skinuto sa sajta SVEVLAD
На почетку смо трећег миленијума по новом календару или смо у другој
половини осмог миленијума по старом србском календару, или смо у небројеном
миленијуму како сведочи србско Предање. А Предање каже, да се време
мери, рачуна од кад је постало Сунце. Па ево једна од бројних приповести
(како народ зове легенду) о постанку Сунца.
КАКО ЈЕ ПОСТАЛО СУНЦЕ Бог је најпре створио Светле Небеске Даљине. И у њима је створио Рај – Земљу Рајску, најлепче нешто што постоји. И у Рају, Рајски Свет, Бели Рајски Свет. Там, у своје Рајске Битољине, и дан-дањи живе Анђели Вишњи. И свака лепота је одатле потекла. У Рају је Бог имало Беле Пчеле, кај украс свега што је створио. И, Оне летеле по Рајске Цветова, а Њино дзујање увеличавало Рајску Лепоту. Имао је Бог небројено трмака. Па кад пчеле напунише саће медом, узе да реже трмке. А Свети Ранђо Му у свему помагаше, јел је Бог Њега одредио за Старешину Раја. Тако кад орезаше трмке, оцедише мед, напуни се божји ћуп. А восковарину што је остала од саћа, Бог метну у једноперо цедило и узе све што је потребно за топљење воска. Узе једну чамову дачицу, један крај потопи у карличичку с ладном водом, а други упре у себ. На дачицу положи цедило с восковарином. Свети Ранђо преливаше врелом водом преко цедила, док Бог једном липовом облицом претискаше и цедише. Восак само капаше, сливаше се у карличичку и издвајаше се над водом кај житки грумен. Бог завати тај житки грумен и брж га разли у калуп, у једну плитку паницу, нарочито за то урађену. И кад се восак стеже, Бог извади тај круг, тај сирац из панице. Он се светли, жути се, лепота једна; јел Беле Пчеле су давале восак светљи и жући. Загледа се Бог у тај сирац воска па рече: „Како би било лепо да од овога сирца воска створим нешто и оставим свету, да му служи... Сини Сунце!“ рече и нишну сирац воска унебо. Суну се Велика Светлос из Божје Руке. Засија Небо и Бог рече: „Буди углед и Радост свету! Вечно светли и греј! Буду снагу свему живом и буди га из сна!“ И тако занавек остаде. А кад је постао свет на Земље, Свети Ранђо га у свему подучаваше и тако остави да се зна и поштује Време кад је Бог резао трмке и кад је постало Сунце – Син Божји. То се слави Свето Преображење, Дан – Беле Пчеле и постанка Сунца. Тад се режу трмке пре сунчевога изгревања, то је по Божје Заповеди остало, да се никад не заборавимо, од Кога смо и од Којега времена смо. А ВРЕМЕ СЕ МЕРИ – РАЧУНА ОД ПОСТАНКА СУНЦА. То се зове ПРВО ВРЕМЕ – ВРЕМЕ ПОСТАЊА И ЗНАЊА. И сваки НАУК – ЗНАЊЕ је од тад. Казивачи: Стојадин Глигоријевић, 70 год., Милатовац и Милојко Ракић, 60 год., Изварица (Општина Жагубица – средиште Хомоља) А један СУНЧЕВ ДАН у предачком знању износи сто година живота човековог на земљи. Кад неко доживи сто година, каже му се: „Проживео си цео Сунчев Дан.“ Сунце је заузимало прво место у учењу хомољских стараца. Ево шта о томе каже чича Антоније Антонијевић, 85 год., из Милатовца: „Нас Србе је Бог јавио овде у Првем времену, да чувамо ову лепу земљу и да се дивимо свему што је створио. Дао ни снагу и моћ највеће витезова, реч љућу од мача, а срце меко, дирљиво за свакога и дао ни огањ у срцу. Створени смо таки кај што је наши Старешина Сунце јарко, Светла Круна на Небу. Зато имамо највећу одговорност пред Богем од све народа.“ Наша одговорност се није односила само на памћење предачког знања, већ и на поступање. Десетак година пре почетка овог несрећног рата и распада Југославије (боље речено, осамдесетих година прошлога века), догађала се једна велика драма над Србијом, коју су само ретки могли да сагледају. Била сам у Родном Милатовцу, у Хомољу, кад ми једног мајског преподнева дођоше да предахну после копања, Станојка Стојадиновић, 62 год., са својом снајом Надом. Станојка одмах рече мени и мајци: „Јесте виделе Сунце? Плаче јутром и вечером. Ваздан жално греје, жали нас. Наш Старешина не може да нас заштити. Биће рат, страдаће Срби велико. Неваљалство овладало нама, псујемо Га, говоримо ружно, заборавили смо Га, а Оно нас воли и греје не, свакога јутра.Одсебили смо се од Бога. Неће добро бити.“ Јеремија Симић – Јеша Џодин, 56 год., одселио се са породицом из Милатовца у Стиг, али од осамдесете године често долази у село и упада у куће својих ближњих молећи их да изиђу напоље и гледају Сунце како плаче, да се моле. Видела сам га много пута; дрхтећи и плачући вапио је: „Људи моји, Сунце плаче, гледајте људи! Плаче наш Старешина, дрће и потреса се. Еј, шта ће бити с нама? Браћо, Срби, пробудите се, да се сетимо од кога потичемо. Ајде да се молимо свемогућем Богу!“ Падао би ничице на колена и молио би се. Лета 83. године прошлога века, долазим у Београд и идем својој пријатељици на Нови Београд и видим њену мајку, г-ђу Јовановић на тераси. Старица крепка али имала је осамдесет и неколико година. Сунце, Мали Заранци (Сунце на заласку), видела ме је да долазим, али кад позвоних дуго је не беше да ми отвори врата. Најзад отвори и ја кликнух: - Нано, што те толко нема? „Гледам Сунце, моја Светлана. Гледам Сунце, па ме девет грозница пробија.“ -Што, нано? „Плаче Сунце, плаче Старешина рода србскога свеколикога, крваве сузе ваља, па крв капље на земљу, а мене девет грозница пробија.“ - Можда можемо да избегнемо? „Говориш тако јел не знаш шта значи Старешина Рода србскога. Затра велика се спрема, страдаће Срби где год су, све до Косова.“ На молбу мојих казивача говорила сам о овим догађајима у медијима и на својим самосталним вечерима, како би се пробудило самосвесје. Јер, легенда о Приказању Косовског боја на небу говори о томе да Срби страдају онда, кад забораве и погазе веру своју, претке и предачке законе. Или, како народни певач каже: „Србин страда ако заборави шта је СРБСТВО и шта је КОСОВО.“ Предачко знање је на увиру, а кад се једном поништи Предање, тај народ као да није ни постојао. Избије му се сигурност и постаје лак плен, лако се роби. Сунце у србском Предању је најмоћније Божанско Биће, те ће можда моћи да заокупи пажњу будућих генерација. |
Светлана Стевић – Вукосављевић, истакнути уметник – народни певач; рођена 15. 02. 1948. год. у Милатовцу код Жагубице. Завршила средњу Хемијскотехнолошко-техничку школу у Београду.
Више од 30 година бави се истраживачким радом на пољу предачке културе у Хомољу – Источна Србија.
