Несумњиво је, да су наши преци овај култ донели на Балкан из старе прапостојбине. Култ мртвих код Срба, као и код других Словена и свих осталих индо-европских народа, заснива се на анимистичком схватању света. Према том поимању, цела природа је одуховљена. Свако живо биће и свака природна појава има свог духа који је покреће. Словени су веровали да чак и камење има своје духове.
Према словенском веровању, душа и тело у току људског живота сачињавају једну целину, али се могу раздвојити, трајно или привремено. Верује се, да је сан стање у којем је човек најближи смрти, и да се налази у свету духова. На том примеру видимо привремено раздвајање душе и тела. По смрти човека, верује се да се душа одваја од тела, и прелази у загробни живот, или ређе, преузима други облик. Ретки су случајеви људи који су успели да на неки начин заварају смрт, и врате се назад у живот.
По веровању Срба, душа када оде на онај свет, задржава исти облик као и у време растанка од овог света, ради исти посао, само му је много лакше, нема мучења, него је испуњен задовољством и срећом. Начин на који душа напушта покојниково тело је као прамичак магле у последњем даху. Постоји и веровање да је човекова сенка у ствари његова душа. Ако је покојник био много привржен својој кући и породици, верује се да његова душа може да узме облик муве, лептира, кућне змије, који представља вид заштитника те куће и огњишта. Јако је лоше угледати кућну змију, јер то значи да ће ускоро неко из породице да умре.
Постоји и веровање, да свака искра или звезда представља једног човека. Сваки пут када угледамо звезду падалицу, то значи да је неко напустио овај свет. Јако је лоше упирати прстом у звезде, јер се верује да то доноси лошу срећу. Може се рећи и да крв, као животни принцип, представља душу човека. Сваком човеку је потребна крв за живот. Људи су приметили, да истицањем крви из рањене животиње или човека, његов се живот лагано гаси, односно душа напушта његово тело. Такође, чином зачећа и порода, људи постају „једна душа“ или „једна крв“.
По одласку душе из тела човека, веровало се да душа лута док не нађе пут до оног света, где ће наћи свој мир. Код свих Словена ,као и осталих индо-европских народа, верује се да душа наилази на мост, који стоји над провалијом. Душе добрих људи прелазе тај мост без проблема, и одлазе у рај, док душе грешних људи падају са тог моста у амбис, и одлазе у чистилиште, где се очишћују у мукама, и тек онда одлазе у рај. Од народа до народа постоје мала одступања у вези са причом са мостом, али је смисао исти. Негде грешници падају, негде нестаје испод њихових ногу, а негде се претвара у нит са које човек пада у провалију. Овај пример показује да је поимање добра и зла, постојало и много пре појаве хришћанства. Верује се да период чишћења траје од 3-5 година, ни мање ни више.
Да кажем нешто и о обичајима при испраћају покојника. Ако покојник умре отворених уста, стављано му је парче метала или новчић у уста, јер су Словени веровали да душа на тај начин не може да изађе из тела, а демони и нечисте силе не могу да уђу у тело и запоседну покојникову душу. Појавом хришћанства, улогу водича душе на онај свет преузео је арханђео,док је пре било распрострањено веровање да душу одводи старац са дугом белом брадом. Верује се да је сваком човеку судбина унапред записана, кад и како ће умрети. Тај посао обављају суђенице. На тај дан долази старац и одводи душу у свет мртвих.
Постоје многи ритуали који се користе да би се одобровољила душа покојника и да би се очистили од лоше среће. Покојника су до гробља носили људи који нису имали деце, или им је прво дете умрло, јер се верује да би прворођенци умрли онима који носе покојника. Ако би поворка наишла на некога ко носи воду, одмах би се вода просипала, јер се веровало да се дух врло радо настањује у води. Док би поворка пролазила, сви су затварали своја врата и прозоре, да дух не би ушао у њихову кућу и онечистио је. На раскрсници се бацао новац, што би симболисало покојниково разрешење од дугова.
При копању гробова, водило се рачуна да број копача буде непаран, и да рака не преноћи, јер је ноћ време када владају зле силе, које могу да онечисте последње почивалиште покојника. Такође, постоје бдења, односно чување покојника. У претхришћанском периоду су ова окупљања била много разузданија; мушкарци су причали приче, углавном о сексу, док су се жене опијале и играле око покојника. Занимљивост, коју сам заборавио раније да поменем, је да су лакши улазак у рај имали пијанци и жене „слободнијег понашања“, него девице.
Док покојник издише, треба да му се упали свећа, да има светло и топлоту на оном свету, и да душа нађе пут до раја, јер се верује да је онај свет мрачан и хладан. Ако се не би упалила свећа у правом моменту, искупљивало се тако што се 40 дана палила свећа, или у старије доба - ватре око којих би се скупљале душе мртвих, грејале се и налазиле светлост. После 40 дана приређује се и помен за покојника - даћа. Приређује се гозба, за коју се верује да све што се поједе и попије, одлази покојнику, да не буде гладан и жедан на оном свету. Постоје и фиктивне свадбе на сахранама, на пример, да неко ко није био ожењен, нађе себи партнера на оном свету, да не остане усамљен.
Стари Словени су у част својих мртвих приређивали такозване тризне, на којима се обилато јело и пило, певало и играло, и такмичило у разним играма, све за радост душе покојника. Познато је да су се Срби, као и остали Словени, раније спаљивали, а не сахрањивали. Доласком хришћанства, ови обичаји су нестали, али су остали неки облици тога, у виду помена-даћи, стављања свеће на дно гроба или спаљивање кучине, као метафоричног спаљивања појника.
Закључак је, да је култ мртвих код Срба јако значајан, што може да се види из припрема и ритуала који се врше уочи сахране. Чињеница је, да ови ритуали не представљају толико вид жаљења, колико начин да се душа покојника одобровољи и остане у оном свету, односно да не прави проблеме у свету живих. Иако су се појавом хришћанства ови обичаји изменили, ипак су успели да преживе стотине година, и ко зна колико хиљада година ће живети, вероватно док је света и века. Наш задатак је, као и онима пре нас, да ова веровања преносимо даље на своју децу и своје унуке.
Слава Боговима,
Помен прецима!
Давор Радичев
Према словенском веровању, душа и тело у току људског живота сачињавају једну целину, али се могу раздвојити, трајно или привремено. Верује се, да је сан стање у којем је човек најближи смрти, и да се налази у свету духова. На том примеру видимо привремено раздвајање душе и тела. По смрти човека, верује се да се душа одваја од тела, и прелази у загробни живот, или ређе, преузима други облик. Ретки су случајеви људи који су успели да на неки начин заварају смрт, и врате се назад у живот.
По веровању Срба, душа када оде на онај свет, задржава исти облик као и у време растанка од овог света, ради исти посао, само му је много лакше, нема мучења, него је испуњен задовољством и срећом. Начин на који душа напушта покојниково тело је као прамичак магле у последњем даху. Постоји и веровање да је човекова сенка у ствари његова душа. Ако је покојник био много привржен својој кући и породици, верује се да његова душа може да узме облик муве, лептира, кућне змије, који представља вид заштитника те куће и огњишта. Јако је лоше угледати кућну змију, јер то значи да ће ускоро неко из породице да умре.
Постоји и веровање, да свака искра или звезда представља једног човека. Сваки пут када угледамо звезду падалицу, то значи да је неко напустио овај свет. Јако је лоше упирати прстом у звезде, јер се верује да то доноси лошу срећу. Може се рећи и да крв, као животни принцип, представља душу човека. Сваком човеку је потребна крв за живот. Људи су приметили, да истицањем крви из рањене животиње или човека, његов се живот лагано гаси, односно душа напушта његово тело. Такође, чином зачећа и порода, људи постају „једна душа“ или „једна крв“.
По одласку душе из тела човека, веровало се да душа лута док не нађе пут до оног света, где ће наћи свој мир. Код свих Словена ,као и осталих индо-европских народа, верује се да душа наилази на мост, који стоји над провалијом. Душе добрих људи прелазе тај мост без проблема, и одлазе у рај, док душе грешних људи падају са тог моста у амбис, и одлазе у чистилиште, где се очишћују у мукама, и тек онда одлазе у рај. Од народа до народа постоје мала одступања у вези са причом са мостом, али је смисао исти. Негде грешници падају, негде нестаје испод њихових ногу, а негде се претвара у нит са које човек пада у провалију. Овај пример показује да је поимање добра и зла, постојало и много пре појаве хришћанства. Верује се да период чишћења траје од 3-5 година, ни мање ни више.
Да кажем нешто и о обичајима при испраћају покојника. Ако покојник умре отворених уста, стављано му је парче метала или новчић у уста, јер су Словени веровали да душа на тај начин не може да изађе из тела, а демони и нечисте силе не могу да уђу у тело и запоседну покојникову душу. Појавом хришћанства, улогу водича душе на онај свет преузео је арханђео,док је пре било распрострањено веровање да душу одводи старац са дугом белом брадом. Верује се да је сваком човеку судбина унапред записана, кад и како ће умрети. Тај посао обављају суђенице. На тај дан долази старац и одводи душу у свет мртвих.
Постоје многи ритуали који се користе да би се одобровољила душа покојника и да би се очистили од лоше среће. Покојника су до гробља носили људи који нису имали деце, или им је прво дете умрло, јер се верује да би прворођенци умрли онима који носе покојника. Ако би поворка наишла на некога ко носи воду, одмах би се вода просипала, јер се веровало да се дух врло радо настањује у води. Док би поворка пролазила, сви су затварали своја врата и прозоре, да дух не би ушао у њихову кућу и онечистио је. На раскрсници се бацао новац, што би симболисало покојниково разрешење од дугова.
При копању гробова, водило се рачуна да број копача буде непаран, и да рака не преноћи, јер је ноћ време када владају зле силе, које могу да онечисте последње почивалиште покојника. Такође, постоје бдења, односно чување покојника. У претхришћанском периоду су ова окупљања била много разузданија; мушкарци су причали приче, углавном о сексу, док су се жене опијале и играле око покојника. Занимљивост, коју сам заборавио раније да поменем, је да су лакши улазак у рај имали пијанци и жене „слободнијег понашања“, него девице.
Док покојник издише, треба да му се упали свећа, да има светло и топлоту на оном свету, и да душа нађе пут до раја, јер се верује да је онај свет мрачан и хладан. Ако се не би упалила свећа у правом моменту, искупљивало се тако што се 40 дана палила свећа, или у старије доба - ватре око којих би се скупљале душе мртвих, грејале се и налазиле светлост. После 40 дана приређује се и помен за покојника - даћа. Приређује се гозба, за коју се верује да све што се поједе и попије, одлази покојнику, да не буде гладан и жедан на оном свету. Постоје и фиктивне свадбе на сахранама, на пример, да неко ко није био ожењен, нађе себи партнера на оном свету, да не остане усамљен.
Стари Словени су у част својих мртвих приређивали такозване тризне, на којима се обилато јело и пило, певало и играло, и такмичило у разним играма, све за радост душе покојника. Познато је да су се Срби, као и остали Словени, раније спаљивали, а не сахрањивали. Доласком хришћанства, ови обичаји су нестали, али су остали неки облици тога, у виду помена-даћи, стављања свеће на дно гроба или спаљивање кучине, као метафоричног спаљивања појника.
Закључак је, да је култ мртвих код Срба јако значајан, што може да се види из припрема и ритуала који се врше уочи сахране. Чињеница је, да ови ритуали не представљају толико вид жаљења, колико начин да се душа покојника одобровољи и остане у оном свету, односно да не прави проблеме у свету живих. Иако су се појавом хришћанства ови обичаји изменили, ипак су успели да преживе стотине година, и ко зна колико хиљада година ће живети, вероватно док је света и века. Наш задатак је, као и онима пре нас, да ова веровања преносимо даље на своју децу и своје унуке.
Слава Боговима,
Помен прецима!
Давор Радичев
