"У српском православљу, које је више од других форми хришћанства попримило национално обележје, а и због еластицитета православља, многи елементи древне религиозности веома су добро сачувани под копреном хришћанске вере. У XII веку читав словенски свет већ је примио хришћанство, иако је на самом почетку тај пријем био "спољашњи". За Србе је познато да су од свих Аријаца најбољи чувари првобитног веровања. Разуме се, хришћанство је ненадано прекинуло природан развој, дакле, и довршење конституисања других словенских митологија, па тако и српске. Сматра се да су старински култни обичаји били она област древне српске религије који су наставили и даље да живе. Православна црква не само да их није дирала, већ их је обилато присвојила и чак дала своју хришћанску интерпретацију. Како примећује Васиљев, "уништити веру и култус Перуна, Световида и Сварога, било је скоро немогуће, нарочито не за тако кратко време". Међутим, оденути та "иста божанства у хришћанско рухо, и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља) па скоро све остало оставити по старом, било је већ много лакше. Крсна слава, Бадњак, Божић, даће, кољиво уочи Св. Николе. божићни и славски колач, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањ-дан, ивањски кресови, све су то докази испреплетености незнабожачке и хришћанске вере код Словена". Другим речима, "велики хришћански празници стављени су у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова" (Васиљев, 1990: 14-15, 57). Социолошки посматрано, еволуција религијских представа одвијала се тако да није било потпуне смене једне форме другом, него је долазило до преклапања, препокривања старијег слоја млађим, новијим. Архаичне представе, поникле на ранијим ступњевима развоја, продужиле су да егзистирају, без обзира на то што су преко њих образовани горњи а накнадни, новији слојеви. Тако су, и не само код Срба, приликом пријема хришћанства поједини хришћански светитељи и ликови претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако као што се обраћао некада својим прастарим боговима у којима је видео отеловљење било култа предака било култа природе.
Установљење жртве у крви, као древног обичаја, потиче из „првобитног веровања да она (крв) представља оживотворавајуће начело живог организма", односно да „њено проливање установљава животни савез између оних који се вежу крвном везом". У многим културама, па тако и у нашој, где је дошло до замене људске жртве животињском, жртвована животиња, а то је уједно итотемска животиња, симболички представља израз интеграције заједнице - код Срба је то „ђурђевско јагње", надаље, „божићно прасе", „мратинско пиле", најзад, „петао". На крају ова је „веза појачана још и обредним једењем меса тотема, који се и убија и једе церемонијално". У случају сеоских заветина код Срба, јагње које читаво село приноси као жртвени дар Богу, коље се пред окупљеним светом испред „каменог крста" - а ту је и свето дрво „запис". Обавеза је извршиоца жртве да крв жртве облије камен, или храст."
Napisao Сретен Петровић
