СЛОМ СЛОВЕНСКЕ ВЕРЕ И ПРИХВАТАЊЕ ХРИШЋАНСТВА
Приликом покрштавања Словена хришћански мисионари служили су се различитим методама како би натерали народ да прихвати нову религију. Методе су се често мењале, оне успешне ширене су даље и усвајали су их остали мисионари којима до тад нису биле познате или су ширили хришћанство на непопуларан начин.
Први мисионари, долазећи код полапских Словена, следили су јеванђеље по Луки и истицали добровољно сиромаштво. Били су поцепани и прашњави, просили су по улицама словенских градова изазивајућу чуђење и сажаљење локалног становништва. Гордим и поносним Словенима просјаци као изасланици богова нису могли представљати узор, нити је неко хтео да следи религију просјака и слуга. Видевши да таква метода нема много успеха мисионари се одлучују за потпуно другачији приступ.
Одржавани су многи мисионарски зборови на којима је расправљано о учинку и начину даљег ширења хришћанства. На узнимском збору размотрено је становиште које су бранили староверци - да је хришћански бог најгори и најслабији бог, а слуге које проповедају његову веру да су неотесане, да просе и живе у беди.
Поучене таквим искуством следеће хришћанске мисије заборављају приче о сиромаштву и одлучују се за другачију тактику. Добро опремљени храном и богатом одећом, мисионари хвале раскошан живот и благостање, а староверце дарују скупим поклонима. На тај начин штите мисију од сажаљења, подсмеха и омаловажавања, у очима народа мисонари изгледају достојанственије, самим тим бог кога представљају изгледа моћнији и ближи старим словенским боговима.
Традиционално мишљење словенског друштва одликовало се слободним колективним стваралаштвом у области вере, поштовањем природних појава и јасним односима између тих појава, богова и људи. Сваку религију, нову или стару Словени су сматрали за истиниту. То не значи да су прихватали богове странаца, једноставно, остављали су избор другима да верују у шта хоће, супротстављајући своје богове туђим и верујући да су словенски богови моћнији од свих осталих. Словени нису оспоравали бога хришћанима јер су сматрали да бог који је исповедан у многим државама није могао бити непостојећи.
Нова метода хришћанских мисионара која је врло брзо уродила плодом постаје подстрек за нове планове. Методе деловања брзо су се шириле по Европи због добре међусобне комуникације мисионара тада још увек јединствене хришћанске цркве.
Следећа фаза деловања била је стварање презира према старој вери. Наметан је осећај инфериорности староверних у односу на нововерце. Поготово се та разлика истицала између староверних кнежева и оних који су прихватили хришћанску религију. У то време кружила је прича о хришћанском владару који је за трпезу звао робове нововерце, наређујући да се на двору износе лошија јела за велможе који се нису одрекли старе вере. Слична је прича где владар храни хришћане за столом док поданици староверци добијају храну на поду. Видевши успешност ове тактике, мисионари је брзо шире по свим словенским земљама широм Европе, па имамо сличне примере понашања кнежева из панонске области, данашње Пољске, Моравске итд.
Временом се губи знак једнакости између хришћанских и староверних владара, где ови други постају све чешће понижавани и извргивани руглу. Међутим, и поред тога многи не пристају да прихвате нову веру. Један од њих је и словенски владар Само. Дагоберт, владар франачког уједињеног краљевства, примајући хришћанство наставља ратове са словенским староверним племенима које предводи Само. Словени су пљачакали франачке градове и трговце, а франачкој војсци често су наносили поразе. Да би прекунуо те нападе Дагоберт шаље свог посланика Сихариуса на преговоре са Самом. Само предлаже склапање пријатељства али Сихариус одбија речима: „хришћанима и слугама божјим не приличи да пријатељују са псима“. Само одговара претњом да ће божји пси растргнути божје слуге. Велика битка одиграва се код, данас непознатог, Вогатисбурга и Дагобертове три војске бивају потучене до ногу, а Само упада дубоко у франачку територију.
Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Словенима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених словенских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили. Лукавом политиком хришћанских мисионара стара словенска вера је постала ругло у односу на хришћанску религију, па по инерцији и Словени постају инфериорни у односу на народе који су раније примили хришћанство. Ако је срамота бити Словен, асимилација, поготово она праћена огњем и мачем, не треба да чуди.
Прави крах словенске вере почео је када су словенски кнежеви и владари почели да прихватају хришћанство не желећи да буду ни по чему гори од хришћанских владара. Истим методама којима је њима наметано хришћанство, они га намећу свом народу. По принципу омаловажавања староверних поданика и уздизања нововераца уз разне претње и забране народних обичаја, хришћанство почиње да се шири. Привилегије, наследне титуле и признања од стране других хришћанских држава постају довољан разлог за лако одрицање од старе вере и примање хришћанства код словенског новонасталог племства. Покрштавање је преобраћеним кнежевима отварало тако значајан пут за средњовековну политику - женидбене везе у оквиру хришћанских племићких породица. Много је таквих примера: византијска кнегиња Ана удала се за руског кнеза Владимира тек када је овај на њен наговор прихватио хришћанство; за пољског Мјешка Првог удала се хришћанка Добрава - ћерка бохемијског кнеза Болеслава; Готшалк, кнез староверних Ободрита (Бодрића), примањем хришћанства жени данску кнегињу Сигриду; итд.
Последња етапа мисије - практично усађивање елемената хришћанске религије народу - трајала је вековима. Развијала се неравномерно, у зависности од географског положаја положаја и класне припадности, да би крајем 12. века постигла одлучујуће резултате готово у свим словенским земљама, остваривши у потпуности хришћанска начела међу велможама, витезовима и градским елементима, а исто тако продревши прилично дубоко у редове сеоског становништва. Хроничар Ебо из 12. века наводи да је на једном саветовању мисионара констатовано да су скоро сви народи „упрегнути у хришћански јарам“, а да онима који буду одуговлачили са тим „прети небеска казна“. 13. век може се сматрати периодом када је хришћанство прихваћемо у свим словенским земљама.
skinuto sa sajta Staroslavci
Приликом покрштавања Словена хришћански мисионари служили су се различитим методама како би натерали народ да прихвати нову религију. Методе су се често мењале, оне успешне ширене су даље и усвајали су их остали мисионари којима до тад нису биле познате или су ширили хришћанство на непопуларан начин.
Први мисионари, долазећи код полапских Словена, следили су јеванђеље по Луки и истицали добровољно сиромаштво. Били су поцепани и прашњави, просили су по улицама словенских градова изазивајућу чуђење и сажаљење локалног становништва. Гордим и поносним Словенима просјаци као изасланици богова нису могли представљати узор, нити је неко хтео да следи религију просјака и слуга. Видевши да таква метода нема много успеха мисионари се одлучују за потпуно другачији приступ.
Одржавани су многи мисионарски зборови на којима је расправљано о учинку и начину даљег ширења хришћанства. На узнимском збору размотрено је становиште које су бранили староверци - да је хришћански бог најгори и најслабији бог, а слуге које проповедају његову веру да су неотесане, да просе и живе у беди.
Поучене таквим искуством следеће хришћанске мисије заборављају приче о сиромаштву и одлучују се за другачију тактику. Добро опремљени храном и богатом одећом, мисионари хвале раскошан живот и благостање, а староверце дарују скупим поклонима. На тај начин штите мисију од сажаљења, подсмеха и омаловажавања, у очима народа мисонари изгледају достојанственије, самим тим бог кога представљају изгледа моћнији и ближи старим словенским боговима.
Традиционално мишљење словенског друштва одликовало се слободним колективним стваралаштвом у области вере, поштовањем природних појава и јасним односима између тих појава, богова и људи. Сваку религију, нову или стару Словени су сматрали за истиниту. То не значи да су прихватали богове странаца, једноставно, остављали су избор другима да верују у шта хоће, супротстављајући своје богове туђим и верујући да су словенски богови моћнији од свих осталих. Словени нису оспоравали бога хришћанима јер су сматрали да бог који је исповедан у многим државама није могао бити непостојећи.
Нова метода хришћанских мисионара која је врло брзо уродила плодом постаје подстрек за нове планове. Методе деловања брзо су се шириле по Европи због добре међусобне комуникације мисионара тада још увек јединствене хришћанске цркве.
Следећа фаза деловања била је стварање презира према старој вери. Наметан је осећај инфериорности староверних у односу на нововерце. Поготово се та разлика истицала између староверних кнежева и оних који су прихватили хришћанску религију. У то време кружила је прича о хришћанском владару који је за трпезу звао робове нововерце, наређујући да се на двору износе лошија јела за велможе који се нису одрекли старе вере. Слична је прича где владар храни хришћане за столом док поданици староверци добијају храну на поду. Видевши успешност ове тактике, мисионари је брзо шире по свим словенским земљама широм Европе, па имамо сличне примере понашања кнежева из панонске области, данашње Пољске, Моравске итд.
Временом се губи знак једнакости између хришћанских и староверних владара, где ови други постају све чешће понижавани и извргивани руглу. Међутим, и поред тога многи не пристају да прихвате нову веру. Један од њих је и словенски владар Само. Дагоберт, владар франачког уједињеног краљевства, примајући хришћанство наставља ратове са словенским староверним племенима које предводи Само. Словени су пљачакали франачке градове и трговце, а франачкој војсци често су наносили поразе. Да би прекунуо те нападе Дагоберт шаље свог посланика Сихариуса на преговоре са Самом. Само предлаже склапање пријатељства али Сихариус одбија речима: „хришћанима и слугама божјим не приличи да пријатељују са псима“. Само одговара претњом да ће божји пси растргнути божје слуге. Велика битка одиграва се код, данас непознатог, Вогатисбурга и Дагобертове три војске бивају потучене до ногу, а Само упада дубоко у франачку територију.
Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Словенима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених словенских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили. Лукавом политиком хришћанских мисионара стара словенска вера је постала ругло у односу на хришћанску религију, па по инерцији и Словени постају инфериорни у односу на народе који су раније примили хришћанство. Ако је срамота бити Словен, асимилација, поготово она праћена огњем и мачем, не треба да чуди.
Прави крах словенске вере почео је када су словенски кнежеви и владари почели да прихватају хришћанство не желећи да буду ни по чему гори од хришћанских владара. Истим методама којима је њима наметано хришћанство, они га намећу свом народу. По принципу омаловажавања староверних поданика и уздизања нововераца уз разне претње и забране народних обичаја, хришћанство почиње да се шири. Привилегије, наследне титуле и признања од стране других хришћанских држава постају довољан разлог за лако одрицање од старе вере и примање хришћанства код словенског новонасталог племства. Покрштавање је преобраћеним кнежевима отварало тако значајан пут за средњовековну политику - женидбене везе у оквиру хришћанских племићких породица. Много је таквих примера: византијска кнегиња Ана удала се за руског кнеза Владимира тек када је овај на њен наговор прихватио хришћанство; за пољског Мјешка Првог удала се хришћанка Добрава - ћерка бохемијског кнеза Болеслава; Готшалк, кнез староверних Ободрита (Бодрића), примањем хришћанства жени данску кнегињу Сигриду; итд.
Последња етапа мисије - практично усађивање елемената хришћанске религије народу - трајала је вековима. Развијала се неравномерно, у зависности од географског положаја положаја и класне припадности, да би крајем 12. века постигла одлучујуће резултате готово у свим словенским земљама, остваривши у потпуности хришћанска начела међу велможама, витезовима и градским елементима, а исто тако продревши прилично дубоко у редове сеоског становништва. Хроничар Ебо из 12. века наводи да је на једном саветовању мисионара констатовано да су скоро сви народи „упрегнути у хришћански јарам“, а да онима који буду одуговлачили са тим „прети небеска казна“. 13. век може се сматрати периодом када је хришћанство прихваћемо у свим словенским земљама.
skinuto sa sajta Staroslavci
