Od fukare sam pobegao iz Beograda
Kao filozof koji je zalutao u novinarstvo i novinar koji je prebegao u
čobaniju Dragan Jovanović na posletku zrači onim što ovo prokleto zanimanje i
zanimacija prvo uzme čoveku - mir! Mihailo Medenica obišao je na
Staroj planini poslednju NIN-ovu istinsku legendu, čoveka koji je vazda pišao uz
vetar, i kome od Beograda nedostaje samo espreso.
Nekada
davno, u zemlji dalekoj, na Pejčovskim livadama, ispod planine a iznad palanke,
ne živeše niko do - sam Bog, i čopor kurjaka. I samo jedan čovek, stvoren po
liku boga kojeg nije priznavao, slaveći drugog, kojem nije bio ni
nalik... Osoben. Samotnjak. Drčan i krotak, kako mu se prohte. Sede brade
puštene u špic i sede kose vezane u kotur na potiljku. Da, i najplavljih očiju
poklonjenih starcu jer beše u godinama kad tako ne sjaje i plave se...
Čovek
beše prognanik iz velikog grada u međurečju Save i Dunava, najvećeg u zemlji
dalekoj. Bi čuven pisar i van zidina grada, onih koje je u koraku preskočio
bežeći od sebe - sebi! Na Pejčovske livade, u Vidovo, ispod planine a iznad
Palanke. U oboženu jeres i obezboženu veru...
„U
veru boga Vida, drugog do njega nemamo, sve ostalo nam je nametnuto, pa i Isus
kao tuđin da ga slavimo kao svojeg, satirući svoje, za šta su najkrivlji
Nemanjići izvršivši najveći genocid nad Srbima, po principu: trećinu pobiti,
trećinu pokrstiti, a trećinu raseliti, koji je kasnije i Paveliću postao mustra
za 'rad' sa Srbima", rečju podseća na Dragana Jovanovića, jednako sedobradog i
sedokosog čoveka koji je vazda pišao uz vetar, pisao uz vetar i tvrdoglavo
stajao na vetrometini ubeđen da od Dragana Jovanovića sigurnije zavetrine
nema.
Nije
ga potkazao, ali mu više nije mogao verovati, predugo ga je lagao da će pobeći
iz grada i potražiti onog Dragana čiji su koreni u zemlji koja ne rađa, a
plodnija je od asfalta koji bogato rađa - fukaru!
„E,
od fukare sam i pobegao iz grada! Nisam mogao više da istrpim Beograd, a ni on
mene! Muka mi je bilo od raznih Šešelja, Miloševića, Draškovića i ovovremenske
bande pred kojom smo ustuknuli dozvolivši da od Srbije naprave pačavru kojom
gazde iz EU brišu pod, baš kao što više nisam mogao da podnesem tajkune i
takozvanu intelektualnu elitu koja ne vidi dalje od nosa i novčanika", stojimo
usred stada, slušajući otuđenog sedobradog tribuna, šarplaninci kidišu na vetar
što nosi miris šumokradica...
Jeste,
usred stada pojebljivih ovaca i nezajažljivog ovna oteglih muda. Stojimo na
brabonjcima, u loži Draganovog amfiteatra planinske akademije nauka i čobanske
umetnosti.
„Čobanin,
tako da me predstavite! Ne novinar u penziji i kolumnista NIN-a, već ponosni
čobanin skromnog stada i brđanin po ubeđenju! Trideset godina sam grozničavo
pripremao ovo bekstvo od besmisla grada, i evo me, napokon, u smislu zabiti.
Dragan Jovanović se odjavio sa spiska stanara, nema više povratka u Beograd, sad
imam svoje stado, nisam više deo ničijeg", zableja vuneni kružok gurajući se uz
svog „Mojsija", kadrog da ih izvede iz vekovnog ropstva predrasude da je pas
čovekov najbolji prijatelj. Psi laju i kad jaganjci utihnu...
„Jedino
što mi od grada nedostaje jeste espreso. Zbog njega katkad siđem do Bele
Palanke, održao sam kratke seminare po kafićima kako da mi ga pripreme, tresnem
ga u dva srka i nazad bogu Vidu", na šporetu punom drva, pod drvetom, sa
sulundarom kao dimnjakom Draganovog Titanika, il' Nojeve barke, zagoreva
ručak... Valjaće za proždrljive kerove. Sprema ih za borbe s vukovima. Bilo ih
je do Vidovdana. Sad na planini kolju katunska stada. Sići će s prvim snegom,
kad ovan za sobom ostavi trag onog lengera među zadnjim nogama...
„Testamentom
sam ostavio amanet da me sahrane tu između kuće i boga Vida. Da me spale,
zapravo, i ostave na miru baš tu gde sam napisao. Aj da se neko drzne da ne
ispuni", polegasmo u ligeštule, nedaleko od Vida svevidećeg i tuš-kabine.
Tri
plastične flaše vode i komad crepa na sagoreloj travi - planinski džakuzi.
Struje ima o olujnim noćima, kad gromovi tresnu u krov na dve vode...
„Završio
sam 12. roman „Niče iz Guče", evo, premijerno ću vama pročitati kraj... - još
jedared je ko Torovim maljem udario na sve u šta verujemo, ali barem to
principijelno čini, čitavog života odbijajući da mu krst bude krst koji će
poneti...
Zato
i jesam maštao o ovome, živeći za dan kada ću sve oterati u pizdu materinu i u
klompama poći za ovcama u ispašu. Na ovo je Niče mislio kada je izrekao onu
„Čovek je biće stvoreno da prevaziđe samog
sebe"
„Dole,
malo niže odavde, jeste moj arhineprijatelj, otac Serafim! Poručio mi je da će
mi srušiti boga Vida, a ja njemu da se neće dobro provesti uradi li to. Crkvu
smatram možda i najvećim zlom koje je zadesilo ovaj narod, ali izrazito poštujem
pokojnog patrijarha Pavla, koji je zaustavio progon i linč kada sam početkom
devedesetih izdao, kako kažu, kontroverzni i jeretički roman 'Žitije Savino'".
Još da je to jedina kontroverza u žitiju ovog raba Vidovog, svešteničkog unuka i
sina pilota RAF-a, pa i nekako, ali ni ove 7520.(2012 god.) godine gospodnje ne namerava da
svoje vetrenjače ostavi na miru.
„Da,
to je po starom srpskom kalendaru, koji su nam takođe ukrali i podmetnuli ovaj
kao kukavičje jaje. Na stranu sad to, nego uz sve što radim, posvećen sam i
dokazivanju teorije da je arijevska rasa poreklom sa Balkana, koju zastupa i
ruski akademik Kljusov, ne pristajući da se odreknem te odrednice samo zato što
ju je Hitler zloupotrebio i izbagatelisao! Baš kao što postoje Semiti, crvena
rasa, žuta, crna, postoji i bela - arijevska rasa, poreklom baš s Balkana, za
šta su moje prodorne plave oči i specifična građa najočigledniji dokaz. Ne sme
se obustaviti traganje za istinom samo zato što je jedan ludak zloupotrebio
nešto u propagandne svrhe. Ja jesam arijevac, i to s ponosom ističem, jer u tome
nema ničeg lošeg, a pogotovo ne degradirajućeg i opasnog po druge." Dakle,
Srbija među šljivama, arijevac među ovcama, a mi između osećaja prezira i
divljenja.
To
valjda i karakteriše velike ljude, ili barem one koji se trude da se izdignu nad
stadom - srećni ste što niste kao oni, a dali biste sve da budete baš takvi,
zanavek blagosloveni što nikada nećete biti ni nalik. Ne volim fabričku rakiju i
te epitafe na etiketama, zato i ne nazdravljam u debeloj hladovini. Na
ligeštulima. Lenjo gledam kako mi Tara odnosi patiku. Mrzi me da ustanem, neće
daleko, znam, suviše smrdi...
„Vidiš
ono vešalo i ražanj?! E, to mi je za lopove, uhvatim li ih da mi opet kradu
Taru." Pomenuta je jedna od tri šarplaninca s prijavom prebivališta u južnoj
Srbiji. Štene, već koliko jagnje, svojevremeno ukradeno Draganu na dva
dana...
„Tražio
sam je i našao u selu kod Ciganina koji ju je ukrao, a koji će se vrteti na onom
ražnju ako opet pokuša tako šta! On ili ko god pomisli da je Tara javno dobro."
Čeka li i mene sudbina prasca ako mala manjka od derivata patike? Vid mi je
svedok da je sama tražila đavola koji drema u kineskoj kopiji američkog sranja,
molim!
Na
stranu sve što se ovoj zabradeloj kontroverzi na dve noge može spočitati, ne
mogu se osporiti dela koja će ga nadživeti i kada ko suvarak sagori na utrini
između kuće i totema prognanog božanstva: 12 knjiga koje su ustalasale Srbiju ko
kamen bačen u žabokrečinu, nemerljivo novinarsko delo, kolajne zaslužene za
čovekoljublje i humanizam, kao i verovatno najznačajnija stvar koju je za života
učinio - Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana, koji je napisao i
progurao na usvajanje u nekadašnju saveznu skupštinu države koja se raspala kao
atom...
„Osnivač
sam i Zelene stranke, nekadašnji kandidat na predsedničkim izborima kao takmac
Slobodanu Miloševiću '91. godine, kada sam ga potukao u čak šest opština, što za
tadašnje prilike i jeste 'čak'." Ko zna, možda Sloba baš sad iz nekog nebeskog
socijalističkog separea gleda kako Dragan gospodari svojim stadom, razgrće drob
životu bacajući pred nas ponešto od iznutrica, čeka vukove na megdan i brine da
ovan ne očeše jaja o koprivu...
Kao
filozof koji je „zalutao" u novinarstvo i novinar koji je prebegao u čobaniju,
Dragan Jovanović na posletku zrači onim što ovo prokleto zanimanje i zanimacija
prokletih prvo uzme čoveku - mirom!
Baš
kao što postoje Semiti, crvena rasa, žuta, crna, postoji i bela -arijevska rasa,
poreklom baš s Balkana, za šta su moje prodorne plave oči i specifična građa
najočigledniji dokaz. Ne sme se obustaviti traganje za istinom samo zato što je
jedan ludak zloupotrebio nešto u propagandne
svrhe
„Zato
i jesam maštao o ovome, živeći za dan kada ću sve oterati u pizdu materinu i u
klompama poći za ovcama u ispašu. Na ovo je Niče mislio kada je izrekao onu
'Čovek je biće stvoreno da prevaziđe samog sebe'." Istina, retka i apsolutna,
jer čovek izgleda zaista može prevazići samog
sebe
onda kada se vrati sebi iskonskom, uzemljenom u brabonjke, prohteva tek većih od
papratišta, nadanja da će kerovi stasati da stado odbrane od čopora, i večitog
straha da će sve to izgubiti poželi li više od espresa...
