Прича се, да само Козаци воле Русију, они Руси који живе изван отаџбине
и Срби. Од свих, само Козаци признају своје српско порекло. Срби, Руси и
сви остали „Словени“, неће да буду оно што јесу већ нешто друго. Свако
има право на сопствено опредељење, али оно не искључује одговорност у
односу према заједничким прецима под општим именом Срби, поготово, ако
се они покрштавањем избацују из историје.
Сви „Словени“, потпуно равноправно баштине српску античку културу, па остаје несхватљиво зашто се српски народи којима је наметнуто „словенско“ име одричу свог изворног и општенародног имена Срби, као потомци пранарода и твораца културне историје света у холоцену, да би насупрот томе добровољно сами себе сврстали у неисторијске народе? Патолошка одбојност према српском имену је схватљива код њихових непријатеља, али несхватљива међу њима самима! Можемо то правдати незнањем или идеолошким разлозима, али постоји оправдан страх од библијске поруке, да ће „луде убити мир њихов“ јер нечињење је често пута много горе од чињења.
Лужички Срби имају легенде о свом пореклу с југа из Подунавља, а то исто тврде и руске (Малоруси, Великоруси и Белоруси), чешке и пољске хронике из времена настанка њихових држава. „Словени“ и сва „словенска“ имена настала су између 5-10 века, осим македонског насталог у осмом веку с.е. као географска замена за Медију или јелинизирану Ематију код песника Илијаде, једног облика старијег прасрпског народног имена, за које Ливије и Соловјев кажу да је стариначко на Хелму.
Срби су најстарије и једино опште име за све „Словене“, а преци Срба с Доњег Дунава и Црног мора су заједнички преци свих „словенских“ народа (С. Робер) и старинци Европе (Рачки). Исто кажу Нестор, Трубачов и Лелевел, да је Хелм постојбина свих данашњих „Словена“, као и Бошковић, Палацки или Шафарик који још кажу да су се сви „Словени“ звали Срби. Ове тврдње износи још неколико десетина историчара: Готлоб, Крек, Велтман, Николић, Дерети
Сва „словенска“ племена су један народ с једним језиком и обичајима, каже Л. Халкокондил у Историји „Византије“ (Ромеје), а за Срибале (Србе Хелма) изричито каже да су најстарији народ на свету. Маћејовски у Историји словенског права каже, да је црквени руски језик настао од наречја у Србији која укључују и регију Бугарске. То значи, да су називи „црквено-словенски“ и „старо-словенски“ сами по себи бесмислени, осим, ако језик и црква могу да постоје без народа?
Античка Европа не зна за „Словене“, зато што „је била српска, културно, језички, а добрим делом и народски“ (Деретић). Први су назив „Словени“ увели црквени писци у петом веку, из идеолошких разлога у циљу брисања српског имена. Данас је идеолошки назив „Словени“ виртуелно име за непостојећи народ, под којим се подразумева збирно име 12 српских народа, међу којима су само Јужни и Лужички Срби задржали своје старо и опште народно име као национално, односно националне мањине.
Сви „Словени“, потпуно равноправно баштине српску античку културу, па остаје несхватљиво зашто се српски народи којима је наметнуто „словенско“ име одричу свог изворног и општенародног имена Срби, као потомци пранарода и твораца културне историје света у холоцену, да би насупрот томе добровољно сами себе сврстали у неисторијске народе? Патолошка одбојност према српском имену је схватљива код њихових непријатеља, али несхватљива међу њима самима! Можемо то правдати незнањем или идеолошким разлозима, али постоји оправдан страх од библијске поруке, да ће „луде убити мир њихов“ јер нечињење је често пута много горе од чињења.
Лужички Срби имају легенде о свом пореклу с југа из Подунавља, а то исто тврде и руске (Малоруси, Великоруси и Белоруси), чешке и пољске хронике из времена настанка њихових држава. „Словени“ и сва „словенска“ имена настала су између 5-10 века, осим македонског насталог у осмом веку с.е. као географска замена за Медију или јелинизирану Ематију код песника Илијаде, једног облика старијег прасрпског народног имена, за које Ливије и Соловјев кажу да је стариначко на Хелму.
Срби су најстарије и једино опште име за све „Словене“, а преци Срба с Доњег Дунава и Црног мора су заједнички преци свих „словенских“ народа (С. Робер) и старинци Европе (Рачки). Исто кажу Нестор, Трубачов и Лелевел, да је Хелм постојбина свих данашњих „Словена“, као и Бошковић, Палацки или Шафарик који још кажу да су се сви „Словени“ звали Срби. Ове тврдње износи још неколико десетина историчара: Готлоб, Крек, Велтман, Николић, Дерети
Сва „словенска“ племена су један народ с једним језиком и обичајима, каже Л. Халкокондил у Историји „Византије“ (Ромеје), а за Срибале (Србе Хелма) изричито каже да су најстарији народ на свету. Маћејовски у Историји словенског права каже, да је црквени руски језик настао од наречја у Србији која укључују и регију Бугарске. То значи, да су називи „црквено-словенски“ и „старо-словенски“ сами по себи бесмислени, осим, ако језик и црква могу да постоје без народа?
Античка Европа не зна за „Словене“, зато што „је била српска, културно, језички, а добрим делом и народски“ (Деретић). Први су назив „Словени“ увели црквени писци у петом веку, из идеолошких разлога у циљу брисања српског имена. Данас је идеолошки назив „Словени“ виртуелно име за непостојећи народ, под којим се подразумева збирно име 12 српских народа, међу којима су само Јужни и Лужички Срби задржали своје старо и опште народно име као национално, односно националне мањине.
Појам
„нације“ се данас разликује од појма „народ“, јер су у 19 веку из
политичких разлога формално изједначени појмови „држава“ и „нација“ коју
одређују елементи језика, историје и територије. Без обзира на
политичке дефиниције, сви „Словени“ су Срби како гласи њихово старо и
једино опште народно име, али, сви Срби нису Словени, зато што су ови
други гетско или венетско племенско име, из идеолошких разлога наметнуто
као опште.
„Словенско“ име се тумачи двојако, али оба тумачења су семантички једнака, од ариј. срава, ток, текући. Једни изводе ово име од глагола „словити“, говорити, па отуда Словени, а други од придевка „славни“ за Србе у војсци Лесандра Великог, одакле је назив „Славјани“, како Руфус назива Ските или Сарбате у биографији Лесандровој. Име Словени настало је у петом веку, по имену једнога гетског племена с Илменског језера (Рачки), које стоји у вези Висланских Гета (С. Кончар). Преци „Словена“ су Сарбати (Јордан, Пасхална хроника) и Венети, а становници Сарбатије су Срби, каже Равенски. Сарбати и Венди су у веома кратком временском року нестали с простора на коме их бележе стари писци, а појавили су се „Словени“ на њиховом простору насељавања (Манерт у наводу Шафарика).В. Секвестер сведочи, да су се у шестом веку још увек сви „Словени“ звали Срби, пре него што их је „наука доселила“ на Хелм а да нико не зна одакле?
„Словени“ не одричу своје заједничко порекло из Подунавља Хелма, али зато сви из неког разлога одричу или прећуткују своје српско народно порекло упркос очигледним историјским изворима. Шта је разлог оваквом понашању које затире сопствене духовне корене? Добрим делом су то присила и идеолошки конформизам пре свега психолошке природе, а историјски, незнање као последица лажног учења о „досељавању“ Срба на Хелм под именом „Словени“, које се брани цинизмом и присилом.
Нико пре, нити после Порфирогенита, те несретне историјске „баба-роге“ не каже то што је он „рекао“, а извора за српску прошлост има више од милион! Ретко се догађа, да нека крупна историјска лаж може овако да се разобличи у једној јединој реченици. Оно што се „поуздано зна“, јесте да „Словени“ нису Срби упркос томе што није спорно, да сви заједно потичу из Подунавља? Историјска прича о „Словенима“ је очигледно идеолошка, али је проблем у томе што је бесмислена.
Можда је Србе алијас Словене, који су и дан данас најбројнији у Европи „донела рода“ или су „пали с крушке“ у историју? Може бити да је тако мислио и Хердер, рекавши, да Срби алијас Словени заузимају географски несразмерно већи простор него у историји. Да ли ће се ствари променити, после доношења Закона о борби против историјских фалсификата? Јер, Русија је претходно под именом Совјетски савез имала закон о забрани проучавања историје пре петог века, по коме су неки руски научници стрељани!
Одрицање српског порекла за рачун „словенског“, ствара лексичко-логичке проблеме и магли историју. Заиста, како назвати критску азбуку диска из Фестоса стару четири миленијума, коју је Грињевич протумачио помоћу писма названим „словенско“? Пелашко писмо које се назива „словенско“ нађено је у Европи, Азији и Западној Америци каже исти Грињевич, па се поставља питање, зашто се то пелашко писмо не зове одговарајућим именом „сарбатско“? Русија је одувек Сарбатија (Скитија), а Руси су се све до 16 века звали именом Сарбати које је савремено диску из Фестоса! Проблем је изгледа у томе, што се у називу Сарбати препознаје српско име.
Пре четири хиљаде година име „Словени“ није постојало, па писмо из тог времена можемо да назовемо и „совјетско“ како би то досетљиво поредио Кљосов, што је морфолошки исправно и формално тачније од имена „словенско“, али у оба случаја имамо посла с Хераклитом: „оно што се каже, што значи и што је скривено“. Леп пример овог тројства, постоји као софизам у причи неких Руса који кажу: „Нас, тамо, уче да смо дошли одавде из Подунавља, а вас овде уче, да сте дошли оданде с Карпата“. Тачно је, да су Руси док су били Срби отишли на Исток, али није тачно да су Срби дошли (с Карпата) овде где су одувек.
Неписано правило употребе прикривених назива за Србе ствара бројне историјске феномене, а историја богами памти и декрете о забрани српског имена и језика под претњом смртне казне. О нецивилизованом односу према српској култури, најлепше сведочи литерарни слоган Николића: „Сви могу да кажу оно што нису, само Срби не могу да кажу оно што јесу“.
Русија је бедем културне одбране наше цивилизације међуледеног доба, али у њој као и свуда живи много одрођених који
не воле ни Русе, а камоли Србе који су равноправно учествовали у
конституцији царске Русије. Формално, Срби и Руси су до Петра Великог
били један народ, па порука Вере Милосављевић тиме има још већу тежину: „Месијанска улога Русије у геополитици света, незамислива је без њеног српског источника културе“.„Словенско“ име се тумачи двојако, али оба тумачења су семантички једнака, од ариј. срава, ток, текући. Једни изводе ово име од глагола „словити“, говорити, па отуда Словени, а други од придевка „славни“ за Србе у војсци Лесандра Великог, одакле је назив „Славјани“, како Руфус назива Ските или Сарбате у биографији Лесандровој. Име Словени настало је у петом веку, по имену једнога гетског племена с Илменског језера (Рачки), које стоји у вези Висланских Гета (С. Кончар). Преци „Словена“ су Сарбати (Јордан, Пасхална хроника) и Венети, а становници Сарбатије су Срби, каже Равенски. Сарбати и Венди су у веома кратком временском року нестали с простора на коме их бележе стари писци, а појавили су се „Словени“ на њиховом простору насељавања (Манерт у наводу Шафарика).В. Секвестер сведочи, да су се у шестом веку још увек сви „Словени“ звали Срби, пре него што их је „наука доселила“ на Хелм а да нико не зна одакле?
„Словени“ не одричу своје заједничко порекло из Подунавља Хелма, али зато сви из неког разлога одричу или прећуткују своје српско народно порекло упркос очигледним историјским изворима. Шта је разлог оваквом понашању које затире сопствене духовне корене? Добрим делом су то присила и идеолошки конформизам пре свега психолошке природе, а историјски, незнање као последица лажног учења о „досељавању“ Срба на Хелм под именом „Словени“, које се брани цинизмом и присилом.
Нико пре, нити после Порфирогенита, те несретне историјске „баба-роге“ не каже то што је он „рекао“, а извора за српску прошлост има више од милион! Ретко се догађа, да нека крупна историјска лаж може овако да се разобличи у једној јединој реченици. Оно што се „поуздано зна“, јесте да „Словени“ нису Срби упркос томе што није спорно, да сви заједно потичу из Подунавља? Историјска прича о „Словенима“ је очигледно идеолошка, али је проблем у томе што је бесмислена.
Можда је Србе алијас Словене, који су и дан данас најбројнији у Европи „донела рода“ или су „пали с крушке“ у историју? Може бити да је тако мислио и Хердер, рекавши, да Срби алијас Словени заузимају географски несразмерно већи простор него у историји. Да ли ће се ствари променити, после доношења Закона о борби против историјских фалсификата? Јер, Русија је претходно под именом Совјетски савез имала закон о забрани проучавања историје пре петог века, по коме су неки руски научници стрељани!
Одрицање српског порекла за рачун „словенског“, ствара лексичко-логичке проблеме и магли историју. Заиста, како назвати критску азбуку диска из Фестоса стару четири миленијума, коју је Грињевич протумачио помоћу писма названим „словенско“? Пелашко писмо које се назива „словенско“ нађено је у Европи, Азији и Западној Америци каже исти Грињевич, па се поставља питање, зашто се то пелашко писмо не зове одговарајућим именом „сарбатско“? Русија је одувек Сарбатија (Скитија), а Руси су се све до 16 века звали именом Сарбати које је савремено диску из Фестоса! Проблем је изгледа у томе, што се у називу Сарбати препознаје српско име.
Пре четири хиљаде година име „Словени“ није постојало, па писмо из тог времена можемо да назовемо и „совјетско“ како би то досетљиво поредио Кљосов, што је морфолошки исправно и формално тачније од имена „словенско“, али у оба случаја имамо посла с Хераклитом: „оно што се каже, што значи и што је скривено“. Леп пример овог тројства, постоји као софизам у причи неких Руса који кажу: „Нас, тамо, уче да смо дошли одавде из Подунавља, а вас овде уче, да сте дошли оданде с Карпата“. Тачно је, да су Руси док су били Срби отишли на Исток, али није тачно да су Срби дошли (с Карпата) овде где су одувек.
Неписано правило употребе прикривених назива за Србе ствара бројне историјске феномене, а историја богами памти и декрете о забрани српског имена и језика под претњом смртне казне. О нецивилизованом односу према српској култури, најлепше сведочи литерарни слоган Николића: „Сви могу да кажу оно што нису, само Срби не могу да кажу оно што јесу“.
Слободан М. Филиповић
