кроз историју бранила етику (како то наводи један философ), Орловић Павле је управо представник витешке, односно војничке части нашег народа. Тако је у Орловића Павла од оружја, опреме, одеће и лица, све приказано кроз симболику високог достојанства и части, неопходних за узвишену мисију према Отаџбини коју по завету има и носи.

Везивање црног орла са шиптарским црним двоглавим орлом, нема основе, тим пре што се на овом штиту види наш крст са четири слова „С“, или огњила. (Огњила се везују за кремен камен, који је опет један од симбола бога Перуна. Из кремена и удар огњила избије варница - као гром у малом- којом се пали ватра.)

Део слике са овим штитом над којим је рука са окрвављеним јатаганом освајача, дата је и симболика поробљеног дела нашег народа изложеног страдању, бешчашћу и терору. Косовка девојка, управо опоравља Орловића Павла, да би се оснажио и кренуо да ослободи поробљено, подигне штит правде и допринесе поретку етике добра на славу и част Отаџбине и Србства.

Косовка девојка је достојанствена, брижна и пажљива. Њена одора је украшена златним и народним везом указујући на нашу вековну љубав, труд и борбу за срећно и богато Отачаство. Кроз слику се јасно види да Она сву своју наду у ведрију и слободнију будућност види у опорављеном Орловића Павлу. У њему дакле, осећа и види своју и његову једино поуздану снагу, дух и веру части и достојанства који могу да је одбране и очувају. На оне који немају части или се неће одазвати по гласу своје савести, она и не рачуна. Другим речима, кроз високе моралне вредности части не само својих службеника по заклетви, већ и свих осталих великодушних и часних људи, Она (Отаџбина) очекује пожртвовање, помоћ, подршку, разумевање и љубав како у миру, тако нарочито у оним најтежим и најопаснијим ситуацијама и околностима када су угрожени њени витални (државни и национални) интереси.

Слика Уроша Предића „Косовка девојка“ је урађена 1919. године. У том актуелном времену, она на свој начин оживљава косовски феномен исказујући поштовање славној српској војсци, што је након пробоја Солунског фронта, ослободила Отаџбину по духу Косовског завета и створила победоносне услове за уједињење српских земаља под један државни кров. Како је Косовски завет чисто и недвослислено јасно српски, он нема никакве везе са братством Срба, Хрвата и Словенаца, односно са југословенством и касније комунизмом. Из данашњег угла посматрано, одступање од Косовског завета, односно националног програма након Првог светског рата (чиме је тешко стечени и сачувани државни суверенитет наивно гурнут у сумњиве братске и југословенске опције), као да је одмах и на време најављивала ова необично вредна и поучна слика.

Коначно, слика „Косовка девојка“ више говори и победи србске војске на Косову пољу, него о поразу. Она је по Косовском завету, победа правде и етике добра над злом. Она је и победа србског Обилића, Орловића, Југовића и Лазарева духа славе и части над бешчашћем освајача, пљачкаша, терориста, белосветских банди, паликућа и насилника.

„Косовка девојка“, односно Отаџбина опомиње да је Видовдан по Косовском завету једина права официрска слава и слава оружаних састава Србства. Нарочито је важно да студентима, односно кадетима Војне академије слика „Косовка девојка“ буде најлепша слика трајно урезана у срцу и духу као јединствена икона њихове племените и узвишене мисије официрског позива у Србству. Не иде се у Војну академију што се неком свиђа официрска униформа или већ због неког периферног, „имиџ“ или „кул“ мотива. Опредељење за кадете Војне академије, односно за професионални официрски позив, мора бити на темељима истинског разумевања и свесног прихватања симболике, духа и обавеза које проистичу из официрске ешарпе и наше Отаџбине. Сваки други мотиви и разноразна оправдања и уверавања, само су мање или више странпутице недостојне моралној и етичкој вертикали Косовског завета и Отаџбинског идеала официрског позива у Србству.

Н а у к

Попут „Горског вијенца“, оно што је значајно за слику „Косовка девојка“ је њена актуелна, благотворна и нема а тако важна поука, порука и позив свим Србима како овде тако и у дијспори, да по духу Косовског завета идемо путем високог морала, пожртвовања, родољубља, частољубља, правдољубља, одговорности, рада, поштења, честитости, великодушности, љубави, упорности, слоге, побожности и наравно отачаствољубља.

Ова изузетна слика својом племенитом садржином као живо биће најчеститије душе србског народа има благородан утицај на нашег човека, побуђујући у њему национални понос и самопоуздање по мери предања, хуманизма и етике добра.

Посебну поруку и опомену упућује васколиком Српству да схвати изузетну важност Отаџбинског идеала и мисије официрског позива на овој балканској ветрометини где се једино према нашем народу вршио систематски погром и геноцид при чему је само током 20. века страдало скоро 50 % наше биолошке масе.

Из њене дубине као да одзвања наша химна „Боже правде“ позивајући нас да се обједињујемо, боримо, испомажемо, јачамо, стварамо и васкрсавамо на свим пољима где се остварују и бране наши најважнији национални интереси, на срећу, част и понос Отаџбине и Србства.

И зато је заиста вредно покренути замах њеног што уверљивијег и аргументованијег објашњења у србском народу, имајући у виду снагу предања и поруке које ова неоспорно дивна, изванредно васпитна, родољубиво поучна и уметнички вредна слика носи и симболиком и духом зрачи.

Пуковник у пензији
Др Раде С.Н. Рајић

СВ. НИКОЛА

СВ. НИКОЛА (Никољдан) (АРХЕОЛОГИЈА ЈЕЗИКА) СТЕФАН ТИКИЦА НИКОЛА (мушко име грчког порекла -кажу наши (да ли наши?) вајни срПски језикословни академичари) < НИКОЛАОС = νικαω (победити) + λαος (народ) = ПОБЕЂУЈЕ НАРОД. Ове "грчке" приче држи се наше (да ли наше?) званично језикословље КО ПИЈАН ЗА ПЛОТ, немајући снаге да начини бар један прав корак по Божјем бескрју србског језика. Овакво наказно-штуро-антисрбско тумачење имена НИКОЛА спада у ред оних језичких промашаја (неопевних глупости!!!) који су ме натерли да се (привремено!) одрекнем сликања и почнем бавити одгонетањем (србског) језика. Да наши (да ли наши?) званични језикословци нису у праву, доказаћу на два начина: - показаћу да су две споменуте грчке речи чисти србизми; - даћу право (србско!) значење имена НИКОЛА. Ево суштине! ΝΙΚΑΩ (победити): - н ик а ш = РАЂА НЕБЕСКОГ БОГА ЗЕМЉА (рађање Сунца после ноћног или вишемесечног поларног мрака јесте резултат кретања Земље); - ни ка ш = НИЈЕ ПРАТИЛАЦ ЗЕМЉА (победник стоји усправан или седи на трону, побеђени леже мртви или клече); - ник аш = ОЗНАКА КАМЕН; ник а ш = ОЗНАЧАВАМ ЈА ЗЕМЉУ (победник каменом међашом утврђује (нову или стару) границу). ΛΑΟΣ (народ): - ла о с = ЗЕМЉОМ ОН СЛОВИ/ЗАКОНИ (народ јесте одређен земљом на којој живии и матерњим језиком, тј. језиком Мајке Земље која га је родила); - л а ос = ЉУДИ БОЖЈИ ОСНОВА; ЉУДИМА БОГ ОСНОВА (осим Мајке Земље, народ је ослоњен и на Бога Оца). Пошто је Реч од Бога, пошто човек Божју реч учи од мајке, јасно јесте да су ове речи од србског Бога Оца, научене од србске Мајке Земље). Небројено смо пута чули да се међ Србима највише слави слава Никољдан (Св. Никола). Пошто је добро познато да је слава изворна србска тековина, поставља се питање зашто би Срби своју најважнију/­најбројнију славу славили под туђим (грчким, несрбским!) именом, нарочито ако се зна да су Срби СЛАВУ СЛАВИЛИ И ПРЕ ХРИШЋАНСТВА. Када Срби славе славу Никољдан, славе празник данас познат као НОВА ГОДИНА !!! Зашто ово тврдим? Никољдан је 19. децембра. Срби славе славу ТРИ (3) дана: деветнаестог, двадесетог и двадесетпрвог децембра... Између 21. и 22. децембра настаје појава која је позната као АСТРОНОМСКА НОВА ГОДИНА, тј. тренутак кад планета Земља (привидно) ЗАВРШАВА ОПХОДНИ ЦИКЛУС ОКО СУНЦА, тј. тренутак који ЈЕДИНО ИСПРАВНО ДАТИРА ПОЧЕТАК НОВЕ ГОДИНЕ!!! Име НИКОЛА управо о томе сведочи: н ик О ла = РАЂА НЕБЕСКО СУНЦЕ ЗЕМЉА (Земља завршава опходни циклус на небу, зато се Сунце привидно рађа као ново на небу). Наравно, ова анализа не васпоставља само чињеницу да је НИКОЛА класично србско име, већ васпоставља и чињеницу да су Срби од најдавнијег времена ЗНАЛИ ЗА (релативну) ЦЕНТРИЧНОСТ СУНЦА! Наравно, славили су Срби (из различитих разлога!) НОВУ ГОДИНУ и неких других датума, али је изворност садржна САМО у датовљњу везаном за име НИКОЛА повезаним за астрономска/календарска дешавања: не може почетак НОВЕ ГОДИНЕ бити везан за дан када се не дешава СТВАРНО ЗАПОЧИЊАЊЕ ОПХОДНОГ ЦИКЛУСА. Србијо, срећан нам Никољдан! Србијо, срећна нам Нова 7524. година..

Ћаскање је завршено

ZAPISI SA CETINE

Link za tekst: http://www.krajinaforce.com/dokumenti/zapisi_sa_cetine.pdf

Četnici predvođeni Vojvodom Đujićem na Dinari 1942 god.

.

"Reka Cetina izvire ispod Dinare u Severnoj Dalmaciji i teče od severa prema jugu oko 110 km i uliva se u Jadransko more kod Omiša. Prirodno je da se krajevi oko reke Cetine zovu Cetinska krajina o kojoj će ovde biti reč, ali ne o celoj toj krajini, već samo o gornjem toku Cetine, oko 20 km njenog toka; ta krajina ili dolina zove se i Vrlička dolina, po varošici Vrlici gde je bilo sedište vrličke opštine, koju sačinjavaju 12 sela u kojima žive Srbi i Hrvati. Otprilike pola i pola, (negde sam čitao) da je pre rata u vrličkoj opštini živelo 9 hiljada Srba, a valjda približno toliko i Hrvata, ali prilikom izbora opštinskih ili državnih Srbi su uvek imali većinu glasova." 

Sudbina francuskih dobrovoljaca u Waffen-SS

https://www.warhistoryonline.com/world-war-ii/did-you-know-one-of-the-last-ss-units-to-hold-out-defending-hitlers-bunker-in-berlin-was-comprised-entirely-of-frenchmen.html

"Neki Francuzi borili su se časno u ovom ratu"
Adolf Hitler (navodno pripisan citat)

Tokom II.sv. rata više francuskih građana je bilo u redovima nemačke vojske i Waffen-SSa, nego što ih je bilo u "pokretu otpora"!

by :srpskifront.blogspot.rs

СЛАВА И ЧАСТ БЕЛОМ СРБИНУ - ЂЕНЕРАЛУ МИЛАНУ НЕДИЋУ!

Лирски записи из Акаше (Посвета Марку и Александри – Белом Србину и Белој Србкињи!) Данас ми стиже порука из Акаше, да нешто напишем о Ђенералу Милану Недићу. Питао сам се, зашто да пишем о Ђенералу Недићу, када је толико омражен у србском народу, када су га многи Срби одавно заборавили, ако су икада ишта и знали о њему! Можда се ови лирски записи не би ни догодили, да на нашем порталу нисам наишао на коментар врлог ми пријатеља Старог Словена, који у коментарима – управо по доброти и племенитости – спомиње Ђенерала Недића. Ђенерал Милан Недић јесте светао лик у новијој србској повесници. Заиста, један од ретких Срба. Он је прави изданак расног, хиперборејског и аријевског Србства! Свесно је жртвовао себе – а, можда, и своју породицу – за спасење Србског Бића. Моји ми увиди из Акаше кажу, да би – да није било Ђенерала Милана Недића, који је попут Древних Белих Срба Аријеваца свесно жртвовао себе – већ у Другом светском рату било посве истребљено и затрто Србство. То је Истина, а све друго су комунистичке лажи. Комунисти су највећи отпадници од Белог хиперборејског и аријевског Србства; највећи изроди Расе и Рода, и најверније слуге људи-змија, лихвара, атлантиста и језуита. Комунисти су црвени језути, црвени јудео-кршћани. Греше они који комунисте називају неверницима и атеистима – не, они су највећи верници Ватикана, најпокорнији и најслуђенији поданици Црног Папе, највећи религијски јудео-кршћански фанатици двадесетог века! Комунисти ни дан-дањи не могу да опросте Ђенералу Недићу што је спасао Србство, јер су они – југо-комунисти, црвени језуити и поклоници Црнога Папе – још 1928. године, у Дрездену, направили планове о потпуном уништењу и затирању Србскога Бића. Ђенерал Нендић је покварио планове, не само ове ватиканске црвене погани, већ и свих иних заклетих непријатеља и душмана Србства, који већ вековима снују паклене снове и праве демонске планове о потпуном затирању Срба и свега што је србско. Када су црвени језуити ушли у Београд, у јесен 1944. године, тада су отпочели погромни над расним, самосвесним и самобитним Србима, над Белим хиперборејским и аријевским Србима. У сарадњи са усташијом, својом црном братијом, црвени су ватиканци затрли у Београду све што дише србски, све што говори србски, све што мисли србски, све што осећа србски. Тада је и Ђенерал Милан Недић бачен кроз прозор са високог спрата, уз арлаукање и оргијање усташије и црвених језуита. Али, Ђенерал Милан Недић није умро; он се само преселио у Вечност, у Сварогов Златни Ириј! Умрла је црвена поган, умрла је усташија, умрли су сви непријатељи и душмани Србства. Слава и Част Белом Србину – Ђенералу Милану Недићу!

Драган Симовић

Вера народа Шуме

Познато је да су наши преци поштовали дрвеће и да су веровали да је Универзум космичко Дрво. Зашто је то било тако, откриће нам следеће историјске чињенице... Некад давно, како причају први историчари и хроничари, стара Европа била је прекривена шумама. Шуме су се протезале преко целе њене територије и људима су требали дани и недеље да прођу кроз неку од њих. Рецимо, Херценска шума старе Германије простирала се источно од Рајне, а шума Андериде прекривала је трећину Енглеске. Још једна џиновска шума, Кимиријанска, налазила се између старе Италије и Етрурује и Римљанима је требало два месеца да прођу кроз њу. Шуме и данас прекривају велики део Русије (и европски и азијски део) а у овој земљи се налази чак једна петина светских шума!
Наши преци су, дакле, били окружени дрвећем, осећали су њихову моћ и енергију и због тога су своје религијске обреде вршили у светим гајевима. Из тог периода потиче религијски концепт обожавања дрвећа― дрво се сматрало светињом и његово уништавање повлачило је за собом смртну казну. Џејмс Фрејзер спомиње бруталне обреде таквог кажњавања чији је циљ био да крв и месо човека замене сок и кору уништеног дрвета.

Познато је да је обожавање храста било раширено међу европским народима. Словени и данас користе храст за бадњак, а келтским друидима је ово дрво такође било светиња. Келтски календар био је подељен на 13 месеци лунарног календара при чему је сваки месец био представљан одређеним дрветом, а дрво повезано с неким божанством. Финцима је, пак, јасен био свето дрво а исто дрво поштовано је и међу Германима. Јасен је и уједно дрво које представља германски Универзум― Игдрасил.
Појам светог дрвета налазимо и у вери шаманских народа Азије (сибрирско-алтајски шаманизам и веровање у Космичко дрво, обреди иницијације током којих се шаман пење на дрво- симбол Свемира итд.). За народе који не живе у шумским пределима није карактеристично поштовање дрвета нити је, у овим религијама, дрво икад било објекат обожавања.. Стога не чуди што оним који су прихватили семитске религије (јудаизам, хришћанство, ислам) уништавање Природе не представља проблем. Као ни сеча „записа”. Јер, за њих, „Дрво није светиња”, како се изјаснио један домаћи црномантијаш (поп).

http://perunovazvezda.blogspot.rs/

"oni" u NDH

Satanisti, vatikanski Frankovci organizatori genocida nad Srbima u NDH 1941.-1945.

“Izraz Frankovci u hrvatskoj političkoj istoriji od kraja 19. vijeka označava radikalne nacionaliste, neprijateljski raspoložene prema Srbima. Koristio se od početka 1890-ih godina za frakciju Stranke prava, kojoj je na čelu bio Josip Frank.”

Google: "satanic Jew Jacob Frank jesuits Vatican"

Frankovci ne od Josipa Franka nego od Jacoba Franka koji je u Vatikan ubacio 10 000 satanista Jevreja! Ko je i zašto organizovao genocid nad Srbima u NDH 1941.-1945? Mislite da su to bili samo Hrvati?! Šta je zajedničko za ove osnivače i vladare Nezavisne Hrvatske Države NDH od 1941. do 1945?

Oni NISU bili Hrvati, dakle pitanje za vas jeste - kom narodu su oni pripadali: Marija Mara Lovrenčić supruga Ante Pavelića, Eugen Kvaternik osnivač Pavelićeve Stranke prava, Josip Frank vođa Hrvatske čiste stranke prava, Ivo Korsky ideolog ustaškog pokreta, Milan Miesler general u vojsci NDH, Oskar Kirchbaum general u vojsci NDH, Ferdinand Halke general u vojsci NDH, Josip Šulc general u vojsci NDH, Vlado Singer šef Ustaške nadzorne službe, Ivo Hajnrih upravnik logora Jasenovac, Oto Krezimir šef ustaške tajne policije, Nikola Štajnfel ministar oružanih snaga NDH, Ladislav Aleman zamenik zapovednika garnizona u Zagrebu, Rikard Kubin admiral mornarice NDH, Edgar Angeli kontraadmiral mornarice NDH, Julije Fric general zapovednik Desete domobranske divizije, Milan Praunšperger zapovednik oružanih snaga NDH, Ferdinand Hala glavnostožerni pukovnik,Dragutin Helbiš glavnostožerni pukovnik,Julio Reš zapovednik garnizona u Koprivnici, Emanuel Balei pukovnik zapovednik Prve pešačke divizije, Hinko Alabanda delatni pukovnik Ustaške vojnice, Oton Čuš pukovnik domobranstva, Ivan Šarnbek pukovnik Šeste pešačke divizije, Josip Šolc pukovnik Prve udarne divizije, Rudolf Vaner upravnik Ministarstva oružanih snaga NDH, Juraj - Đuro Iser zapovednik drugog domobranskog zbora, Jozef Josip Mecger zapovednik četvrog hrvatskog zbora, Julio Saš zapovednik drugog zaštitnog područja, Mirko Zgaga zapovednik prve pešačke divizije, Božidar Zorn pukovnik druge hrvatske udarne divizije, Josip Gamberger zapovednik motorizovanog bataljona, Dragutin Rubler oficir za vezu sa 2.italijanskom armijom, Milan Mizler general Oružništva (žandarmerije NDH) , Ivo Šnur general, Kvintijan Tartaglija pukovnik NDH, Ante Altarac član interne uprave u Jasenovcu, Bruno Dijamantštajn član interne uprave u Jasenovcu, Herman Špiler član interne uprave u Jasenovcu, Vladimir Bornemisa , član interne uprave u Jasenovcu. Kom narodu su pripadali ovi generali i upravnici Jasenovca, a Hrvati nisu bili?!

"Our race is the Master Race. We are divine gods on this planet. We are as different from the inferior races as they are from insects. In fact, compared to our race, other races are beasts and animals, cattle at best. Other races are considered as human excrement. Our destiny is to rule over the inferior races. Our earthly kingdom will be ruled by our leader with a rod of iron. The masses will lick our feet and serve us as our slaves." -- Menachem Begin (Israeli Prime Minister, 1977-1983. Nobel Prize Winner for...Peace!)

28. JUN KAO SUDBINA

Da li bog Svetovid već hiljadu godina pokušava nešto da kaže Srbima?! 
Mnogi veruju da je u korenu vidovdanskog kulta u Srba zapravo naš drevni paganski bog Svetovid, s obzirom da u Pravoslavnoj crkvi Sveti Vid ne igra važnu ulogu. Ako je to tačno, i ako uzmemo u obzir sve ono što se dogodilo na dan 28. juna u poslednjih hiljadu godina, pitanje iz naslova ima smisla

Svetovid, slika Konstantina Vasiljeva iz 1971. Foto: varvar.ru

Sveti Vid je ranohrišćanski svetitelj rođen na Siciliji a pogubljen u Rimu početkom 4. veka, u vreme progona za vreme careva Dioklecijana (poreklom iz Duklje i Dalmacije) i Maksimijana.

Sredinom 8. veka njegove su mošti prenete u Pariz, da bi osamdeset godina kasnije bile predate benediktinskom nemačkom manastiru Korvej koji postaje središte kulta ovog svetitelja; praška katedrala koja dominira i zamkom i čitavim gradom posvećena je upravo Svetom Vidu. Tokom kasnog srednjeg veka u Nemačkoj se raširio Ples Svetog Vida koji je podrazumevao kolektivni, masovni ples do iznemoglosti pred njegovim kipom koji je, verovalo se, lečio od duševnih bolesti; kasnije se ovaj običaj proširio i na Češku i Poljsku, mada, ako uzmemo u obzir ono o čemu će biti reči u nastavku, nije nemoguće da je bilo i obrnuto.

Rimokatolička crkva ga proslavlja 15. juna, dok se u Pravoslavnoj crkvi ne štuje toliko da bi imao sopstveni dan. Šta više, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je sve do 1892. godine 15. jun (po julijanskom koji koristi SPC, po gregorijanskom je to 28. jun) bio posvećen Svetom Amosu, kada je postao posvećen Svetom knezu Lazaru i svetim mučenicima srpskim i kada je zvanično dobio naziv Vidovdan; sve do tada narod je proslavljao Vidovdan u potpunosti nezavisno od Crkve, koja ni danas dakle ne slavi Svetog Vida tog dana.

Mnogi su pokušali da objasne ovaj očigledni rascep između crkvene i narodne tradicije, pa se tako ukazuje na činjenicu da je hrišćanstvo na naše prostore prvo došlo sa Rimom te da smo tek sredinom 9. veka potpali pod jurisdikciju Carigrada, kao i na mogući uticaj rimokatoličkih saskih rudara koji su u velikom broju živeli u srednjevekovnoj Srbiji.

Konačno, ukazuje se i na mogućnost da kult Svetog Vida kod Srba i Slovena uopšte nema veze sa samim svetiteljem već sa našim paganskim bogom Svetovidom čije je obožavanje sa nametanjem hrišćanstva postalo zamaskirano poštovanjem svetitelja sličnog imena.

KO JE SVETOVID?

Jedan od najvećih slovenskih bogova koji je posebno bio štovan među baltičkim Slovenima na ostrvu Rujnu, i kod Srba na Balkanu kojima je (možda) bio vrhovni bog.

Njegovo ime se pokušava objasniti na različite načine. “Svet” se po nekima odnosi na svet u smislu Zemlje, a tome u prilog ide činjenica da opis njegovih kipova prikazuje glave koje gledaju na sve strane sveta (slično Janusu). Drugi, pak, misle da je u korenu značenja ovog prefiksa “svet” zapravo ideja vođe, moćne osobe, pobednika. Treći misle da se odnosi na svitanje, zoru, pa bi on bio “onaj koji sviće“.

Što se tiče sufiksa “vid”, ima ih koji misle da se radi o reči “vit” što je značilo “reč”, a ima i onih koji misle da je u pitanje skraćenica od “vitez”, kao konjanik, što bi možda moglo da se dovede u vezu sa Tračkim konjanikom.

Treći smatraju da “vit” dolazi od sanskrtskog “vi” ili “ve” sa značenjem “duvati” (zato kažemo “vejati”), a tome u prilog ide svedočanstvo da slovenski žreci prilikom čišćenja njegovog hrama nisu smeli da dišu. Konačno, tu su oni koji ovo povezuju jednostavno sa vidom, pa bi Svetovid bio onaj koji vidi ceo svet, onaj koji je sveznajući.

Svetovid je bio bog rata i zaštitnik plodnih njiva; ovo je inače uobičajena kombinacija kod drevnih naroda, kao kod rimskog boga Marsa. To se, naravno, savršeno uklapa u kult Vidovdana kod današnjih Srba, u kontekstu Kosovske bitke.

Opis njegovog hrama u Arkoni na tom ostrvu Rujnu (koje se danas u Nemačkoj naziva Rigen) koji imamo od hrišćanskih pisaca Saksa Gramatika i Helmonda pokazuje nam koliko je zapravo on bio značajan našim precima. U centru grada nalazio se drveni hram ukrašen obojenim drvorezom i dvostrukom ogradom, a u njemu je bila divovska statua boga sa četiri vrata i četiri glave, obrijane brade i ošišane kose.

U desnoj ruci kip je držao rog izrađen od raznih vrsta metala, a njega je sveštenik svake godine punio vinom te na osnovu isparenja proricao da li će godina biti rodna ili ne. U levoj ruci, koja je bila spuštena niz telo, bog je držao luk. Pokraj njega bili su uzda i sedlo (setimo se opet Tračkog konjanika), kao i veliki mač sa kanijom i balčakom od srebra.

Žreci su jednom godišnje, u vreme žetve, prinosili žrtve ispred hrama, a Svetovida pozivali da otadžbini podari slavu te narodu bogatstvo. Ispred kipa je potom postavljan kolač premazan medom, iza koga je stajao obrednik i pitao okupljeni narod da li ga vidi; oni bi rekli da ga vide, a on je iskazivao želju da ga naredne godine ne vide da bi žetva bila obilnija.

U ovom je svetilištu takođe čuvan beli konj za koga se verovalo da pripada Svetovidu; konja niko nije smeo da dodirne, samo su ga žreci smeli napasati i opremati. Narod je verovao i da ga Svetovid na tom konju predvodi u borbama protiv dušmana. Korišćen je i za gatanje, pa su pred polazak u rat sveštenici ispred hrama postavljali koplja i izvodili ga osedlanog da preko njih pređe; ako konj pri preskakanju krene prvo desnom nogom, rat će se završiti povoljno, a ako krene levom, rat mora da se odloži.

Hram u Arkoni je razoren 1168. godine od strane hrišćanskih germanskih armija kao jedno od poslednjih uporišta paganizma u tom delu Evrope. Nekoliko vekova ranije, tačnije 873. godine, vizantijski car Vasilije I porušio je Srbima u Neretljanskoj oblasti sva svetilišta i kipove osim onog najvećeg koji je bio posvećen Svetovidu; ono je “pročišćeno” i pretvoreno u crkvu posvećenu Svetom Vidu.

ŠTA SE SVE U SRPSKOJ ISTORIJI DESILO NA VIDOVDAN?

Šta nije! Krenimo redom, od 1389. godine (verovatno se i mnogo štošta na taj desilo i pre toga, ali je nezabeleženo) kada su se na polju Kosovu sukobile otomanska vojska na čelu sa sultanom Muratom i srpska vojska predvođena knezom (u narodu carem) Lazarom. Kao što znate, u toj bici Miloš Obilić je zaklao turskog padišaha a njegov čin je jedan od dva stuba Kosovskog mita (drugi je žrtvovanje ovozemaljskog carstva radi nebeskog). Sama bitka je okončana “remijem”, ali su Turci iskoristili okolnosti mnogo bolje.

Potom postoji prekid od nekoliko vekova; možemo nagađati da su se mnoge bitne stvari desile na ovaj dan i u međuvremenu, posebno ako imamo u vidu šta se sve 28. juna dogodilo u poslednjih vek i po, ali nećemo to raditi, pa ćemo direktno skočiti na 1881. godinu kada je sklopljen tajni dogovor između kralja Milana Obrenovića i cara Franje Josifa kojim je Austrougarska Srbiju podržala u obnovi kraljevine (ta podrška je bila ključna, bez nje ne bismo uspeli) u zamenu za prestanak davanja podrške srpskim nacionalnim elementima koji su unutar Dvojne monarhije radili na njenom razbijanju.

1914. godine Gavrilo Princip vrši atentat u Sarajevu nad prestolonaslednikom Austrougarske nadvojvodom Francom Ferdinandom (opšte je prihvaćeno da se radi o politički najuspešnijem atentatu u istoriji ljudske vrste), što pokreće već spremljene točkove i dovodi do Prvog svetskog rata.

Tačno pet godina kasnije, 1919, potpisan je Versajski sporazum čime je okončan sukob između Antante i Nemačke; nakon toga uslediće Pariska mirovna konferencija.

1921. godine kralj Aleksandar I Karađorđević proglašava ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji će nakon toga biti poznat kao Vidovdanski ustav.

1948. godine Informbiro objavljuje svoju čuvenu “Rezoluciju” kojom počinje politički sukob Sovjetskog Saveza i njegovih satelitskih, marionetskih država u Istočnoj Evropi sa FNR Jugoslavijom.

1989. godine na obeležavanju 600. godišnjice Kosovske bitke Slobodan Milošević drži govor na Gazimestanu koji mnogi smatraju prekretnicom u postojanju Jugoslavije; navodno, tek posle toga Slovenci počinju da uzimaju u obzir otcepljenje koje je do tada podržavala manjina u tamošnjem Savezu komunista.

Slučajno ili ne, 2001. godine, baš na Vidovdan, Slobodan Milošević je izručen Haškom tribunulu gde mu se sudilo za zločine koje su srpske snage počinile na Kosovu i Metohiji tokom 1998-99. godine. Umro je u pritvoru u Sheveningenu i nikada nije osuđen za ono što mu se stavljalo na teret.

Pet godina kasnije, 2006, Crna Gora je primljena u Ujedinjene nacije.

2008. tadašnja Vlada Republike Srbije doneće Deklaraciju o osnivanju Skupštine Zajednice opština Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, kao pokušaj da se odgovori na samoproglašenje Republike Kosova.

Ako je pretpostavka o paganskom korenu proslavljanja Vidovdana tačna, i ako bog Svetovid zapravo stvarno postoji (što je, naravno, malo verovatno), vredi ponovo postaviti pitanje iz naslova: šta ovaj drevni slovenski bog poručuje srpskom narodu već hiljadu godina? šta pokušava da nam kaže?

(O. Š.)
http://www.telegraf.rs/ 

skinuto sa bloga nebeskiprsten9

Древна српска религија и хришћанство

"У српском православљу, које је више од других форми хришћанства попримило национално обележје, а и због еластицитета православља, многи елементи древне религиозности веома су добро сачувани под копреном хришћанске вере. У XII веку читав словенски свет већ је примио хришћанство, иако је на самом почетку тај пријем био "спољашњи". За Србе је познато да су од свих Аријаца најбољи чувари првобитног веровања. Разуме се, хришћанство је ненадано прекинуло природан развој, дакле, и довршење конституисања других словенских митологија, па тако и српске. Сматра се да су старински култни обичаји били она област древне српске религије који су наставили и даље да живе. Православна црква не само да их није дирала, већ их је обилато присвојила и чак дала своју хришћанску интерпретацију. Како примећује Васиљев, "уништити веру и култус Перуна, Световида и Сварога, било је скоро немогуће, нарочито не за тако кратко време". Међутим, оденути та "иста божанства у хришћанско рухо, и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља) па скоро све остало оставити по старом, било је већ много лакше. Крсна слава, Бадњак, Божић, даће, кољиво уочи Св. Николе. божићни и славски колач, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањ-дан, ивањски кресови, све су то докази испреплетености незнабожачке и хришћанске вере код Словена". Другим речима, "велики хришћански празници стављени су у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова" (Васиљев, 1990: 14-15, 57). Социолошки посматрано, еволуција религијских представа одвијала се тако да није било потпуне смене једне форме другом, него је долазило до преклапања, препокривања старијег слоја млађим, новијим. Архаичне представе, поникле на ранијим ступњевима развоја, продужиле су да егзистирају, без обзира на то што су преко њих образовани горњи а накнадни, новији слојеви. Тако су, и не само код Срба, приликом пријема хришћанства поједини хришћански светитељи и ликови претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако као што се обраћао некада својим прастарим боговима у којима је видео отеловљење било култа предака било култа природе.

Установљење жртве у крви, као древног обичаја, потиче из „првобитног веровања да она (крв) представља оживотворавајуће начело живог организма", односно да „њено проливање установљава животни савез између оних који се вежу крвном везом". У многим културама, па тако и у нашој, где је дошло до замене људске жртве животињском, жртвована животиња, а то је уједно итотемска животиња, симболички представља израз интеграције заједнице - код Срба је то „ђурђевско јагње", надаље, „божићно прасе", „мратинско пиле", најзад, „петао". На крају ова је „веза појачана још и обредним једењем меса тотема, који се и убија и једе церемонијално". У случају сеоских заветина код Срба, јагње које читаво село приноси као жртвени дар Богу, коље се пред окупљеним светом испред „каменог крста" - а ту је и свето дрво „запис". Обавеза је извршиоца жртве да крв жртве облије камен, или храст."

Napisao Сретен Петровић

ПОСЛЕДЊИ РАТНИКОВ ПЛЕС

(РАЗГОВОР ИЗМЕЂУ ДВОЈИЦЕ ВЕДСРБСКИХ РАТНИКА)

Гледам те, соколе и брате Стриборе Даждбоже Сварожићу, из битке у битку, из боја у бој, како смирено и неустрашиво на бојноме пољу пред битку стојиш; и како на твојему лицу и у очима твојим, ни сенке од страха нема; и како чудно поиграва коњиц твој и како се ти у седлу с коњицем повијаш као на љуљашци; и како отвараш пролаз копљем и сабљом испред себе; и како се сви врази наши, кад тебе угледају, као сенке распршују; реци ми, брате и соколе Стриборе Даждбоже Сварожићу, какве то тајне знадеш, које су нама осталим ратницима тајинствене и непојамне?

Кад на бојно поље крочим, никада не гледам колико је испред мене врага, ни какви су врази, већ поглед тада усмерим високо понад бојнога поља, пут најсветлије тачке небеснога свода, и у својему срцу закликћем прецима и свим бозима нашим.

И тада почне кроза ме да струји божанско животно дејство, од темена главе, низ кичму и уде, све до прстију ножних; и кад осетим да сам сасма прожет дејством предака и богова, тада бивам лаган као дашак горски, и у мени потом не бива ни трунке страха никаквога, као да врази испред мене и нису живи створи, већ сенке и утваре из неких тмина и раселина.

Па кад заиграм кољица, и ја с коњицем у седлу заплешем, осетим у трену да смо и коњиц и ја за копље изнад поља узнети, и да лебдимо понад свега што пољем гамиже.

Моје копље тада само погађа мету, моја сабља тада сама сече враге, а високо горе, понад белих облака у плаветном прстену свода, језде моји преци и бози наши броде.

Тада свим бићем својим унутарњим осетим да је живот вечан, да нема ни почетка нити свршетка имаде; и знам да ништа не може да ми се догоди без допуста наших богова и предака.

Ето, сад знадеш, брате и соколе Перуне Оре Дајбожићу, с каковим посвећењем ја у битку улазим, и знадеш да је свака моја битка као последња ратникова битка, као потоњи ратников плес, на пољу пред бозима и прецима.

Драган Симовић

ИЗВОР: http://srpskizurnal.com/

Динарска расо - теби се клањам!

"Ја сам оно што јесам. Ја не контролишем свој карактер - мој карактер контролише мене. РАСА је судбина".
Динарска расо - теби се клањам! емотикон heart

Slom slovenske vere i prihvatanje hrišćanstva

Prilikom pokrštavanja Slovena hrišćanski misionari služili su se različitim metodama kako bi naterali narod da prihvati novu religiju. Metode su se često menjale, one uspešne širene su dalje i usvajali su ih ostali misionari kojima do tad nisu bile poznate ili su širili hrišćanstvo na nepopularan način.
Prvi misionari, dolazeći kod polapskih Slovena, sledili su jevanđelje po Luki i isticali dobrovoljno siromaštvo. Bili su pocepani i prašnjavi, prosili su po ulicama slovenskih gradova izazivajuću čuđenje i sažaljenje lokalnog stanovništva. Gordim i ponosnim Slovenima prosjaci kao izaslanici bogova nisu mogli predstavljati uzor, niti je neko hteo da sledi religiju prosjaka i sluga. Videvši da takva metoda nema mnogo uspeha misionari se odlučuju za potpuno drugačiji pristup.
Održavani su mnogi misionarski zborovi na kojima je raspravljano o učinku i načinu daljeg širenja hrišćanstva. Na uznimskom zboru razmotreno je stanovište koje su branili staroverci - da je hrišćanski bog najgori i najslabiji bog, a sluge koje propovedaju njegovu veru da su neotesane, da prose i žive u bedi.
Poučene takvim iskustvom sledeće hrišćanske misije zaboravljaju priče o siromaštvu i odlučuju se za drugačiju taktiku. Dobro opremljeni hranom i bogatom odećom, misionari hvale raskošan život i blagostanje, a staroverce daruju skupim poklonima. Na taj način štite misiju od sažaljenja, podsmeha i omalovažavanja, u očima naroda misonari izgledaju dostojanstvenije, samim tim bog koga predstavljaju izgleda moćniji i bliži starim slovenskim bogovima.

Tradicionalno mišljenje slovenskog društva odlikovalo se slobodnim kolektivnim stvaralaštvom u oblasti vere, poštovanjem prirodnih pojava i jasnim odnosima između tih pojava, bogova i ljudi. Svaku religiju, novu ili staru Sloveni su smatrali za istinitu. To ne znači da su prihvatali bogove stranaca, jednostavno, ostavljali su izbor drugima da veruju u šta hoće, suprotstavljajući svoje bogove tuđim i verujući da su slovenski bogovi moćniji od svih ostalih. Sloveni nisu osporavali boga hrišćanima jer su smatrali da bog koji je ispovedan u mnogim državama nije mogao biti nepostojeći.

Nova metoda hrišćanskih misionara koja je vrlo brzo urodila plodom postaje podstrek za nove planove. Metode delovanja brzo su se širile po Evropi zbog dobre međusobne komunikacije misionara tada još uvek jedinstvene hrišćanske crkve.

Sledeća faza delovanja bila je stvaranje prezira prema staroj veri. Nametan je osećaj inferiornosti starovernih u odnosu na novoverce. Pogotovo se ta razlika isticala između starovernih kneževa i onih koji su prihvatili hrišćansku religiju. U to vreme kružila je priča o hrišćanskom vladaru koji je za trpezu zvao robove novoverce, naređujući da se na dvoru iznose lošija jela za velmože koji se nisu odrekli stare vere. Slična je priča gde vladar hrani hrišćane za stolom dok podanici staroverci dobijaju hranu na podu. Videvši uspešnost ove taktike, misionari je brzo šire po svim slovenskim zemljama širom Evrope, pa imamo slične primere ponašanja kneževa iz panonske oblasti, današnje Poljske, Moravske itd.

Vremenom se gubi znak jednakosti između hrišćanskih i starovernih vladara, gde ovi drugi postaju sve češće ponižavani i izvrgivani ruglu. Međutim, i pored toga mnogi ne pristaju da prihvate novu veru. Jedan od njih je i slovenski vladar Samo. Dagobert, vladar franačkog ujedinjenog kraljevstva, primajući hrišćanstvo nastavlja ratove sa slovenskim starovernim plemenima koje predvodi Samo. Sloveni su pljačakali franačke gradove i trgovce, a franačkoj vojsci često su nanosili poraze. Da bi prekunuo te napade Dagobert šalje svog poslanika Sihariusa na pregovore sa Samom. Samo predlaže sklapanje prijateljstva ali Siharius odbija rečima: „hrišćanima i slugama božjim ne priliči da prijateljuju sa psima“. Samo odgovara pretnjom da će božji psi rastrgnuti božje sluge. Velika bitka odigrava se kod, danas nepoznatog, Vogatisburga i Dagobertove tri vojske bivaju potučene do nogu, a Samo upada duboko u franačku teritoriju.

Stotinama godina hrišćanski misonari smišljali su planove kako da Slovenima nametnu novu veru. Iznova i iznova pokušavajući, učeći na greškama svojih prethodnika na kraju su uspeli. Slom stare vere u velikom broju slučajeva značio je i propast razjedinjenih slovenskih plemena koja su polako nestajala, pretapajući se u okolne narode sa kojima su se graničili. Lukavom politikom hrišćanskih misionara stara slovenska vera je postala ruglo u odnosu na hrišćansku religiju, pa po inerciji i Sloveni postaju inferiorni u odnosu na narode koji su ranije primili hrišćanstvo. Ako je sramota biti Sloven, asimilacija, pogotovo ona praćena ognjem i mačem, ne treba da čudi.

Pravi krah slovenske vere počeo je kada su slovenski kneževi i vladari počeli da prihvataju hrišćanstvo ne želeći da budu ni po čemu gori od hrišćanskih vladara. Istim metodama kojima je njima nametano hrišćanstvo, oni ga nameću svom narodu. Po principu omalovažavanja starovernih podanika i uzdizanja novoveraca uz razne pretnje i zabrane narodnih običaja, hrišćanstvo počinje da se širi. Privilegije, nasledne titule i priznanja od strane drugih hrišćanskih država postaju dovoljan razlog za lako odricanje od stare vere i primanje hrišćanstva kod slovenskog novonastalog plemstva. Pokrštavanje je preobraćenim kneževima otvaralo tako značajan put za srednjovekovnu politiku - ženidbene veze u okviru hrišćanskih plemićkih porodica. Mnogo je takvih primera: vizantijska kneginja Ana udala se za ruskog kneza Vladimira tek kada je ovaj na njen nagovor prihvatio hrišćanstvo; za poljskog Mješka Prvog udala se hrišćanka Dobrava - ćerka bohemijskog kneza Boleslava; Gotšalk, knez starovernih Obodrita (Bodrića), primanjem hrišćanstva ženi dansku kneginju Sigridu; itd.

Poslednja etapa misije - praktično usađivanje elemenata hrišćanske religije narodu - trajala je vekovima. Razvijala se neravnomerno, u zavisnosti od geografskog položaja položaja i klasne pripadnosti, da bi krajem 12. veka postigla odlučujuće rezultate gotovo u svim slovenskim zemljama, ostvarivši u potpunosti hrišćanska načela među velmožama, vitezovima i gradskim elementima, a isto tako prodrevši prilično duboko u redove seoskog stanovništva. Hroničar Ebo iz 12. veka navodi da je na jednom savetovanju misionara konstatovano da su skoro svi narodi „upregnuti u hrišćanski jaram“, a da onima koji budu odugovlačili sa tim „preti nebeska kazna“. 13. vek može se smatrati periodom kada je hrišćanstvo prihvaćemo u svim slovenskim zemljama.

Izvor:http://cybermikan-sungazing.org/slom-slovenske-vere-i-prihvatanje-hriscanstva-video-sa-prevodom/