Srebrenica,izmišljeni genocid

Svetski mediji su prikazali destrukciju Jugoslavije kao unutrašnji konflikt među jugoslovenskim narodima ali to je bila samo fasada. Suština raspada Jugoslavije je ležala u kolonizaciji države.Zločin u Srebrenici predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima.To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kao i pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući i bombardovanje i kolonijalnu okupaciju BiH i Kosova i Metohije.Nikome ne pada na um da negira da se u Srebrenici dogodio zločin, ali to što je on i sredstvo morbidnih političkih manipulacija brojem žrtava, ne služi na čast onima koji to čine, kao što im ne služi na čast ni prećutkivanje sličnog zločina u Bratuncu, koji je i bio povod za srebreničku nesreću.Genocid u Srebrenici je velika laž. To je jedna velika izrežirana politička manipulacija, kao i Haški tribunal. Reč „GENOCID“ predstavlja, u doslovnom prevodu, istrebljenje naroda,a toga u Srebrenici nije bilo.POŠTO DEJSTVA VOJSKE REPUBLIKE SRPSKE NISU NI U JEDNOM TRENUTKU BILA USMERENA PREMA CIVILIMA, ŽENAMA I DECI U SREBRENICI , ONDA SE NE MOŽE GOVORITI O GENOCIDU NAD MUSLIMANIMA U SREBRENICI.Pripisivati vojsci RS genocid, da nije tragično bilo bi zaista smešno, jer nema nikakve evidencije da se tako nešto događalo u Srebrenici, čak i da je cifra od 8000 istinita!U Srebreničkom kraju se zapravo desio GENOCID NAD SRBIMA, tj . sistematsko i plansko uništavanje jedne etničke zajednice računajući sve uzraste civila , od kolevke pa do onih najstarijih, što po definiciji – JESTE GENOCID, za razliku od u borbi likvidiranih Orićevih krvnika,čiji su odredi  samo 1992. i 1993. do temelja spalili 50 srpskih sela i pogubili 1.250 srpskih civila! Cilj bosanskih Srba bio je da zaštite Srbe. Dejstva Vojske Republike Srpske od 11.07.1995.god. su bila isključivo usmerena prema muslimanskim snagama 28. divizije armije BiH, kao i prema muslimanskim paravojnim formacijama koje je sve zajedno predvodio ratni zločinac Naser Orić.Niko od mnogih lica dobro obaveštenih o događajima u Srebrenici od 11 – 12. 07.1995. god. kao što su kanadski general Luis Mekenzi i Patrik Bario nije pominjao nikakav genocid nad muslimanima.Kada je trebalo zauzeti stav prema stradanju ogromnih razmera u Ruandi, gde je od aprila do juna 1994. godine pobijeno oko 800.000 pripadnika manjinskog naroda Tutsi,Bil Klinton to nije želeo da nazove genocidom.Navodni masakr nad muslimanima u Srebrenici je planiran na liniji Izetbegović-Klinton od 1993. godine. Realizaciju tog plana pomagale su tajne službe nekoliko zapadnih zemalja. Cilj je bio da se Srbima pripiše genocid nad muslimanima i da se opravdaju sve ratne intervencije NATO protiv Srba i ujedno zamagle svi brojni zločini i etničko čišćenje Srba iz Hrvatske.Medijska mašinerija koja je projektovala sliku o Srebrenici koju danas poznajemo, po kojoj su nemilosrdni i nečovečni Srbi tobože izvršili „najveći genocid posle Drugog svetskog rata“ nad nedužnim muslimanskim civilima, nad muslimanskim ženama i decom u Srebrenici, pravi je primer jednostrane i iskrivljene „istine“, odnosno ogoljene laži.Broj prikazan na spomen-ploči Memorijalnog centra u Potočarima je „8.372…“ ,taj broj ne predstavlja broj utvrđenih žrtava, već broj „NESTALIH“!!! Spomen-kompleks u Potočarima, zapravo, ne predstavlja spomenik žrtvama Srebrenice, već svim muslimanima u BiH. Tamo su pokopani ljudi iz najmanje 15 opština!Broj dosad sahranjenih u Potočarima iznosi 3.749. Da li ovo, pak, predstavlja broj dosad utvrđenih žrtava? Ne. To je samo broj dosadsahranjenih za koje se tvrdi da su „žrtve genocida“.Ljudi koji su sahranjeni u memorijalnom centru su: 1) poginuli tokom rata, 2) poginuli tokom operacija zauzimanja, 3) poginuli tokom izvlačenja jedinica ka Tuzli, 4) streljani zarobljenici kao odmazda za zločine nad Srbima, 5) pobijeni od strane mreže ‘Pauk’ (francuski legionari) 6) pobijeni od strane Nasera Orića(ubio između 500 i 1.000 muslimana!). Tamo su pokopani ljudi iz najmanje 15 opština! Danas pritisnuti nepobitnim dokazima o obmani neko je konačno na ulazu ispisao i ostale opštine čije su „žrtve“ tu pokopane. To su: Foča, Sarajevo, Tuzla, Vlasenica, Zvornik, Višegrad, i još desetak. Implicitno mešanje mnogo većeg broja poginulih u legitimnim borbenim dejstvima sa upadljivo manjim brojem pogubljenih zarobljenika, koji nesumnjivo jesu žrtve ratnog zločina, jedan je od trikova kojim se pristalice zvanične priče služe da naduvaju cifru „žrtava genocida,“ mada su i tako posle toliko godina vrlo daleko od „magičnog broja“ od 8.000 koji im je potreban.DNK tehnologija služi samo za identifikaciju, ona ne može da utvrdi ni način ni vreme smrti. ICMP nema načina da razlikuje „žrtve,“ odn. pogubljene zarobljenike, od osoba koje su nastradale u borbenim dejstvima i čija smrt prema tome ne pretstavlja ratni zločin.Skoro sav posao vezan za DNK analizu se obavlja u tajanstvenoj laboratoriji u Tuzli, i u prostorijama Projekta Podrinje koji se takođe tamo nalazi, gde pristupu nemaju ni haške odbrane, ni haški tužioci, ni inspektori svetskog tela koje licencira DNK laboratorije i koje im daje odobrenje za profesionalnu delatnost.Tokom suđenja u Hagu u predmetu Popović, na videlo je izašla činjenica da je godinama, sve do oktobra 2007, ICMP radio bez sertifikata međunarodne agencije koja odobrava rad DNK laboratorijama, a koja se zove GEDNAP.Direktor ICMP za forenzičke studije, Tomas Parsons, na unakrsnom ispitivanju tu činjenicu je otvoreno priznao.Zašto ICMP javnost i sudove vodi u zabludu da se pomoću DNK mogu utvrditi i način i vreme smrti, kada je to nemoguće?Zašto ICMP krije imena i prezimena osoba koje je navodno identifikovala? Objavljivanjem njihovih imena bar bi se omogućilo da oni budu skinuti sa spiskova nestalih lica. Dan danas se prenose mrtvi iz cele BiH u Potočare, kako bi se namirila izmišljena brojka od „8.372…“ i sve okvalifikovalo kao ‘genocid’.Sudska dokumenta u Hagu nisu bila dovoljno ubedljiva da se dokaže genocid. U njima se skoro i ne pominju civilne žrtve, a bez njih nema genocida.Tako je nakon pet godina uzaludnog traganja za dokazima o genocidu rođena ideja za podizanje Memorijalnog centra, grandioznog i monumentalnog objekta koji treba da impresionira posetioce. Logikom – što veći Memorijal, tim veći i srpski zločin. Ili, kompleks Memorijalnog centra je sam po sebi dovoljan dokaz, ostali dokazi o genocidu postaju suvišni.Zato su Austrijanac Volfang Petrič, a potom Britanac Pedi Ešdaun, u interesu stvaranja dokaza o navodnom genocidu u Srebrenici, dali inicijativu za podizanje Memorijalnog kompleksa žrtvama Srebrenice.Tako je počela zloupotreba mrtvih, da bi se potkrepile i dokazale obmane živih.Usvajanjem izlobirane i pre svega debelo plaćene rezolucije Evropskog parlamenta o „genocidu“ nad muslimanima u Srebrenici, samo je nastavljena satanizacija srpskog naroda kojoj nema kraja. Najlakši način da se opravda svo zlo koje nam je naneto od strane SAD i Evropske unije je da sami Srbi priznaju da su genocidan narod.Priča o Srebrenici tek treba da bude ispričana, ali onako kako se zaista dogodila.Ono što su SAD i NATO učinili u Jugoslaviji u strašnim devedesetim godinama, nesumnjivo je jedna od najsramnijih stranica istorije zapadnog društva...Haški tribunal je sud pobednika! Međunarodni tribunal nije instrument pravde, već produžena ruka NATO-a, stvoren da služi njegovim ciljevima u ratovima na Balkanu, što je u brojnim prilikama i uradio. Glavna uloga mu je da u središte interesovanja stavi, satanizuje i osudi Srbe, koji su i bili meta NATO-a. Ričard Holbruk: „Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine dragoceno oružje. Upotrebili smo ga da bismo isključili dva najtraženija ratna zločinca u Evropi iz Dejtonskog procesa, i upotrebili smo ga da opravdamo sve što je kasnije usledilo“.Ne zaboravimo da je taj isti Holbruk otvoreno podržao ideju „Velike Albanije” izjavom: „Mislim da Srbi treba da odu odavde”.Ni međunarodno pravo, ni Povelja UN ne nude pravnu osnovu po kojoj bi se dobio mandat za uvođenje kaznenih tribunala.To znači da Haški tribunal nema zakonsku osnovu.Generalna skupština UN, koja ima ovu vrstu nadležnosti, nijednom nije odlučivala o osnivanju Tribunala,kojeg finasira Sorošova fondacija,Rokfeler i razne fondacije iz raznih islamskih zemalja,a ne UN.Medlin Olbrajt je postavila najveći deo osoblja Haškog tribunala,koji je za zločine nad srpskim narodom osudio svega tri osobe, jednog Hrvata i dvojicu muslimana/Bošnjaka.Iz toga se vidi da je reč o sudu isključivo za Srbe. Jedan od sudija u haškom tribunalu, Frederik Harhof, napisao je pismo u kome se obratio svojim kolegama rečima da “haški sud ne deli pravdu, već provodi političke odluke.U svom dramatičnom pismu danski sudija ističe da su haške sudije prisiljene da svesno puštaju ratne zločince na slobodu. Kao izvor takvih pritisaka Harhof je istakao predsednika sudiju Amerikanca Merona, koji je bio šef sudskog veća koje je oslobodilo Gotovinu i Markača.Ukoliko bi Tribunal stvarno delovao na osnovu pravde i prava, on bi pre svega morao da pozove na odgovornost lidere NATO pakta i ličnosti koje su odgovorne za genocidnu agresiju na SR Jugoslaviju izvršenu najgrubljim kršenjem Povelje UN i međunarodnih zakona.Kada je Džejmi Šej, tadašnji portparol NATO, 2000. godine upitan za mogučnost da se Alijansa nađe pred sudom on je, što je bilo veoma upečatljivo, odgovorio da su zemlje članice NATO formirale Haški sud, da su platile za njega i da su odgovorne za njegovo funkcionisanje i njegovu delatnost. Drugim rečima, Haški sud je igračka članica NATO-a….…Mnogo je laži i veoma malo istine vezane za Srebrenicu. U dokumentu, koji objavljujem gore, predsednik SO Srebrenica, Salihović Fahrudin, obaveštava svoje vlasti u Sarajevu i Tuzli o broju stanovnika u Srebrenici. On iznosi da u tom istočno-bosanskom gradu (danas Republika Srpska) živi nešto više od 37 hiljada stanovnika. Međutim, on takođe napominje da ovaj dokument ne bi trebalo da bude prezentovan međunarodnim organizacijama jer su one obaveštene da u toj enklavi živi oko 45 hiljada stanovnika.Ovaj dokument je prezentovan i u Hagu, na suđenju Radivoju Miletiću, i on dokazuje da su srebreničke vlasti izmislile oko 8 hiljada stanovnika Srebrenice, koji nikada nisu postojali …Naredba Radovana  Karadžića,da se svi oni koji su učestvovali u borbama  protiv srpske vojske tretiraju kao ratni zarobljenici i da se sa njima postupa u duhu zakona i međunarodnih konvencija,a ostalima omogućiti slobodan izbor mesta življenja i preseljenja!

Izvor: The Balkans Chronicles