Vreme
posta je u nas Srba ono vreme kada bi valjalo suzdržati se od jaja,
mleka, kobasica, pljeskavica, mesa svake vrste. Većini to veoma teško
pada, mada, ruku na srce, većina jede mesne prerađevine u obliku salama i
pašteta koje su na akciji, ali avaj, i tu ima ponešto mesa.
Da muka bude veća, za vreme posta treba
jesti manje i ređe. Jer poenta posta je okrepiti telo samo toliko, da
nahranimo vrlinu i budemo u mogućnosti da činimo dobro.
Manje je poznato da telesni i duhovni
post jesu dve strane iste medalje i da su uslovljeni jedan drugim, te da
jedan bez drugog ne vrede.
Tako prosečan (nezaposlen, naravno) Srbin
koji posti, ustane na dan posta, umije se, krene do kuhinje izvlačeći
pidžamu iz zadnjice, zapali cigaru (jer to je potreba, a ne porok, a i
biljnog je porekla jelte!) i stavi vodu za kafu. Ugasi cigaru, zakuva
kafu, doda malo mleka i zapali sledeću cigaru. Onda se seti da posti,
opsuje Boga, prospe onu kafu i stavi novu. Oni, koje mrzi da kuvaju
kafu, odšetali su do bašte kafića, popili produženi s mlekom, setili se
posta tek nakon što su srknuli kafu i tu se njihov post završio. Al’
valjda će da se računa to što su imali dobru volju. Da poste, ne da
skuvaju kafu bez mleka sami.
Zatim se ide u kladionicu, da se odigra
jedan tiket, praznik je, mogao bi Bog da baci koji dinar s neba, he he.
Kraj prvog poluvremena, umesto iz iksa, dođe rezultat iz keca, pljuje se
i Bog i majka i otac i nebesa i sve po redu. Ali, ostao je još jedan
tiket, ’ajde Bože budi gluv na prethodne psovke, pa sad pročačkaj uši i
pomozi da se dobije na kocki. Jesi svemoćan ili ne? Možda će da pomogne
ako se u povratku do kuće prekrstiš u autobusu kad prolaziš pored crkve,
dok odaješ poštovanje toj instituciji i Gospodu, uz zvuke turbo folka
koji ti bruji u ušima.
Puk’o si na kladži, dolaziš na ručak,
majka napravila samo krompir i salatu. Psuješ i nju i krompir i post,
žvaćeš ono, mumlaš u bradu i tražiš dezert. Kako to nema dezerta?
Šalješ žensko čeljade da kupi neke posne napolitanke il’ nešto. Spucaš
kutiju posnih napolitanki, jer, mislim, najbolje da još i slatko ne
jedeš.
Ima i onih koji su u braku, pa zbog lošeg
ručka zveknu ženi i jednu šamarčinu iza ušiju (samo jednu jer se ipak
posti), jer kako to misliš ručak bez mesa, a i ona zvoca da mora da se
posti. ALI, bitno je ne omrsiti se. Jer grešan je onaj koji jede meso, a
onaj što šamara, psuje i pljuje, on to u afektu, nesvesno.
Što se žena tiče, post je postao idealna
prilika za mršavljenje. Em postaneš fit, em se hvališ po komšiluku da si
dobra vernica. 2 u 1, kao instant kafa, koju u toku posta piješ bez
mleka, njah, ali kilogrami se tope, a žrtva zarad dobre linije mora se
podneti.
Onda dođe i dan pričešća. Neki su se
uspavali, pa propustili pričešće. Neke žene nisu stigle da se razbude i
našminkaju, al’ ako ništa drugo, smršalo se.
Ustaješ gladan, žedan i nervozan jer ne
možeš da zapališ cigaru. Neko dete prosi u autobusu, maršneš ga, izađeš i
pravac u crkvu. Na kapiji crkve opet neki osakaćeni prosjaci, oteraš ih
tamo odakle su stigli na ovaj svet, jer šta si ti, Crveni krst?!
Ulaziš u crkvu, stojiš više od sat
vremena, mrmljaš u sebi što je pop razvukao liturgiju. Treseš se i
cupkaš od nervoze, jer ti pod hitno treba cigara. Guraš se i laktaš po
svoj komad hleba i vina, istrčavaš iz crkve i konačno pališ cigaru.
Razmišljaš da li da poručiš telefonom punjeno belo meso ili kobasicu? A
možda i oba, jer dosta si se suzdržavao.
U duši se ostalo isti. Halapljiv/a, bezobziran/a, nekulturan/a, dosledan/a porocima.
U ovoj priči svakako ima i izuzetaka. I
njima svaka čast. Ja govorim o proseku, a prosek nam je loš. Alav na
pare, hranu, na poroke, na prevaru, na sve ono što bi post trebao da
iskoreni.
Izgladnjuju se, a šamaraju. Izgladnjuju
se, a pljuju. Izgladnjuju se, a varaju. Izgladnjuju se, a kockaju se.
Izgladnjuju se, a maštaju o tuđim ljubavima. Izgladnjuju se, a maštaju o
punjenom bataku.
Reče neko da na vratima pakla piše: Džabe ste postili. Al’ toplo je uvek, da ne kažem vrelo. I, ako ništa drugo, uvek ima vatre da se zapali cigara i ispeče roštilj.
Ž.Lalović
