(РАЗГОВОР ИЗМЕЂУ ДВОЈИЦЕ ВЕДСРБСКИХ РАТНИКА)
Гледам те, соколе и брате Стриборе Даждбоже Сварожићу, из битке у битку, из боја у бој, како смирено и неустрашиво на бојноме пољу пред битку стојиш; и како на твојему лицу и у очима твојим, ни сенке од страха нема; и како чудно поиграва коњиц твој и како се ти у седлу с коњицем повијаш као на љуљашци; и како отвараш пролаз копљем и сабљом испред себе; и како се сви врази наши, кад тебе угледају, као сенке распршују; реци ми, брате и соколе Стриборе Даждбоже Сварожићу, какве то тајне знадеш, које су нама осталим ратницима тајинствене и непојамне?
Кад на бојно поље крочим, никада не гледам колико је испред мене врага, ни какви су врази, већ поглед тада усмерим високо понад бојнога поља, пут најсветлије тачке небеснога свода, и у својему срцу закликћем прецима и свим бозима нашим.
И тада почне кроза ме да струји божанско животно дејство, од темена главе, низ кичму и уде, све до прстију ножних; и кад осетим да сам сасма прожет дејством предака и богова, тада бивам лаган као дашак горски, и у мени потом не бива ни трунке страха никаквога, као да врази испред мене и нису живи створи, већ сенке и утваре из неких тмина и раселина.
Па кад заиграм кољица, и ја с коњицем у седлу заплешем, осетим у трену да смо и коњиц и ја за копље изнад поља узнети, и да лебдимо понад свега што пољем гамиже.
Моје копље тада само погађа мету, моја сабља тада сама сече враге, а високо горе, понад белих облака у плаветном прстену свода, језде моји преци и бози наши броде.
Тада свим бићем својим унутарњим осетим да је живот вечан, да нема ни почетка нити свршетка имаде; и знам да ништа не може да ми се догоди без допуста наших богова и предака.
Ето, сад знадеш, брате и соколе Перуне Оре Дајбожићу, с каковим посвећењем ја у битку улазим, и знадеш да је свака моја битка као последња ратникова битка, као потоњи ратников плес, на пољу пред бозима и прецима.
Драган Симовић
ИЗВОР: http://srpskizurnal.com/
