СДС
СДС је формирана 22. фебруара 1942. године и на инсистирање Немаца ова организација добија име Српска државна стража иако то није била никаква стража у правом смислу те речи, нити је у том тренутку постојала српска држава.СДС је била потчињена Председнику владе и министру унутрашњих дела.Она је углавном била полицијска трупа која се старала за одржање реда и мира у градовима и насељеним местима.Знатан део официра и војника СДС одржавао је везе са четницима Драже Михајловића.
Поред СДС формирана је и Српска гранична стража (СГС).Комадант СДС у почетку био је Драги Јовановић, а касније пуковник Боривоје Јонић.Комадант СГС био је потпуковник Људевит Погачик, Словенац.СГС је вршила дужност некадашњих граничара.Бројна јачина и једних и других износила је око 18.000 људи.За сво време Недићеве управе окупираном Србијом СДС је вршила дужност предратне жандармерије.
Једној струји Немаца у Србији, којој је на челу стајао СС-генерал Август Мајснер (August Meyssner), чинило се неопходно да се српски оружани одреди, нарочито СДС, потчине немачкој команди.Мајснер је вршио разне притиске на Недића како би овај предо команду над одредом, од притисака да поднесе оставку па све до хапшења и стрељања Недићевих најбољих комаданата које је оптужио да сарађују са четницима Драже Михајловића.Недић је упорно одбијао ове захтеве стављајући као услов за останак на челу Српске владе да ови одреди остану под његовом командом, било да се ради о СДС, СДК или Пећанчевим четницима.
Мајснер је упорно инсистирао и код генерала Недића и код Димитрија Љотића, да се на Источни фронт пошаље један српски одред, али су они то одбили.Љотић је то овака објаснио Мајснеру: „Ми не можемо никог послати на Источни фронт јер ми нисмо ваши савезници.Напротив, ми смо ваши робови.Совјети су савезници наших савезника, а самим тим и савезници нашег Краља и његове владе у Лондону, па, према томе, по нашем Уставу, и наши савезници против којих се ми не можемо борити.Ја знам да Совјети нису искрени савезници ни Англоамериканцима ни Французима, а камоли нашем краљу Петру и нама.Они имају циљ да завладају Европом и светом.Ипак ми не можемо против њих ратовати.Ми ћемо се и даље борити у нашој земљи против комуниста које сматрамо главним непријатељем хришћанства и човечанства ...“
Ово исто је захтевано и од генерала Недића, али је и он то одлучно одбио.Један такав покушај је долазио и од фон Рибентропа али је Недић и тај захтев одбио.Када је то једном приликом тражио од њега генерал Бадер, Недић му је преко тумача рекао: „Кажите немачком генералу да ја за добро свог народа могу да будем и кнез Милош који је и чалму завијао и турског пашу пољубио у руку.Ако ћу тиме спасити животе, ја ћу немачком генералу пољубити руку.Реците му да ја могу бити и кенз Иво од Семберијекоји је и своју свечарску икону и кандило испод ње дао да откупи српско робље, али му реците и то да армијски генерал Милан Недић никада неће бити немачки гаулајтер“. До слања српских трупа на Источни фронт никада није дошло.До краја рата Срби и Пољаци су били једини европски народи који нису дали ни један једини војнички одред за активну подршку немачкој војсци.
2. октобра 1944. године, генерал Милан Недић је у свој кабинет позвао генерала Јонића, генерала Дамјановића, генерала Косту Мушицког и пуковника Људевита Погачара и рекао им: „Ситуација је по нашу националну ствар пропала.Совјетска армија улази у Србију а са њоме и комунисти који ће узети власт.Ми се морамо уклонити.Ја са члановима владе одлазим у Аустрију.СДК је донео одлуку да иде у Словенију.Вас Јонићу, СДС и СГС и цео српски народ остављам Дражи Михајловићу, јер сте ви од почетка припадали њему.Нека се Дража стара о даљој судбини српског народа“.
СДС и СГС су се на крају стопиле са одредима генерала Михајловића. 6. октобра 1944, тадашњи комадант Србије, дивизијски генерал Мирослав Трифуновић, издао је наређење да цела СДС уђе у састав ЈВуО под именом Српски ударни корпус југословенске војске у Отаџбини.То је познати СУК.За комаданта је постављен дивизијски генерал Стеван М. Радовановић, а за његовог заменика бригадни генерал (унапредио га Милан Недић) Боривоје Јонић.Састављен од припадника СДС и СГС , СУК је био подељен у две дивизије.За комаданта прве дивизије био је постављен пуковник Бранимир Живковић, а за комаданта друге дивизије пуковник Драган Редић.
Овим је почео трагичан пут и још трагочнији завршетак и СДС и СГС које су ушле у састав ЈВуО у заједно са њом се повлачиле за Босну, у пуну неизвестност, обмањивани стално пропагандом да иду у сусрет енглеским трупама са којима ће се заједно вратити и отерати комунисте са власти.Када је у Новом Пазару извршена смотра СУК-а, било је на окупу око 4.800 људи.
После честих и тешких борби са партизанима, уз несташицу хране и муниције и све више разочарани у пут којим су пошли и коме нису видели ни краја ни циља, одржали су 1. јануара 1945. виши официри СДС и СГС састанак на коме је требало да буде донета одлука о даљем држању.Донета је одлука да се иде за Словенију у састав СДК, али да се претходно извести Врховна команда и тек по њеном одобрењу да се крене на пут.
Оно што је остало од војника и официра СУК-а, пребацили су Немци преко Славонског Брода у Грац и Беч где су тифусари одвојениод људства, а здраво људство додељено организацији ТОТ. Од 4.800 припадника СУК-а колико их је било почетком октобра на смотри у Новом Пазару, у Беч је стигло само 1.600. За прелазак у СДК прјавило се 83 официра и 600 подофицира и војника.Свакодневно у малим групама од 30-50 људи транспортовани су у Словенију где се тада налазио СДК.
СДК
Српски добровољци су били теренски оружани одреди генерала Милана Недића за борбу против Титових партизана.Њихово настајање изазвала је прека потреба да се у окупираној Србији успоставе ред и мир, који су угрозили најпре комунистички, а затим и комунистичко-четнички напади после 22. јуна 1941. године. Ни жандармерија којом је располагала комесарска управа, ни први оружани одреди генерала Недића, организовани од официра и подофицира, који нису били одведени у заробљеништво, нису могли завести ред и мир у земљи. Жандармерија, која се после окупације Југославије нашла у служби и која је и по Женевској ратној конвенцији и по 12. тачци Уговора о капитулацији југословенске војске требала да остане, нашла се у врло тешкој ситуацији.Број жандарма по станици био је, може се рећи, довољан.Али шта је то вредело када на пример на станици има 10-15 жандарма, а свега 5-8 пушака и то свака 5-10 метака.Димитрије Љотић је тражио код Немаца да се жандарми боље наоружају, али Немци то нису дозволили.Касније је Недић ипак успео да издејствује да од Немаца добије 2.000 пушака.
Људство и жандармерија првих Недићевих одреда било је, у својој огромној већини, национално свесно и родољубиво, али није било идеолошко-политички припремљено за борбу коју је требало да води.Због тога су бројни од њих падали под утицај англофилске и комунистичке пропаганде, која је трубила да они, борећи се против побуњеника, сарађују са окупатором и врше националну издају.Зато су ови одреди врло лоше обављали своју дужност. Жандармерија је до те мере била обесхрабрена да је у околини Кучева једна комунисткиња, учитељица, упала сама у жандармеријску станицу и са револвером у руци разоружала преко 20 жандарма. Плашећи се да их после рата не прогласе за издајнике, почела је масовна бежанија из ових јединица у шуму заједно са повереним им оружјем.Почело је да се догађа оно што су Немци подвлачили у својим разговорима, а то је, да ће оружје за нове одреде у ствари служити за наоружавање шуме.
Ситуација је постајала застрашујућа.Партизански одреди су почели да харају већ и у самој околини Београда.Немци су држали само главну пругу и главне друмове.Казнене експедиције су пустошили целе крајеве, стрељале људе, а сво мушко становништво гонило у концентрационе логоре.
Нашавши се у незавидној ситуацији генерал Недић је одлучио да се повуче.Од тога је одустао када је Михаило Олћан понудио да брзо формира добровољце за борбу против комуниста.То је било 14. септембра 1941. године.Већ сутрадан 15. септембра Олћан је пред старијим члановима Збора указао на критично стање у којем се Србија налази.После Олћановог излагања почело је уписивање у добровољце.Уписивали су се и старији и млађи.Већ сутрадан, 16. септембра 1941. године формиран је Први добровољачки одред за чијег је комаданта био постављен активни поручник Будимир Никић.У добровољце се пријавило око 300 припадника Збора, али се могло добити само око стотину пушака са потребном муницијом.Одред се састојао од ђака, студената и младих радника.У септембру и октобру створено је 12 добровољачких одреда у јачини око 3-4000 људи.За комаданта Српских добровољаца постављен је пуковник Коста Мушицки.
Отпремајући прву групу добровољца на фронт у борбу против Титових комуниста, Љотић им је рекао: „ ...Жао ми је ваше младости, јер ће многи од вас погинути.Али више од тога ми је жао, што ћете и ви морати да убијате, јер у борбу идете ... Ви сте добили оружје, али морате знати да је оно моћно и благословено једино у достојним рукама Јунака и Човека ... Да се не размећете њиме, а да га никада не употребите као силеџије, насилници или недај Боже, убице ... Ви се борите да се успостави ред и мир у вашој земљи, и да народ не страда више, да престане да даје бесциљне жртве ... Али ви морате знати свој положај; свако јутро кад се пробудите, ви себи кажите да сте робови.“
У чишћењу окупиране Србије од партизана српски добровољци су имали нарочитог удела.У низу окршаја са партизанима они су показали да су и војнички и идеолошки изнад њих, а када је почела офанзива против Ужичке републике они су и ту дали свој борбени допринос.У овим борбама учествовале су заједно са Недићевим оружаним одредима и четничке групе мајора Манојла Кораћа, мајора Глишића, капетана Вучка Игњатовића и поручника Предрага Раковића.Заједничко учествовање националних одреда учинило је да у местима, која су ослобођена од партизана Немцима није била дата прилика да врше страховите и крваве одмазде као у Мачви, Краљеву и Крагујевцу. Ова заједничка борбена сарадња између Недићевих одреда и Михајловићевих четника имала је за последицу и то, да је четницима и од стране српских добровољаца указивана различита помоћ. Пуковник Коста Мушицки који је командовао Српским добровољцима једним четницима је „давао оружје, другим муницију, трећим одећу и обућу ...“
За време ове борбене акције пуковник Мушицки се и лично састао са Дражом Михајловићем.Када су Немци ово дознали они су, 7. децембра 1941. године ухапсили пуковника Мушицког.Пуковник Мушицки, који је обавестио Михајловића о намери Немаца да, после уништења Ужичке републике униште и његове одреде, био је предат Војном суду, осуђен и послат у затвор.Тада је за комаданта одреда постављен потпуковник Илија Кукић.Мушицки је чим је дознао да се Немци спремају за напад на Равну Гору, преко једног комаданта Михајловићевог одреда, који се налазио у његовој близини, одмах послао гласника на Равну Гору обавештавајући Дражу о опасности која му се спрема.Курир је успео да стигне тек нешто пре немачких трупа које су се у облику лепезе приближавале са свих страна Струганику.И док се највећи део четничког штаба налазио на Равној Гори, Дража, који је био у Струганику са мајорима Александром Мишићем и Иваном Фреглом, Словенцем, имао је таман толико времена да се склони у неко шибље када су се Немци појавили у стрељачком строју.
Када је генерал Беме био смењен и за војног заповедника Србије дошао генерал Бадер, Недић и Љотић су успели да издејствују да Мушицки не буде кажњен смрћу.Мушицки се, међутим није вратио на место комаданта добровољачких одреда све док из Србије није отишао злогласни генерал Мајснер, који је упорно водио непријатељску политику према Недићу и свим његовим сарадницима.Генерал Мајснер је нарочито био киван на српске добровољце. Добровољачка команда бива расформирана а један део добровољаца одведен у заробљеништво.Тако је у заробљеништво одведен цео XI добровољачки одред, са официрима и војницима.Исто тако у заробљеништво је одведен и део VII добровољачког одреда.Нерасположење генерала Мајснера према доборвољцима осећало се на сваком кораку.
1942. година остаће међу добровољцима упамћена као најтежа у њиховом животу јер су уживали неповерење код окупатора, које је, углавном, дошло као последица спасавања Михајловићевих четника.С друге стране добровољци нису нипошто дозвољавали да буду потчињени генералу Мајснеру и немачки полицијским снагама.
Из добровољачких одреда, настали су касније, када је Коста Мушицки поново дошао на чело СДК, најпре батаљони, а из овога пукови.Пред крај лета 1944. године СДК је имао пет пукова и један артиљеријски дивизион чији је комадант био капетан прве класе Момчило-Мома Ђорђевић.Комадант I пука био је мајор Илија Мићашевић; комадант II пука мајор Марисав Петровић; комадант III пука мајор Јован Добросављевић; комадант IV пука резервни мајор инж Војислав Димитријевић; комадант V пука био је резервни мајор Милорад Мојић.
Добровољачке јединице издржале су, за све време свог постојања, низ оштрих борби са партизанима, у којима нису подлегли ни онда када су били бројно слабији.Они су, заједно са другим националним снагама одолевали комунистичком притиску, који је после капитулације Италије, у лето 1943. године и због масовне техничке и политичке помоћи Англоамериканаца, постао све јачи.Због насталих промена у окупираној Србији,изазваних продором совјетских трупа, дошло је и до повлачења српских доборвољаца у Словенију где су продужене борбе против партизана све до краја рата.
РУСКИ КОРПУС У СРБИЈИ
Овде би ваљало поменути и Руски заштитни Корпус, који није директно био потчињен влади генерала Недића, али је активно учествовао у антипартизанским дејствима у Србији, и који је заједно са СДК и СДС бранио народ од комунистичког терора.
После краjа Грађанског рата у Русији, 1920. године 30.000 воjника Руске Воjске генерала Врангела и 130.000 цивила емигрирали су са Крима (Јужна Русија). Најпре су допутовали у Турску. Тамо су се задржали две године, до 1922. године када се један део преселило у Бугарску, док се већина белих Руса преселила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина С.Х.С. (после 1929. године - Краљевина Jугославиjа) се највише допала емигрантима, због тога што је југословенски краљ Александр Први Карађорђевић био питомац Руског Пажеског Корпуса, а српски Патријарх Варнава је учио у Духовној Академији у Санкт Петербургу. Генерал Врангел jе рекао: "Само нам је Краљевина С.Х.С. пружила руку помоћи. Друге савезничке државе су признале власт црвених силеџиjа…". У Краљевину Југославију се превесело око 40.000 Руса.Овде су бели емигранти почели са стварањем своjих друштвених и просветних организациjа: руско-српску мушку гимназиjу, два руска кадетска корпуса... Генерал Врангел је 1924. године створио "Руски Општи Воjни Савез" ("РОВС"), коjи jе удруживао све воjнике и официре бивше Руске Царске Воjске. Пуно Руских професора је предавало на свим Универзитетима Краљевине Југславије. Руски козаци су вршили службу у Српској Граничарској Стражи.
Током немачке агресиjе на Jугославиjу (априла 1941. године) пуно емиграната је било спремно да ратује против Немаца. По окончању априлског рата Jугославиjа jе била подељена између окупаторсних држава.У Србиjи jе била стварена Влада са генералом Миланом Недићем на челу под контролом окупатора.Краjем 1941. године за одбрану српског становништва од комуниста и усташа био је створен Српски Добровољачки Корпус.
У исто време комунисти су почели да убиjаjу српске жандарме и руске емигранате (убили су око 250 Руса). Почетком jула комунисти су стварали "Ужичку републику". Генерал Скородумов обратио се Немацима. Он jе молио да се допусти Русима да стваре руски воjни одред за одбрану од комуниста. Руски одреди морали су бити само у рускоj униформи и нису полагали заклетву Хитлеру. Такође je захтевано да се после стварања Корпуса он мора послати на Источни фронт. Али оваj захтев Немци нису извршили. Спочетка немачке власти (начелник штаба команданте окупаторске воjске пуковник Кевиш) je допуштала стварање одреда. Скородумов je издао наредбу о стварању Руског Корпуса (12.09.1941). Али кроз 2 дана стигла je наредба из Берлина да се забране све националне воjске формиране у Србиjи. Скородумов je био затворен. Командант Корпуса je постао руски генерал Штеjфон (бивши командант пука у Добровољачкој Војсци генерала Дењикина) Назив "Руски Корпус" je био промењен у "Руска Одбрамбена Група" (1942. - Руски Одбрамбени Корпус, а 1944. - Руски Корпус). Тако je у мукама био стваран Руски Корпус.
Формирање Корпуса је обављено у Топчидерскoj касарни (бивша касарна Краљевске Гарде) Први пук Корпуса (око 2100 људи) био је састављен у септембру/октобру 1941. године.Пук је био обучен у руске униформе. А у новембру пук je ратовао са партизанима близу Лознице. После слома "Ужичке републике" пук je остао у Западноj Србиjи где је бранио српско становништво и саобраћајне путеве. Штаб пука je био у Лозници. Корпус je био додељен 65. корпусу Вермахта (командант - генерал Фелбер). Током jeсени и зиме 1941. године је био стварен Други пук.
У корпусу су углавном служили бивши официри, војници и козаци Руске војске генерала-лајтнанта П. Н. Врангела.Око 10% је чинио подмладак рођен ван Русије или они који су напустили отаџбину као деца, Добровољци су долазили из руских емигрантских колонија у Бугарској, Немачкој, Пољској, Француској, Грчкој, Италији, Румунији и из неких других земаља. Укупно, током целог рата, у Руском корпусу је служило више од 17.000 људи.
Крајем новембра Руска група је имала већ 6.000 војника и официра, а 30. новембра је добила назив Руски корпус и била укључена у немачки вермахт. Руски корпус је био наоружан пољским топовима калибра 75 mm, са антитенковским топовима калибра 37 mm, са минобацачима, крупнокалибарским митраљезима и пушкомитраљезима. Корпус је користио Правило службе Руске Царске војске, Црвене армије и немачког вермахта. Официрски кадар је био углавном млад, а официрски подмладак се припремао у Првом Руском кадетском корпусу „Велики књаз Константин Константинович". На почетку рата војници и официри су носили маскирне мундире, али почетком 1942. године, због несташице тканине маскирне боје, добили су тамно-браон униформе. Крајем 1944. и у 1945. години, због разумљивих разлога, војници Руског корпуса носили су различите униформе. Војници и официри су носили еполете, које су означавали њихов поспедњи чин у Царској руској војсци, али фактичко звање је било означено на реверу. На глави су војници носили руске војне капе по обрасцу капа из Првог светског рата са руском тробојком на кокарди или округле челичне шлемове чешке производње са белим крстом на челу.
Апсолутна већина војника и официра Корпуса хтела је да се пребаци на Источни фронт и да ратује тамо „за ослобођеље Русије од црвеног ропства." Али немачка команда је одуговлачивала тај одлазак (с намером да га никад не изврши) и оставила је Руски корпус у Србији. Корпус је чувао руднике, путеве, комуникације и железницу од партизана. Јединице Руског корпуса смештене уз Дрину у Западној Србији, нису се само бориле против партизана, него су и (на своју одговорност) помагале прелазак српских избеглица из Босне. Јединице Руског корпуса су чувале објекте и руднике и на Косову и у Рашкој. И до наших дана дуж железница на овом правцу, могу се видети понеки дебели бетонски или камени бункери, из којих су војници Руског корпуса бранили комуникације од напада партизана.
Руски корпус, углавном формиран од бивших војника Царске руске војске, разликовао се од Прве козачке дивизије која је била формирана већином од бивших војника и официра Црвене армије и била 24. септембра 1943. пребачена у Југославију. Прва козачка дивизија је била јединица под патронажом Химлера и обичној е учествовала у операцијама чишћења терена од партизана, а ималаје 18.550 војника и официра.
Почетком 1944. године, Руски корпус се сударио са совјетским дивизијама и јединицама Ј. Б. Тита. Из Србије је Корпус отишао заједно са јединицима Српског Добровољачког Корпуса и прошао ратни пут до Словеније. Брза капитулациja Румуниjе и Бугарске у августу и септембару 1944. године и уништење немачке групе "Jужна Украjина" су нално изменили положаj на Балкану. Фронт се изненадано приближио граници Краљевине Jугославиjе. Остаци Корпуса заjeдно са преосталим немачкими jeдницама су одбиjали изненадне jурише советске армиjе, титових партизана и њихових нових савезника, Бугара. У исто време (септембар/октобар) из Београда су биле евакуиране све породице припадника Корпуса, као и сви руски емигранти који су хтели да оду.
У октобру Четврти пук и део Трећег су били опкољени у Чачаку и током седам недеља су задржавали офанзиву црвених. Тек 21. новембра пукови су успели да се извувку из окружња и да се повуку ка Сараjеву. У исто време jeдинице Првог и Другог пука су покривале одступање прве брдске дивизиje. Често би руске jeднице прелазиле и у контраофанзиву. Близу села Jaкубовац (Североисточна Босна), средином новембра први и трећи батаљони 3. пука су уништили 169. гардијски пук Црвене армије. Током октобра 1944. и почетком априла 1945. године, Корпус је прво чувао а затим и одбранио прелаз преко реке Саве код Брчког. Кроз Брчко су главне немачке jeднице ГА "Е" (почетком 1945. године преименоване у "Србиjа") пролазиле при одступању из Србиjе, Македониjе и Грчке. Децемба 1944. године Корпус је предузео офанзиву против партизана и освојио град Травник које је био задржаван током jедне недеље.
Крајем 1944. године командант корпуса генерал Штејфон је имао састанак са гененералом А. А. Власовом (председник Одбора Ослобођења Народа Русије и Главним Командантом Наоружених Снага О.О.Н.Р.). Штејфон је рекао да је он спреман за припајање Корпуса саставу Н.С. О.О.Н.Р. Током пролећа 1945. године Корпус je ратовао у Босни. Он je поднео тешке губитке (у аугусту 1944. године у трећем батаљону трећег пука је било само 882 војника, а већ почетком децембара 21 човек) 30. априла 1945. године у Загребу je умро генерал Штејфон. Командант петог пука пуковник Рогожин je постао командант Корпуса. Краjeм априла остатаци Корпуса су били сведени на три пука, али без довољног броja људи у четама. При Капитулациjи Немачке Корпус се налазио Словениjи. Црвени су предложили Рогожину да капитулира, али је он одговорио да никад неће капитулирати пред Совејтима и партизанима. Корпус je капитулирао и предао се Енглизима. У то време Корпус je имао само око 3.500 људи. Разоружавани бели Руси су били смештани у логор Келенберг (Аустриja). Тамо су остали до 1951. године, када су се преселели у САД и Аргентину. Шездесетих година у САД, а деведесетих и у Русији, био је објављен зборник мемоара РК. Занимљиво је да се најтоплије успомене бивших војника и официра Руског корпуса односе на Српски Добровољачки Корпус „због његове сигурности, дисциплине и поуздане одлучности". Припадници Корпуса нису били предати СССР-у иако су Совјети покушавали да их добиjаjу.
У Келенбергу je био створен "Савез Припадника Руског Корпуса" који постоји и дан данас. "С.П. Р.К." штампа часопис "Наши Вести". Оне и данас излазе и садрже реаговања на тренутна политичка питања. „Наше Вести" су изјављивале неповерење у политички курс Русије под вођством Јељцина. А 1999, године бивши саборци из Руског корпуса су оштро осудили НАТО агресију на СРЈ.
