Древна словенска вера и пријем хришћанства
Данас више није спорно да ли у време када готово целокупан живот људи представља операционализацију и демонстрацију научног сазнања, уопште има икаквога смисла бавити се једним тако наивним погледом на свет какав је поглед на свет словенских народа пре њихове христијанизације. ''Већ дуже времена је напуштена представа по којој би стари митови имали строго узев поетску вредност и сведочили само о незнању древног човечанства''. Сасвим супротно, древни митови нас упознају са њиховим друштвеним и економским односима, дају нам обавештење о ''културном нивоу времена и пре свега о историји духа и ступњу свести, који је човек имао на почетку развоја''. Митским сликама човек је присвајао загонетни околиш; те су му слике у раду давале оријентацију и подстицај. ''Кроз ове неопходне развојне ступњеве ишло је читаво човечанство, а Словени у томе нису чинили никакав изузетак''.1
Виши ступањ у развоју древних словенских култова, који се одликује појавом храма са организованим свештенством развио се код Западних Словена са знатним закашњењем, и то пре свега као начин духовне борбе против хришћанства ношеног немачком експанзијом на простору у којем су живели Полабски и Балтички Словени. Због те чињенице и извештаји ондашњих савременика о религиозним представама Словена нису и не могу бити сви одреда исте ваљаности, будући да су најчешће били тенденциозно обојени религијским погледима хришћанских хроничара и мисионара. Наиме, сами хришћански мисионари готово су се листом борили против паганства.
Међутим, и упркос каснијој христијанизацији, у домену народне обичајности, а у неким важним сегментима и у обреду и култу, код словенских народа су све до 20. века сачувани бројни древни митолошки обрасци. Тако је, на пример, Леополд Шит утврдио да ''извесни митско-обредни сценарији, које су почетком 20. века још упражњавали сељаци средње и југоисточне Европе, чувају делове митологија и ишчезлих обреда из прехомерске старе Грчке''. Реч је о томе ''да су се такви обреди одржали преко четири до пет хиљада година, од чега последњих хиљаду или хиљаду и по година под будном пажњом хришћанства и ислама''.2
Елијаде је, додуше, указао да се као симболички гест којим се обележава крај паганске вере на европском простору може узети ''спаљивање светилишта у Елеусини, које је извршио 396. године Аларик, краљ Гота''3, па ипак, до пуног слома древних култова никада није дошло. Нико утемељеније од Елијадеа није формулисао антрополошки разлог за ову чињеницу која иде у прилог једној филозофски установљеној феноменологији вере. ''Сама дијалектика светога тежи бесконачном понављању низа архетипова, тако да једна хијерофанија, остварена у извесном 'историјском тренутку', покрива својом структуром хиљаду година старију или млађу хијерофанију: та тежња хијерофантског тока да преузима ad infinitum исту парадоксалну сакрализацију стварности омогућује да разумемо понешто од религиозног феномена и напишемо ту 'историју'. Другим речима, управо зато што се хијерофаније понављају, могу се религиозне чињенице и разликовати и схватити''.
Феноменолошки посматрано постоје, дакле, старији и млађи слојеви хијерофаније светог. Млађи су новијег датума. Постоји, дакле, једна темељна архетипика светог - ''светог по себи'', које је онтолошки фундирано и представља општељудску, недиференцирану, етнички још-неиндивидуализовану потребу да се досегне до оног људски Прасветог. Међутим, с обзиром на историјско разигравање народа, у процесу њихових историјских индивидуација настали су касније, на тој древној подлози, бројни облици ове једне архетипске ''бити'', као ''манифестне представе Светог''.
У том смислу, сасвим доследно, Елијаде закључује како нам чак и само једна хијерофанија, једна представа хијерофаније, може допустити да се открије Свето у свој својој целовитости, ако смо и уколико смо способни да продуктивном интуицијом кроз ''гледања кроз'', допремо до оних фундаменталних слојева, у којима столује појам Прасветог. ''Но хијерофаније имају то посебно својство да теже да открију свето у својој целини, чак и ако су људи у чијој се свести 'показује' свето, свесни само једног његовог вида или само неког скромног његовог дела. И у најпростијој хијерофанији све је речено: манифестација светога у неком 'камену' или 'дрвету' није ни мање тајанствена ни мање вредна од манифестације светога у неком 'богу'. Процес сакрализације стварности је исти: разликује се само облик процеса сакрализације у религиозној свести човека''.4
Овиме је делимице одговорено на провокативно питање да ли пуким преобраћањем једне социјалне групе у нову веру старе религијске представе ишчезавају из свести народа. Социјална психологија, и посебно она која се бави испитивањем религијских представа установила је како се, додуше, мора рачунати са извесном ''метаморфозом изворних представа'', али се, сасвим извесно ''не сме превидети један далеко значајнији моменат: изванредан конзервативизам одређених основних представа, које често не само што настављају да трају у оквиру исте културе народа или групе народа, него и у култури хиљадугодишта. Као пример могу послужити жртвени каменови са издубљеним коритом или друге обраде, тзв. следовики у области Пскова, који су према археолошком истраживању настали још у бронзано доба, па ипак били су уважавани до 19. и почетка 20. века; на њима је приношена жртва''5.
У овом контексту дијалектике и феноменологије вере треба сагледавати и процес симбиозе древних словенских култова и митова, односно словенску веру и хришћанске религије. Када је реч о пријему хришћанства, најпре ваља казати да су били покрштени Јужни Словени, Бугари, Срби и Хрвати, најкасније средином 9. века између 867. и 873. године, а затим, готово век касније, хришћанство су примили и Источни Словени. Важна чињеница на путу христијанизације било је та што се Кнез Владимир из Кијева покрстио и примио ортодоксну форму грчког хришћанства 988. године. Коначно хришћанство примају и остали словенски народи: Чеси у 10. веку док су, данас са историјске сцене ишчезли, Словени на Лаби преведени у хришћанство тек у 12. веку.6
Међутим када је реч о почецима покрштавања у 32. глави De aministrando imperio (ДАИ) као и у Vita Basilii, Константин Порфирогенит је, како су ову главу протумачили Јиричек и Радоњић, наговестио да се ''време, у коме су латински свештеници обратили Србе, има стављати у период 642-731, после Папе Јована IV''7, о чему сведочи и чињеница да у српској цркви има доста латинских трагова. Ипак, преовладало је мишење, а о томе изричито говори 29. глава књиге К. Порфирогенита да је друго и, свакако, значајније покрштавање обављено тек у седмој и осмој деценији IX века, будући да је око 879. г. Властимиров унук а Гојников син Петар постао први српски кнез који је добио хришћанско име. Дакле, исправно је претпоставити да је хришћанство коначно продрло у Србију око Петровог рођења.8 ''Византијска држава је свакако одмах, по доласку Срба на Балканско полуострво, покушала да ново становништво приведе хришћанској вери, чиме би се олакшало њихово уклапање у византијску утицајну сферу. Међутим, како нова вера није проповедана на народном језику, то су је шири слојеви становништва тешко прихватали, те процес христијанизације траје читава два века (...). О неуспеху тих покушаја сведоче вести из ДАИ да је већина досељеног становништва остала некрштена и да је цар послао свештенике да покрсте међу Србима оне који још нису пришли новој вери (...). Завршна фаза процеса покрштавања пада у време владе цара Василија I (867-886)''9.
Дакле, паганска вера није ни одмах ни тако лако нестала, поред осталог и због лаганог ширења хришћанства. ''Велики богови су се славили у извесно доба године, у тишини на дому. Стари верски обреди вршили су се по пољима, по шумама и на изворима. Тако се нова вера везивала са старом''. ''Врло важно је и то, што су, за разлику од других Словена, балтички Словени имали и свештеничку касту и сјајне храмове, кипове, често огромне, које су Немци и Данци видели и описали''.10
Занимљив је опис духовне еволуције Словена из пера Зденека Ване. Ономе делу Словена који се кретао према Западу ''припада и североисточни део Јужних Словена, Словенци и Хрвати, док су ишчезли Словени са простора Лабе и балтички Словени, као и мноштво Сораба, допринели етногенези немачког народа''. Источни део Прасловена идући на Исток и Североисток формирао је источнословенску грану, док је ''трећи део продро на Југ и Југоисток, где се повезује са византијском културом и грчком формом егзотеричног хришћанства, посредујући је источним Словенима као исходиште њиховог хришћанског развоја''.11
2. Ка космичком хришћанству
Мирча Елијаде, са истанчаним смислом за разумевање источних култова и религија, не робујући схематима европске теологије и конзервативизму западне евроцентричке науке о духовним феноменима, установио је с правом следеће: ''на теолошком језику могло би се рећи да су бројна архајска предања интеграцијом у хришћански сценарио и сама доживела своја 'искупљења'. Реч је, у ствари, о феномену усаглашавања различитих и разноликих религијских светова. Аналоган процес се уочава - већ крајем античког периода, а нарочито у раном средњем веку - у преобраћању митолошких богова и хероја у хришћанске свеце''.12 Арон Ј. Гуревич је поновио гледиште многих филозофа религије да је ''црква с временом адоптирала и адаптирала многе паганске верске представе''13. Када смо већ код презентације теоријских ставова, доследности ради, наводим да је овој идеји сасвим близак руски персоналистички филозоф Берђајев који каже да је бесмислено и чак ''немогуће негирати паганство, лудост је у њему видети злу саблазан; паганство је било истинско откровење, али првобитно, непотпуно''; дакле, својеврсна апсолутно истинита хијерофанија. Коначно, ''паганска култура, паганска философија и уметност нису пропали; они су постали темељ светске хришћанске културе; они су надахњивали учитеље Цркве и градитеље Цркве''.14
Од нарочитог је значаја идеја М. Елијадеа о томе у ком је правцу водила ова симбиоза древних култова и вере са раним хришћанским идејама. У III веку широм Римске империје могле су се запазити разне тенденције за ''аутархијом и аутономијом које прете јединству римског света''. Реч је о феномену који је веома значајан јер карактерише верску креативност фолклорног типа. Има се у виду стваралачка инвенција народа која се паралелно развијала и ишла раме уз раме са изградњом теолошког система у хришћанству. Та велика продуктивна синтеза древне вере и монотеизма нагнала је антропологе религије да у томе сагледају рађање једног занимљивог феномена ''космичког хришћанства''. Реч је о томе што се сада ''христолошка мистерија пројектује на Природу у целини, а историјски елементи хришћанства занемарују''. Није ли одвише смело устврдити да је управо православна црква развијала своју теологију у овом правцу, устајући, тако у одбрану једне значајне духовне традиције - античке грчке филозофије, која је поникла на балканском тлу и која се темељи на успостављању равнотеже, својеврсне coincidentio oppositorum Духовног или антрополошког, с једне, и Чулног или космолошког чиниоца, с друге стране. Идеја о Христу као Богочовеку, на филозофском језику, управо говори о овој симбиози, о укључивању партикуларног у Биће у Опште, а то значи и афирмацију саме Личности и елана Субјективности верника, могућност остваривања његове духовне пунине без порицања егзистенције.
3. О могућном Шелинговом доприносу филозофији православља
Ову велику и значајну идеју, колико знам, међу првима у новијој филозофији изложио је Шелинг у чувеним предавањима из Филозофије откровења, која је држао у Берлину 1841/1842. године15, предочавајући нови пројект о Христовој личности у форми синтезе Аполонског и Диониског, тачније, Духовне и Чулне супстанције, Ума и Осећања. Због тога је и изазвао бес протестантског теолога Паулуса са којим је и иначе имао низ непријатности. Колико је мени познато, наша се теолошка мисао до сада није озбиљно позабавила теоријским осветљавањем ових каснијих Шелингових радова, односно утврђивањем теолошких користи за своје становиште. Реч је о следећем.
Шелингова предавања из Филозофије митологије и Филозофије откровења, која је почео да држи у Берлину 1841. године слушали су и поборници новог концепта религије која је афирмисала идеју ''личног Бога'', али и радикални протестантски противници тога становишта. У амфитеатру на Шелинговим предавањима заједно су седели млади Серен Кјеркегор, али и Шелингов критичар, младохегелијанац Енгелс, протестантски теолог Паулус, али и хуманистички филозоф Јакоб Бургхарт, егзистенцијалист Савињи, и бунтовни руски филозоф Бакуњин. Било је ту и других Руса, као и Пољака, Чеха и Грка. Шелинг своја предавања из 1841/1842. није за живота публиковао (умро је 1854), па је белешке са тих предавања, без знања самога Шелинга, публиковао теолог Паулус 1843.г. у Дармштату, са жестоким коментарима на рачун Шелингове позне филозофије откровења. Ствар је у томе што је Паулус сасвим добро осетио да је Шелинг напао традиционалну рационалистички схваћену онтологију - која Бога сагледава само у Идеји, као Идеју ума. Шелинг је трасирао нови смер у теозофији захваљујући чињеници да је у свој нови концепт ''личног Бога'' укључио идеје плотинизма, аугустинизма и гностицизма.
Шелингово гледиште које је изнео у Берлинским предавањима било је нови подстицај европској мисли у правцу теозофског егзистенцијализма. Ервин Рајснер сматра да позна Шелингова мисао ''битно коинцидира са егзистенцијалном мишљу Кјеркегора и са актуалном филозофијом егзистенције''16, у првом реду са филозофијом Габријела Марсела и Мартина Хајдегера. Уосталом о томе добриносу говори и сам Берђајев. Велико код Шелинга било је то да се доспе до ''живог Бога'' а не до ''апстрактног Бога'' хегелијанске провенијенције, који се дедуцира из ''апстрактног ума''. Немачка филозофија је, почев од Канта па преко Хегела ''тек са Шелингом покушала да изађе у простор светске душе''17. Говорећи о религиозно-мистичкој гносеологији у прошлости, Берђајев каже да је такав смер имао ''велике заштитнике'', наводећи у напоменама да су то били ''у XIX веку Шелинг, В. Соловјев и посебно Фр. Бадер''18. Једном речи, ''почетком XIX века Бадер и Шелинг су проповедали да религиозно откровење мора да пређе у нову фазу, фазу Св. Духа и да се у њој мора појавити црква св. Јована. Али, то су била индивидуална предосећања хришћанских гностика''.19
4. Критички став цркве према многобоштву, народној религији и празноверју
Црква, и посебно западна, одувек је показивала анимозитет према древној словенској вери, односно према многобоштву и тзв. ''празноверју'' у целини. Управо стога је потребно, бар у најкраћем, да разјаснимо овај веома нејасан и неодређен термин ''многобоштво''. Разуме се, он је поникао у црквеној средини и првобитно је означавао све дохришћанско и нехришћанско. Њиме је покривана и ведска химнографија Индије, и литерарно обрађена митологија класичних Грка, и годишњи циклус словенских и келтских обреда, и шаманство сибирских ловаца.
Да ли се, међутим, већ због тога може закључити како је само хришћанство апсолутно аутохтона вера, која се заснива на сасвим оригиналним представама које ништа не дугују општем систему древних религијских идеја и чак казати како је хришћанство са својом вером у загробни живот, својим молитвама и обредима, архаичним календаром циклуса ништа друго до радикална антитеза многобоштву? Свакако да такав закључак не стоји! У Der grosse Brockhaus-у20 се наглашава став да савремена етнологија, као ''наука о обичајима и веровањима народа'' данас више не прихвата разликовања ''магије од религије''. Сматра се, наиме, да је та разлика вештачка, историјски условљена тежњом хришћанства да се диференцира од такозване ''народне религије, при чему се народна религија дискриминише као магија''. Један од утемељивача етнологије у 18. веку, Јестус Мецер, предлаже да се у остацима празноверја пређашњих времена мање трага за приглупошћу наших предака, и покуша поново да открије дух и смисао њиховог трагања за сазнањем.
Дакле, у етнологији се под ''народним веровањем'' подразумева све ''што народ, наручито у вези са изванприродним или натприродним светом, сматра истинитим''21. Савремена етнологија не прави никакву разлику између празноверја, народног веровања и веровања у црквеном смислу. Данас се празноверје узима као легитимни облик веровања. Гете је у својим радовима наглашавао како се ''вера и празноверје не могу разликовати. Код вере је од највеће важности да се верује; шта је то у шта се верује, потпуно је свеједно. Са знањем је управо супротно: уопште није важно да се зна, већ шта, како добро и колико се зна''22. У ''празноверју'' католички теолози виде повратак древној идолатрији, обожавају ''ствари, бића и предмета на земљи'', што је, по речима језуите Филипа Шмита ''у супротности с разумом и обешчашћује створитеља и господара света. То је, вели он, обожавање створења и грех против етичког поштовања Бога''. Ствар је у томе што црква сматра морални фактор одлучујућим за разликовање црквеног учења од празноверја.
Данас је тешко оспорити хуманистички смисао народне вере. Јакоб Грим, одушевљени присталица Вукових настојања да рехабилитује древну српску религију кроз предање и народну књижевност, имао је позитиван став према празноверју. Он је био уверен да оно на особен начин улива људима својеврсну утеху и наду, а не само страх. Празноверје, каже Грим, ''није испуњавало живот наших рпедака само страхом него и утехом''. И Карл Густав Јунг, непосредно пре смрти (1961) изјаснио се у прилог рехабилитовања природне или народне вере, сматрајући да је она позитивно деловала на човека. Критичан према савременој индустријској цивилизацији, он каже да се ''у истој мери у којој је расло наше научно поимање, наш свет постепено дехуманизовао. Човек се у космосу осећа изолованим јер више није повезан с природом и јер је изгубио свој емоционални 'несвесни идентитет' с природним појавама. Оне су помало изгубиле свој симболички садржај. Грмљавина више није глас љутитог бога, а муња више није пројектил којим он кажњава човека. Ни у једној реци више не живи неки дух, ниједно дрво није животни принцип неког човека, ниједна брдска пећина стан неког великог демона. Човеку не говоре више гласови из камена, биљки и животиња, а ни он више не говори с њима у уверењу да га разумеју. Његов је контакт с природом изгубљен, а тиме и јака емоционална енергија која је деловала на ту симболичку повезаност''23.
У прилог магијско-митолошком мишљењу, дакле, и корпусу веровања под називом ''празноверје'', говорио је и Макс Вебер. Он је 1919. године изразио своје жаљење што се свет све више лишава чаролија, будући да је, као последица интелектуализације, нестала вера у тајанствене неурачунљиве силе. И Гете је признао како ''празноверје спада у битне особине човека'', те да ће се празноверје као и ''вера - задржати све док буде људи. Оно што се сматрало истинитим често је више променило свет људи него реалност - а тако ће и остати''. ''Од вере зависи свет'', рекао је Новалис, али ''вера и предрасуда су иста ствар''. Због свега тога могло би се закључити да је оштра противречност између многобоштва и хришћанства проистекла из црквене, и у томе посебно католичке пропагандне литературе и нема ничега заједничког са истином, са науком о религији.
Савремени руски митолог и археолог Рибаков, увиђајући свеколику расплинутост речи ''многобоштво'', чије је значење крајње разуђено, полусемантично, ипак, под појмом тзв. првобитне религије подразумева круг питања обухваћених магијом, анимизмом, пандемонизмом, прамонотеизмом и дуализмом. Дакле, многозначан, разнородан комплекс значења налази се у термину ''многобоштво'', те је стога неопходно ослободити га од уско црквеног поимања24, које у њему пројектује димензију ахуманог.
5. Мит о чистим религијама. Православље и древна вера
Велика је заблуда сматрати како постоје тзв. ''чисте религије''! Овај став се понајмање може применити на хришћанство као најмлађу религију. У свакој религији има знатних остатака ранијих веровања, о чему је већ било речи поводом дијалектике Светог и његове хијерофаније у мноштву појавних форми. ''А садашња религија ни једног европског народа није никада била чисто хришћанска нити чиста у било ком смислу. Увек постоје остаци и трагови ранијих вера, мање или више апсорбованих; увек постоји тенденција ка паразитским веровањима''.25
За Словене је карактеристично да је са формирањем државе повезано постепено ''изумирање старе религије и прелаз на хришћанство''. Међутим, обазриви историчари религије су не једном упозорили да је ''ова промена текла постепено, била је у почетку само површинска и формална, јер је погађала само владајући горњи слој, док је народ и даље живео са изворним представама и дуго времена их се тврдоглаво чврсто држао и под плаштом хришћанске вере, делом, разуме се, под различитим метаморфозама народних обичаја све до данас. Већ та чињеница сведочи о томе, колико су дубоко укорењени елементи духовне културе, који су се развили несумњиво за време словенске етногенезе, у току диференцирања, цепања и запоседања земље (...). У компликованој структури словенског паганизма не одсликава се само етногенетски процес, већ и језички развој и посебно социјална промена у словенском друштву''.26
Шта се догодило када су Срби прешли на хришћанство? Све оно што је постојало у паганизму, у древној српској религији, по природи ствари, није ишчезло, а и оно што је постало ствар прошлости, споро је нестајало из званичног веровања. У томе су, уверава нас Чајкановић, ''нарочито отпорни култни обичаји и веровања. Када су Срби примили хришћанство, продужило је све ово да живи и даље, само је сада добило хришћанску интерпретацију, и везало се за поједине личности из хришћанског круга. Ми, дакле, имамо разлога веровати да су култови и традиције, који су некада били везани за старинске богове, пренесени сада (...) на друге натприродне личности, у првом реду на данашње свеце. Према томе, у нашим настојањима да о тим старим српским боговима што сазнамо, морамо ми најпре поћи од култа данашњих наших светаца, и од традиције о њима. У тој области са највећом вероватноћом можемо рачунати да ћемо наћи остатке старинског пантеона и успомена на њ''27.
Када је реч о крају словенскога паганства Лубор Нидерле се слаже са оним митолозима који тврде да је хришћанска црква тешко излазила на крај са демонолошким представама, које су, као ''нижи слој представа, тј. демонологија и магија'' наставиле у народу да и даље живе и то у непатвореном облику, док је ''свест о вишим слојевима божанског света готово безтрага ишчезао у народној култури и био замењен хришћанском религијом''28. Дакле, многа су древна, паганска бижанства преосмишљена за потребе нове религиозности. Добро су познати примери да је у ''хришћанском фолклору Перун замењен светим Илијом, који (...) прелази преко неба у огњеним кочијама''29. На простору Балтичких Словена, који су најжилавије бранили древну праотачку религију, Световидов храм је срушен 1168. г.н.е. Остала светилишта на острву Рујану, данашњем немачком Ригену, као и храм подигнут на брду у Радгосту у Ретри, такође су били порушени у 12. и 13. веку током ратова за принудно преобраћење у хришћанство.
6. Преосмишљавање древних култова и култних места
Сусрет хришћанства и древне словенске вере био је сусрет једне нове апстрактне вере са анационалним предзнаком, и вере која је одговарала народном бићу, колективно-расном сентименту Словена. Да би се нова вера колико-толико могло примити у ширим слојевима неуког народа, црква је морала учинити све да запоседне временско-просторни забран древних божанстава, дакле, и култних места, чак и да у језичком смислу смањи грубу разлику ''старих'' и ''нових'' ликова. Грегор Крек, чешки митолог, изнео је занимљиво мишљење овим поводом. На пример, гласници евангелизма затекли су код Словена ''поштовање Велеса, Волоса, као и поштовање Перуна или Дабога. Језички бар донекле по звуку на Велес, Волос јесте Власиј, али више је ипак околност, да га је легенда приказала као заштитника стоке, учинила је да се пагански бог, који је посебно у Русији поштован и као Heerdengott, на сличан начин заборави''. Ова судбина на исти начин задесила је и друга божанства словенског народа, па и оних народа који су словенском сродни. Једном речју, управо је вера у ''паганског бога била директан разлог што је народ поверовао у легенду о св. Бласиусу, да би се одлучно покренуо'' ка једном, наводно, ''правом путу''! Оно што је нарочито подстицајно за даљња размишљања, Креков став је да светом хришћанског веровања дефилују светитељи. ''Остаје веома озбиљно да се промисли, да живот светаца никада није образовао интегративни саставни део хришћанског учења''30.
Ердељановић је о том антрополошком разлогу који стоји у позадини побуне против иновација нове религиозности инвентивно упозорио како ''врло велики делови југословенског народа, особито они православне вере, код којих је хришћанска црква имала уопште мањег утицаја (...), и сада имају врло разгранато и дубоко усађено веровање у душе (особито у душе покојника), у разне духове, добре и зле, у небројене утвари или сабласти (демоне, чија је представа делијично изједначена са оном о хришћанском ђаволу) које се у виду свакојаких страшила и чудовишта јављају не само ноћу него и дању (на нарочитим местима) и чине свакојаке пакости људима''31. Дакле, опште је познат став да су у Европи, код пријема хришћанства ''поједини хришћански свеци претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако (...) као што се обраћао некада својим прастарим боговима који су му били оличења знаменитих предака или природних појава или каквих других прилика знатних по његов живот.''
Узмимо један пример: како је хришћанска црква одређивала место за подизање својих храмова? Словеначки митолог Јосип Мал је лепо оцртао ову ситуацију. ''Тамо где су стара светилишта разрушили или посекли света дрвећа, они су на истим местима или пак у непосредној близини њиховој саградили нове цркве, које су посвећивали најчешће Св. Јурију (Ђорђу), Св. Марјети (Марији), Св. Михаелу, Св. Мартину, Св. Магдалени и Јанезу Крстнику (Јовану Крститељу). На тај начин су људи најпре могли посећивати омиљена места, хришћански свеци су пак заузели улогу древних паганских божанстава. Хришћанско обожавање се прилагодило нормама пређашњег веровања, при чему је неук народ при таквом поступку лакше замено своје старе богове са хришћанским свецима''32. Јосип Мал нас је обавестио још и о томе како ''христијанизација Словенаца'' није ''наишла на жесток отпор, посебно стога што се није вршила са огњем и мачем, као код Полапских Словена''. Међутим, није свуда било тако. На источним границама Словеније ''под мађарским притиском биле су читаве покрајине дивље опустошене, цркве порушене, свештеници поубијани или пак прогнани'', те је на овом простору ''продубљивање хришћанства споро напредовала. Да ли онда чуди што је у таквим размерама живело старо ајдовство (стара вера) у више или мање прикривеном облику дубоко до у 12. и 13. столећу, тако да многе одрасле особе нису биле још крштене'', а није мали број умрлих остао без опела 33.
Патријарх Бертолд се у својим извештајима тужио како је у години свога владиковања 1228. год. путујући овим крајевима жупе у Словенији установио како је ''људство лутало у слепоћи заблуде и подражавало паганске навике''. ''Чини се скоро невероватним, да је у самом срцу Словеније још почетком 17. века бискуп Хрен при полагању камена темељца за капуцински самостан у Љубљани у својој придици (25. априла 1607) морао оштро прекорити своје вернике због паганских божанстава: Лада, Плејн, Поберин, idola et dii antea Carniolae”.
Шта се из свега може закључити? Да су се у удаљеним крајевима и, посебно, тамо где су владали примитивни услови живота, сачували пагански обичаји до дубоко у средњем веку, и да чак знатан део ових обичаја и празноверица у транспонованом виду живи и дан-данас код обичнога становништва. Будући да су Словенци убрзо по свом доласку на садашње просторе примили хришћанство, ''њихови суседи нису били у стању да подробније опишу њихову веру'' 34. Заиста, обичаји су често мењали своје име, добијали су другачији садржај. Јер, хришћанство је много тога што му је било неприхватљиво одбацило, тако да се првобитни смисао обреда и обичаја често заборавио или је био избрисан.
Од богиња је хришћанству највише главобоља задавало дуготрајно поштовање култа Мокуше (Мокше, Мокоше). Јосип Мал је навео један став из Правилника св. Саве за монахе, чији извор не наводи, те и нисам био у стању да проверим његову тачност. ''Према пропису св. Саве за монахе (препис из 16. века) свештеник је морао од својих исповедника извидети ''li splutila jesi z babami bogomerskija bludy, li molila sia jesi njilam li rodu i roženicam i Perunu i Chorsu i Mokoszi pila i jela: tri leta post z poklony'' 35. Иако постоје извесне нејасноће у транслитерацији са црквенословенског на словеначки, уосталом, као и проблем извора из којих је наведен овај препис, поменути део из Прописа св. Саве могао би у преводу на српски значити следеће: ''Јеси ли чинила с бабама /=врачарама/ богомрски блуд, јеси ли се молила вилама или Роду и Рожаницама, а Перуну и Хорсу и Мокоши у част писа и јела: /треба/ да држиш пост у поклоњењу три године''! Дакле, свештеник је морао да из праксе својих парохијана искорењује стару веру у виле, у Род, Рођенице, у Перуна и Мокошу, као и у Хорса! Дакле, и Хорс је, као божанство, постојао у врло живом сећању код Срба и других Јужних Словена. Познато је, такође, да нас руски извори 14. столећа извештавају о томе да се многе цркве жале на постојање ''двоверства хришћана, који приређују идолима гозбу и у потаји чине част Вилама и Мокоши, а посебно то чине све жене готово без изузетка''. И у ''словеначким приповеткама се сачувала као могућна чаробница Мокошка, некада ајдовска краљица. Она је била људима наклоњена; каткада им је у злу помагала. Посебно је радо односила децу, нарочито ону, која су се веома слабо одгајала'' 36.
Дуња Брозовић је најпре дала општу примедбу на начин моделовања хришћанских имена из паганских: ''Након покрштавања већина је тих назива (...) замијењена именима појединих светаца, с тежњом да се погански топоними претворе у кршћанске. Најпознатији је примјер те замјене велик број светишта посвећених култу Световиду и накнадно надомјештених црквама посвећенима светому Виду. То су, нпр. многобројне Видове горе, Свевиди, Сутвиди, Видовице, Видеши и сл.'', укључујући ту, у првом реду, осим светог Вида, као супситуцију Световида, још и св. Илију који је заменио Перуна 37.
7. Иманентна вера Словена насупрот црквеној и сколастичкој побожности
Оцртавајући психолошки портрет Словена, и у томе Срба, Владимир Дворниковић је говорио и о једном веома важном феномену словенске духовности, тачније о пријемчивости нашег човека за религијско. том приликом изнео је два само привидно дијаметрално супротна становишта. Он каже да нема религије која би ''словенској ћуди толико одговарала као хришћанство''. Ни у једног народа, није хришћанство, када је једном било прихваћено, наишло на тако ''јаку органичку, етнопсихичку диспозицију као код већине Словена. У руској земљи тај је словенско-хришћански тип најјаче изражен. Пољаци су показали јаке диспозиције за мистички католицизам''. Зашто је то тако? Зато што је Словен ''првенствено осећајан, нерационализован тип, а хришћанство је еминентно религија осећања. Љубав постаје у њему основни синтетски принцип и пут спасења. Божанство и човечанство постају фамилијом; бог отац небески, а сви људи браћа, деца његова''. Као што видимо реч је о ''фамилијаризовању бога и људи'', то је нека врста ''дечије оданости и подложности оцу небескоме'' која до ''дна душе одговара Словену. Бог је врховни ауторитет људске задруге и целог живота у њој''.
Где се у овом контексту налазе Јужни Словени и у томе, посебно, Срби и какав је њихов однос према догматици хришћанске цркве? Византија није успела да црквом и духом дисциплинује, односно византира Србе. ''Српско православље развило је своје особености и задржало много тога из старе, прехришћанске епохе. Сам процес црквене христијанизације није продро онако дубоко као у Руса, већ је народ унео у цркву и својих националних елемената, сасвим различитих од православља нпр. грчког, руског и других источно-хришћанских цркава''. Често је у нас, каже Дворниковић, из патриотизма било речено или написано: ''Наш народ је побожан'', и додаје: ''Мислим да ово није тачно''. Наиме, ''у нашем народу не истиче се никакве јаче диспозиције за црквену побожност, а још мање за теолошка дубљења и сколастичка цепидлачења. Ни једној од свих наших вера и цркава није успело да до краја затре трагове прехришћанске религије као ни јаке диспозиције за старе паганске словенске празноверице. Најјаче и највидније обележје живот и породичног српског православља Слава или Крсно име прехришћанског је порекла''38 и стоји у вези са српским култом предака. Срби су могли прихватити само онај тип хришћанства који се временом могао прилагодити архетипском верском потенцијалу који су Срби донели из прапостојбине. Било да је свешттеник тај који ће осветити славску трпезу и пресећи колач, или ће то чинити домаћин, у овом случају свеједно је. Наш човек се са најдубљом вером односи према своме крсном имену, узимајући га као конституент своје традиције и обележје националног и породичног идентитета. У томе је иманентно присутна дубина његове вере, с том важном нијансом што та вера не носи знање о трансцедентности Светог, иако се само то Свето дубоко непосредно искушава, сада у синкретичким формама његове историјски млађе хијерофаније.
Једном речи: важно је да народ верује и да то своје вјерују упражњава кроз обред, традиционалне форме обичајности, а да при томе уопште није битно који је тип, која врста веровања у позадини, нити је за саме учеснике ритуала нарочито важна експлицитна свест о томе, најзад, ни семантичка вредност мита који је у позадини таквога ритуала! Као да форма ритуала, када се једном устали, постане нека врста трансценденталне архетипске схеме, у извесном смислу бива индиферентна према садржајности којим је дата форма конкретизована. Ма каква садржајност била, она улази у форму ритуала, па, ритуализујући се, постаје превладана као теоријска раван која се не дотиче свести актера ритуса. Разуме се да су Срби, не једном, управо због тога трансцеденталиѕма ритуала, плаћали превелику цену, често и губитком државне, или пак појединих сегмената националне егзистенције.
Написао: Сретен Петровић
.
