Заблуда је основни узрок свих зала.
Религија је најкрупнија заблуда.
Светлост науке и здравог разума
дужна је да растера кужну
маглуштину свих предрасуда.
Сви свесни чланови народа и људства сматрају да је велика добит доћи до здравог разума, здравог умовања. Јер се само умовањем здравог разума добија способност, снага да људство зна и може да изађе и створи све услове, основу коју ће му учинити и осигурати срећан и благодетан, напредан и слободан живот.
То је циљ праве науке и цијелог људства. Стога се сви прави пријатељи народа озбиљно брину, па и са пожртвовањем свог живота раде, да се сви чланови народа и људства помоћи наука и рада тако развију да знају о свему здраво расуђивати, паметовати. То је врло нужно, јер и прошлост и садашњост и наука и практика дају нам небројане примјере и увјерења да ће народ без здравог разума довјека несрећно, грабљиво, небратски, јадно, крвнички и ропски међу собом живјети и сатирати се, и поред свега тога, без здравог умовања и пословања биће ропске слуге ништарији, глупости, тиранији и лажарији. – Под овим последњим ријечима много је замишљемо. Нека се тумачи.
Додуше и данас сва тако звана ''интелигенција'', која радо прима и даље бакљаде и банкете, сматра и тврди да ради и мисли о разлозима здравог разума, мада је огромном већином ово од ње далеко као небо од земље. Само искрени тежак признаје за себе да је ''прост'', ''неук'' и да о том и о том не умије говорити и мислити као ''учевни свијет''.
Ми овдје нећемо пјевати оде ни једнима ни другима него велимо: Само она индивидуа (личност) има здрав разум која је кадра да све ствари, све појаве, све предмете и пригоде на себи и око себе посматра, цјени и уважава онако какве оне уистину јесу и какве трба да буду. Наравно, с таквим разумом морају се посматрати и претресати сва друштвена и научна питања, све уредбе, сви обичаји, све среће и несреће људске.
Али ми у овом спису узимамо као предмет умовања само једно, али ипак врло велико човјечанско и научно питање – религију, и у кратком прегледу све оно што она за собом вуче. И сви иоле разборити људи знаће да је и ово од големе важности, јер стећи и практиковати, здрав разум у погледу религије не само да је неоцјењена добит за умни и морални напредак људства, него и за материјално и здравствено благостање свих људи и народа. Јер само у једној држави, и то средње великој, као што је, на пример, Француска, биће око 40000 и писмом велимо 40000 крупних и ситних слуга бога и олтара које народ мора плаћати. Они и њихови дућани, цркве и манастири, сигурно коштају за сто година неколико хиљада милиона франака, а с толиком сумом могли би Французи регулисати све ријеке и канализовати све баруштине што би народу од огромне користи у здраственом и материјалном погледу. Осим тога, тих 40000 слугу бога и олтара страховито завађају, кваре и заглупљују народ што такође причињава народу голему штету. И то је засебни кружни грч на тијелу народном и људском. Ово што је речено за Француску важи и за све остале народе, па ма коју вјеру они вјеровали.
Прелазимо на ствар.
Обични разум вјерује, приповједа и утвруђује као вјечиту истину да на небу постоји једно провиђење – бог; да је он творац и одржач свега видљивог и невидљивог на свијету; да је он добар, преблаг, свемогућ, свемогући отац свих људи и да о свему премудро размишља и праведно управља; даље, да је он за шест дана створио овај свијет из ништа; да су Адам и Ева први људи, да их је он створио по своме подобију и да се од њих намножио људски род; да од постанка свијета има по јеврејском казивању око 5000, по католичком нешто више, по православном источно око 7000, а по мухамедском и кинеском још друкчије. Још даље, да је бог из гњева према људима пустио потоп на земљу и потопио све што дише осим Ноја и онога што је с њим било у лађи; да је из љубави према људима послао сина свог Исуса Христа да спасе и избави све; да брз његове – божје воље не може пасти ни длака с наше главе; да је библија света књига; да је цркава дом божји; да су од самог бога на небу рај пакао за вјечну награду праведницима и ужасно мучење грешника; да су попови и калуђери – мантијаши слуге божје, намјесници божји и посредници између бога и људи; да је молитва нужна за спасење а благослов за срећан живот итд., итд.
Обични разум вели да је цијелисходно што људство потроши у име свега тога годишње неизбојане суме новца и много труда. Прорачунајте само шта коштају толике богословије и њихове књиге, цркве и манастири, њихове одежде и остали утовари; попови и калуђери итд. И то ће само износити огромну материјалну штету осим умне и моралне. Ове последње тако су велике да се не могу ни израчунати но само замислити.
И обични разум не само што тако вјерује, тврди и на то толико жртвује, него и силом закона, затвара и оружја приморава све остале не само да у то вјерују него да на то морају давати одређене суме, па ма свијет имао или не имао.
Обични разум одобрава и то да његова рођена деца уче у школи природне науке које одричу библију и све споменуте ''божанствена'' ствари и сматрају их голом спрдњом, и у исто доба уче катихизис, црквену историју, ''света писма'', који опет угоне у лаж природне науке. Јадна дјеца стоје на раскршћу, не знају којим ће путем. И све то скупа утврђено је државним, црквеним, па кроз то двоје и обичајним законом. Ко се усуди да пориче так кужни апсурдум, одмах је назван ''јеретиком'', беззакоником и отпадником итд. и осуђен најстрожом осудом.
Али ипак нови свијет – људи здравог разума – на основу чисте науке и уиме достојанства и интереса народа друкчије веле, вјерују и проповједају.
Они не вјерују лијепим и крупним, сјајним и китњастим ријечима које вјера говори кроз уста поповштине, но хоће да се све посвједочи фактима и дјелима. Стога они задају себи питања и овако резонују (умују): ако је мантијашки бог онда заиста био кадар да створи свијет из ''ничега'', зашто и сада одједном не створи човјека – потпуним човјеком, то јест да свака индивидуа у часу постане одрасла, здрава, учевна, поштена, праведна, срећна итд. Па тако се не би јадне мајке онако мучиле око рађања и његовања дјеце, не би се толико мучило и трошило на школе, цркве, докторе и параграфлије, судове и тамнице. Да је тако учинио, свако би вјеровао да је тај слављени небески бог ''свемогућ'' и да из ништа добро може да створи свашта. Дјело на видјело, па ће свако рећи поштен посао тачан рачун.
Но обични разум вели да је то све одређено тобоже као казна што су Адам и Ева сагрјешили у рају окусивши ''од забрањеног плода''.
Здрав разум одговара на то питајући: па шта је криво човачанство свих земаља и свих времена да због тога страда? Није људска кривица што су Адам и Ева сагријешили, а нису ни њих двоје криви, него је крив сам творац – бог. Каква мајка онаква и кћерка, вели народна пословица. Да је бог боље, савршеније створио свој пород, производ, ни творевина му не би сагрјешила. Шта је свијет крив што је лончарев лонац – створ прснуо при првој проби? Зато је крив сам лончар што није хтијо да га боље начини. Нису крива дјеца што нису као што треба школована, радна, здрава и поштена, него родитељи, друштво, рђаве уредбе, управљачи и наставници. Само луд и непоштен лончар може захтјевати да се сав свијет казни за сва времена и вијекове зато што је његов лонац није испао као што треба. Тако што не би учинио ни најпокваренији султан, а камоли ''премилостиви'' и ''праведни'' бог.
Обични разум се исто тако вара што доказује да је овај свијет створен прије 7000 година. Здрав разум, на основи науке, назива то неистином. Та неистина види се и отуда што и саме вере неједнако означују вријеме, те тиме саме себе угоне у лаж. Тако, на пример, православна источна црква одређује око 7000; католика и протестанска близу 6000, мухамедска и јеврејска око 5000 година, а записи индиски једни одређују око 30.000, а други око 200.000 година од створења свијета. Тако, далеке, цркве разнолико петљају са одређивањем година од стварања свијета, а по тачним научним доказима прошло је стотинама хиљада година откако се човјек појавио на земљи и читави милјони од зачетка ове наше земље до развића овакве природе , какву данас видимо у васељени и човјекову организму.
Здрав разум се јако чуди што обични разум и црква проповједају да се људски род наплодио од адама и еве, кад и по ријечима самог такозваног ''светог писма''они нису имали ни једне кћери.Ваљда је њихов син Каин рађао децу!-То је смишљено и неприродно и ужасно- и сваки иоле поштени и паметни поп мора се стидјети да приповеда овакву петљанију и бесмислицу, јер је ово булажњење грозно од оног што га болесник чини у врућици.
Црква вели да је бог створио човјека по своме ''подобију'', а здрав разум одговара да она тиме ужасно каља и себе и бога.Јер по томе изгледа да је бог глуп као Ева, која слуша змију,вјетрењаст као Адам кога жена вуче за нос, пакосан као Каин који из зависти убија свог поштенијег брата Авеља, бјел као Европејац , црн као арапин, дивљачан као дивљи народ и посвијећен као цивилизовани свијет, напуњен са смрадним ђубретом у трбуху као и сваки други човјек и животиња, снабдјеван прибором,апаратом што прави дјецу и потпомаже супружанско задовољство (а на другом мјесту вели свето писмо да је он дух без тјела и одређеног мјеста), тиранске нарави као фараони и нерони и добар као цинцинат, ранклин, Роберт Овен други, џандрљив као џандрљиви лончар који час грди а час опет купа лонце. По рјечима такозваног ''свјетог писма'', он час ствара свјет и благосиља га, а час га проклиње и кажњава потопом, глађу, маглом, жабама, гуштерима, разним болестима и пакленим мукама, сад ствара човјек слободном вољом, а сад га сам и преко других кажњава за слободну вољу, час назива људе изабраним породом а час пакленим изродима, час шаље поруке и ''спаситеље''- Христа, Мухамеда и друге да народе науче и од сваког зла спасу, а час их под мамузу бич свјетих тирана-крвопија и спрема им ужасне муке у паклу.Управо сав посао бога и његово понашање изгледа још горе но султанове реформе и његова ''отачаска брига''за вјерне поданике .И јадни свијет на само што у све то вјерује , но откида од својих уста, те даје да се то што боље шири и утврђује.
Обични разум и црква проповједају да је бог праведни, милостиви и добри отац свих људи и да он о свему праведно суди и очински бригу води.
Здрав разум вели да је то само хокус-покус.Ако је бог такав, зашто се крије од своје дјеце којекуда по небу? За учитеља, који никад није дошао дјеци и ништа им није показао, веле људи да је неваљао и прогоне га.За родитеље, који би од дјеце побјегли у шуму, па поручивали: молите и платите сарафа и адвоката да нас моле да се смилујемо и дамо им штогод-свако би рекао да су такви родитељи или праве будале или до крајности покварени и непоштени.А шта се може рећи за бога, који тако исто чини, то нека сами читаоци пресуде и кажу.-А реална филозофија вели да је он уображена машта глупости, најдубље глупости.
То је једно, а друго, по доказима ''светог писма'' он је дигао народ из мисира и повео га у земљу Хананску, гдје je требало као бајаги да има сваког добра у изобиљу.У том путу он му је био такав моћни спаситељ да је јадни народ морао пуних четрдесет година да лута тамо амо по моавским пустињама, подносечи најгрозније невоље од глади, жеђи,голотиње и непогоде.Па умјесто да му што прије помогне да дође до означеног мјеста и да му подмире невоље, он издаје са Мојсијем законе у којима фараонски звони:''Ја сам господ бог твој и другог бога осим у мене једног не смијеш вјеровати;шест дана ради, а седми иди у цркву, прилажи прилоге, моли ми се и метениши итд''.И ту се бог понаша према раји као Ченгић-ага који горопадно звони невољном народу:
''Харач!Харач!рајо, ајмо! Пара треба господару-'';
А раја одговара:
''Хљеба и с хљебом господару, од умора и глади смртно смо изнемогли.''
Народ у пустињи вапије за храном и водом, а ''праведни отац''-бог упртио законе те му их намеће без његове воље захтјева бесмислице.Зато што се народ томе противио и разљутио Мојсија тако да је разбио и уништио таблице закона, бог га осуђује да лута по шуми четрдесет година, те тако изумире сав постојечи нараштај да други осјете казну божју.Тако исто Ченгић-ага умјесто да се очовјечи и уљудно саслуша и задовољи потребе народа, трпа у хаос и осуђује на тешке муке и вјешала сва оне који се усудише заплакати и умјесто давања харача тражити помоћи.И бог, исто као Ченгић-ага, глоби народ, јер јадни свијет мора да храни ''слуге божије''-мантијаше и прави им дућане за спекулацију,то јест цркве и манастире.И зато се морају да чине обилати издаци.Зато бог сам не храни своје слуге и зашто сам себи не гради ''божије домове''? Та и најпокваренија ћифта плаћа свога слугу и о свом трошку прави себи домове и дућане.Па зар праведни бог стоји чак и испод њих?Та то је султански. -Само нечовјечна госпоштина старог доба-племићи, спахије нагонили су народ на кулук, беглук да ин бесплатно гради дворове и њих и њихове слуге храни својим знојем.То је ужасно упороћеђење, али је тако. Па онда:зар је то праведно и очински да радник-тежак и занатлија поваздан мора аргатовати и на несносној зими, врућини, непогоди и опасности, па тек по кој динар на дан добије као награду за тај тешки рад;а државна, новчана и црквена господа добијају за лаки канцелариски и олтарски рад дневно у готову новцу по 10, 20,40,80,100,1000,6000 и по 70.000 динара.Па поред свега тога, тај творац цивилизације, културе и прогреса-радник,презрен је и гоњен до животињског стања од те господе, од ''слуга божијих''.Чак и по човјечанској памети отац се мора једнако за благо стање свелколике своје дјеце, и да од укупног постојећег родитељског имања добију једнаку награду.У свакој породици сви имају једнаке дужности и једнака права на уживање.И онај се најбоље пази и поштује који је највише одан и изложен раду, а ''праведни'' бог одредио је највећу награду и почаст оној својој дјеци која најмање раде и обављају најлакше послове, а нај мању награду и презрење оној дјеци својој што извршавају најтеже,најопасније и најпрече друпштвене послове.Али то је ваљда што је радник сто пута поштенији и побожнији од сваколике такозване црквене и државне господе. И ово је за људе обичног разума,за цркву привлачно и очински, али за нас ово није никаква правда и очинска брига, него дубока неправда и несрећа, а коме јест, нека му је начаст, док му научни морал математичка истина не расвјетли запрљани и замрачени мозак и не очисти од вјечног и отровног брлога.
Обични разум и црква вјерују и тврде да је бог ''свемогућ'' и да је све ''премудро'' створио. Држећи се обично свог пута, здрав разум вели: ако је бог свемогућ, зашто не удеси бар то све човјечанство вјерује једну вјеру, па макар у њега; да једним језиком говоре, да једним писмима пишу, да се служе једним календаром. Па онда много би доликовало ''свемогућој сили'' његовој да удеси међу људима све остале згоде за срећан, човјечан и братствен живот свеколикој људској чељади- његовој дјеци. Тим би бог неописано унапредио човјечанску културу, уништио садашње големе међусобне човјечанске зађевице, мржње, сметње и несреће.
Здрав разум вјерује да онај презрени и загарени радник има много већу свемогућност но високопоштовани и високопоштујући бог. Радник натјера, то јест удеси да му ватра и вода читава чудеса могућства указује, служи, врши. Он помоћу тих двију природних чињеница креће пред нашим очима, јури на рад и зауставља големе машине у фабрикама, лађама, жељезницама које или израђују или вуку и преносе огромне терете свјетских намирница. Он је удесио из грубе брдске руде магнетску жицу – магнет који хвата гром и спроводи га у земљу да не чини штету, а то није шала, јер гром је, по тврђењу обичног разума, божја воља, па радник савлада божју вољу и моћ. Он је из речене брдске грубе руде удесио другу жицу – телеграф, те помоћу ње разговара у тренутку са далеким крајевима и за три минута његове ријечи обиграју око цијеле ове наше земље и донесу му одговор. У лабораторијама научни радници учине из метала и ваздухада пред нашим очима гром грми и муње сијевају. Хиљадама година звона звонише, клепала лупаше, цркве се подизаше и украшаваше и народи и мантијаши кољено – приклоњено богу се молише, па још никада премилостиви и свемогући бог не учини таква чуда ни пред нама ни изван нас. А радникто једнако чини кад год је за то потреба, не тразећи од нас ни молбе ни благодарности ни цркву ни мантијаше ни прилога ни одређених дација. Сад ћемо да видимо шта вриједи и уколико је истинита његова ''премудра уредба и цјелисходно провиђење'' које уживају његова блага дјеца. У једном крају влада тиранија, неправда и ропство због чега бјесне крваве револуције између угњетача и угњетених, а у другом харају разне епидемије: колера, тифус, свакојаке грознице, оспице, врућице итд.
У оном крају влада ужасна суша, гдје људи умиру од силне сунчане припеке и губе сву љетину, а у овом напротив бјесни ужасна бура, олује и поплаве које јатомице упропашћавају, грабе и сатиру не само усјеве и марву него и зграде, куће, алате и људе. Помислимо само шта је недавно било у Чешкој, Француској, Швајцарској, у Мађарској са Сегедином, Будимом и другим земљама, па онда оне омање поплаве око Дунава, Саве, Тисе, Мораве итд. Силесија вароши, цела, имања и народа потопљено и уништено, па баш нигдје се не појави праведни и премилостиви бог да помогне своје вјернике и штету им накнади. Народи су њему вјечито давали прилоге, а он њима не да ништа ни онда кад су из темеља упропашћени. Грозног је срца отац небески!
Не само то него сјеверу дјеца преблагог небеског оца скапавајуод тешке зиме ма да се облаче у троструке кожухе, а на другој страни,ближе екватору, ни голи становници не моги дању опстати на земљи од тешке врућине, него копају земунице и бјеже под земљу. Овдашњу божју дјецу бију громови, а тамошњу глад и мразови, тља и гусјеница претворише све у пустош.
У овим колибицама чами, болује и умире вјечити радник због притисака, оскудице у храни, голотиње и умора; а у оним пространим палатама бијесни, раскалашни и од нерада и силног преизобилног јела, пића и луксуза лешкаре и благују угњетачи, грабљивци, варалице и крвопије људства.
Онамо радници израђују по вас дуги дан тешке и опасне послове, па им силни овог свијета дневно баце као награду тек по динар, два или три, а овдје папе, патрике, султани и милионари, фабриканти поред балова, салона, позоришта, картања, билијарења и харема, прегледају и потписују пресуде, мјенице, декрете и подобне лакоће, па зато су ипак награђени дневно по 1.000, 50.000, 70.000 динара у готовом новцу, као што смо то напријед споменули.
Негдје људи – та божја деца – болују и умиру од невоље, због оскудице земљишта, а толики простор оба пола земље лежи покривен ледом и снијегом, а око екватора пјесковит без људи и неплодан, Зашто не би ''свемогући'' бог учинио то земљиште родним за своју дјецу? Нећемо говорити о ужасима земљотреса и активним вулканима који ужасавају људсво, крше земљину површину и зграде и затрпавају читаве вароши, људства и имање под струју лаве, под њене големе валове у бездану мора или земљине провалије.
Да ли се ту премилостиви бог игра жмурке са људима и њиховим намирницама? Или је то ваљда божја шала са својом милом дјечицом? Збиља!
Јесу ли премудро створење: змије, гуштери, кртице, мишеви, бубе, гусјенице, вране, свраке, уши, буве, кукољ, главница – кљасти, глуви, нијеми, ћорави, сулудасти, крастави, гушави итд. И поред свега тога ужаса црква непрестано учи на ''јутарњи'' и на ''вечерњи'': ''свјако је дајаније божије благо и свјак дар совершен јест'', а то ће рећи нашим језиком: све је честито што бог даје, и све је савршено што је он створио и даровао људима. Поред тог наведеног страховитог хаоса у друштву и природи, отворено и непрестано учи нас света мајка црква, света спасавајућа вјера да је богу тако јако омилио свијет да је и сина свог једнородног одредио на жртву ради ''спасења људског''. Или је ово лаж или је бог велики петљанац. Прво, зашто се он сам није дао на жртву него сина послао, а друго, што ће жртве које ништа нису користиле? Ако има снаге и љубави према људствунека само рече, па да буде све добро.
Здрав разум не види у свему поменутом уређењу земљином и свјетском ама баш никакве божанствене свемогућности ни правичности ни премудрости већ види све супротно. Он види, познаје и признаје да све те и цјелисходне и нецјелисходне појаве произилазе по природним законима према којима све на свијету бива без икаквог удешавања према људским потребама. А праведне и неправедне уредбе, паметни и будаласти обичаји зависе од памети или од глупости људског друштва. Наравно, обични разум одмах на ово потегне свој претпотопски разлог рекавши: а ко је други дао човјеку тај разум но ''свјемогући'' бог? – Здрав разу одговара да ни то није бог дао.
Тијело се развија помоћу ваздуха, топлоте, свјетлости, хране, пића и рада. Одузмите ово човјеку, као и сваком другом живом створу који расте, па ће одмах све угинути, па ма за његов живот сви свјетски крупни и ситни мантијаши кољеноприклоно бога молили и ма се сва земља у саборне цркве обратила.
А разум човјеков зависи од друштва и природних услова. Одвојте дијете од друштва и оставите га у шуми са свињама, и оно ће, ако га животиња не поједе, постати дивљи и пасти траву са осталом марвом. А растући у друштву човјековом, мало помало навикне и научи се ономе што у друштву види и чује. То је јасна истина, па стога велимо: ако је, дакле, мантијашки бог кадар да покори поменути дјелокруг и постојеће појаве природе и да пред нашим очима изврши све оно што је за све људе добро и срећно и што поменути радници врше и стварају, онда смо и ми готови поштовати њега исто као радника и природу, па још и више, ако се пристоји богу као султански захтјева од људи прославу и покорност, молбе и дације.
Ако ли пак не може или неће то учинити, онда не само што није вриједно чинити толику почаст и толике трошкове око имена његова него је то чак лудо и недостојно од стране његових дојакошњих поштовалаца, јер то је најлуђе идолопоклонство, али само у финијем облику но што су чинили прастари дивљи народи.
Обични разум и црква упућују свијет да једнако брине о души, о рају и паклу; а здрав разум вели: такозвани рај и пакао такође је злонамјерна мантијашка измишљотина којом су лакше могли да плаше и глобе народ. Јер због раја и пакла народ је морао чинити прилоге ''мајци цркви'', то јест мантијашима, да би му свети оци духовници испросили опроштење од бога и припремили мјесто у царству небеском, у рају. Ради тог циља измишљена су и крилата дјеца-анђели и црни рогати крилати ђаволи. Ради тога су измишљене цркве и молитве, крштење и вјенчање, опјело и задушнице.
Без сваке те машинерије и спекулације не би могли црквени и државни угњетачи да тако лако заглупе народ, па га глобе и увјек држе пред очима.
Препредени угњетавачи су знали да је народ незадовољан својим ропским стањем и теретним државним уредбама. Знали су да ће он почети да у одморне дане премишља у друштву о својим невољама, па тако може наћи узрок невољама и отпечатити договор и организацију како ће растргати све узроке и нити што народу ните и доносе несрећу.А ко је други нитио и откривао те нити људских несрећа него мантијаши, слуге бога и олтара, а они су онда били власници и државне и црквене уредбе.Стога су они у одморне дане сабирали народ око себе и кљукали му у главу да се непрестано моли, да мисли о богу, рају, паклу, о својим тјешким гријесима, и да никад не заборави да ће сви они наслиједити царство блаженства вјечитог у рају који пате и трпе овдје на земљи и слушају своје старјешине и наставнике, проповиједајући свијету божју ријеч што гласи:''повинујте се властима, јер је свака власт од бога'', и ''ко претрпи до краја, спасиће се''.
Да је црква заиста тежила за тим да створи глупав и покоран народ види се из црквених књига, из ''свете литургије'' која пјева: ''блажени су они што су кротки и духом нишчи''. И ваљда је зато множила и још једнако множи царство мртваца на небу. Па рашта онда бог ствара револуционаре-људе? Мање би заврзламе било да умјесто људи ствара само овце, па- мирна Крајина. Оне су и кротке и '''ништаве духом''. Бар тада не би требало ни пакла, ни ђавола, ни црквених молитва, ни мантијаша, ни свеколике садашње глупости што се због тога рађа и траје, подржава и потпомаже.
Или ваљда бог има пасију, ћеф му је гледати како се свијет мучи, страда, глоби и у паклу гори као што су римски тирани уживали, попијевали ипоигравали од радости гледајући како Рим гори у пламену и како лавови раскидају људе у циркусима-позориштима?
Таквих будалаштина пуно је свето писмо, а исто тако и све проповједи ситних и крупних мантијаша. Рај су описали тако баснословно и китњасто да би човјек помислио како је у њему урнек свих красота и наслада.Мухамедански мантијаши још поетичније претстављају красоте раја велећи да ће се тамо вјерници, поред осталог уживања, користити и ''хуријама'' која ће и послије супружанског сношаја довјека остати дјевојке као богородица поред Јосифа и рођења Христова ''дјева''. Само је чудо нама зашто се и једни и други не поубијају да те красоте час прије уживају горе на небу , него овдје живе, те глобе и варају народе.
И у томе се састоји њихов морал и њихова брига за повјерено ''стадо''. О, блаженог стада, које им још и данас вјерује и прилог даје! Докле ли ће тако?
Но здрав разум и научни дурбин не виде у небу и раја ни пакла, ни Христа, ни Браму. Он види тамо бескрајну просторију и безбројне звијезде које су дјелимично много вјеће од ове наше земље. Стога вели:море, људи! Маните се ви те религиозне петљарије! Не трошите ни снаге ни здравље своје око небеских, божанских сањарија од којих још нико користи није видео, нити ће видјети, пошто тога нема. Него умјесто тога размишљајте и изучавајте из чега се састоји више тијело и шта му треба па да оно буде здраво, промишљајте како ћете укинути све оно что вам рађа несрећу, па удесити уредбе у друштву онако да свима вама соносе срећу, једнакост, знанственост и богатство; изучавајте природу и њене законе да би сте лакше могли употребити и користити људства итд. То је достојно људства и историје, то је циљ културе и прогреса, то је задатак науке и људи, то је најчистији морал у свему свијету.
Уосталом морамо признати да и сами државни закони поричу биће бога, прво, тима што је законом одобрено изучивање природних наука које из темеља поричу биће бога, а особито ембриологија, физиологија,физика и хемија, а, друго, што држава не кажњава људе који псују по улицама и биртијама по сто богова, Христоса, богородица, анђела и крстова, а опсујели ко владајућег монаха и царицу, одмах га хватају, затварају и осуђују на робију.
Обични створови вјерују и тврде да је библија ''света књига-свето писмо'', па због тога се на све могуће начине тумачи усмено и писмено одраслом и неодраслом свијету. И да би ту голему књигу такорећи укљукали народу у главу, она је на свима језицима уопште и напосе штампана, те се преко мисионара по свему свијету раздаје и бесплатно и за јевтину цијену.
Здрав разум види и вели да је такозвано ''свето писмо'' скуп, зборник мантијашких изопачених и глупих измишљотина и да више вриједи за човјечанство један табак физике, физиологије, хемије, но све црквене и богословске књиге што су написане од искона до данас.
Као потврда овог ево чињенице: код свих вјерујућих, у светом писму најважнија је и најсветија књига ''Јеванђеље'' и ''Апостол'', и када се она чита милиони православних и кривославних сагну главу или падну на кољена ради веће почасти и марљивог слушања, а затим је љубе и даривају.
Па шта налазимо у тој тако светој и поштеној књизи? Ево шта:
У Јеванђељу Матејеву, у глави шестој, и стиховима 25, 26, 27, 28, 29, 30 и 31 стоји да се не бринемо за свој живот, шта ћемо јести и носити, но да се угледамо на на птице небеске које, вели, и не сију и не жању, не сабирају у амбарове, па их отац храни.
Даље, шаље нас да се угледамо на цвијеће, љиљан и друго волећи како и оно ништа не ради, па љепше је обучено и украшено него Соломон у својој слави и у свом богаству. По тој божанској науцисветога писма ми треба да уништимо и школе и науку, и радионице и алате, - дакле, и сву културу, па да голи голцати у зими или у снијегу очекујемо све од премилостивог оца небеског или да у таквом стењу брстимо лишће и са марвом пасемо траву као што некада чинеше калуђери и калуђерице по долинама еуфратским месопотамским. Може бити да јда је то добра наука за створове обичног разума, али људи здравог разума јавно се спрдају таквој науци. И дјеца иоле здравијег разума веле да је обични разум заборавио да се птице хране у љетње доба од нашег труда, наших усјева, а зими, кад снијег све покрије, птице небеске кљују нашу и марвену балегу. Стога ми захваљујемо светој мајци цркви и милостивом оцу небеском и ''преблагом спаситељу свијета'' на таквој храни и честитамо богомољцима што ће такву уживати у будућем животу блаженства божјег – небеског.
Даље, у истом јеванђељу у главама 5, стих 30, 40, 41, 44, препоручује нам ''спаситељ свијета'' да се не бранимо од зла, него ако те ко удари по десном образу обрни му и лијеви; ко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину, ако те ко потјера један сат иди с њиме и два; љубите и непријатеље и чините добро онима који вас мрзе и гоне итд.
Је ли да је праведна и мудра поука? Еј, рајо узбуњена! Куд ће ти душа?! Што ниси слушала преблагојеванђеље, те си подигла буну против оних што те гоне, принуђивају и твоју зараду односе, отимају. – У данашњем друштву ни најглупња дјеца не би послушала такву поуку. Зар је праведно сносити над собом грабеж и тиранство зарад ћефа појединаца? Заиста, не.
Свети апостоли нас уче да будемо свима ''јакоже сви'', то јест са Јеврејима као Јевреји, са Римљанима као Римљани, са добрима добри, с лоповима лопови. Иди по вољи свих, дакле, и вољи угњетача народних, а истина, правда, поштење и савјест, - то је код њих ништа. Даље, они веле ''повинујте се се властима, јер је свака власт од бога'', што смо и напријед споменули.
И то је морал светог писма!
Дакле, ако крштени и некрштени султани и паше угњетавају и глобе народ, то је од бога и то треба трпјети, томе се треба покоравати. Ај, весела сиротињо рајо, грдно ли си сагријешила што си се усудила да да подигнеш револуцију против законитог владаоца и власти? – Зато ваљда у нашој савезној српској револуцији против угњетача цариградских и држаше ''пастири народа'', слуге божје – сарајевски и мостарски владика – страну тих угњетача народа, а прогласише револуционаре Босне и Херцеговине као отпаднике и безаконике друштва. Папски клир у Риму и православни и католички патријарх у Цариграду писали су и говорили против народног ослобођења и држали су страну народних крвопија. – Највећи је морал радити да угњетени постане слободан човјек уживајући сва своја човјечанска права и срећу као и сваки члан друштва. И народна борба Босанаца и Херцеговаца циљала је на то. И на срамоту црквеног морала, ''слуге бога и олтара'' гласаше против народних права, против народне слободе и среће, против свога ''стада'' и свог храниоца – народа. Још нешто ради огледала тог црквеног морала. На крају јеванђеља Јованова стоји да је Христос толико радио и добра учинио народу за вријеме свог бављења на земљи да би кад би се све описало, било толико књига да ни у сав овај свијетне би могле стати. Овакву ужасну лаж могао је само речи из темеља луд и подао човек, јер је Христос, по казивању ''светих'' књига, живио свега 33 године, а само је три године јавно проповиједао.
Овдје не треба наводити друге доказе о томе шта вриједи мантијашка и црквена ''поука'' и морал. Овим је очевидна прљавост и ништавило њиховог морала и њихове науке, њихове науке, њихове вјере и бога, сама собом истумачена за оне који имају бар и мрву здравог разума, који умији зрело паметовати.
Обични разум и света црква вјерују у божја чудеса која набрајају у старом и новон завјету, - да су бог, његов син, света дјева Марија лијечили болеснике, хранили гладне, напојили жедне итд. Научни и практични здрави разуми то одричу и сматрају да је то гола лаж. Јер ако су онда могли да чине таква чудеса, што сада не чине, када хиљадама људи умире од глади, болести и голотиње? И тако бива на све стране ове наше земље. За вријеме савезне српске револуције ено на хиљаде сиротиње раје, лишена куће и имања, умире. Зашто бог и свеци не укажу своја чудеса у пошиљци хране, одјеће и такве помоћи да се за неколико дана ослободи од својих угњетача? Ако то неће да учине нама, грешницима и безбожницима, зашто бар у таквој невољи не помогну раји? Та бар је та наша несрећна раја била и јесте дубоко побожна и вјерна богу и цркви. И заиста заслужује много већу помоћ но њени угњетачи. Та ено и чувене тврдице и себичњаци – богаташи енглески очигледно помажу рају храном и одијелом, а премилостиви отац свијета – бог и ''пречиста'' богородица баш ништа не помогоше својим вјечитим поштоваоцима и молиоцима. Јеста, али оно што не постоји не може се ни пузећи показати, акамоли чинити чудеса. Но обични створови ипак вјерују као и прије. Они не могу да смијесте у своју главу да је сва помоћ и одмоћ у човјеку, у природи и у удруженој снази друштва.
Обични мозак вели и вјерује да је Христос спаситељ људства, да је опростио људство од Адамског гријеха и тиме отворио пут у царство славе и блаженства.
Али здрав разум не види и не може да нађе ама баш ни једног факта да то посвједочи. Он жели да му се ''опипа телно'' покаже чиме је христос спасао свијет. Ми видимо својим очима да и данас кроз сву прошлост историје свијет трпи свакојаке несреће и невоље послије Христова доласка до данас исто као и прије Христа. Ни елементарне непогоде, ни друштвени догађаји и неправде нису се у главном промијениле. Прије њега владали су свијетом и сисали крв народа и људи фараони и фарисеји, књижевници и њима подобни акрепи људски, а данас крштени и некрштенисултани, мантијаши, параграфлије, сабљаши и ћифтарија мало финијим начином и у углађеној форми, подобно стјеници и пијавици, испијају животну снагу свему радном човјечанству. Па још не само то, већ баш у вријеме његово и послије његова рођења па све до велике Француске револуције било је народима још горе него прије њега, јер су држана и црквена господа сматрала народ као и сваку другу марву. Људи, жене и дјеца продавани су и куповани на трговишту као и животиње. Историја показује факта да је на једном вашару продавано за један дан по 7000 људских душа.
Чувари државног поредка и одржачи вјера и ''морала'' сматрали су и чували таква срамна и нечовјечна дјела, такав варварски поредак као законит и праведан све донде свјетски револуционари не предадоше и њих и тај поредак мачу и огњу. Дакле, из тог грозног ропства избавили су и још једнако избављују угњетену рају јеретици – револуционари, а не Христос и његово апостоли. Даље, свијет се рађа с плачем, живи с муком и болестима и умире с мукама и плачем онако исто као и прије Христа. Ни онда ни сада ништа није могло живјети и развијати се без ваздуха, топлоте, свијетлости и влаге; нити женка рађати без супружничког сношаја, па ма се сви свијетски мантијаши одрли клећећи, звонећи, литургије и бденије чинећи. Ако ли се под тим Христовим спасењем разумије спасење од гријеха и пакла, и то није истина. Јер ако је Христос својом смрћу и страдањем искупио човјечанство од гријеха и отворио свима пут у царство блаженства, у рај, онда зашто су потребни сада мантијаши, цркве, молитве и толики трошкови око тога?
Он је свршио посао и спасао човјечанство, па шта су потребни нови поклисари, толика заврзлама и трошкови? Зар су синови и другови папа и патријарха у стању и више да учине него ''син божији'' Исус Христос? Та тим и они сами омаловажавају бога оца, бога сина и бога духа свијетога...
Ми овим разлозима не побијамо заслугу Христа као реформатора, као радника за сиротињу и мученика за своје учење, то јест ако је он збиља и постојао. Судећи по јеванђељу, које су четири јеврејина написали разнолико и несагласно, ми Христа видимо као човјека који је нешто наглашавао и о социјализму. По томе га можемо поштовати као поштена и напредна човјека у данашњем поквареном јеврејском друштву. Уз то је говорио да су мантијаши као окречени гробови који се споља беле а унутра су пуни смрада и нечистоће то јест покварености и непоштовања. Ове његове ријечи свако ће наћи у јеванђељу Матијеву.
Многи и од самих мантијаша знају да је све истина што смо наводили, то јест да је све њихово црквено учење права петњанија, пука злонамјерна измишљотина и отрцана крпеж која сама себи противречи, саму себе гони у лаж. Али то неће да јавно признају и да народу исповиједе ту истину, јер лакше је благосиљати него копати, лакше је читати молитвице него ударати чекићем и товарити товаре, вући и истоварати, копати, жњети и тесати дрвње и камење.
Но рећи ће неки мислилац: па гдје је савјест? Па гдје ли је морал који сваком човјеку налаже да се у сваком послу мора узвисити над својим интересом, над самим собом и проповједати истину и правичност у за то се борити. Та најсветлија страна човјекова највише лежи на представницима религије, јер се они гласају за проповједнике, за одружање и утврђење људског морала. Здрав разум на то чуди велећи: јадни свијете! Какав морал, какву моралну страну и дужност очекујеш ти од њих који су који су најпокваренију у друштву. Зар не видиш да су они вјечити противницисваком напретку и свакој правичности и истини? Зар не видиш како они, исто као и државни тирани, продају сиротом раднику и најпрече потребе да наплате своје молитвице и да се украсе свилом и златом? Зар ниси читао у историји како су римокатолички ''свети оци'' духовници одобравали и потврђивали такозвано право на прву ноћ, по коме је раја морала подвести своју вјереницу прву ноч своме спахији или попу, па тек онда, кад она отуда дође, она је припадала своме мужу? И тако дубоко понижавање човјековог достојанства они су називали моралом. Такву срамну уредбу они су називали црквеним и божанским моралом.
Зар не видиш како се сваки отима за власт и богаство, па ма се то оснивало на развалинама и пропасти своје повјерене ''пастве''? Зар не видиш, о, јадно ''словесно'' стадо, колико велике плате одређују себи за сићушан и ништаван рад које се исцјеђују из крви и суза угњетеног и утруђеног радника? Зар не видиш како немилостиво пролазе поред сакатог, изнемоглог слијепог просјака који треба човјечанске припомоћи? Зар не видиш како се друже и вјерно служе и најпокваренијим тиранима и угњетачима напретка и човјечанства и како радо примају њихове ордене, гозбе и почасти? Зар не знаш како је највише покварено па и силовано народних кћери и синова баш од њихове стране? Зар не знаш ко је спаљивао и распињао реформаторе људства Ђордана Бруна, Ванија, Јана Хуса и друге напредније и поштеније умове човјечанства? Зар не знаш какав морал имају и проповедају они што, као на прилику кардинал Антонели и римске папа, шетајући по палатама и црквама, стичу чак и тако велико богаство које износи на стотину милиона? Кад би мантијаши имали поштене вјере и правог морала, они би листом одавно још ступили пословати против садашњег друштвеног уређења и садашњих накарадних закона по којима се одређује дневна награда по 1 или 2 или 3 динара онима утруђеним радницима који по ваздуги дан преврћу црну земљу и камење, који израђују све намирнице друштва, који стварају културу човјечанства, па би захтијевали да се узаконе такве уредбе у људском друштву који ће такве утруђене раднике – мученике ставити у награди и поштењеу на прво мјесто, а садашње одликоване и превише награђене дебиле, угњетаче и глобаџије, дичи са зачелних мјеста. Тек би тим мантијашима показали да имају морала. Догод тако не учине, они су најнеморалнији људи. Може бити случајева да се неки од њих узвиси над собом и пође да ради по разлозима научног морала, у корист свега човјечанства, али такви то не чине као мантијаши него као суграђани људства, као људи. Под мантијом може се наћи и ваљаних народних пријатеља и добрих научењака. Њима част и поштовање, ма у коме звању били. Али и с овим устајемо против непоштења и заблуда, а не против поштених личности који су можда нехотице запале у кужну сферу религије.
Због свих наведених религиозних и мантијашких заблуда, петљанија, несагласности и шкодљивости, на основи чисте науке и народних и човјечанских интереса, здрав разум одриче сваку светињачку и божанствену важност свему ономе у што вјерује обични ум, па из свега довде поменутог изводи кратак извод који овако гласи:
1. Такозвано ''свето писмо'' није ништа друго но зборник свих мантијашких сањарија и петљанија који никаквог логичког смисла немају и које својим шарлатанским противрјечјем саме себе готово на сваком листу у лаж угоне. Више вриједи један најмањи чланчић из рационалне економије но све богословске књиге што их има на свијету.
2. Света мајка црква, дом божији није ни у длаку важнија и светија од обичног дома и кућерка. И више вриједи за народ један научно удешен артерски бунар, чесма, но све правослане и кривославне цркве и манастири.Црква је привилегисани дом заглупљивања, лажи и ропства. Ја, као професор богословије и архимандрит, и по три пута ово кажем. Кад бих друкчије рекао, лагао бих народу. Кад бих друкчије приповједао, био бих издајица науке. За ову изречену истину мене ће строго, врло строго осудити не само затуцана маса народа него и сва ителигенција која дише подлим, назадним и себичним духом. Па нека и то буде, али доћи ће једном оно свето доба кад ће сав народ и све људство овако мислити, ма да ћу ја тада бити у вјечној заборавности.
И пошто још нико у цркви ни видио, а камоли чуо премилостивог бога да своју дјецу, народ поучава, то се може потпуно савјесно рећи да не вриједи у њу ићи кад газда у дому није; шта ће ђаци у школи без учитеља? Калфе им не могу замјенити учитеља и оца. Црква је мантијашки дућан у коме они продају своју нестварну и неслану робу и нити оснивају за будуће своје спекулације и угодније живовање.
3. ''Молитва и благослов'' не вриједи више од обичног бапског преклапања и врачања. Папе и остали и крупни и ситни мантијаши благословише крстоносну војску да освоји ''свјета места'' , ''гроб Христов'' из руку азиских варвара, па сви крстоносци заглавише под ударцима некрштених ''агарјана''. Они благословише Наполеона да покори Пруску, а руски свештенодостојници цара Николаја да покори Султанову владу и државу, па обје благословене стране коначно изгубише мегдан. Народ Славоније баш се моли богу и добија поповске благослове, па ено 1878-1879 године савска поплава учини читаве ужасе од народа који станују у ниским равницама поред Саве. Руси су тако побожни да су у самој Москви подигли 4.000 цркава и манастира, па ено глад Самариска, суша Воронешка, црнац Астрахански и Неронски кнут императорско-царски махом их угњетава, унесрећава и сатире.
Мантијаши и народ јеврејски и турски толике вјекове огулише се чинећи молитве, ударајући се у прса и дерући се на мунарама: ''алах ал алах!'' па све са зла на горе. Гоне их и бију од свих страна. Од велике турске царевине постоје одломци. Хиљадама година тако чине и Кинези и Индија, па ипак гомилама скачу у воду од глади и невоље. Христијански богослови већ промукоше и врат искривише вичући бога: Господи, возвах тебје, услиши мја – па још никада не сиђе међу нас; и толиком сиротом свијету неће да пошаље ни печених врана, акамоли јаребица.
Има још сијасет подобних примјера, али и оволико је доста.
4. ''Часни крст'' нијема вриједности ни светлости колико обичан штап, јер овим се свијет поштапа и брани, а крстом се нико ни у ком случају не може помоћи. Крст је, као и молитва, помоћник варалицама.
5. Крштање је једна уобичајена навика која је толико света колико пушење опијума или дувана. Оно је толико поштено да немоћно дијете, које ништа не зна, привеже овој или оној вјери и пришије му овако или онако име без његова знања и саизволења.
6. Богословске школе нису ништа друго но изводи у којима се учи како ће се финије и вјештије заглупљивати народи, изопачавати свијет и порицати и исмијавати научне истине. Ко ово не увиђа, он је без разума.
7. Бог, рај, пакао, анђели и ђаволи нису ништа друго но злонамјерно измишљена страшила мантијашка и тиранска ујдурма помоћу чега су народ плашили и извлачили његову замуку, зараду да лакше и обилатије господују и уживају. Ову истину потврђују, прво, наши горе наведени многобројни примјери; друго, што су народи од времена на вријеме мијењали своје богове и вјере, то јест старе остављали, па нове усвајали, и што за људство није одређена једна вјера него их сијасет постоји, и свака себе хвали а друге пориче и назива ''јеретичким'' и лажним. Када би постојао негдје један свемогући и добри бог, он би одредио једну вјеру за све народе и за сва времена.
8. Садашњи морал који црква одржава и ради кога, тобоже постоје мантијаши на свијету јесте јавна лаж која је законом и обичајима утвђена и привилегисана.
Каква ту може бити морала када је мајка црква у име тога свог морала одредила партријарху карловачком 24.000 ланаца (јутара) земље, а сав Даљ, Борово и Бијело Брдо, гдје тај спахилук постоји, немају више од 8.000 јутара земље. Не само то, него је дотични патријарх отео од народа тих села много њихове земље које је он још одавно обрађивао и на њих плаћао десетак. Када се народ узбунио због тога и растјерао спахиске намјеснике, тај главар цркве и народа позвао је жандаре и војску, те је народ принудио да уступи њему своје вјечито право. Доцније, кад је народ мирним начином тражио и молио да му он, као њихов духовни отац и пастир народа, поврати узету земљу, одговорио им је тај слуга и бога олтара да ће их све продати Јеврејима. На то одговори један члан депутације: '' Хвала вам, екселенцијо! Христос је дошао да нас избави од Јевреја, а ви, као намјесник његов, продајете нас Јеврејима''. За ту искрену ријеч тежака патријарх је истјерао депутацију напоље.
Католички владика Штросмајер има два пута више а крдинал папски Шварценберг има већи спахилук но сва пријашња црногорска државица. И митрополит београдски вуче годишње већу суму зараде народне но 40 учитеља народних, већу но стотине надничара који, правећи путеве и мостове, школе и радионице, станишта и радионице, и израђујући одијело и храну, више користе људству и култури за један дан но тај владика свега свога вијека, јер од благослова његова ни мушице ни, поготово, људи не могу живјети. И ако је таква распоредна награда морална, онда и нема на свијету ништа неморално, неправедно. Мени, као богослову, архимандриту, професору и директору ''босанскобањалучке'' богословије, задуго бијаше тешко да овако јавно признам и свијету на видику очитујем ову вјечиту истину против нас мантијаша и нашег мантијашког морала. Тим теже што ми је патријарх цариградски, на захтијев општине, ваћ телеграфски био указао владичанско звање и што сам у Бањалуци и целој околини живио ''као мали цар'' као и остали крупни мантијаши и што ме народ цијеле Босне поштовао као свог ''светитеља'', као ''светог Саву'', као ''новог'' Христа. То ће посвједочити сваки Крајшник. Али увидјевши нашу мантијашку дубоку поквареност и фино удешене лажарије, које смо ми покрили лажним сјајним покровом, то јест великом фирмом бога, вјере, цркве и морала; сазнавши уз то стварне потребе народа и човјечанства и њихове големе невоље, које му долазе једино стога што не умије да умује и да се управља по уму здравог разума и осећању чистог поштења, био сам принуђен по нагону научних разлога, а у хатар истине и привлачности, да дам оставку на то велико звање и господовање, да напишем ову изјаву ''Умовање здравог разума'' и да се посветим стварнм унапрећењу и усавршавању себе и свога народа и човјечанског рода, уколико сам кадар да то учиним.
И сама природа антипатична је према богу, молитви, цркви и вјери. Дијете је сушта природа. У природи траје вјечити рад и дијете тежи раду чим малчице моћно постане. Дјеца се вргоље, копече, плачу, крећу, час нешто граде и руше и опет нешто друго почињу док се не уморе. Природа његова наклоњена је ма каквом раду. На то га гоне природни закони. А природа дјечја напротив бјежи од бога и од цркве и од богомоље. Дијете никада не зове ни бога ни цркву у помоћ док га томе други не науче, а ономе што је човјеку природно – радити и јести, дјеца су наклоњена.
Када сам прочитао овај спис неким својим мантијашким колегама, неки, запрепашћени од чуда, побјегоше из нашег друштва, а неки ми управише овакво питање: Па шта је онда свето на свијету, и у шта ће народ вјеровати? Чега ће се прости народ бојати, ако не бога и пакла, па да не отима и убија? Без тога би прости свијет починио ужасе итд. На то им ја овако одговорим: Највећа је светиња на свијету она чињеница која је кадра да очивидно укаже и оснује овдје на земљи поштен и разуман, братствен и једнако праведан и срећан живот за све чланове човјечанских друштава. И ову моћну чињеницу саставља прво, математична истина која сазнаје природне законе, пословање природе и друштва и посљедице тога пословања, и по којој истини код свих народа и кроз све вијекове два и два чине четири, осам и осам шеснаест, а два пута шеснаест - тридесет и два; други саставни члан ове моћне чињенице јесте научни морал који признаје да свако чељаде друштва мора имати потпуно једнаке дужности на свако друштвено пословање и потпуно једнака права на уживање и на умно и тјелесно развијање које остали чланови друштва могу уживати; дакле, вјера у вечну моћ природних закона, математичких истина и у човечанску једнакост и братство. Та, ето, чињеница јесте најдостојнија вјера за човјечанство, јер вјера која се састоји у овој чињеници јесте узор, правичност и творац праве људске среће, јер она не тражи и не захтијева скупоцјених цркава и манастира ни мољење, ни метанија, ни попова, ни калуђера, ни милостиње, ни дације, ни раје, ни угњетача. Ова чињеница, као продукт историског рада људског, као израз људских потреба и као најчистија појава садашњег погреса, културе и цивилизације, једина је кадра да уништи сваку неправду и неистину, угњетаче и угњетене, ''слугу'' и ''господу'', непрактичан и партајичан рад, то јест међусобне мржње, освету, свађе, убиства, крађе, грабеж, варање, ратове, оружје, војску, терете и неприродне болести, па да створи једнакоправну браћу и заједнички удружени, , лагани, братски, напредан, слобода, културан, праведан, човјечан, здраствен и истинито вољан, радостан и срећан рад и живот за сваколику чељад свеколиког људског друштва. Таква религија људства јесте истинити и стварни творац и остварилац човјекових жеља и његове среће и утјехе. То је прави морал и такав морал у стању је да производи и усавшава најблагодетније посљедице за постојеће и будуће нараштаје људства. И за овакву узвишену вјеру и овакав узорити морал у данашњем поквареном друштву многи милиони жуде и срдачно послују; будуће свесније и праведније човјечанство једино ће овакву вјеру вјеровати и овакав морал исповједати – вјеру у истину и правду, вјеру у људско братство и јединство.
А што се тиче онога, као да би ''прости свијет'' без вјере у бога, рај и пакао, отимао, убијао, силовао итд., то је пука лаж; јер у свијету, док постоје оволике неправде, невоље и начело приватне својине, поред те вјере дешавало би се, као што се и данас дешава, гомила отимања, убијања и силовања само кад не би било части и казне на овом свијету...
Завршавајући овај спис, велимо још и ово: крајње је вријеме да сви школовани и нешколовани обични мислиоци увиде и оставе своје дубоке штетне заблуде, па да усвоје и потпуно приме умовање и пословање здравог разума, те да тако заједнички употребе своју умну, тјелесну и материјалну снагу на општу корист свега друштва; јер када су сви чланови друштва у једнако срећном и братском стању, онда је и појединац и ток људске културе од сваке опасности и несреће сигуран.
А као најкрајњији завршетак нека буде ово:
Вјеровао би свак у бога кад би могло бит
Да очита ''вјеровање'', па да буде сит.
