Hrvati nisu istorijski narod

Izašla je knjiga dr Nikole Žutića "Srbi svi i svuda" – "Hrvatske zemlje" bez Hrvata, koju u sadašnjem vremenu treba – ili (pokušati) ignorisati, odnosno prećutati (kao da ne postoji) ili joj ljubitelji istine i pravde mogu hrabro, ozbiljno i pažljivo prići, pročitati, proučiti, prihvatiti, zamisliti se, pamtiti je i vraćati joj se!

Autor ovoga dela je, već, afirmisani istoričar, istoriograf i vrsni poznavalac uloge Rimokatoličke crkve na južnoslovenskom prostoru jugoistočne Evrope, osobito u zapadnom Balkanu, o čemu je napisao objavljenih nekoliko knjiga i više desetina članaka i studija. U neku ruku, ovo delo je esencijalni plod njegovih dugogodišnjih pažljivih i mukotrpnih istraživanja, u kome iznosi znanja, kojima, na proverivim i pouzdanim podacima, činjenično iznosi nove poglede na skorašnju 150-godišnju istoriju Hrvatske i zlehude sudbine pravoslavnih Srba u njoj. Dokazi u ovoj knjizi dovode – i već su doveli – u pitanje poglede hrvatskih istoriografa i njihovih nekritičkih sledbenika i iziskuju preispitivanje većine uvreženih shvatanja o hrvatskoj istoriji.

Nema dokaza postojanja "stare Hrvatske"

Žutić je lucidno izneo i ubedljivo dokazao, da se ispoljila strateška potreba vođstva Rimokatoličke crkve i Austrijske carske uprave za postojanjem neke virtuelne rimokatoličke nacije na južnoslovenskom prostoru zapadnog Balkana, skoro apsolutno i u ogromnoj većini naseljenog pravoslavnim Srbima. Usled takve potrebe, pojavila su se istoriografska dela, u kojima se, bez dokaza, veličala “stara Hrvatska” i postepeno “stvarali” tzv. Hrvati kao rimokatolička nacija, iako o njima nema originalnih dokumenata ni podataka o njihovom postojanju u istoriji. O Hrvatima nema originalnih podataka ni u jednom arhivu čije postojanje je starije i od tzv. “stare Hrvatske iz perioda hrvatske narodne dinastije”, odnosno iz vremena pre, navodnog, njenog potčinjavanja od strane Mađara – ni u arhivu Vatikana, ni Venecije, ni Milana, ni Firence, ni Graca, ni Beča, ni Carigrada – ni igde ni nigde, već u tzv. “prepisima sa starijih nesačuvanih originala”, čime je nastala samo “historijska Hrvatska u prepisu”, tj. u istoriji nije postojala, ali u virtuelnim zamislima hrvatske istoriografije je “postojala”. Malo ko postavlja pitanje, kako to da za većinu nekadašnjih država ima originalnih i ubedljivih podataka, samo o državi “srednjovjekovnoj Hrvatskoj” – gle čuda – nema nijedan!

Rimokatolički Hrvati su nastali iz potreba da postoje onde gde ne postoje, a strateški interesi iziskuju da tu treba da budu. To je davno, već preko 500 godina uvidela Rimska kurija, i pažljivo ih stvarala, tek kada se uverila da ne može, ni postepeno ni brzo ni sigurno, prozelitski prevesti pravoslavne Srbe u rimokatolike, odobravajući njihovu fizičku eliminaciju, tj. etničko čišćenje – genocidom, proterivanjem sa srpskih etničkih prostora (koji se danas nalazi u Republici Hrvatskoj). Konvertitstvo, najčešće pod prinudom i ucenom, dovelo je do preveravanja mnogih pravoslavnih Srba u Srbe rimokatolike, a zatim njihovo prevođenje u Hrvate, koji su samo rimokatolici. Takođe, Austrijskom carskom dvoru i carskoj upravi bili su potrebni da postoje i da se stvore rimokatolički Hrvati na prostoru Balkana.

Virtuelni "historijski narod"

Opšte rečeno i pojednostavljeno iskazano, Hrvati su kao narod, pa i kao “historijski narod”, nastali virtuelno, tj. u istoriji ih nije bilo, a u hrvatskoj istoriografiji se stalno uvećavaju i umnožavaju. Autor je razotkrio se da se, sinhronizovano provodila projektovana hrvatska istoriografska laž, da se nametne kao istina. On je pristalica i zatočnik istine i, neodstupno i istrajno, ne pristaje da se povinuje postojećim i “opšteprihvaćenim” lažima u hrvatskoj istoriografiji, koja se već duže od dva veka upregla u napor, da dokaže većinsku sveprisutnost Hrvata na celom zapadnom Balkanu, a da pošto-poto umanjuje i umanji istorijsko postojanje pravoslavnih, a zatim i rimokatoličkih i muslimanskih Srba, jer ne pristaje da laž smatra za istinu, jer “najgore je kada laž dobije snagu istine” (Žan Bodrijer).

Veoma su zanimljivi Žutićevi opisi (portreti) ideologa i lidera velikohrvatstva iz 19. i 20. veka, koji su, mahom, političari – crkvena i laička lica. Uopšte, među Hrvatima je veoma dugo vremena svestrano izgrađivana i odnegovana netrpeljivost i mržnja prema pravoslavnim Srbima u srpskim krajevima zapadnog Balkana. Kao rezultat toga – “velikohrvatske žetve srpske narodne njive”, osim stvorene Velike Hrvatske u liku Republike Hrvatske, među Hrvatima i u hrvatskoj istoriografiji postoji, što je Žutić istakao u ovoj svojoj knjizi, kontinuirano neizmerno licemerstvo, neosetljivost i uživanje u tuđoj (srpskoj) nesreći.

Sinhronizovano, raznovrsno i snažno radilo se u srpskim etničkim prostorima zapadnog Balkana na sveprožimajućem pohrvaćenju Srba, naročito od polovine 19. veka i nezaustavljivo kroz ceo 20. vek, što je Žutić u ovoj knjizi činjenično nepobitno dokazao. Ni nesrećni i neuspeli pokušaj sa stvaranjem i održanjem jugoslovenskog nacionalnog imena i jugoslovenske višekonfesionalne i višenacionalne zajednice u Jugoslaviji nije zadržao tendenciju hrvatskog širenja a, nasuprot tome, svesrpskog etničkog i prostornog sažimanja i uništenja na srpskim etničkim prostorima zapadnog Balkana.

Lažu i šire laži

Žutić u knjizi odgovorno tvrdi, da je ta hrvatska virtuelna istorija stvarana veoma pažljivo i studiozno, u osmišljenom strateškom poduhvatu (po principu kirgijske izreke: “Ako si već rešio da lažeš, nemoj lagati glupo”), pri čemu su hrvatski istoričari, jedan od drugog i jedni od drugih, preuzimali i nastavljali “dostignuća historijskih spoznaja” (postupajući po pravilu: “Jedan gad laže, drugi šire laži” jer, “oni koji lažu moraju da imaju dobro pamćenje”, da se lako ne uhvate u kontradiktornosti). Nastojalo se dokazati, čemu je hrvatska historiografija dala i daje “svoj pun doprinos” da Srba, ne samo u apsolutnom procentu i ogromnom broju nije bilo, već da ih je bilo maltene manje nego drugih nacionalnih manjina u većini krajeva “diljem Republike Hrvatske”.

Žutić je izneo obilje dokaza i iscrpnih dokumentovanih podataka, koji ističu srpsku apsolutnu sveprisutnost na prostorima, koje hrvatska istoriografija, bestidno, bezobzirno i osiono svojata kao “hrvatske povjesne” i “hrvatske nacionalne zemlje”. Naročito se skreće pažnja na autorov doprinos, u prikazivanju i dokazivanju većine Srba i njihove većinske etničke procentualne zastupljenosti na prostorima, koje svojata hrvatska istoriografija kao “hrvatske povijesne zemlje” i to pomoću neoborivih činjeničnih dokaza, koje hrvatska istoriografija tendenciozno prećutkuje – statističkih iskaza i pokazatelja iz popisa stanovništva u Austriji, odnosno Austro-Ugarskoj i to iz: 1850, 1860, 1870, 1880, 1890, 1900. i poslednjeg popisa iz 1910. Iz njih se neoborivo i neporecivo uviđa da je postojala srpska etnička većinska procentualna zastupljenost u stanovništvu pokrajina u sastavu današnje Republike Hrvatske: Slavoniji, Maloj Vlaškoj (Maloj Srbiji), Baniji, Kordunu, Lici, Gorskom Kotaru, Ravnim Kotarima, Dalmaciji, Dubrovniku, Boki Kotorskoj i, čak, u Istri! (“Činjenice su tvrdoglava stvar, hteli ne hteli o njima moramo voditi računa” – engleska izreka). Autor je veoma dokumentovano sagledao istorijske nasilne procese na štetu Srba u krajevima zapadnog Balkana u kojima se sada većinski nalaze rimokatolički Hrvati.

Ono što je autor u knjizi jasno, dokumentovano i ubedljivo dokazao i istakao to je, da su Hrvati u srpskim etničkim prostorima zapadnog Balkana, koji se danas većinom nalaze u sastavu Republike Hrvatske, u ogromnom broju i skoro apsolutno, nastajali konvertiranjem lokalnih Srba, prvo verski – iz pravoslavlja u unijatstvo (a zatim u rimokatoličanstvo) ili direktno u rimokatoličanstvo, a potom i nacionalno – iz rimokatoličkih Srba u Hrvate!

Ova Žutićeva knjiga postavlja nov pogled na celokupnu dosadašnju istoriografiju o “hrvatskoj povijesti”. Autor je, dokumentovano i činjenično, dokazao da su pravoslavni Srbi u apsolutnoj većini nastanjivali većinu zemalja, prisvojenih i uključenih u današnju Republiku Hrvatsku, tj. sve krajeve u kojima postoji štokavski izgovor (kojim – i samo njim – govore svi Srbi), izuzev stvarnog područja Hrvatske od tri hrvatske županije (Zagrebačke, Križevačke i Varaždinske), u kom postoji i u kome se govori kajkavski izgovor – jedini hrvatski jezik, a koji Hrvati (jedino još taj jezik u Evropi!?!), tendencionalno, još nisu kodifikovali u – hrvataski književni jezik!

Nepodobni pravoslavci

Žutić je veoma analitički istakao zainteresovanost i strateški projekat (koji se uveliko i neodstupno sprovodi) skoro svih Zapadnoevropskih demokratija – pre svega i iznad svega – Velike Britanije i SAD od polovine 19. pa kroz ceo 20. vek, da se sa prostora Balkana, naročito sa svih balkanskih i maloazijskih obala Sredozemnog mora i mora koja su sa njim povezana (Jadranskog, Jonskog, Egejskog, Mramornog i sa najznačajnijeg i najvećeg dela Crnog moga) fizički odstrane sve nepoželjne (Hrvati kažu “nepoćudne”) pravoslavne narode (Jermene, Bugare, Srbe, Grke, s tim da Grčku zauvek drže u večnoj i totalnoj zavisnosti), označene i pod sumnjom, kao prirodnih i potencijalnih saveznika i pomagača težnji Rusije da izađe na Sredozemno more. Narodi na Balkanu i Maloj Aziji, kao neposredni izvršioci tih zločinačkih strateških poželjnih htenja Zapadnih demokratija, a dokazano ubedljivo antiruski nastrojenih (Turci, Albanci, Hrvati, Mađari i dr.), ostajali su za svoje izvršene zločine ne samo nekažnjeni već i nagrađeni.

Kao jedan od tih naroda, neposrednih izvršilaca tih planiranih nastojanja fizičke eliminacije i etničkih čišćenja na Balkanu, za račun strateških interesa Zapadnoevropskih demokratija, nepoželjnih pravoslavnih Srba na prostoru zapadnog Balkana, Hrvati i njihovi rukovodioci Jugoslavijom od oko polovine do pred kraj 20. veka su se “sjajno” uklopili, iskazali i za to bili višestrano nagrađeni, provodeći ogroman i nezamislivo surov genocid, preseljenje, a na kraju i proterivanje (uzorno etničko čišćenje) skoro svih pravoslavnih Srba sa srpskih etničkih prostora zapadnog Balkana, koji je, najvećim delom, pripojen Republici Hrvatskoj. Tim hrvatskim genocidom, ne samo nekažnjenim već i nagrađenim, okoristili su se ne samo Hrvati, već i Rimokatolička crkva, SAD i Zapadnoevropske demokratske države, a “Hic facit ljui prodest (Ko se okoristio, taj je i počinio).” Hrvati su osiono ubeđeni da će im ti, dugovremeni i višestrani poduhvati konvertitstva, genocida, etničkih čišćenja i uopšte svi hrvatski neosuđeni zločini nad Srbima u srpskim etničkim krajevima zapadnog Balkana, a sada većinom pripojenih Republici Hrvatskoj, zauvek proći nekažnjeno i da za to, osim ljudskih (“odveć ljudskih”), imaju podršku i nebeskih sila. O tome svedoči njihov pozdrav “Bog i Hrvati” (kao da je bog Moloh koji obožava i odobrava neprebrojne nevine srpske žrtve i srpsko etničko zatiranje, a ne hrišćanski Bog ljubavi i dobra za sve ljude) i prisvajanje “Majke Božije Marije – kraljice Hrvata” (u ostalom, osim Nje, Hrvati nisu imali niti znaju, čak ni iz svoje virtuelne “stare hrvatske povijesti”, za neke druge “hrvatske kraljice”), potpuno sigurni da se Oni neće moći odbraniti od takvih boguprotivnih hrvatskih “prisvojenja i časti”, a za što imaju punu podršku samozvanog “namjesnika Kristovog na zemlji”.

Neoborive činjenice

Žutić je istoričar i angažovan stvaralac beskompromisne naučne istoriografije – i nastoji, a u tome ga treba podržati, da ova knjiga doprinese novom – istinski novom – pogledu na istoriju Srba u zapadnim srpskim krajevima Balkana i da se odlučno opovrgavaju dosadašnja i sva buduća lažna tumačenja u hrvatskoj istoriografiji i u istoriografijama država koje je nekritički podržavaju u njihovoj tendenciji negiranja istorijskog srpskog većinskog prisustva i zatiranja Srba na prostorima nekadašnje Vojne Krajine i Republike Srpske Krajine.

Ovu knjigu pokušaće mnogi, naročito ljubitelji poželjne virtuelne istoriografije, pošto-poto da prećute, da je ne pominju, a ako budu prinuđeni da je pomenu, obrušavaće se na nju, jer su savršeno svesni, da ona potkopava plodove i lagodnosti prevara kao svojevrsnih “istorijskih adaptacija stvarnosti”. Zastupnici prevare su, istovremeno, i zastupnici zaborava zločina, a istinska istoriografija je “borba sećanja i podsećanja protiv zaborava”. No, ovu Žutićevu knjigu ne treba, već ni sada, ignorisati, jer kada bude veoma tražena i veoma cenjena knjiga – a to će da bude u bližoj i daljoj perspektivi (u šta ne sumnjam) – više će govoriti o hrabrosti ili malodušnosti savremenika autora, sadašnjih istoričara pre svega, da traže istinu i služe istini i pravdi, nego o nesumnjivoj vrednosti ove knjige.

Srpskoj naučnoj istoriografiji ova knjiga čini čast i svedoči da među srpskim istoričarima nije nestala želja i žudnja za istinom, a do istine se dolazi iz slobode, koja proističe iz hrabrosti, da se do istine dođe i da se zastupa istina. Žutić je svoju hrabrost za istinu i slobodu pokazao pisanjem i objavljivanjem ove izvrsne knjige, a širenju hrabrosti i slobode među Srbima i svim slobodoljubivim i istinoljubivim ljudima doprineće se i njenim proučavanjem i popularisanjem među privrženicima istorijske istine.

 Dr Gojko Malović

Расни Србин

Тесла је најбољи изданак и пример Расног Србина.
Изразито снажна, самосвојна, самобитна и непоновљива личност, својеглавац и степски вук – то је Тесла.
И сваки знаменити Расни Србин, свеједно да ли је песник, уметник, научник или ратник, јесте индивидуалац и јесте својеглавац.
Србин је најкориснији за Заједницу, за Србство, онда када је усамљен, када живи и дејствује као степски вук.
Зато што Србин у Заједници не може да се испољи, не може да се пројави као Расни Србин, као Непоновљиво Стваралачко Биће.
Зато што је Србска Душа несагледна и бескрајна, зато што Србски Дух тежи ка пространствима звезданих јата и далеких светова, зато што је Србском Бићу тесно у Заједници, тесно у Племену, тесно на Земљи.
Он свим својим бићем и срцем љуби ближње своје, и живот ће свој заложити за Род и Племе, али жели да буде бескрајно слободан, жели да буде степски вук, жели да буде инадивидуалац и својеглавац, јер само тада и тако може да се посвети Стваралаштву, може да се посвети Роду и Племену, може да се посвети ближњима и суближњима, ма где они били и боравили.
Отуда је Србин непобедив као степски вук, као вук самотњак, док у вучјем чопору вазда и увек доживљава поразе.
Зато и кажем, да ће Расни Срби преживети све ратове, пошасти и погроме, јер су особењаци и својеглавци, јер су као особењаци и својеглавци повезани са Галактичким Језгром, са духовним и божанским бићима из виших светова.

- Драган Симовић

http://srpskizurnal.com/

ГДЕ ЈЕ НАША СРБИЈА?

Светски владари планирају циганима државу и то на територији Србије. О томе је још Дрецун писао док није окренуо "ћурак" наопако:

 ""О каквим се плановима ради најбоље говори скуп који је одржан у Бугарској,на коме су неки самопрокламовани представници Рома прогласили "Ромску Републику" на југу Србије са Сурдулицом као главним градом. Време је ,како кажу ти "оснивачи" " Ромске републике" да је једини народ у Европи без домовине добије своју државу. Мада на први поглед све то изгледа неозбиљно,ипак показује да се нешто у позадини дешава. Приметни су све гласнији коментари Рома да је потребно,у срединама где чине значајан проценат становништва,да равномерније буду заступљени у органима и телима локалне самоуправе.Посебно се ти коментари односе на слабу заступљеност Рома у полицији,па се предлаже стварање мултиетничке полиције у градовима где су сконцентрисани Роми.Интересантно је да у организацији Сорошеве фондације неки Роми из Србије завршавају новинарске курсеве у Мађарској.Такође не треба изгубити из вида да је велики број Рома у минулих петнаестак година отишао на запад у потрази за послом и да су тамо,поготово у Немачкој, тражили политички азил због наводног прогона по националној основи у СЦГ. У том смислу су злоупотребљени и искоришћени у медијско-пропагандне сврхе сатанизације српског народа и блаћење СЦГ. Сад се неки од тих економских јаких Рома враћају у СЦГ, интезивно купују некретнине и покушавају да покрену ромску заједницу причама о њеном лошем економском и културном положају као последици наводне обесправљености коју држава, по њима, намерно спроводи према Ромима. Чини се да "неко" (опет тај "неко" по ко зна који пут то спомиње у овој књизи,реци ЗОГ и тачка) споља покушава да створи упоришта у редовима ромске заједнице,да припреми терен за могуће протесте Рома и постављање захтева за давање специјалног статуса Ромима уз гаранције међународне заједнице,преко посматрача,у срединама где има највише рома.""

 ОДЛОМАК О ЦИГАНИМА ИЗ КЊИГЕ: БРАТЕ,ГДЕ ЈЕ НАША СРБИЈА-МИЛОВАН ДРЕЦУН

Срби и балканштина

Тешке су и болне фрустрације балканских племена и народа.
Те праисконе и, скоро, космичке боли душе, те сујете и осујећености, те таштине и гордости у бићу Балканаца, загорчавају и обесмишљавају сваки вид живота и саживота на овим ветрометним, стеновитим и суровим пространствима Балкана.
Толико сличности и сродности међу Балканцима, а толико међусобне мржње и нетрпељивости!

Колико сам пута пожелео, да нетрагом побегнем одавде, да одем далеко некамо – у Сибир, међу Беле Индијанце, те да заувек избришем из Свести и Памћења сваку успомену на Балкан.

Од свих балканских племена и народа, Срби су највеће жртве балканштине.
Дух балканштине, испољен и пројављен у бићу мржње и нетрпељивости, сатире и затире Суштаство Србства.
Све балканске мржње и фрустрације, све балканске сујете и осујећености, преламају се, већ столећима, кроз Србско Биће.
Земља на којој бораве Срби – не само што је натопљена крвљу, већ и енергијом мржње и зла.
Давно сам дошао до познања, да Србима нема живота на Балкану.
Али, шта чинити?!
Камо се селити?!
На та сушта и животна питања, свако за самога себе мора да потражи одговор.
Да потражи одговор у свом најдубљем унутарњем бићу и суштаству, у језгру властите душе.

Балканска се племена никада између се истински помирити неће.
Свако је помирење на Балкану одувек бивало варљиво, вероломно и непоуздано.
Помирења овде служе само за то, да би се заварала и обманула она друга страна.
Да би се у глуво доба мркле ноћи, изненада и мучки, насрнуло на брата свога.
Мржња међу балканским племенима и народима давно је посејана; а вазда доцније,
из нараштаја у нараштај, увек изнова досејавана.
Балканштина и југословенштина разједа Србско Биће.
Уколико Срби желе да се сачувају и спасу, уколико желе да живе живот достојан човека – живот са сврхом и смислом! – онда подједнако морају да се клоне како балканштине тако и југословенштине.
Балаканштина и југословенштина почива на мржњи и злу.
А мржња и зло балканштине, одувек и заувек, бивају усмерени према Србскоме Бићу.
Овога познања, гле! сваки расни Србин, у свакоме трену, мора бити свестан!
Аутор: Драган Симовић, песник и
књижевник
srpskizurnal.com/

ДЕВЕТИ МАЈ - ДАН ПОРАЗА ЕВРОПЕ

Пише Зоран Буљугић, професор, преводилац, стручњак за геополитику, члан уредништва часописа "Геополитика". (11-05-2008.)
Дана, 9. маја, сви дегенерици из "невладиног сектора" - почев од разних хелсиншких одбора, преко верних Брозових следбеника, па све до "центара за културну деконтаминацију" и проданих медија - сви су изашли из својих прљавих јазбина, из својих мишјих рупа и идеолошког подземља да обележе тзв. дан победе, односно дан Европе. Свим тим лицемерима, оралним наказама, јефтино плаћеним пискаралима и ТВ-брбљивцима који галаме о људским правима и фашистичким злочинима, који лају на опасност од некаквог јачања фашизма у Србији, који оплакују угрожавање свакојаких слобода и људских права, који оптужују сопствени народ за углавном измишљене злочине, а прећуткују туђе злочине, који прижељкују домаћу "денацификацију" и "лустрацију" - свом том накоту заправо нимало није стало до узвишених хуманистичких идеја за које се тобоже залаже.
Ако оставимо по страни прљаву и бедну кампању овог петооктобарског, транзиционог људског отпада и ако се с дубински геополитичког аспекта замислимо над суштином Другог светског рата доћи ћемо до закључка да је 9. мај трагичан дан пораза Европе која је након бесмисленог и братоубилачког рата двају сродних аријских народа - Руса и Немаца - окупирана и подељена између тадашњих идеолошких савезника, а будућих жестоких идеолошких непријатеља. За Немачку је ово био катастрофалан пораз којим је кажњена због поновљене фаталне грешке јер није водила рачуна о геополитичким законитостима по којима је за њу немогуће да води рат истовремено на два фронта - и против Русије-Евроазије, и против атлантистичког Запада предвођеног тандемом Британија-Америка. Немачки напад на Совјетски Савез означио је крах једног величанственог пројекта који су дуго времена брижљиво стварали немачки и руски евроазијци, пројекта крунисаног пактом Рибентроп-Молотов, којим је на кратко била остварена заветна идеја уједињења евроазијског простора. Уместо да инвазијом на Британију заувек уништи овај највећи центар глобалног геополитичког зла, Немачка је, заборавивши сличне неуспеле походе на Исток својих тевтонских витезова, Пољске почетком 17. века, Карла Дванаестог, Наполеона, те Кајзерове Немачке у Првом светском рату, скупо платила своју осионост, свој ограничени и уски национализам заснован на вулгаризованим расним теоријама.
За бивши СССР, односно, Русију ово је била само привидна победа, тачније, Пирова победа, а заправо пораз који је омогућио атлантистима из врха КГБ и Комунистичке партије да упорном подривачком политиком и саботажом наставе свој неуспели утопијски пројекат који је довео до слома и распарчавања велике евроазијске империје и омогућио атлантистима да остваре лаку победу без иједног испаљеног метка. Данас када је НАТО савез допро до предграђа Петрограда, а сутра можда и до Брјанска, прослава дана победе у Москви изгледа неумесно и трагикомично. Ако је Кремљ желео да прикаже напредак своје војне моћи било би далеко примереније да је то учинио неколико дана раније, тачније, 6. маја, на дан Светог великомученика Георгија, победника над сатаном.
Што се Европе тиче, она је већ одавно окупирана и поробљена од Атлантика до руско-белоруских граница. Сада је постало јасно да је једини прави победник у Другом светском рату англоамеричка, ционистичка, те интернационална политичка и економска елита, банкари из Њујорка и Лондона, мултинационални капитал, светска плутократија и глобалистичка закулиса. Европа је окупирана по вертикали од стране поменуте псеудоелите која ју је затворила у нови тоталитарни и утопијски пројекат Европске уније, а по хоризонтали од стране све бројнијих сиромашних маса афричко-азијских миграната с туђим културно-цивилизацијским и расним идентитетом. Савремени Европљани су углавном обескорењена, изманипулисана, идиотизована, анестезирана гомила потрошача која не примећује да хода ивицом провалије и живи у свету илузија, без икакве идеје осим комфора, без икакве религије осим прогреса, у царству "кнеза овога света", у Геноновом "царству квантитета", у царству свеопште осредњости које се с правом толико ужасавао Константин Леонтјев. Судбина Европе све мучније подсећа на пропаст Валхале која нестаје у пламену у Вагнеровој музичкој драми "Сумрак богова".

 https://www.youtube.com/watch?v=N0PpTPvbr-4


preuzeto sa f.b. profila Milan Milutinović (Stari Sloven)

Shvatanje umetnosti je deo rasne duše

Bliskoistočna "umetnost" protiv evropske umetnosti - ili kako ih shvataju različite rasne duše.

 

 

by blog Srpski Front

ЈОСИФ АМБРОЗ

Ванбрачни син пољске грофице и мађарског Јевреја... постао је "највећи син свих наших народа и народности".

"Тито" је најбољи доказ да је матерњи језик права основа говора сваког човека. Због тога никада није научио да исправно говори српски језик, као ни хрватски језик или словеначи језик.
Једноставно: оно како је он говорио јесте начин на који ПОЉАЦИ ГОВОРЕ КАДА НАУЧЕ СРПСКИ ЈЕЗИК.

skinuto sa bloga Srpskog Fronta

Оно кад те Јахве води...

"Божија водиља" насупрот "Фирер принципа"

Zašto su Crnci tako "posebni"?

Nije nikakva tajna, ali se krije od javnosti:

"Za moderne afričke populacije pronađeno je da sadrže genetiku davno nestalih arhaičnih vrsta koje su se odvojile od predaka svih anatomski modernih ljudi pre više od 700.000 godina."
Michael F. Hammer, 27. jul 2011.god.






skinuto sa bloga Srpskog Fronta

.

Знам...

 Знам да Срби (а то значи и Руси) нису с овога света. О томе је и Никола Тесла писао. На страну то што више од пола данашњих Срба не сматрам 'оним Србима' захваљујући трагедији 20. века... Нама је накалемљено, само тренутно, Православно кршћанство, не случајно и Русима... Важно је да поштујете србске обичаје, витештво, љубав према Роду, Правду и Част кроз Православље јер је то оно изворно србско, а не кршћанско. Докле год је тако ја ћу поштовати такву религију, без библијског квази учења јер Ми у себи носимо већа и шира знања од свих јеврејских апостола и црквених тумача Новог и Старог завета заједно... Наш Бог није кршћански мултирасни Господ којег налазите у Библији (где се математичким рачунањем долази до тога да у библији пише како је Земља у ствари стара свега 6000 година, рачунајући с колена на колено Исусов родослов, да је Аврам родио, овога или онога!?). Наш србски Бог је изнад свега тога, а мало је један живот да то докучимо и разумемо ко смо и одакле смо и зашто смо овде.

Милутин Милутиновић (Стари Словен)