Србин сам, зато што сам још пре рођења пожелео да будем Србин.
Пре него што ће се моја душа, кроз оца и мајку, низвести у овај свет, видео сам свеколику патњу Србства кроз све векове и светове.
Моја је душа пожелела да се у свет појавим у Народу који највише страда и пати на Правди Бога, у Племену које је мимо сва племена и мимо све родове.
Још тада сам, боравећи у звезданим пространствима, знао, да моја душа ни у једном другом народу, ни у једном другом племену, неће моћи тако брзо да се искупи за сва недела своја из минулих животних токова.
Моја је душа тражила и молила, да се оваплоти у Србству, да би кроз Биће Србства прочистила и искупила саму себе за сва недела своја, за све пропусте, заблуде и грешке своје из минулих живота својих.
Србин сам, зато што је часно бити Србин.
Часно је бити Србин у свету који презире, мрзи и прогони Србе.
Бити Србин, то значи, бити усамљен.
Усамљен у свету србомрзаца и србомрзитеља.
Бити један једини наспрам руље и светине.
Бити један једини на бојноме пољу наспрам дивљих хорди.
Бити један једини који сме да каже ДА, када сви други урлају НЕ; и, опет, да каже НЕ, када светина урла ДА.
Србин сам, зато што ниједан народ на целоме свету, нема такву душу какву Срби имаду!
По части, достојанству, племенитости, храбрости, узвишености и господству ниједан народ не може да се са Србима пореди.
Ни по стваралачком духу нико се са Србима поредити не може.
Срби су рођени ствараоци, рођени градитељи и рођени посвећеници уметничке лепоте и дивоте.
Србин сам, зато што међу Србима, зато што у Бићу Србства, има оних божанских душа које се ни у једном народу пронаћи не могу.
Такве душе (можда их има три, пет или седам посто!) превазилазе и надилазе све ине душе.
Такве душе јесу Језгро Србства, јесу Душа Србства, јесу Суштаство Србства, јесу Божанство Србства.
Србин сам, зато што су ме од детета до дана дањег чували и спасавали племенити и дивотни људи, а сви они (то није случајно!) бејаху и јесу – Срби и Србкиње!
На својим животним путима и стазама сретао сам многе људе, из различитих племена и народа, али сам само међу Србима открио и упознао узвишене и божанске душе.
Свуда има добрих људи.
Заиста, добрих људи има у свих племена, родова и народа.
Али, само у Срба има дивотних и божанских душа.
Има оних душа које превазилазе и надилазе сва добра и све добре људе овога света.
Србин сам, зато што знам да кроз Биће Стваралачког Србства води мој Пут ка Првобитној Светлости.
Још и ово да кажем, а што је у духу ових лирских записа.
Ја јесам песник, али србски песник!
То мора да се нагласи.
Зато што се србски песник не може поредити са песницима неких других народа.
Не може се ни по чему поредити!
А ви већ или слутите или знате зашто ово рекох.
Све ово (у песничком надахнућу) посведочих зарад једне племените, дивотне и узвишене душе Расне Србкиње која ме, својом сестринском добротом и љубављу Србкиње (и попут Добре Виле из србских бајки), спасава у овоме свету.
Сада је и вама јасно, зашто сам Србин, и зашто је благословено и дивотно – бити Србин!
Драган Симовић
Пре него што ће се моја душа, кроз оца и мајку, низвести у овај свет, видео сам свеколику патњу Србства кроз све векове и светове.
Моја је душа пожелела да се у свет појавим у Народу који највише страда и пати на Правди Бога, у Племену које је мимо сва племена и мимо све родове.
Још тада сам, боравећи у звезданим пространствима, знао, да моја душа ни у једном другом народу, ни у једном другом племену, неће моћи тако брзо да се искупи за сва недела своја из минулих животних токова.
Моја је душа тражила и молила, да се оваплоти у Србству, да би кроз Биће Србства прочистила и искупила саму себе за сва недела своја, за све пропусте, заблуде и грешке своје из минулих живота својих.
Србин сам, зато што је часно бити Србин.
Часно је бити Србин у свету који презире, мрзи и прогони Србе.
Бити Србин, то значи, бити усамљен.
Усамљен у свету србомрзаца и србомрзитеља.
Бити један једини наспрам руље и светине.
Бити један једини на бојноме пољу наспрам дивљих хорди.
Бити један једини који сме да каже ДА, када сви други урлају НЕ; и, опет, да каже НЕ, када светина урла ДА.
Србин сам, зато што ниједан народ на целоме свету, нема такву душу какву Срби имаду!
По части, достојанству, племенитости, храбрости, узвишености и господству ниједан народ не може да се са Србима пореди.
Ни по стваралачком духу нико се са Србима поредити не може.
Срби су рођени ствараоци, рођени градитељи и рођени посвећеници уметничке лепоте и дивоте.
Србин сам, зато што међу Србима, зато што у Бићу Србства, има оних божанских душа које се ни у једном народу пронаћи не могу.
Такве душе (можда их има три, пет или седам посто!) превазилазе и надилазе све ине душе.
Такве душе јесу Језгро Србства, јесу Душа Србства, јесу Суштаство Србства, јесу Божанство Србства.
Србин сам, зато што су ме од детета до дана дањег чували и спасавали племенити и дивотни људи, а сви они (то није случајно!) бејаху и јесу – Срби и Србкиње!
На својим животним путима и стазама сретао сам многе људе, из различитих племена и народа, али сам само међу Србима открио и упознао узвишене и божанске душе.
Свуда има добрих људи.
Заиста, добрих људи има у свих племена, родова и народа.
Али, само у Срба има дивотних и божанских душа.
Има оних душа које превазилазе и надилазе сва добра и све добре људе овога света.
Србин сам, зато што знам да кроз Биће Стваралачког Србства води мој Пут ка Првобитној Светлости.
Још и ово да кажем, а што је у духу ових лирских записа.
Ја јесам песник, али србски песник!
То мора да се нагласи.
Зато што се србски песник не може поредити са песницима неких других народа.
Не може се ни по чему поредити!
А ви већ или слутите или знате зашто ово рекох.
Све ово (у песничком надахнућу) посведочих зарад једне племените, дивотне и узвишене душе Расне Србкиње која ме, својом сестринском добротом и љубављу Србкиње (и попут Добре Виле из србских бајки), спасава у овоме свету.
Сада је и вама јасно, зашто сам Србин, и зашто је благословено и дивотно – бити Србин!
Драган Симовић
