ВРАЧ, ЖРЕЦ, ВОЛХ(В), ЧАРОБЊАК
Врач је био народни лекар који је лечио магијским радњама , а по веровањима, могао је бити толико моћан да је врачањем утицао на природне појаве и људску будућност. Он је терао болести уз шапутање (бајањем и басмањем) прастарих басама, уз помоћ звоњења, галаме, кађењем запаљеног ароматичног биља и њихових смола, спаљивањем помоћу ватре и спирањем помоћу воде. Када дође до помрачења Сунца и Месеца, у народу се каже да је то дело неког врача. Он по длану прориче да ли ће се пронаћи нека изгубљена или украдена ствар, да ли ће болесник оздравити, итд. У руском народном предању чаробњацима (волхити, волшебники и др.) су називани народни лекари, бајачи, врачаре. Од 11. века лекарска улога врача издвојила се од чаробњаштва. У народу се тада говорило: „Што су пре били врачи, то су сада лечници"; „У млинара и у врача најбоља погача."
У старој словенској заједници врач је био жрец. Он је, уз лекарску улогу, управљао верским обредима и поворкама (од жрети: славити). То је била и особа која пали ватру (жарец, жарац, онај који жари, онај који рукује ватром). У једном руском средњовековном спису спомиње се жрец - чаробњак који се бринуо о кипу бога Велеса, а знамо да је Велес био заштитник и покровитељ магије. Поред кипа непрестано је горела ватра, одржавао је други жрец који се заветовао да ће се сам спалити ако се ватра угаси. У каснијим причама јављају се разни старци и свештеници који су умели да проричу помоћу пепела спаљених жртава. У народу се тврдо верује да душевне болести настају зато што се зао дух увуче у људско тело и нагриза га. Он се из тела изгони помоћу бајања и басмања. Примањем хришћанства, такви болесници вођени су у манастире, да им калуђери, који су наследили улогу жреца, читају молитве, како би им из тела измамили злог духа, или би га насилно, шибањем болесника, истерали из тела. Стари словенски свештеници су називани и волхвима, волшебницима, чаробњацима, док су обредни певачи били гуслари (код јужних Словена). У каснијим средњовековним изворима жреци, волхови и чаробњаци окривљују се за лоша дела, под којима се већ подразумевало и гатње по "одбаченим књигама" од којих је једна била позната као „Волховник“. Не зна се са сигурношћу да ли је један жрец био исто што и волхв. Не постоје историјски подаци ни како се улазило у занимање и звање старословенског многобожачког свештеника. Код старих Словена су морале постојати најмање три врсте свештеника, једна од њих је била задужена за обред, друга за певање обредних песама и песама у славу богова, трећа за чување и преношење мудрости. Обзиром да, према природи саме вере, сматрано да постоји више богова, постоји могућност да је свештенство било „специјализовано“ за једног одређеног бога али постоји могућност и да није било. О томе се не зна довољно. Нема никаквих историјских података о оспособљавању староверних свештеника за то занимање. Није забележено где су они стицали своја знања, нити како су стицали „квалификацију“ за свој посао. Али јасно је да су старословенски свештеници знали тачан календар својих празника. Како су га одређивали, то није забележено. Зато, морамо да се ослонимо на народно предање, које је за сада једини доступан извор који о томе може да нам донесе неке податке.
Литература:
Календар предака, Александра Бајић, 2012.
Словенска митологија, Енциклопедијски речник, група аутора, 2001.
Српски митолошки речник, група аутора, 1970.
