Одавно планирам да напишем један текст који ће се бавити овом темом, која на жалост, није довољно занимљива модерним историчарима, етнолозима или било којим другим научницима који би могли проучавати древну словенску културу.
Надасве примитивно је размишљање да су богови Словена били пука манифестација природних сила, иако, у основи, представљају природне силе. Потрудићу се да колико год ми то оскудни извори допуштају, покушам да пружим јасну реконструкцију религијског промишљања древних Словена.
Словенско поимање бога је по много чему блиско ведском поимању, мада се од тог система по неким стварима и разликује. Најзанимљивија, и свакако суштинска сличност је у схватању „бројности и јединости“ бога. У Велесовој књизи стоји да је „бог један и бројан“, а сличну тврдњу налазимо и у Брахидарињака-Упанисуди.
Како објаснити ову, на први поглед, сложену реченицу „бог је један и бројан“?
Одговор ваља потражити у окружењу самог Словена. Као што је многима, надам се, познато, Словени су имали јако присан однос са природом. Толико присан, да није (бар сигурно не у почетку) било храмова у класичном смислу те речи, већ су обреди били у природи, неограничени зидовима (о томе ће бити речи мало даље у тексту). Природа је обликовала живот Словена; од ње је зависило све - сетва, жетва, испаша и живот уопште. Због тога су Словени били присиљени на честа премештања (која су касније резултирала поделом једног словенског народа у три групе).
И управо у тој природи, бог јесте један и бројан у исто време. Јер, природа је једна. Као природа - она је целина, али та целина састављена је од делова. Гром, киша, сунце, раст биљака... све су то процеси за себе, али сви они чине природу.
Такав је и бог код Словена. Један је, јер једна је природа, али и бројан је, јер бројне су манифестације те природе. Преневши на конкретне примере - Перун (гром), Велес (најопштије - пашњаци и све у вези са истима), Коледо (зима), Весна (пролеће)...сви су они за себе посебна божанства. Међутим, свако је у сродству са сваким, јер су сви деца Сварога - оца богова. Сварог је та природа, то из чега происходе остали богови, тј. остали делови природе.
Тако је бог и један и бројан, а да то мноштво не угрожава јединственост. Све већи број проучавалаца словенске традиције слаже се да је словенска религија и политеистичка и монотеистичка. Ја бих ипак одбацио такве етикете. Оне су примерене религијским системима где су богови приказани на нешто другачији начин, а не словенском систему који се базира на чистој природи, без претеране мистификације. За њу би се могло рећи да је религија у природу и да се не уклапа у модерна схватања религије. Као таква, она не захтева ограничења и посебна места за њено практиковање.
Већ сам споменуо однос Словена према храмовима. И тај однос може се схватити кроз посматрање словенске старе вере као вере у природу. Храмови су међу Словенима, истина, постојали, али су они највероватније настали под утицајем других религија. Владајуће мишљење је да су словени своје обреде обављали у природи, под дрвећем, у шуми, на ливадама, са евентуално постављеним кипом божанства. Сличан обичај налазимо и код становника Крита, у Минојској цивилизацији, који су за „храмове“ узимали природна места - пећине, врхове брда, итд.
Словенима нису били потребни храмови, јер су себе сматрали децом богова. Пошто богови јесу природа (понављам, не пука персонификација природе, већ пре једно дубоко филозофски потковано рефлектовање природних сила у ликове божанстава), по тој логици - Словени су деца природе. Као таквима, не треба им посебно место за обраћање својим прародитељима. Словенска вера је вера природне хармоније, и човек не може другачије бити део природе осим ако и сам не спозна природне процесе. Колико је само Словенима храм био непотребан сведоче и записи (сеоски крстови) којих има у већини српских села. То су, највероватније, христијанизована култна места староверног порекла.
Обичај очишћења пред молитву је и код Словена врло присутан. По Велесовој књизи, пре молитве боговима (што је у старој словенској вери клицање славе боговима, а не молитве у хришћанском смислу речи), Словени су „умивали тела своја“ јер се „чистотом тела постиже чистота духа“. То је поново, призивање природних процеса, у овом случају процеса рођења. Тело које се умива пролази кроз воду и на свет поново долази чисто, као што и новорођенче долази чисто. То је поновно рођење, јер за клицање славе боговима ваљало је бити чист од сваког сагрешења.
Сукоб јесте оно што је у пророди самој, па и у човеку и међу људима. Као такав, у словенској вери се манифестује кроз сукоб Белобога са Црнобогом. То је, пак, и сукоб светлости и таме. По предању, тај сукоб надгледа Сварог, не дајући никоме да однесе победу. Ту се Сварог поново јавља као природа, овде конкретно као фактор баланса природног сукоба.
Било би заиста непримерено говорити о природности словенске старе вере, а не споменути Коло Сварогово. Коло (одн. круг) је јако битан симбол за словенску веру. И симболика код Словена се заснива углавном на кругу, што представља кретање, тј. кружење у пророди. Коло Сварогово је точак времена и представља уједно и смену годишњих доба и самих година и векова. Поново се овде сусрећемо са Сварогом, у самом називу. Коло је СВАРОГОВО. Ако узмемо у обзир да је Сварог природа (свеобухватна), онда лако можемо увидети да су Словени своје поимање природе и природних процеса уткали у своја божанства.
Овде ћу дати себи слободу да изнесем своје лично схватање да би се Сварог могао сматрати као суштински врховни бог свих Словена. Да не будем схваћен погрешно, не мислим на врховног бога у смислу у ком се појављуј у грчкој или римској митологији, већ у смислу да као природа и отац свих богова Сварог стоји као „капа“ свих богова.
Пошто се систем веровања Словена и грчко-римски систем разликују, „врховни бог“ и није најсрећнији појам за улогу Сварога. Словени су имали врховне богове - бирали су их „по потреби“ или, прикладније овом тексту, „по природи“. Другим речима, тамо где је било рата, за врховно божанство се бирао бог рата, тамо где је било пољопривреде, то би било божанство пашњака. То никако није угрожавало остала божанства, која су се поштовала са врховним. Само се врховном богу више придавало пажње, јер је ситуација то захтевала.
На крају, истакао бих још једну важну одлику словенске старе вере. У словенској вери, за разлику од грчке и римске, не постоје родбинске везе међу боговима, бар не у оном људском смислу у коме се јављају код Грка и Римљана. Везе постоје, али то није веза у физичком, биолошком смислу. Сварог се сматра оцем богова и творцем људи, али он није имао физички однос са женом како би изродио богове. Богови само происходе из Сварога, као што манифестације природе происходе из саме природе. Премда има неких легенди које говоре о односу богова и људи (Перун који се заљубљује у младу девојку која касније рађа Дажбога из те везе), те легенде су карактеристичне за локална подручја и разликују се од подручја до подручја, те се самим тим не могу узети као опште словенске. У основи, теолошкој посебно, нема таквих односа везаних за материјално. То словенску веру не чини мање природном, напротив. Јер, замислите персонификацију грома, и то још ваљано филозофско потковану, која се шета наоколо и тражи, да простите, свако женско које хода на две ноге.
Надам се да је овај текст био занимљив, или макар информативан, онима који су га читали. Да напоменем, мишљења овде исказана сигурно немају јачину мишљења неког признатог историчара или етнолога (ипак у формалном смислу, ја тек треба да постанем историчар), али се надам да ће их читаоци уважити макар као корисна, јер, на жалост, многи признати историчари немају жељу да се баве овом тематиком. Надам се да ће се то у скоријој будућности променити.
Игор Стаменовић
Текст преузет са сајта: http://www.glaspredaka
