УРОК
Урок је магијска опсена која настаје погледом злих или урокљивих очију, затим речима уз изненађење, чуђење, и хвалисањем некога или нечега. Урицање може ...бити непосредно и посредно, из пакости и милости.
Зато детету не треба рећи да је лепо, паметно, не треба га хвалити, јер се тиме уриче. По веровању, моћ урицања имају личности које су, као дете, дојиле дуже него што је потребно или оне које су прекидале дојење па га настављале.
Злоочник је личност злих очију, која може својим погледом да урекне. Веровања о злим очима и назив 'урок' распрострањени су код свих словенских народа:
срп.урок, урук; хрв.urok; мак. урок, зарек; слов. urok,vürok, urak; буг. урок, урук; рус. урок; блр. урок, сурок; укр. урок; чеш. urok; итд.
По једној народној приповеци, виле су својим погледом устрелиле младића који их је, сакривен, посматрао. Уричу углавном старије личности, које имају густе и састављене обрве и оне које имају продоран поглед својих црних, плавих и зелених очију, и вештице. „Суботњаци“ (рођени у суботу) имају већу вероватноћу да постану урокљиви него људи рођени другим данима. Огњевит човек (змај) засенио је својим очима лепу цареву кћер и одвео је са собом. У народу се казује да урокљиве очи горе посеку од сабље;
или: „Више је људи отишло под земљу од урока него од болести."
По веровању, у Срему су жене вештице својим урокљивим очима обарале човека с коња. И лисица својим злим погледом обара кокоши са седала. Младић испросио лепу девојку, па зажелео да јој види лице. Он је имао урокљиве очи „те урочи лепоту девојку", која падне мртва. И девојке су имале урокљиве очи, којима су убијале младиће. По мотиву једне народне песме, нека мајка изгубила је од урока девет кћери спремних за удају.
Урећи се може све, али нарочито оно што је лепо, драго и напредно. Породиље и деца су највише подложни уроцима. Уречено дете постаје узнемирено, зева, плаче и слабо спава. У Црној Гори (некадашња Ријечка нахија),напредно дете нису износили у свет да га гледају, јер су се бојали да га „зла уста не урекну, или зле очи не разнесу".
Од урока усеви вену и суше се, животиње малаксавају и угину, ројеви пчела одлећу из кошница и даве се, послови не напредују или се завршавају са штетом, итд. Све што је подложно уроку склања се, крије и штити амајлијама, урочицама и узречицама:
„Не било урока!" „Да није урока!"
Уроци су персонификовани: „Урок седи на пут, урочица под пут." „У урока девет брата..." „Устук уроци, како дошли, тако прошли."
Мала деца се зову погрдним именима или надимцима, да би се заштитила и сакрила од урока. Причају да вештица не може детету наудити ако му имена не зна; зато се у нашим крајевима многи зову надимцима до смрти.
Мала деца гараве се по лицу да их урок не препозна. Уреченом детету се баје: „Урок ти вода однела, моме чеду здравље донела."
Уреченом се гаси угљевље, а урок се скида омађијаним прстом. У Горњој Крајини проспе се вода на кров куће, прихвати се и процеди кроз брдо од таре (разбоја), па се у њој дете окупа и проспе на дрвљаник. У Нишу се код породиље и детета обеси црвени конац, на коме су нанизани прстен, кокошија нога, кљун, бели и црни лук. Противу урока носе се уза се или пришивају записи и урочице:
зуб дивљег вепра, зуб вука, каменчић, канџа медведа или орла, сребрни или златан новац, крстић од тисовине или глога, стрелица од грома, затим перо од десног крила патке, глогов трн, итд.
Ради заштите пчела стављане су лобање коња у пчелињак, а код Бугара и лобање јелена. Да би волове заштитили од урицања, правили су им отвор у рогу и ту стављали комадић тисовог дрвета. Телету се о врат или за реп завеже црвеном пређом крња кашика. Код Источних Словена главно средство лечења од урока било je умивање или прскање водом која je на посебан начин захваћена, набајана, у коју су стављени неки предмети. Наши легендарни јунаци стављали су на оружје вештачке очи (од камена, метала, стакла) као урочице против урока:
„У Момчила сабља са очима, не боји се никога до Бога."
Урицање се открива и потврђује гатањем. Узимају се "неначета" вода, која симболизује границу између овог и оног света, и непаран број комада распаљеног угљевља, које се намењује могућим урочницима. Одговор у гатању je једноставан - уколико неко угљевље потоне (тј. "оде на своје место" у свет под водом) болесник болује од урока. Гатањем се некад "откривало" и лице које je могло урећи. Пошто би се утврдило да се заиста ради о уроку као облик лечења примењивана су бајања. Смисао највећег броја басми од урока код балканских Словена састоји се у изазивању пуцања очију урочника како би се тиме изазвало "ослобађање". Ово схватање илуструје и следеће предање из Охрида:
"Јахао неки човек на добром коњу. Кад je пролазио поред једне кафане, у којој je било пуно света, коњ паде мртав. Јахач се сети да га je неко од гостију морао урећи, па уђе у кафану и затражи jaje, написа нешто на њему и метну га у мангал са жаром. Убрзо затим jaje пуче, а у исто време пуче и око онога човека што je коња урекао".
Литература:
Српски митолошки речник, група аутора, 1970.
Словенска митологија - енциклопедијски речник, група аутора, 2001.
Урок је магијска опсена која настаје погледом злих или урокљивих очију, затим речима уз изненађење, чуђење, и хвалисањем некога или нечега. Урицање може ...бити непосредно и посредно, из пакости и милости.
Зато детету не треба рећи да је лепо, паметно, не треба га хвалити, јер се тиме уриче. По веровању, моћ урицања имају личности које су, као дете, дојиле дуже него што је потребно или оне које су прекидале дојење па га настављале.
Злоочник је личност злих очију, која може својим погледом да урекне. Веровања о злим очима и назив 'урок' распрострањени су код свих словенских народа:
срп.урок, урук; хрв.urok; мак. урок, зарек; слов. urok,vürok, urak; буг. урок, урук; рус. урок; блр. урок, сурок; укр. урок; чеш. urok; итд.
По једној народној приповеци, виле су својим погледом устрелиле младића који их је, сакривен, посматрао. Уричу углавном старије личности, које имају густе и састављене обрве и оне које имају продоран поглед својих црних, плавих и зелених очију, и вештице. „Суботњаци“ (рођени у суботу) имају већу вероватноћу да постану урокљиви него људи рођени другим данима. Огњевит човек (змај) засенио је својим очима лепу цареву кћер и одвео је са собом. У народу се казује да урокљиве очи горе посеку од сабље;
или: „Више је људи отишло под земљу од урока него од болести."
По веровању, у Срему су жене вештице својим урокљивим очима обарале човека с коња. И лисица својим злим погледом обара кокоши са седала. Младић испросио лепу девојку, па зажелео да јој види лице. Он је имао урокљиве очи „те урочи лепоту девојку", која падне мртва. И девојке су имале урокљиве очи, којима су убијале младиће. По мотиву једне народне песме, нека мајка изгубила је од урока девет кћери спремних за удају.
Урећи се може све, али нарочито оно што је лепо, драго и напредно. Породиље и деца су највише подложни уроцима. Уречено дете постаје узнемирено, зева, плаче и слабо спава. У Црној Гори (некадашња Ријечка нахија),напредно дете нису износили у свет да га гледају, јер су се бојали да га „зла уста не урекну, или зле очи не разнесу".
Од урока усеви вену и суше се, животиње малаксавају и угину, ројеви пчела одлећу из кошница и даве се, послови не напредују или се завршавају са штетом, итд. Све што је подложно уроку склања се, крије и штити амајлијама, урочицама и узречицама:
„Не било урока!" „Да није урока!"
Уроци су персонификовани: „Урок седи на пут, урочица под пут." „У урока девет брата..." „Устук уроци, како дошли, тако прошли."
Мала деца се зову погрдним именима или надимцима, да би се заштитила и сакрила од урока. Причају да вештица не може детету наудити ако му имена не зна; зато се у нашим крајевима многи зову надимцима до смрти.
Мала деца гараве се по лицу да их урок не препозна. Уреченом детету се баје: „Урок ти вода однела, моме чеду здравље донела."
Уреченом се гаси угљевље, а урок се скида омађијаним прстом. У Горњој Крајини проспе се вода на кров куће, прихвати се и процеди кроз брдо од таре (разбоја), па се у њој дете окупа и проспе на дрвљаник. У Нишу се код породиље и детета обеси црвени конац, на коме су нанизани прстен, кокошија нога, кљун, бели и црни лук. Противу урока носе се уза се или пришивају записи и урочице:
зуб дивљег вепра, зуб вука, каменчић, канџа медведа или орла, сребрни или златан новац, крстић од тисовине или глога, стрелица од грома, затим перо од десног крила патке, глогов трн, итд.
Ради заштите пчела стављане су лобање коња у пчелињак, а код Бугара и лобање јелена. Да би волове заштитили од урицања, правили су им отвор у рогу и ту стављали комадић тисовог дрвета. Телету се о врат или за реп завеже црвеном пређом крња кашика. Код Источних Словена главно средство лечења од урока било je умивање или прскање водом која je на посебан начин захваћена, набајана, у коју су стављени неки предмети. Наши легендарни јунаци стављали су на оружје вештачке очи (од камена, метала, стакла) као урочице против урока:
„У Момчила сабља са очима, не боји се никога до Бога."
Урицање се открива и потврђује гатањем. Узимају се "неначета" вода, која симболизује границу између овог и оног света, и непаран број комада распаљеног угљевља, које се намењује могућим урочницима. Одговор у гатању je једноставан - уколико неко угљевље потоне (тј. "оде на своје место" у свет под водом) болесник болује од урока. Гатањем се некад "откривало" и лице које je могло урећи. Пошто би се утврдило да се заиста ради о уроку као облик лечења примењивана су бајања. Смисао највећег броја басми од урока код балканских Словена састоји се у изазивању пуцања очију урочника како би се тиме изазвало "ослобађање". Ово схватање илуструје и следеће предање из Охрида:
"Јахао неки човек на добром коњу. Кад je пролазио поред једне кафане, у којој je било пуно света, коњ паде мртав. Јахач се сети да га je неко од гостију морао урећи, па уђе у кафану и затражи jaje, написа нешто на њему и метну га у мангал са жаром. Убрзо затим jaje пуче, а у исто време пуче и око онога човека што je коња урекао".
Литература:
Српски митолошки речник, група аутора, 1970.
Словенска митологија - енциклопедијски речник, група аутора, 2001.
