Пише Зоран Буљугић, професор, преводилац, стручњак за геополитику, члан уредништва часописа "Геополитика". (11-05-2008.)
Дана, 9. маја, сви дегенерици из "невладиног сектора" - почев од разних хелсиншких одбора, преко верних Брозових следбеника, па све до "центара за културну деконтаминацију" и проданих медија - сви су изашли из својих прљавих јазбина, из својих мишјих рупа и идеолошког подземља да обележе тзв. дан победе, односно дан Европе. Свим тим лицемерима, оралним наказама, јефтино плаћеним пискаралима и ТВ-брбљивцима који галаме о људским правима и фашистичким злочинима, који лају на опасност од некаквог јачања фашизма у Србији, који оплакују угрожавање свакојаких слобода и људских права, који оптужују сопствени народ за углавном измишљене злочине, а прећуткују туђе злочине, који прижељкују домаћу "денацификацију" и "лустрацију" - свом том накоту заправо нимало није стало до узвишених хуманистичких идеја за које се тобоже залаже.
Ако оставимо по страни прљаву и бедну кампању овог петооктобарског, транзиционог људског отпада и ако се с дубински геополитичког аспекта замислимо над суштином Другог светског рата доћи ћемо до закључка да је 9. мај трагичан дан пораза Европе која је након бесмисленог и братоубилачког рата двају сродних аријских народа - Руса и Немаца - окупирана и подељена између тадашњих идеолошких савезника, а будућих жестоких идеолошких непријатеља. За Немачку је ово био катастрофалан пораз којим је кажњена због поновљене фаталне грешке јер није водила рачуна о геополитичким законитостима по којима је за њу немогуће да води рат истовремено на два фронта - и против Русије-Евроазије, и против атлантистичког Запада предвођеног тандемом Британија-Америка. Немачки напад на Совјетски Савез означио је крах једног величанственог пројекта који су дуго времена брижљиво стварали немачки и руски евроазијци, пројекта крунисаног пактом Рибентроп-Молотов, којим је на кратко била остварена заветна идеја уједињења евроазијског простора. Уместо да инвазијом на Британију заувек уништи овај највећи центар глобалног геополитичког зла, Немачка је, заборавивши сличне неуспеле походе на Исток својих тевтонских витезова, Пољске почетком 17. века, Карла Дванаестог, Наполеона, те Кајзерове Немачке у Првом светском рату, скупо платила своју осионост, свој ограничени и уски национализам заснован на вулгаризованим расним теоријама.
За бивши СССР, односно, Русију ово је била само привидна победа, тачније, Пирова победа, а заправо пораз који је омогућио атлантистима из врха КГБ и Комунистичке партије да упорном подривачком политиком и саботажом наставе свој неуспели утопијски пројекат који је довео до слома и распарчавања велике евроазијске империје и омогућио атлантистима да остваре лаку победу без иједног испаљеног метка. Данас када је НАТО савез допро до предграђа Петрограда, а сутра можда и до Брјанска, прослава дана победе у Москви изгледа неумесно и трагикомично. Ако је Кремљ желео да прикаже напредак своје војне моћи било би далеко примереније да је то учинио неколико дана раније, тачније, 6. маја, на дан Светог великомученика Георгија, победника над сатаном.
Што се Европе тиче, она је већ одавно окупирана и поробљена од Атлантика до руско-белоруских граница. Сада је постало јасно да је једини прави победник у Другом светском рату англоамеричка, ционистичка, те интернационална политичка и економска елита, банкари из Њујорка и Лондона, мултинационални капитал, светска плутократија и глобалистичка закулиса. Европа је окупирана по вертикали од стране поменуте псеудоелите која ју је затворила у нови тоталитарни и утопијски пројекат Европске уније, а по хоризонтали од стране све бројнијих сиромашних маса афричко-азијских миграната с туђим културно-цивилизацијским и расним идентитетом. Савремени Европљани су углавном обескорењена, изманипулисана, идиотизована, анестезирана гомила потрошача која не примећује да хода ивицом провалије и живи у свету илузија, без икакве идеје осим комфора, без икакве религије осим прогреса, у царству "кнеза овога света", у Геноновом "царству квантитета", у царству свеопште осредњости које се с правом толико ужасавао Константин Леонтјев. Судбина Европе све мучније подсећа на пропаст Валхале која нестаје у пламену у Вагнеровој музичкој драми "Сумрак богова".
https://www.youtube.com/watch?v=N0PpTPvbr-4
preuzeto sa f.b. profila Milan Milutinović (Stari Sloven)
Дана, 9. маја, сви дегенерици из "невладиног сектора" - почев од разних хелсиншких одбора, преко верних Брозових следбеника, па све до "центара за културну деконтаминацију" и проданих медија - сви су изашли из својих прљавих јазбина, из својих мишјих рупа и идеолошког подземља да обележе тзв. дан победе, односно дан Европе. Свим тим лицемерима, оралним наказама, јефтино плаћеним пискаралима и ТВ-брбљивцима који галаме о људским правима и фашистичким злочинима, који лају на опасност од некаквог јачања фашизма у Србији, који оплакују угрожавање свакојаких слобода и људских права, који оптужују сопствени народ за углавном измишљене злочине, а прећуткују туђе злочине, који прижељкују домаћу "денацификацију" и "лустрацију" - свом том накоту заправо нимало није стало до узвишених хуманистичких идеја за које се тобоже залаже.
Ако оставимо по страни прљаву и бедну кампању овог петооктобарског, транзиционог људског отпада и ако се с дубински геополитичког аспекта замислимо над суштином Другог светског рата доћи ћемо до закључка да је 9. мај трагичан дан пораза Европе која је након бесмисленог и братоубилачког рата двају сродних аријских народа - Руса и Немаца - окупирана и подељена између тадашњих идеолошких савезника, а будућих жестоких идеолошких непријатеља. За Немачку је ово био катастрофалан пораз којим је кажњена због поновљене фаталне грешке јер није водила рачуна о геополитичким законитостима по којима је за њу немогуће да води рат истовремено на два фронта - и против Русије-Евроазије, и против атлантистичког Запада предвођеног тандемом Британија-Америка. Немачки напад на Совјетски Савез означио је крах једног величанственог пројекта који су дуго времена брижљиво стварали немачки и руски евроазијци, пројекта крунисаног пактом Рибентроп-Молотов, којим је на кратко била остварена заветна идеја уједињења евроазијског простора. Уместо да инвазијом на Британију заувек уништи овај највећи центар глобалног геополитичког зла, Немачка је, заборавивши сличне неуспеле походе на Исток својих тевтонских витезова, Пољске почетком 17. века, Карла Дванаестог, Наполеона, те Кајзерове Немачке у Првом светском рату, скупо платила своју осионост, свој ограничени и уски национализам заснован на вулгаризованим расним теоријама.
За бивши СССР, односно, Русију ово је била само привидна победа, тачније, Пирова победа, а заправо пораз који је омогућио атлантистима из врха КГБ и Комунистичке партије да упорном подривачком политиком и саботажом наставе свој неуспели утопијски пројекат који је довео до слома и распарчавања велике евроазијске империје и омогућио атлантистима да остваре лаку победу без иједног испаљеног метка. Данас када је НАТО савез допро до предграђа Петрограда, а сутра можда и до Брјанска, прослава дана победе у Москви изгледа неумесно и трагикомично. Ако је Кремљ желео да прикаже напредак своје војне моћи било би далеко примереније да је то учинио неколико дана раније, тачније, 6. маја, на дан Светог великомученика Георгија, победника над сатаном.
Што се Европе тиче, она је већ одавно окупирана и поробљена од Атлантика до руско-белоруских граница. Сада је постало јасно да је једини прави победник у Другом светском рату англоамеричка, ционистичка, те интернационална политичка и економска елита, банкари из Њујорка и Лондона, мултинационални капитал, светска плутократија и глобалистичка закулиса. Европа је окупирана по вертикали од стране поменуте псеудоелите која ју је затворила у нови тоталитарни и утопијски пројекат Европске уније, а по хоризонтали од стране све бројнијих сиромашних маса афричко-азијских миграната с туђим културно-цивилизацијским и расним идентитетом. Савремени Европљани су углавном обескорењена, изманипулисана, идиотизована, анестезирана гомила потрошача која не примећује да хода ивицом провалије и живи у свету илузија, без икакве идеје осим комфора, без икакве религије осим прогреса, у царству "кнеза овога света", у Геноновом "царству квантитета", у царству свеопште осредњости које се с правом толико ужасавао Константин Леонтјев. Судбина Европе све мучније подсећа на пропаст Валхале која нестаје у пламену у Вагнеровој музичкој драми "Сумрак богова".
https://www.youtube.com/watch?v=N0PpTPvbr-4
preuzeto sa f.b. profila Milan Milutinović (Stari Sloven)
