Ben Klasen (Preuzeto iz knjige "Večna religija
Prirode")
Ukoliko u ovom našem divnom svetu postoji jedna
stvar koju treba čuvati, braniti i promovisati, onda je to bela rasa. Priroda je
sa naklonošću gledala na belu rasu i obasipala je nežnom brigom tokom njenog
razvoja. Od svih miliona živih bića koja su tokom proteklih eona nastanjivala
lice ove planete, ni jedno nije uz rame beloj rasi. Priroda je svoju elitu
obdarila obiljem inteligencije, kreativnosti, energije i produktivnosti, kao ni
jednu drugu vrstu svih prošlih milenijuma.
Bela rasa bila je
graditelj sveta, tvorac gradova, trgovine i celih kontinenata. Beli čovek bio je
jedini koji je stvarao civilizaciju, grčku civilizaciju kulture i lepote, i
konačno, kada se oporavio od ozbiljnih udaraca koje mu je nanela nova semitska
religija u mračnom Srednjem veku, izgradio je i veliku evropsku civilizaciju.Taj
evropski beli čovek, kome je civilizacja u krvi i predstavlja njegovu sudbinu,
prešao je zatim Atlantik i začeo novu civilizaciju na goloj, stenovitoj obali.
Beli čovek je prodro na sever do Aljaske i na zapad do Kalifornije; on je učinio
pristupačnijim trope i potčinio Arktik; zagospodario je afričkim savanama,
naselio Australiju i zauzeo Kapije sveta na Suecu, Gibraltaru i u Panami.Bela
rasa je dala ljude kao što su Kolombo, koji je preplovio nepoznati Atlantik, ili
Magelana koji je prvi oplovio zemljinu kuglu. Ljude poput Mikelanđela, Leonarda
da Vinčija, Rembranta, Velaskeza, Bernija, Rubensa, Rafaela i hiljade drugih
genija koji su stvorili izuzetna, prelepa dela u oblasti slikarstva i skulpture;
zatim genije kao što su Betoven, Bah, Vagner i Verdi – tvorci čarobne muzike;
ljude kao što su Džems Vat, pronalazač parne mašine i Dajmler, tvorac motora sa
unutrašnjim sagorevanjem, ljude poput genija proizvodnje Henrija Forda,
pronalazača Tomasa Edisona i tako raskošnog genija na polju fizike i
elektriciteta kakav je bio Nikola Tesla; književne velikane Šekspira, Getea i
hiljade drugih genijalnih ljudi u oblasti matematike, hemije i
fizike.
Beli čovek je premrežio
kontinente prugama, autostradama i dalekovodima. On je stvorio čudesni svet
elektronike koristeći ga za telefon, radio i televiziju. Beli čovek je,
upotrebljavajući plamen energije i svoje genijalnosti, poslao rakete na Mesec i
ostavio trag svog stopala na drugom nebeskom telu.
Briljantna dostignuća Bele
rase beskrajna su i stalno se uvećavaju, čak i dok ispisujem ove redove. Sve što
čovek treba da uradi jeste da prelista stranice neke enciklopedije i odmah će
shvatiti veličinu dela belog čoveka kroz vekove.Koja druga rasa može makar da se
približi ovom izvanrednom nizu kreativnosti, dostignuća i produktivnosti?
Odgovor je: nijedna. Baš nijedna. Ni blizu. Štaviše, crni čovek iz Afrike nije
došao ni do pronalaska točka.Da, beli čovek sa svojom urođenom i usađenom
genijalnošću bio je taj koji je dao oblik svakoj vlasti, nasušni hleb svim
drugim narodima, a pre svega velike ideale u svakom veku. Da, drugovi moji po
rasi, mi smo ti koje je priroda posebno obdarila i odabrala da budemo elita koja
vlada svetom. Priroda nas je izabrala da gospodarimo svetom i da ga činimo sve
boljim i boljim. Predodređeni smo da budemo plodni, da se množimo i da naselimo
celokupno gostoljubivo lice ove planete. To je manifest sudbine koji je odredila
sama priroda.Mi, ljudi Bele rase, imamo toliko znamenito nasleđe i toliko slavnu
istoriju, da svaki pripadnik treba da bude pun ponosa, samim tim što je njen
deo. Svako od nas mora da se posveti velikoj misiji koju nam je priroda namenila
a koja još nije ispunjena. Ta misija je da vladamo ovom planetom i da naselimo
svaki njen gostoljubivi deo.Nije mi cilj da na ovih nekoliko stranica pretresam
istoriju Bele rase, niti nameravam da dajem naučnu studiju o ljudskim rasama.
Želim da ukažem svojim drugovima po rasi, da ih podsetim na nešto čega, na
žalost, u ovom trenutku nisu svesni - na veličinu naše istorije i prošlosti i na
planetarnu misiju koju nam je priroda spremila za budućnost. Hoću da, u kratkim
crtama, predstavim opasnost koja nam sada preti i neprijatelje koji su rešeni da
nas progutaju i unište.Kada pogledamo izvore sveg našeg znanja, vidimo da jedine
prave istine leže u prirodi i u njenim zakonima. Sve što znamo ukorenjeno je u
prirodnim zakonima koji nas okružuju Beli čovek je taj koji ima neuporedivu
sposobnost da posmatraa, da razume i da organizuje znanje koje je stekao
otkrivši tek mali deo tajni prirode.Jedan od prvih značajnih zaključaka do kojih
je došao jeste da priroda vlada po određenim zakonima. Zakoni prirode su nepromenjivi, čvrsti i nepopustivi.
Oni su večni.
Jedan od neumoljivih
zakona prirode je da opstaju najspremniji. U prethodnom poglavlju smo videli da
priroda neprestano teži da unapredi svaku vrstu tako što će je izdeliti na
podvrste i onda nagnati te podvrste da se međusobno nadmeću. One koje ne mogu da
izdrže to nadmetanje, tu borbu, ostaju pored puta i padaju u večni zaborav.
Nadmoćni napreduju i množe se. Nigde u prirodi ne možemo da vidimo da se
superiorni povlače pred inferiornima, niti možemo da primetimo da nadmoćni
milosrdno pokušavaju da pomognu održanje ili podizanje inferiorne rase.Priroda
očigledno želi razdvajanje unutar vrsta. Na primer, ako zavirimo u svet ptica,
videćemo da su kolibri izdeljeni u nekih 230 različitih vrsta, vrapci u 263
vrste, carići u više od 60 vrsta, itd. U životinjskom carstvu isti fenomen se
otvara pred našim očima. Koju god vrstu da pogledamo, bili to miševi, zečevi ili
mačke u prirodnom okruženju otkrivamo da su razdvojene na desetine različitih
vrsta, i da svaka prati sopstvenu šemu za preživljavanje i razmnožavanje, boreći
se sa svojim podvrstama i ostalim stvorenjima na zemlji. Svaka ima posebne
načine zaštite, parenja i razmnožavanja. Svaka ima svoje prirodne
neprijatelje.
Čovek je takođe kreacija
prirode i prirodno stvorenje. I njega je priroda obdarila posebnim programom za
preživljavanje i razmnožavanje. I on ima svoje prirodne neprijatelje. Neumitna i hladna činjenica je da su
najsmrtonosniji neprijatelji belog čoveka druge ljudske vrste kao što su Jevreji
i ostale obojene rase.
Primećujemo dalje da se
prioda gnuša mešanja rasa i njihovog kvarenja. Nigde u carstvu prirode ne možemo
da nađemo bratimljenje ili mešanje različitih vrsta, niti vidimo da se spajaju i
mešaju svoje gene. Naprotiv, vidimo da se podvrste ne ukrštaju i ne mešaju, iako
žive, recimo, u istoj šumi ili istom okruženju.
Na primer, nećemo naći
vrane, koje su ptice, da se mešaju sa belim čapljama, koje su takođe ptice.
Nećemo naći čak ni jednu od 60 vrsta carića kako se meša sa drugom vrstom od tih
60 vrsta, niti ćemo naići na mešanje među različitim podvrstama, recimo, sojke.
Na primer, plava sojka se neće pariti sa sivom sojkom ili meksičkom sojkom, niti
sa zelenom sojkom.
Da ovo nije jedan od
najvažnijih ciljeva i zakona prirode, vrlo brzo bi se sve podvrste izmešale u
jedan tip ptice, a sve ribe, hiljade i hiljade vrsta, smešale bi se u jednu
jedinu vrstu. Tada ne bi bilo divnih sojki, crvendaća ili prekrasnih malih
kolibrija, niti zanosnih ševa. Ne, suri medved i grizli mogu da žive u istoj
šumi, ali se oni ne druže jedan sa drugim, ne prave zajednice, ne mešaju se i ne
pare međusobno. Ovo je jedan od neumitnih zakona prirode. Priroda se gnuša
kopilana i obično ih kažnjava izumiranjem.
I ljudske vrste takođe su
obdarene prirodnim instiktom da se razdvajaju, pare i socijalizuju samo unutar
svojih uskih podvrsta. Svaka ima prirodni instikt da čuva svoju vrstu štiteći
je, boreći se za nju i braneći je od svih drugih rasa koje smatra neprijateljima
sopstvene rase. Uprkos svejevrejske propagande kojom smo preplavljeni, taj
instikt još uvek postoji. Sva ta lažljiva, neprirodna, propaganda može da lepi
gomile uvredljivih izraza, kao što su rasista ili licemer, na svoje žrtve, no
ostaje činjenica da Bela rasa bira da živi, druži se i ženi unutar svoje rase,
kineska unutar svoje, crna unutar svoje itd. Međutim, činjenica da je pukla
linija koja je razdvajala različite boje kože i da se odigrava mešanje rasa,
predstavlja najveće sagrešenje protiv prirode. To je neprirodno i neće proći
dobro, a priroda će izvršiti odmazdu nad onima koji su prekršili njene
zakone.
Na žalost, Bela rasa, koja
najviše ima da izgubi, u svojoj istoriji bila je kriminalno nepažljiva u čuvanju
svojih gena koji su najdragoceniji poklon koji je priroda podarila i dok je bila
blistava i briljantna razumevanju zakona fizike, botanike, zoologije i
tehnologije, dotle je Bela rasa iz nekog čudnog razloga bila zločinački slepa i
nemarna u primeni zakona genetike na očuvanju i produženju sopstvene vrste. I
dok beli čovek ponosno radi na očuvanju čistokrvnih rasa konja, pasa i mačaka,
čudno je slep kada je u pitanju očuvanje njegove sopstvene rase. Izgleda da još
nije u potpunosti shvatio da priroda uvek gasi one oblike života koji odbijaju
da se pokore njenim zakonima.
U dvadesetom veku pitanje
rase postaje izuzetno jasno i značajno. Uskoro neće biti moguće zamutiti ga
semantikom ili ekonomskim teorijama, marksističkim žargonom ili humanitarnim
đubretom, “religioznim” dvosmislicama. Ovo pitanje će uskoro biti toliko jasno
da će konačni izbor biti sasvim očigledan. Međutim, dok se ovo piše, većina
belih ljudi u Americi i drugde, još uvek je tragično zbunjena i žalosno
zavedena. Izgleda da ih je pogodilo čudno slepilo kada su rase u pitanju,
slepilo koje je zločinački umobolno. Cilj sledećih nekoliko stranica ove knjige
je da ponudi kratki uvid u istoriju belog čoveka i osvetli zločine i greške koje
je on činio ne čuvajući čistotu svoje krvi.
Opasno je davati
predviđanja o budućnosti kada je istorija u pitanju, a to se posebno odnosi na
sve što se tiče Bele rase. Uprkos svim mračnim i pogrešnim idejama o rasi, koje
se usađuju u umove gomili, i uprkos svim obmanama koje danas preovlađuju, ja ću
ipak dati sledeće predviđanje. Bela rasa će se ili pokrenuti i ujediniti u
bliskoj budućnosti, i prihvatiti stratešku ideju da mora da osvoji svet za svoj
narod, ili će biti bedno i nemilosrdno uništena od obojenih naroda u svetu. Mi
sada moramo ovu planetu da načinimo večno sigurnom za našu rasu ili da
nestanemo. Moramo da naselimo sve kontinente našima ili da budemo pregažena rasa
od inferiornih obojenih rasa.
Jedna od istina savremene
istorije je činjenica da belci, koji najmanje znaju o crncima i imaju najmanje
kontakata sa njima, uvek gaje neku nerazumnu mržnju prema onim belcima koji su
prinuđeni na dodir sa crncima. Takvo bezumlje prema sopstvenoj beloj braći je
neprirodno, suprotno svim najdubljim instiktima i veštački posađeno đavolski
lukavom propagandom perfidnog Jevrejina. Nesumnjivo najteža prepreka u borbi
belog čoveka za spas od uništenja i mešanja sa obojenim rasama jeste čudno i
izopačeno ponašanje belog čoveka prema sebi samome. Glavni problem nije
nadvladati Jevreje ili crnce, već je isključivo stvar da se ispravi način
razmišljanja belog čoveka.
* * *
U celoj ovoj knjizi
koristiću termin “Bela rasa”, i to zbog valjanog razloga. Potpuno sam svestan
činjenice da su razni antropolozi delili, izdelili. kalsifikovali i
reklasifikovali Belu rasu na mnoge grane i ogranke. Potpuno sam svestan nekih
arbitrarnih, velikih podela na arijevski ili nordijski, mediteranski i alpski
tip. Zatim su ovi tipovi izdeljeni u mnoge
ogranke i mešovite tipove.
Svu tu prepirku namerno
izbegavam kao kugu. Razgovarati ovde o antropološkim podelama i granama, značilo
bi upasti u lukavu jevrejsku zamku. Čak i korišćenje reči arijevski ili
nordijski u ovoj knjizi doprinelo bi podeli. Nije zamisao ove knjige da beli
ljudi počnu međusobno da se prepiru, već da se cela Bela rasa ujedini u borbi
protiv obojenih rasa uopšte, a Jevreja posebno.
Zbog toga je termin Bela
rasa dovoljno širok da obuhvati sve dobre pripadnike naše rase, bez cepidlačenja
koja je grana bolja ili ko gde pripada. Svestan sam da unutar Bele rase postoje
neki izmešani okrajci. Ona ima mnogo mešavina u okviru svojih unutrašnjih grupa,
jer se nordijski tip mešao sa alpskim, alpski sa mediteranskim itd. Međutim,
nema nikakve svrhe diferencirati i stvarati kastinski sistem unutar same Bele
rase. Naprotiv, bilo bi razorno i pogubno.
Čak bi i termin arijevski
bio štetan za našu veru, jer je i on pogrešno shvaćen među najširom populacijom
Bele rase. Za većinu Amerikanaca ovaj termin bio bi (mada netačno) vezan samo za
Nemce, za nešto što je pripadalo Hitlerovom pokretu. Iako je Hitler nesumnjivo
bio veliki beli lider, ovaj termin bi, svejedno, pre bio prepreka nego pomoć u
ujedinjavanju Bele rase i promovisanju naše nove religije.
Naš prvi cilj u ovoj borbi
jeste, i mora da bude, ujedinjenje belih ljudi i korigovanje njihovog
razmišljanja. Ujedinjena i organizovana Bela rasa je deset puta moćnija od sveg
preostalog sveta zajedno. Kada jednom to
učinimo, jevrejski i crnački problem rešiće se sam od sebe.
Kada jednom preuzmemo svoju
sudbinu u svoje ruke, tada možemo da nastavimo sa razumnim programima za
napredak i uzdizanje naše rase. To se može obaviti lako, bez prisilnih metoda.
To ćemo postići podsticanjem i ohrabrivanjem na reprodukciju boljih elemenata
unutar Bele rase, a obeshrabrivanjem lošijih elemenata. Kao što je detaljnije
objašnjeno u dvanaestoj zapovesti ovo se lako može učiniti putem obrazovanja,
finansijskog podsticanja, religijskog verovanja i nekoliko drugih metoda, bez
potrebe da se koristi prinuda.
U svakom slučaju, da bismo
ujedinili Belu rasu i dobili predstojeću bitku protiv Jevreja i obojenih, prvo
moramo da je pokrenemo. Moramo da se ujedinimo i organizujemo. Iz tog razloga će
se termin “Bela rasa” koristiti u ovoj knjizi i u našoj religiji. Na ovoj
širokoj osnovi možemo da ujedinimo sve dobre pripadnike naše rase, mesto da ih
delimo i rasparčavamo zbunjujućim i svadljivim tehničkim terminima.
Postavivši ova osnovna pravila,
kratko ćemo se osvrnuti na istoriju naše rase i videti šta iz nje možemo da
naučimo. Nadamo se da će to možda sprečiti da se u budućnosti ponove strašne
greške koje smo napravili u prošlosti.
* * *
Gledajući dugu
istoriju Bele rase i belih civilizacija u kontaktu sa obojenim rasama, posebno
negroidnim, vidimo da nam se iste lekcije stalno vraćaju u lice: prvo, da je
rasna destrukcija Bele rase nezaobilazna kad god postoji znatnije prisustvo
obojene rase u njenoj sredini, i drugo, da sama civilizacija nikada ne preživi
uništenje Bele rase, čak ni tamo gde je postojala hiljadama godina.
Ovo je, ukratko, suština najvećeg
problema sa kojim se Bela rasa ikada suočila i sa kojim se i danas
suočava.
Danas, pred nama, više nego ikada
pre, zbog rastuće brzine odvijanja stvari, stoji izbor koji nam je predstavljen
u kratkim i odlučnim crtama: naime, ili nastavljanje našeg sadašnjeg ljudskog
nivoa uz mogućnost dalje evolucije do čak viših nivoa, ili, sa druge strane,
zaostajanje, vraćanje unazad, mešanje rasa i konačno, potpuno
propadanje.
U stvari, za belog čoveka to
propadanje nikako ne bi bilo sporo, postepeno vraćanje unazad, već bi se sve
završilo strašnim masakrom, pred kojim bi pokolj 20.000.000 belih Rusa, koji su
izvršili Jevreji, izbledeo kao beznačajan.
Jedna stvar je sigurna. Bela rasa
će se uskoro ujediniti i boriti za svoj opstanak ili će biti istrebljena. Ovo je
izvesnost od koje beli čovek ne može da pobegne – Jevrejin je isuviše dobro
obavio posao potpaljivanja obojenih rasa sveta protiv Bele rase, tako da one
samo čekaju vreme i priliku da otpočnu veliko ubijanje.
Medison Grent, u svom klasičnom
delu “Odlaženje velike rase”, na sledeći način izražava svoje mišljenje o rasnoj
situaciji u Americi: “Ako dve rase žele da sačuvaju svoju čistotu, one ne mogu
da nastave da žive jedna uz drugu, i to je problem od koga se ne može pobeći.”
Aleksis de Tokvil je to izrazio na ovaj način: “Postoje dve alternative za
budućnost crnaca i belih. Oni
moraju ili da se potpuno rastave, ili da se potpuno izmešaju.” Jevreji su
zločinački, namerno, pogrešno interpretirali čuvenu rečenicu Tomasa Džefersona,
objavljujući uvek samo polovinu, a izostavljajući ostatak, pa čak i na spomeniku
Džefersonu u Vašingtonu. Evo šta je rekao Džeferson: “Ništa nije sigurnije
zapisano u knjizi sudbine nego da ovi narodi treba da budu slobodni; niti je
manje sigurno da dve rase, jednako slobodne, ne mogu da žive pod jednom vlašću.”
Drugi deo jevrejska štampa prećutkuje.
Istorija sveta je
beskrajna priča rasnih pomirenja i migracija. Velika lutanja naroda su potka
istorije. Ta činjenica se odnosi na
istoriju, kao i na praistoriju. Nas, međutim, ne zanimaju posebno seobe Turaka
ili Mađara, niti su Indijanci prešli Beringov moreuz da bi naselili Ameriku. Nas
prvenstveno zanima istorija Bele rase, istorija civilizacija koje je ona
osnivala širom sveta, i neuspeh koji su beli ljudi doživeli u očuvanju čistote
svoje krvi. Interesuje nas kako je poklekao i oslabio beli čovek među
inferiornim rasama koje je osvojio i delom civilizovao; kako je izgubio svoj
identitet, svoju kulturu i, naravno, kako je izgubio civilizacije koje je
stvorio.
Bela rasa je osvojila i
civilizovala Indiju, Persiju i Grčku. To je dobro poznato. Ništa manje nije
poznata činjenica da je osvojila japanska ostrva i tamo uspostavila
civilizaciju, a prodrla je i Kinu, pa je i tamo začela veliku civilizaciju, pre
nekih 4.000 godina.
* * *
Sada ćemo da pogledamo prvu veliku
belu civilizaciju u toj kolevki civilizacija, delti Nila. Tamo je, zahvaljujući
neobičnim klimatskim uslovima i peskom Nila sačuvano toliko predmeta i
arheološkog blaga, da istorija Egipta može da se čita kao otvorena knjiga, koja
seže unazad čak 6.000 godina. Štaviše, Egipat pruža klasičnu istorijsku lekciju
nama koji proučavamo kontakte između energične Bele rase koja stvara kulturu, i
negroidnih masa koje su živele južno od Egipćana i sa kojima su se
mešale.
Od vremena stvaranja carstva u
Gornjem i Donjem Egiptu, koje je izveo Menes (3400. p.n.e.), do konačnog pada i
rušenja carstva faraona, proteže se period od oko 3.000 godina i on je podeljen
na nekih trideset dinastija. Od stupanja Menesa, kao prvog faraona, na tron
Egipta, negde oko 3400. p.n.e., i uspinjanja Teharke, mulata, na taj presto,
668. godine p.n.e., pred našim očima se odvija istorija države koja se kretala u
rasponu od prvih vrhunaca, preko sporog opadanja do konačne stagnacije, od koje
se nikad nije oporavila. Stupanje na presto Tuharke možemo smatrati konačnom
smrću egipatske civilizacije.
Međutim, ova bela civilizacija
ipak je trajala 3000 godina, a to je dugo vreme. Iz ovog razdoblja mnogo možemo
da naučimo o genijalnosti belog čoveka i o posledicama trovanja njegove krvi,
koje se događa kada je u kontaktu sa negroidnom rasom. Iz toka ove drevne
civilizacije vidimo da su njena najveća dostignuća nastala u ranim vekovima, to
jest, kada je Bela rasa još uvek bila čista. Period opadanja bio je dug.
Domoroci su izgubili inicijativu i genijalnost. Kada su se pojavili Asirci,
Egipćani su bili u stanju da pruže samo slab otpor. Ovu situaciju najbolje ćemo
razumeti ako shvatimo činjenicu da egipatska civilizacija nije nasilno zbačena.
Bila je mongrelizovana i propadala je kao trula jabuka. Neprilike su bile
unutrašnje prirode. Bilo je to trovanje krvi putem mešanja sa
crncima.
Još u četrdeset trećem veku
p.n.e., ljudi iz delte, koji su bili beli, otkrili su da godina traje 365 dana,
pa su napravili takav kalendar. Civilizacija u delti nas je, dakle, snabdela
najranijim zabeleženim datumima u istoriji sveta. To se dogodilo u severnom
kraljevstvu regiona delte Nila koje je najudaljenije od Nubijaca na jugu, a u
bliskom kontaktu sa ostalim belim narodima severne Afrike i Male Azije, koji su
bili najrazvijeniji. U vreme stvaranja Gornjeg i Donjeg kraljevstva, pod
Menesom, 3400 godina p.n.e., širila su se carstva na severu i jugu. Brestid u
svojoj “Istoriji Egipta” kaže da je Menes, prvi faraon “uperio svoje oružje na
jug, protiv Nubije, koja se tada proširila ispod prvog katarakta, na sever, čak
do Edfuove nome i izgradio branu iznad grada Memfisa kako bi skrenuo vode Nila i
dobio više prostora za taj grad. Močvarna zemlja delte bila je kultivisana još
pre stvaranja dva kraljevstva, a plodna zemlja omogućila je brzi rast
stanovništva.”
Vidimo, dakle, da je prvi faraon
vladao narodom koji je već bio u stanju da skrene vode Nila, kultiviše močvarno
tlo delte i vodi rat protiv negroidnih naroda Nubije. Kao dodatak ovim
dostignućima, zna se da je narod pod prvim faraonom koristio ne samo
hijeroglife, već i pisane tekstove tako da mu se u zaslugu može pripisati i
pronalazak prvih slovnih znakova, najmanje 2500 godina pre ostalih naroda.
Druga dinastija podigla je
hramove od kamena. Namar, jedan od ranih vladara, zarobio je 120.000 Libijaca i
njihovih stada “1.420.000 sitne i 4.000 grla krupne stoke.” Postoje dokazi da su
vladari tog doba održavali diplomatske odnose sa udaljenim narodima, a da su
postojale trgovačke veze sa narodima severnog Mediterana u 4. milenijuma
p.n.e.
Period od treće, pa
zaključno sa šestom dinastijom, poznat je kao Staro carstvo i proteže se od
2928. do 2476. godine p.n.e. Na polju religije, uprave, društva, proizvodnje,
umetnosti, Staro carstvo se pojavljuje kao period sa izuzetno dobro ustrojenom
državom, snažnim razvojem kulture, fizičke i duhovne koja je bila superiorna u
odnosu na kulture sledećih dinastija.
Egipćani su bili
religiozan narod koji je u ta davna vremena verovao u vasksenje tela posle smrti
i u besmrtnost duše. Oziris je bio njihov bog mrtvih, “Kralj uzvišenih”. O
pravednom čoveku govorili su sledeće: “Dok Oziris živi i on će živeti; kako
Oziris nije umro ni on neće umreti; kako Oziris nije nestao, ni on neće
nestati.” Verovali su da pobožan čovek vodi preminule u zemlju uzvišenih, ali da
će primiti samo one za koje može da se kaže: “Nema zla koje je
učinio.”
Ovo je najstariji zapis
jednog teksta po kome se određuje život posle smrti, na osnovu moralnih
kvaliteta za života. Obožavanje životinja koje se obično vezuje za drevni
Egipat, kao kult je nastalo kasnije, kada je počelo opadanje nacije, jer je bilo
sve više mešanja sa crncima. Ovo je dovelo do propadanja religije, što se više
išlo ka tragičnom završetku istorije Egipta.
Drevni Egipćani nisu bili
visoko razvijeni samo po duhovnom ustrojstvu, već su dostigli iznenađujuće visok
nivo i u društvenoj i materijalnoj kulturi. U kući je žena, u svakom pogledu,
bila jednaka sa mužem i prema njoj se tako i postupalo. Ljubav među braćom i
sestrama i poslušnost prema roditeljima bila je deo religijske obuke svih
mladih. Omiljeni natpis na grobu bio je: “Ja sam onaj koji je voleo oca,
poštovao majku, koga su volela njegova braća i sestre.”
Verovatno najveće
dostignuće starih Egipćana bilo je korišćenje metalnih alatki, koje seže tako
daleko u prošlost da pojedini autoriteti tvrde da su Egipćani i otpočeli metalno
doba.
Ovaj korak u istoriji
čovečananstva teško da može da se preceni. Pre pronalaska metalnih delova, alati
korišćeni u zanatstvu i umetnosti bili su napravljeni od kamena, trske ili
kostiju. To je znatno ograničavalo napredak svih naroda. Upotrebom metala,
međutim, proizvodnja je ubrzano počela da se razvija, kao i umetnost. Egiptu,
dakle, dugujemo jako mnogo zbog njegovog doprinosa razvoju čovečanstva.
Pronalazak obrade metala svakako nije najmanji od tih dugova.
Kada se u Egipćanima
probudio kreativni genije i svest o njihovom građevinskom talentu, poželeli su
još veće trijumfe. Dinastije su sledile jedna drugu, faraoni vladali i umirali.
A onda su ovi snažni pojedinci rešili da podignu besmrtne spomenike koji će
govoriti o njihovoj moći. Želja da se živi i u očima potomaka našla je izraza u
grobnicama u obliku piramide. Svaki sledeći faraon je, videvši grobnice svojih
prethodnika, želeo da ostavi još snažniji utisak o svojoj slavi i moći, gradeći
uvek veće piramide. Tako je uvedena era moćnih piramida. One su nesumnjivo
najočitiji dokaz egipatske veličine. Isto tako nam govore o sposobnosti
graditelja da planiraju i predviđaju, kao i o organizacijskoj moći faraona koji
su sve dovodili do perfekcije. Moć ovih belih civilizatora Egipta mora da nas
impresionira na prvi pogled.
Čoser, prvi faraon Starog
carstva (2980. do 1475. g.p.n.e.) za svoju prestonicu izabrao je Memfis. U
Starom carstvu umetnost i mehanika su dostigle fantastičan nivo, koji kasnije
nije prevaziđen. Za vreme Čosera, kao i Mensena, egipatski uticaj se širio i na
mulatska plemena Nubije. Za Čoserove vladavine Egipćani su osvojili i primili
buntovna negroidna plemena severne Nubije, pa je tako omogućena mirna plovodba
Nilom, 75 milja južno od prvog katarakta. Od Menesa do Čosera prošlo je više od
400 godina. U ta četiri veka južna granica je samo malo proširena. Sesostris
III, iz dvanaeste dinastije, koji je stupio na presto 1877. g. p.n.e., završio
je osvajanje Nubije.
Između Menesa i Sesostrisa III
prostire se period od 1500 godina. Ovo nam svedoči o sporom osvajanju i
apsorbovanju negroida na jugu Egipta, što svakako treba da privuče našu pažnju.
Ti vekovi se poklapaju sa periodom veličine Egipta. Egipat je tada još bio
beo.
Pre Čosera faraonske grobnice su
pravljene od cigala, sušenih na suncu. Međutim, Čoser je, želeći trajniji
spomenik, sebi sagradio stepenastu piramidu od kamena visoku 195 stopa. Tako je
postao prvi graditelj piramida. Kasniji vladari ove dinastije sagradili su
Dašurovu piramidu i Sneferovu piramidu, a poslednji faraon je izgradio i brodove
dugačke čak 170 stopa, za saobraćaj po Nilu.
Turisti koji danas posećuju Egipat
doživeće na mestu drevne Gize, na suprotnoj obali Nila od današnjeg Kaira, prvi
pogled na veličinu i moć iščezle civilizacije. Tu će, pored ostalog, videti
veliku piramidu koju je podigao Kufu (Keops). Da bismo mogli pravilno da ocenimo
koliko snažna i sposobna mora da je bila organizacija Kufuove vlasti, treba da
znamo činjenicu da se piramida sastoji od 2.300.000 kamenih blokova, od kojih
svaki teži u proseku, po dve i po tone.
Skulptura Starog carstva
predstavlja najveći domet tehničke veštine i može se porediti sa radovima
savremenih umetnika. Egipat je na kraju četvrtog milenijuma stare ere rešio
fundamentalne probleme velike arhitekture, razvivši, uz rafinirani umetnički
ukus i vrhunsku tehničku veštinu, odnose u prostoru. Visoko razvijena bila je i
umetnost tkanja. Toliko da njihove tkanine i danas predstavljaju čudo za
posmatrača. Zlatari su bili u stanju da naprave najkomplikovanije ornamente, od
kojih su mnogi sačuvani i do današnjeg dana.
Kako se približavao kraj Starog
carstva, oko 2475.g. p. n. e., počeli su da se javljaju pokazatelji slabljenja
centralne vlasti, no egipatska kultura nije poklekla. Rasa je viša od politike,
religije ili umetnosti. To su samo izrazi rase. Šesta dinastija, poslednja u
Starom carstvu, vodila je spoljnu politiku sa pojačanom žestinom. Crna plemena
sa juga bila su prinuđena da daju kvote vojnika za egipatsku vojsku, a
korišćenje ovih mobilisanih trupa protiv egipatskih belih suseda, sa kojima su
bili u ratu, predstavlja jednu bljutavu epohu u istoriji kontakta rasa.
Nekreativne crne rase, sa sopstvenim resursima za rat ili mir, predstavljaju
beznačajnog protivnika za belog čoveka. Ali naoružane pronalascima belog čoveka,
pretvaraju se u respektabilne borce, jer na taj način dosežu nivo koji im
evolucija nije omogućila, ali i uticaj koji ne mogu da održe. Faraonova upotreba
velikog broja crnih trupa protiv neprijatelja Egipta ima mnogo veza sa konačnim
propadanjem egipatske civilizacije. Tu je ležalo seme koje je dovelo do konačnog sloma.
Preskočićemo 1000 godina
istorije Egipta u pokušaju da rasvetlimo egipatsko-crnački problem. To nas
dovodi, otprilike, u godinu 1500. p. n. e.
Zapanjujuće je što
otkrivamo da politika egipatskog carstva tog vremena nije bila značajno
različita od politike belih nacija koje danas vladaju Afrikom. Egipatski hramovi
su se do tada raširili po svim većim gradovima i u njima su obožavani egipatski
bogovi. Nubijske zanatlije su naučile tajnu egipatske umetnosti i svuda na
gornjem Nilu, koji je bio crnačka teritorija, varvarstvo je primilo pečat
egipatske kulture. Međutim, domorodačkim poglavicama, koje su bile pod nadzorom
vice – kraljeva, bilo je dozvoljeno da zadrže svoje titule i počasti, a nema
sumnje da im je ostavljena makar i počasna uloga u sistemu vlasti. Godišnje
posete vice-kralja Tebe, koji je bio crnac, i uručivanje danka iz svih zemalja,
postale su dugotrajni običaj u Egiptu.
Postepeno raslojavanje
bele kulture i upotreba lokalnih poglavica pod upravom belih kolonijalnih
guvernera, bila je karakteristična za prvi pokušaj donošenja civilizacije u
negroidnu Afriku, a i danas je to način savremenih belih nacija.
Najraniji period egipatske
istorije otkriva nam da je samo na jugu Egipta postojala mala negroidna grupa
mešanaca u populaciji, a da su cvetale umetnost, kultura i civilizacija. Za
period koji sada posmatramo, dakle, oko 1500. g. p. n. e., nemamo tačne podatke
o procentu crne krvi među stanovništvom. Međutim, pošto su Egipćani često išli
na jug, a južni narodi stalno dolazili u Egipat, najverovatnije je da belci više
nisu predstavljali ni polovinu populacije južnog dela Egipta. Mešanje krvi je,
van svake sumnje, bilo neminovna posledica dugotrajnog kontakta
rasa.
Još od praistorijskih
vremena crnci su prodirali u zemlju. Hiljade njih došli su kao vojnici faraona
iz starih vremena. Bezbroj njih su kao robovi – od toga su mnogi bili deo danka
koje su plaćale južne provincije, a ostalo su predstavljali ratni zarobljenici.
Veliki broj onih koji su dovedeni na prisilan rad ostao je u Egiptu, iako ih na
to nisu prisiljavale egipatske vlasti, jer su videli da im je bolje nego kod
kuće.
Egipćani nisu bili baš
potpuno nesvesni degenerativnog uticaja crnaca unutar civilizacije. Pojedini
faroni pokušavali su da spreče mongrealizaciju Egipta ograničavanjem priliva
crnaca, pa je to išlo dotle da je useljenicima pretila smrtna kazna. Ali, crnac
je bio poslušan, uslužan radnik i vojnik, pa su te karakteristike zavarale mnoge
manje prosvećene faraone. I tako su oni nastavili da dolaze vekovima; ne silom
oružja i u bojnom poretku, već kao potčinjeni i porobljeni narod.
Sa posledicama ove mongrelizacije
stižemo sada do kraja niza. Uspon Teharke, mulata, na presto nekada ponosnog
Egipta, u 25. dinastiji 688. g. p. n. e. značio je u praktičnom smislu kraj
egipatske civilizacije. Teharkina majka bila je žena iz Nubije, a njegov lik
koji je sačuvan na skulpturama iz tog doba, nepogrešivo pokazuje negroidne
karakteristike. Kada je mulat nasledio tron nekada moćnog faraona, njegova
sestra postala je vrhovna sveštenica egiptaske religije, koja je prethodnih
vekova mnogo izgubila na smislu, toliko da je mulatova majka iz Nubije postala
carica majka, pred kojom su se svi klanjali. U vremenu, koje je prethodilo
usponu mulata Teharke na presto, egipatska civilizacija je stagnirala, dok su
dinastije posle Teharke nametali stranci koji su na taj način lako osvojili
Egipat.
I tako se tragično završava jedna
nekada ponosna i divna civilizacija. Iz degeneracije i propadanja Egipta treba
da naučimo mnoge lekcije – lekcije koje očigledno nisu prodrle u naše umove ni
do dana današnjeg. Ipak, lekcije su jasne i jednostavne. Jedna od njih je da
civilizacije mogu da žive hiljadama godina. Štaviše, nema razloga da ne žive
večno, samo ukoliko krv njenih osnivača ostane čista i nezagađena.
Drugo, bez obzira kakvi građanski
i religijski zakoni bili uvedeni, već samo prisustvo crne rase u kontaktu sa
Belom rasom, dovešće do mongrealizacije, koja će neminovno rezultirati
razaranjem i propadanjem civilizacije. Takođe vidimo da crnac, koji je poslušan
i prijemčiv rob, predstavlja iskušenje za agresivne ali kratkovidne bele
gospodare koji ne mogu da odole a da ga ne koriste kao jeftinu radnu
snagu.
I to je upravo karakteristika
crnca – da izgleda kao krotak i poslušan rob – koja ga je načinila smrtonosnim
osvjačem Bele rase gde god je ovaj otrov zgodno, ali kratkovidno
upotrebljen.
Moramo takođe da naučimo da
nikakvo nametanje građanskih zakona, ili društvenih tabua, verskih praksi ili
bilo kojih drugih koje su do sada primenjivane u istoriji čovečanstva, nije bilo
u stanju da spreči kvarenje bele rase kada je imala crnu, nekreativnu rasu u
svojoj sredini.
Sasvim uspešno bismo mogli da
sumiramo celokupnu pouku egipatske civilizacije, kazavši da nema drugog načina
na svetu kojim možemo da se spasemo od uništenja koje donosi crna rasna kuga,
sem da je proteramo daleko od naših obala, što brže možemo.
Za beli narod u Americi lekcija je
izuzetno jasna – štaviše, vrišti do nebesa: moramo poslati crnčuge izvan naše
sredine, nazad u Afriku, što je pre moguće.
.
