Потуричко-усташки комплекс и генетичка манипулација

Комплекси хрватских и потуричких србомрзаца, који свој „национални“ идентитет не могу темељити ни на чему другом осим на пукој и примитивној србофобији, одавно су нам познати. Услед недостатка било чега уистину сопственог а узвишеног, као и услед срамотне и злочиначке прошлости, наши локални душмани истрајавају у незаситој потреби да фалсификују научне чињеницe, присвајају србско наслеђе и криво приказују србски идентитет.

Историја

У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије која србски народ покушава представити као „производ турско-влашког елемента“, желећи тиме да нарочито искаже како су Срби наводно, у великом делу свога расног бића, носиоци турског елемента. Међутим, у последње време све је јача и међу „Бошњацима“ оваква пропаганда, праћена све присутнијом тежњом за афирмацијом средњевековне историје БиХ, не би ли је присвојили и користили као доказ свог „неазијатског“ карактера. Овде се заправо ради о једној од мноштва фаза у коју периодично улази значајан део псеудобошњачке потуричке популације, за коју је у историји забележен рекордан број промене сопственог националног изјашњавања. Дакле, реч је о екстремном комплексу и кризи идентитета, који се услед непостојања афирмативног и стваралачког принципа огрће плаштом нихилизма и деструкције, настојећи да околину прикаже црњом и од себе самих. Посебан трн у оку представљају им управо они који нису „продали веру за вечеру“, и чије постојање не даје мира потомцима преверених предака, све док истрајавају на њиховој странпутици.

Ничим аргументоване бесмислице потуричко-усташког накота, које потичу од искомплексираних србомрзачких „научника“ који услед ништавности сопствене „националне“ идеје покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом изванредном делу „Образовање и одржање српске нације“, позивајући се на мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о наводном крвном мешању Срба са турским окупатором Костић закључује следеће: „Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима... сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на српски народ“. Тим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били сасвим изоловани од турског окупатора.

Ставови и сведочанства страних научника и истраживача, елитама наших душмана добро су познати. Ипак, нови научни метод, који узгред неки проглашавају за најмеродавнији, поново је разбуктао старе духове, и подстакао ново врзино коло антисрбске манипулације и безочних лажи.

Генетика

Наиме, историјском, лингвистичком и антрополошком методу истраживања порекла и узајамне сродности народа и етничких група, крајем протеклог и почетком овог века, придружио се и генетски метод, сагласно напретку генетике као науке. „Резултате“ добијене генетском методом истраживања генофонда различитих народа путем хаплогрупа, хрватски и „бошњачки“ србофоби покушавају да представе као доказе својих становишта.
Наиме, у људској генетици, ДНК хаплогрупе Y-хромозома су групе које се међусобно разликују по непромењивим деловима Y хромозома ДНА ланца. Они остају исти из генерације у генерацију, преносећи се са оца на сина.

Гледано глобално на резултате оваквих истраживања путем хаплогрупа, стиче се утисак да је овакав метод подобан да наговести многе чињенице, али не и да формулише дефинитивне референце о етногенези и узајамном сродству различитих народа. Јер, иако овај метод даје доста лочичних резултата, попут чињенице о сродству многих суседних народа, постоје и резултати који су веома мало логични јер стварају такву иреалну генетску слику по којој су Срби ближи Швеђанима (код којих такође доминира хаплогрупа I) него Бугарима, Украјинцима или нпр. Немцима, што је свакако апсурдно. Због тога, генетски метод не би требало користити самостално већ кумулативно са антрополошким, лингвистичким и историјским методама.

Динарска хаплогрупа – I2

С обзиром да је по мапама генетских истраживања светских генетичких организација, присуство хаплогрупе I2 најприсутније у облстима динарског плансинског масива (где антрополошки доминира и динарски расни подтип), ова хаплогрупа са правом носи епитет „динарска“. Најужи појас, то јест језгро са највећом концентрацијом ове хаплогрупе обухвата велике делове Далмације и Крајине, читаву Херцеговину, као и делове централне и западне Босне. Највећи део ове области (језгра I2 хаплогрупе) налази се данас на територији псеудодржаве БиХ (а солидан њен део протеже се и на данашњу Републику Хрватску). Управо ову чињеницу потуричка пропаганда све учесталије користи као доказ сопствене тезе о аутохтоности „бошњачке нације“, која по гласноговорницима оваквог става у свом генофонду у највећој мери чува наслеђе староседелаца динарских простора и има најмањи удео турског генетског уплива. По тези ове „бошњачко-расне“ теорије, Срби су генетски битно различити од „Бошњака“, услед наводно снажних примеса турске и влашке крви. Ипак, овакав став заснован је на манипулативном истицању неистинитих премиса, из којих природно проистиче погрешан закључак.

Као прво, на територији основног прстена (језгра) хаплогрупе I2 (видети на слици горе), такозвани „Бошњаци“ уопште нису најбројнија групација. Пре геноцида и масовних протеривања вршених средином и крајем протеклог века, етнички најбројнији у овој области били су православни Срби, док су то данас потомци покатоличених Срба – далматински и херцеговачки Хрвати (упоредимо мапу концентричних прстена заступљености I2 хаплогрупе са етничком мапом БиХ).

Друго, област најужег прстена I2 хаплогрупе истовремено је и етнички најчистија област у смислу да унутар њега становништво које етнички не припада србско-хрватско-„бошњачком“ елементу, готово да и непостоји. У тој чињеници лежи други манилулативни чинилац потуричке мегаломанске тезе, јер генетска истраживања нису вршена по националном критеријуму већ по грађанском. С обзиром да Република Србија данас има значајан проценат несрбског живља (од чега добар део чине Цигани, чији је генофонд логично потпуно другачији од србског и као такав битно утиче на генетску слику Србије), а БиХ и Хрватска имају вишеструко мањи проценат мањина, јасно је због чега се територија Републике Србије налази изван примарног и секундарног прстена I2 хаплогрупе. Јужни део Републике Србске (Херцеговина), у коме готово да и нема несрбских мањина, припада примарном прстену, а постепен прелаз од густе ка ређој концентрацији ове хаплогрупе може се лепо уочити на територији данашње Црне Горе, ако упоредимо густо динарске северозападне делове са „бледим“ југоисточним и источним крајевима насељеним великим бројем Шиптара.

Такође, приметно је на мапи да се потуричко становништво из Рашке области ни по чему не одражава и не одликује у односу на околну србско-православну популацију. Једино генетско истраживањe које није имао грађански већ национални/етнички критеријум, било је истраживање унутар БиХ, где су узајамно упоређивани резултати за Србе, Хрвате и „Бошњаке“. Међутим, ово истраживање, по коме Срби имају најмању а Хрвати убедљиво највећу заступљеност хаплогрупе I2, не може се узети као веродостојан показатељ, јер је извршено не само на веома малом узорку (од 256 особа) већ и на сасвим нерепрезентативном узорку, макар када је реч о Србима. Наиме, по мапи која је приказана у извештају истраживања, види се да Срби из Херцеговине скоро уопште нису узимани као узорак, а управо се ова област налази у језгру концентрације I2 хаплогрупе. Ово тенденциозно истраживање очигледно је извршено са злом намером да се путем кривих премиса добије неистинит закључак, чији ће се резултати користити у пропагандне сврхе.

Антисрбска пропаганда настоји да значајно присуство хаплогрупе Е1б1б, или присуство хаплогупа Ј и К у Србији, прикаже као доказ наводног турског генетског уплива. Међутим, осим што се овде (као што смо већ скренули пажњу) потискује чињеница да је реч о подацима за територују а не за конкретну нацију, треба рећи и то да се ни једна од ових група не може означити као „турска“. Наиме, ни једна од њих у шареноликом турском расном бићу не прелази 12 посто. Уосталом, хаплогрупа Ј која је од поменуте три најприсутнија у Турској, вишеструко је учесталија у другим земљама (јужно од Турске) него на малоазијском полуострву.

Сој против несоја

Студиозна истраживања јужнословенских научника из других области, попут Цвијића, Дворниковића или Малеша, јасно указују да између Срба, Хрвата и „Бошњака“ нема битних разлика на физичко-биолошком, то јест антрополошком плану.

Постоји ипак значајна психолошка диференцијација, која је почела да се рађа још у периодима превирања и преверавања, а која битно утиче на каквоћу рода. Јер народ, или његов део, може да промени свој карактер услед специфичних и неприродних процеса и несрећних историјских околности. Може и упркос квалитетним природним претпоставкама, јер челичење народне душе много више оплемењује нацију од пуког чувања генетског материјала, као што је каљање квари. Уосталом, мало подручја у свету је имало такву дубину расне диференцијације, када под притиском окупатора отпочиње процес одвајања жита од кукоља. Наравно, нису сви под једнаким условима и под једнаким притиском променили веру или народно име, тако да не можемо у овом погледу генерализовати све исламизоване или похрваћене Србе. Ипак, верујемо у Божију промисао и у процес повратка србском корпусу свих оних у којима пламти дух наших старих који су били верни Завету. Све остале међу њима, који су услед вековне арабизације и кроатизације духовно и етички огуглали за повратак Завету, не можемо назвати другачије него кукољем.

Дакле под „кукољем“ подразумевамо и „Бошњаке“ као потомке Срба који су, махом ради стицања или очувања привилегија, прихватили веру окупатора, као и савремене Хрвате, као мешавине разних елемената (пре свега покатоличених Срба и остатака старих средњевековних Хрвата) склепане од стране Ватикана са циљем борбе против Православља. Ни једни ни други нити су имали нити имају икакву харизму националне идеје, или елементе националне самобитности. И Јосип Франк и Анте Старчевић, као ствараоци новохрватске народне идеје, морали су да се прихвате примитивне србомржње, као јединог могућег везивног ткива хрватског „национа“. И потоњи поглавници Хрвата уједињавали су подаништво искључиво на темељу мржње према суседном народу, који је својом херојском борбом за слободу, својом верношћу заветима предака и својом чврстином, светлео као сушта супротност свим хибридним накотима. 

 

 

skinuto sa bloga Srbska Akcija

 

.

Зашто Европска Религија?.

Религија, традиције, обичаји, култура и поглед на свет староседеоца Европе, разликовали су се само у малим нијансама широм древне Европе. Ова паганска религија је религија наше крви и тла, као што ни ум не може да се раздвоји од тела, тако ни ова религија не може да се раздвоји од нас; без ње бисмо престали да постојимо. Без ње бисмо умрли, као што данас чинимо зато што је не упражњавамо. Са поновним увођењем европске религије почећемо да живимо као што смо раније, у хармонији са самим собом и својим окружењем и моћи ћемо да гајимо наше расне особености, познате по томе што су изродиле филозофију, математику, архитектуру, прелепу музику, скулптуре, слике, поезију, медицину, астрономију и разне врсте технологије.

Европска религија не промовише неки измишљени надземаљски „Рај“ као ултимативни циљ за сваког појединачног човека, уместо тога она промовише вечан живот на тлу наших предака и бесмртност кроз Част. Нема презира за Земљу, нема описа о Земљи као о нечему што морате да „трпите“ или „толеришете“ док се не преселите на нешто боље. Европска религија посматра Земљу и живот на Земљи као нешто добро, вредно и значајно, држи Частан живот за највећи идеал. Живот се живи са побољшањем свега на уму, очувањем доброга и унапређењем Части: Частан Европски паган живи свој живот знајући – или ако више волите верујући – да ће он сам бити поново рођен од стране његових унучића или праунучића, после његове смрти, па даје све од себе да свој живот добрим, колико год може, за оне које долазе после њега. Он неће исцрпети све ресурсе или посећи све шуме ради профита, због тога што зна да ће њему лично они бити потребни у следећем животу. Све што ради добро у овом животу је у његову корист у следећем и само ће бити поново рођен у случају ако живи и умире Часно.

Европска религија није само наша религија; она је суштина Европског човека! Ум и дух Европе! Без Европске религије европски човек је као рачунар без софтвера (нпр. атеиста) или са софтвером који је само делимично компатибилан са хардвером (нпр. будиста) или чак са штетним софтвером (као што је вирус) који ради на томе да уништи све унутра (нпр. Хришћанин или Муслиман). Он не ради како треба, ако уопште и ради, и њему ће пасти систем. Можете ребутовати колико год желите, сваки пут кад падне, а будите спремни да ће пасти поново све док не уклоните све вирусе и инсталирате прави софтвер. Можете то да урадите. Све што вам треба је овде, у око тридесет најстаријих постова на овом блогу.  Слава Сварогу!

by Varg Vikernes

Превео са енглеског Александар Маслар

skinuto sa bloga:

The Call of Thule

Serbian Thulean Perspective

Сунце старешина српског народа

skinuto sa sajta  SVEVLAD

На почетку смо трећег миленијума по новом календару или смо у другој половини осмог миленијума по старом србском календару, или смо у небројеном миленијуму како сведочи србско Предање. А Предање каже, да се време мери, рачуна од кад је постало Сунце. Па ево једна од бројних приповести (како народ зове легенду) о постанку Сунца. КАКО ЈЕ ПОСТАЛО СУНЦЕ Бог је најпре створио Светле Небеске Даљине. И у њима је створио Рај – Земљу Рајску, најлепче нешто што постоји. И у Рају, Рајски Свет, Бели Рајски Свет. Там, у своје Рајске Битољине, и дан-дањи живе Анђели Вишњи. И свака лепота је одатле потекла. У Рају је Бог имало Беле Пчеле, кај украс свега што је створио. И, Оне летеле по Рајске Цветова, а Њино дзујање увеличавало Рајску Лепоту. Имао је Бог небројено трмака. Па кад пчеле напунише саће медом, узе да реже трмке. А Свети Ранђо Му у свему помагаше, јел је Бог Њега одредио за Старешину Раја. Тако кад орезаше трмке, оцедише мед, напуни се божји ћуп. А восковарину што је остала од саћа, Бог метну у једноперо цедило и узе све што је потребно за топљење воска. Узе једну чамову дачицу, један крај потопи у карличичку с ладном водом, а други упре у себ. На дачицу положи цедило с восковарином. Свети Ранђо преливаше врелом водом преко цедила, док Бог једном липовом облицом претискаше и цедише. Восак само капаше, сливаше се у карличичку и издвајаше се над водом кај житки грумен. Бог завати тај житки грумен и брж га разли у калуп, у једну плитку паницу, нарочито за то урађену. И кад се восак стеже, Бог извади тај круг, тај сирац из панице. Он се светли, жути се, лепота једна; јел Беле Пчеле су давале восак светљи и жући. Загледа се Бог у тај сирац воска па рече: „Како би било лепо да од овога сирца воска створим нешто и оставим свету, да му служи... Сини Сунце!“ рече и нишну сирац воска унебо. Суну се Велика Светлос из Божје Руке. Засија Небо и Бог рече: „Буди углед и Радост свету! Вечно светли и греј! Буду снагу свему живом и буди га из сна!“ И тако занавек остаде. А кад је постао свет на Земље, Свети Ранђо га у свему подучаваше и тако остави да се зна и поштује Време кад је Бог резао трмке и кад је постало Сунце – Син Божји. То се слави Свето Преображење, Дан – Беле Пчеле и постанка Сунца. Тад се режу трмке пре сунчевога изгревања, то је по Божје Заповеди остало, да се никад не заборавимо, од Кога смо и од Којега времена смо. А ВРЕМЕ СЕ МЕРИ – РАЧУНА ОД ПОСТАНКА СУНЦА. То се зове ПРВО ВРЕМЕ – ВРЕМЕ ПОСТАЊА И ЗНАЊА. И сваки НАУК – ЗНАЊЕ је од тад. Казивачи: Стојадин Глигоријевић, 70 год., Милатовац и Милојко Ракић, 60 год., Изварица (Општина Жагубица – средиште Хомоља) А један СУНЧЕВ ДАН у предачком знању износи сто година живота човековог на земљи. Кад неко доживи сто година, каже му се: „Проживео си цео Сунчев Дан.“ Сунце је заузимало прво место у учењу хомољских стараца. Ево шта о томе каже чича Антоније Антонијевић, 85 год., из Милатовца: „Нас Србе је Бог јавио овде у Првем времену, да чувамо ову лепу земљу и да се дивимо свему што је створио. Дао ни снагу и моћ највеће витезова, реч љућу од мача, а срце меко, дирљиво за свакога и дао ни огањ у срцу. Створени смо таки кај што је наши Старешина Сунце јарко, Светла Круна на Небу. Зато имамо највећу одговорност пред Богем од све народа.“ Наша одговорност се није односила само на памћење предачког знања, већ и на поступање. Десетак година пре почетка овог несрећног рата и распада Југославије (боље речено, осамдесетих година прошлога века), догађала се једна велика драма над Србијом, коју су само ретки могли да сагледају. Била сам у Родном Милатовцу, у Хомољу, кад ми једног мајског преподнева дођоше да предахну после копања, Станојка Стојадиновић, 62 год., са својом снајом Надом. Станојка одмах рече мени и мајци: „Јесте виделе Сунце? Плаче јутром и вечером. Ваздан жално греје, жали нас. Наш Старешина не може да нас заштити. Биће рат, страдаће Срби велико. Неваљалство овладало нама, псујемо Га, говоримо ружно, заборавили смо Га, а Оно нас воли и греје не, свакога јутра.Одсебили смо се од Бога. Неће добро бити.“ Јеремија Симић – Јеша Џодин, 56 год., одселио се са породицом из Милатовца у Стиг, али од осамдесете године често долази у село и упада у куће својих ближњих молећи их да изиђу напоље и гледају Сунце како плаче, да се моле. Видела сам га много пута; дрхтећи и плачући вапио је: „Људи моји, Сунце плаче, гледајте људи! Плаче наш Старешина, дрће и потреса се. Еј, шта ће бити с нама? Браћо, Срби, пробудите се, да се сетимо од кога потичемо. Ајде да се молимо свемогућем Богу!“ Падао би ничице на колена и молио би се. Лета 83. године прошлога века, долазим у Београд и идем својој пријатељици на Нови Београд и видим њену мајку, г-ђу Јовановић на тераси. Старица крепка али имала је осамдесет и неколико година. Сунце, Мали Заранци (Сунце на заласку), видела ме је да долазим, али кад позвоних дуго је не беше да ми отвори врата. Најзад отвори и ја кликнух: - Нано, што те толко нема? „Гледам Сунце, моја Светлана. Гледам Сунце, па ме девет грозница пробија.“ -Што, нано? „Плаче Сунце, плаче Старешина рода србскога свеколикога, крваве сузе ваља, па крв капље на земљу, а мене девет грозница пробија.“ - Можда можемо да избегнемо? „Говориш тако јел не знаш шта значи Старешина Рода србскога. Затра велика се спрема, страдаће Срби где год су, све до Косова.“ На молбу мојих казивача говорила сам о овим догађајима у медијима и на својим самосталним вечерима, како би се пробудило самосвесје. Јер, легенда о Приказању Косовског боја на небу говори о томе да Срби страдају онда, кад забораве и погазе веру своју, претке и предачке законе. Или, како народни певач каже: „Србин страда ако заборави шта је СРБСТВО и шта је КОСОВО.“ Предачко знање је на увиру, а кад се једном поништи Предање, тај народ као да није ни постојао. Избије му се сигурност и постаје лак плен, лако се роби. Сунце у србском Предању је најмоћније Божанско Биће, те ће можда моћи да заокупи пажњу будућих генерација.

Светлана Стевић – Вукосављевић, истакнути уметник – народни певач; рођена 15. 02. 1948. год. у Милатовцу код Жагубице. Завршила средњу Хемијскотехнолошко-техничку школу у Београду.
Више од 30 година бави се истраживачким радом на пољу предачке културе у Хомољу – Источна Србија.

Moć je Pravo: Opstanak najsposobnijih

                                   Link za knjigu:


http://www.scribd.com/doc/236422586/%D0%9C%D0%BE%D1%9B-%D1%98%D0%B5-%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D0%9E%D0%BF%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BA-%D0%9D%D0%B0%D1%98%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B8%D1%85-%D0%9E%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D1%86%D0%B8

Последњи Хиперборејац-ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

СЛАВА ти Драгоше!

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ (1943-2005)
Последњи Хиперборејац
Први интервју „ЕВРОПЕ НАЦИЈА” био је последњи интервју Драгоша Калајића. Отишао је пет минута након поноћи, тек започетог 22. јула. Небо над Београдом било је звездано. И тај последњи положај са ове стране, иако неповратно изгубљен, бранио је задивљујуће дуго, оповргавајући прогнозе стручњака, кукавичку логику, рачунице недостојних. И у том последњем часу држао је лекцију, ону најважнију, остављајући пример који светли. Био је тумач ватре, принц ватре, витез ватре. И отишао је у ватру
Пише: Бранислав Матић
„Кад се боре на вишем, духовном плану, људи у своју стратегију укључују смрт. Они добијају нешто неповредиво. Зато их мање ужасава помисао да непријатељ настоји да их физички уништи. С друге стране, најважније је да се то деси на прави начин, у околностима које симболички светле и у којима они сведоче добру. (...)
Непријатељ то слути на свој тупав начин: отуд његов страшан, разоран гнев чим се њему насупрот нађе прави дух. Отуд и настојање да га већ у првим чаркама победи, да га поткупи, да га одвуче с његовог пута. У тим сукобима долазе тренуци када потпуно нестаје оно што је у том непријатељству случајно, историјско, и када у први план иступа оно о чему је реч откако је света и века.”
Ове реченице записао је ратне 1942. у окупираном Паризу један од највећих писаца 20. века, знаменити „конзервативни револуционар” Ернст Јингер. Нимало случајно, изговорио сам их на промоцији другог издања књиге Драгоша Калајића Русија устаје, зимус у Француској 7. Драгош Калајић, са којим се, ево, опраштамо, веома дуго је водио борбу из које је нестало све што је у њој можда било случајно и историјско. То чини логичним много тога наизглед нелогичног са чим се суочавао, на пример чињеницу да је практично изостала ма каква озбиљнија критичарска рецепција најевропскијег српског романа написаног у задњих десет година, његовог романа Последњи Европљани. Или чињеницу да је етаблирана наука прећутала неке Калајићеве капиталне студије, попут Европске идеологије, објављене 2004.
„Није страшно ако човек остане сам против свих”, говорио ми је Драгош, осмехнут. „Тачно је да историју пишу победници, али историју стварају идеје ,поражених’: најзначајнија учења и мисли у трезору Европљана исписали су велики губитници, од Платона и Јулијана Императора, преко Дантеа, Де Местра, Доносо Кортеса, Ничеа и Достојевског, до Еволе, Карла Шмита, Јингера, Хајдегера и Црњанског. Списи мислилаца и писаца победника су безнадежно плитки, безначајни и досадни.”
Књига борбе
Писац, сликар, мислилац, борац — Драгош Калајић је пре свега и изнад свега био учитељ, у древном смислу те велике речи. Зато највиша сврха свега што је писао и говорио није била да обавести, него да буди, осветљава, потреса, избацује из жљеба равнодушности и лажне сигурности, из јадног малог и себичног грађанског мира свакога од нас. Да храбри, покреће, васпитава, обавезује, нуди делотворне моделе за пут „од праисторије ка надисторији”, „од животињског ка божанском”.
„Изађи и бори се”, каже нам Драгош сваком својом речју. „Изађи и бори се. То је једино што можеш да учиниш за своју бесмртност. То је једино што можеш да приложиш за историју спасења, своју и свих које волиш. То је једино чиме можеш завредети своје место у заједници предака, савременика и потомака која чини мистични организам сваког веродостојног народа.”
Драгош је волео да предочава примере.
Живе, с именом, презименом, судбином, бојом очију, срцем које не куца механички већ куца за нешто. Примере људи којима је очигледно теже него нама, али у томе нису нашли разлог да одустану. Често је кроз примере омогућавао бољу самоспознају и ономе кога истиче.
Зашто је толико важан пример?
Можда нам то најбоље објашњава, не скривајући ништа, јунак Калајићевог романа који каже:
„Више се не поставља проблем одбране Средишта, пошто је оно срушено, или за друге људе изгубљено, већ се поставља проблем манифестације Средишта. Дужност није више да се брани оно што је изгубљено, него да се манифестује оно што је изгубљено. Средиште више нема потребу за својом гардом бранилаца, већ има потребу да се преко те гарде објави. Нема више потребе за људима, већ за примером.”
Најважнији пример који нам је оставио Драгош Калајић, сада то добро знамо, био је он сам.
Никада нас није позивао, нити је то подносио, да оплакујемо своју судбину. Личну, српску, руску, словенску, православну, европску судбину. Није нас позивао на исповедање свог бола, на ритуалну патњу, на сентименталност. Да, разлога за тугу, патњу, бол, сузе има много више него што може да поднесе један људски живот. Али то још не значи ништа! Управо због туге, патње, бола, суза — и упркос свему томе — изађи и бори се!
То је она дубока унутарња тачка у којој је увек долазило до преображења сваке његове књиге и свих њихових правих читалаца. И она његова дела која су почела да се рађају као књиге велике туге и велике наде преображавала су се, управо у овој тачки, у књиге велике борбе.
Нада у Словене
Ако кажемо да је Драгош Калајић надасве учитељ, неки би радије и сиромашније рекли идеолог, онда је неопходно, барем у најкраћем, да објаснимо о којој и каквој поуци или идеологији је реч. Дабоме, ради се о идеологији коју европска историја идеја зна под именом „конзервативна револуција” или „Трећи пут”.
Не можемо овом приликом да детаљно пратимо ту златну нит европске историје идеја, која се обнавља као реакција на Француску револуцију и траје до дана данашњег. Уосталом, њени су корени неупоредиво дубљи и сежу све до онога што баштине зову Првим Објављењем, а најзнаменитији замисливи „конзервативни револуционар” је сам Исус Христос. Пречицом, казано одмах у координатама нама савременог тренутка, „Трећи пут” је онај правац ка будућности подједнако удаљен и од комунизма, са његовим богоборством, гулазима, петољеткама и неопојаним масовним гробницама, али и од америчког глобализма, са његовим циничним паразитизмом планетарних размера, са његовим ретардираним месијанизмом, фабрикама илузија, сметлиштем поткултуре и свођењем човека на скота чији коначни животни програм гласи: „У се, на се и пода се”.
Тај „Трећи пут”, ни комунизам ни либерал-капитализам англосаксонског типа, нема самоодређење у негацијама, јер представља легитимну и стваралачку квалитативну синтезу позитивних достигнућа из укупног досадашњег друштвеног, идеолошког и личног искуства. На политичком и друштвеном плану то је опција оличена у такозваној социјалној десници или националној левици. Крстолики поредак: спој духовне вертикале и богочовечанског идеала са хоризонталом социјалне правде, капитализмом са људским ликом, једнаким стартним позицијама за све. На историјском и цивилизацијском плану, то подразумева отварање сасвим новог обновитељског циклуса европске цивилизације, у знаку оцеловљења човека и повратка суштинским примордијалним вредностима.
Драгош Калајић је до последњег дамара живота у свом телу веровао да ће носилац тог препородитељског и преображењског европског противпокрета бити Словени, предвођени Русијом. Ни најбољи међу Србима, тврдио ми је, нису довољно свесни неизмерне важности српске борбе у свему томе. Неколико пута током свог четворогодишњег ношења с канцером (последица америчког бомбардовања Републике Српске осиромашеним уранијумом 1995. године) Драгош је бивао са оне стране границе живота и смрти, видео и враћао се међу нас и у своје дело. Чак ни то ништа није променило у оваквом његовом уверењу. Напротив.
Није то обична борба, каквом обилује историја, говорио је. Није то ствар једног народа, једне вере, једног региона или континента. Та борба представља, није претерано рећи, борбу за спас овог човечанства. Борбу за спас идеје и истине Богочовека, опкољеног човеколиким потомцима мајмуна и сила таме. Борба за опстанак духовног и божанског у нама пред досад најопаснијим ударима доњег, животињског, хтонског. За опстанак културе пред новим варварством, наоружаним монструозно моћним средствима цивилизације, за опстанак добра пред ударима зла, лепог пред планетарном глорификацијом „естетике ружног”, истине пред Великом Лажи, Новог Завета пред прастаром Великом Инверзијом.
Елијаде, Евола, Де Кирик, Паунд
За четрдесет година нисам срео ни једног Србина који је био више и веродостојније Европејац од Драгоша Калајића. Неки би на његовом месту потрошили живот ташто мистификујући сусрете и пријатељства какве је имао. А он сам у више наврата, последњи пут када смо довршавали припреме за покретање „ЕВРОПЕ НАЦИЈА”, говорио ми је:
„Са странцима у свакој релацији морамо бити најмање равноправни. Српски комплекс ниже вредности према Европи потпуно је неоснован. И интелектуално и духовно ми смо супериорни у односу на данашње Западноевропљане. Видећете то и сами, убрзо.”
Замолио сам га недавно да да интервју једној иностраној новинарки, мојој пријатељици. На њено питање о његовим познанствима са Еволом, Де Кириком и Паундом, дао је дуг одговор:
„Понекад је боље остати код дела, јер такви лични сусрети могу бити разочаравајући. Некад ни то није довољно. Недавно сам прочитао мемоаре Мирчеа Елијадеа, творца најпотпуније, планетарне мапе традиционалних култура и одговарајућих религијских путева уздизања човека од животињског ка божанском. Ту нема ни једног трага макар покушаја да он сам ступи на неки од тих путева. О изосталом духовном преображају сведочи безмерна таштина, испуњавајући скоро сваку страницу бестидним жалопојкама због недаћа и несташица, те памћењима сваке, па и најбезначајније, протоколарне похвале коју је добио, од гимназијских дана до позне старости. Сазнајемо да је срео безброј знаменитих људи — од Димезила, Јунга и Карла Шмита до Кодреануа, Чорана и Еволе — а не преноси нам шта је од њих чуо, осим оног што га се непосредно тиче.
К Еволи ме је довела, силом његове радозналости, једна млада десна анархисткиња, лумпенпролетерка, нека Кристина, одбегла од куће и дословно босонога, којој сам из сажаљења пружио тражени кров над главом у свом атељеу. Видевши моју потпуну равнодушност за њене умишљене дражи, да би ме ваљда учинила љубоморним, причала ми је како с Еволом одржава тантра сексуалне ритуале, ,флуидним путем’, јер је човек био потпуно одузет од ударца гелера у кичму, крајем Другог светског рата, током бомбардовања Беча. Гледајући ме дрчног, препланулог и у парадној белој униформи play-boy-а, на два реда, Евола је у мени видео идеалног саговорника коме ће се хвалити о својим освајањима лепше половине човечанства, уз уверавања како су малолетнице, особито оне одане џепарењу и просјачењу, много боље у постељи од грофица и принцеза, чак и од једне фон Хохенцолер. Ипак, био је толико џентлмен да не изговори њено име.
Де Кирика сам упознао као подетињеног роба горопадне и незајажљиво похлепне супруге, руске Јеврејке Изабеле Фар, која је организовала масовну производњу фалсификата његових дела, а није му давала ни за џепарац. Испомагао се тако што би сео за сто кафеа ,Греко’, на почетку Виа Кондоти, наручио капућино и мали блок хартије с оловкама у боји, на вересију, из оближње папирнице, те би направио неки цртеж и послао конобара да га однесе у галерију ,Русо’, стотинак метара даље, уз молбу да му одмах дају аконтацију. Тиме би платио рачун и стекао тајни џепарац.
Паунд је изузетак, али можда и зато што је сусрет с њим био прекратак. Упозорили су ме да му се не обраћам јер се од ослобађања из њујоршке луднице затворио у тврђаву ћутања. Ипак, након ручка у вили заједничког пријатеља, опазивши како сам седи у троседу, на тераси, загледан у златна брда Умбрије, нисам одолео а да му не приђем и кажем, сав дрхтећи од треме: ,Маестро, Ваш живот и Ваше дело дају ми снагу да живим и делам.’ Он се осмехнуо, дао ми је знак руком да седнем до њега, положио је своју огромну, чворновату ирску шаку на моје колено и узвратио: ,Младићу, то што сте Ви сад мени рекли — мени даје снагу да живим и делам... То се зове Традиција’.”
Сећање
За сам крај, нека ми буде допуштено још једно сећање.
Година је 1988. Дом културе „Студентски град”. Промоција другог издања знамените књиге Томаса Карлајла О херојима (прво је изашло 1903, у преводу Божидара Кнежевића). О књизи говоре, поред осталих, др Иринеј Буловић, данас епископ бачки, и Драгош Калајић.
Када су уследила питања из публике, један младић устаје и пита Иринеја Буловића:
„Како ви, као човек Цркве и угледни богослов, мирно седите крај Драгоша Калајића, који за себе отворено каже да је паганин.”
Данашњи епископ бачки му је одговорио:
„Ви сте још млади и пребрзи, нисте добро разумели. Кад бисте мало боље погледали, са смирењем у срцу, видели бисте исто што и ја: руке Драгоша Калајића додирују ране Христове!”
(Извор: „ЕВРОПА НАЦИЈА”, Београд, број 2, август 2005, www.e-nacija.com)

СРПСКА НАДМОЋ

УСПОН, ОДБРАНА И НЕУНИШТИВОСТ СРПСКОГ ДУХА
Приредио: Владимир Максимовић
Издавачка кућа ''Пешић и синови''
Из предговора приређивача
Вековима нас прогоне. Убијају, отимају територију, прекрштавају, праве вештачке нације од нашег етничког тела, недозвољавају нам право на сопствену државу. Забрањују нам да мислимо национално, поништавају нам свест, намештају нам ратове и бомбардују по ко зна који пут. Прећуткују жртве и разна стратишта. И што је најгоре намећу нам најгори олош кроз политичку елиту либералне демократије. Србофобија је „ин“, титоистичка негативна селекција је створила интелектуални духовни канцер феномен нашег доба познат као интелектуални смрад, академско заударање, болест јавних дегенерика, беду познатих личности. Тортура окупације у свим видовима је стегла врат народу да једва дише. То је слика нашег времена последњих година. Не треба да лажемо сами себе наша ситуација је лоша али не треба ни да се повучемо или одустанемо од циљева које носимо у нашим генима са архетипском снагом. Ми требамо да верујемо у нашу „СРПСКУ НАДМОЋ“ и сама та вера је почетак наше победе и пут ка слободи.
Чудесни феномен српске нације је опет по ко зна који пут испливао и неда се. Та дивовска борба траје из дана у дан. Из месеца у месец. Покушавају да нас сломе али не могу. Опет им се је одупрла та српска снага, српска надмоћ, српска душа, српска част којој не могу сломити врат. Тај наш феномен нас вековима брани и води ка слободи. Тај ген имају само велике духовне нације које се обнављају из дана у дан. Свест сваког нашег човека да је Србин и да је поносан на то је наша победа. Сви ти великани, војсковође, војводе, духовници, кнежеви, научници, генерали, писци, уметници који су се борили у прошлости за нашу нацију и слободу су данас у сваком свесном Србину. То је нешто неуништиво у нама.
Бити српски патриота и носити у крви дух наших предака је награда од Бога за све нас који смо спремни да се жртвујемо и испунимо завет наших далеких очева. Кроз ту дугу традицију било је доста завета и превише жртвовања. Али нема предаје. Наш циљ је јединствена српска држава у својим етничким границама и право да то остваримо. Да се омогући целовито постојање српског бића кроз поврат у матицу нацију свих откинутих од њеног тела. Једино мерило су границе српског језика и штокавског говора кроз осавремењену максиму „СРБИ СВИ И СВУДА“ која је била на лицу сваког нашег сродника у времену ослободилачког деветнаестог века. То је исто право одавно одобрено свим европским државама и нацијама осим наше.
Оно што ће нам давати подстрек нашем карактеру и свести све док не остваримо тај циљ је наша надмоћ. Требамо их гледати надмоћно, постављати се надмоћно, презирати их надмоћно без обзира на силу коју имају. Довољно је погледати лица на пример Хавијера Солане или Џорџа Сороша па да видимо ту гмизаву антропологију некаквог створења које потиче од људске врсте али је одавно мутирано у нешто болесно и зло. Таквих примера има доста и од бивших Срба, или некавих мешанаца из комунистичког периода, или од људи ниског порекла који су најгора злоупотреба нације једне државе.
Срби верују у победу, у своју мисију и знају шта хоће. Све што раде наши непријатељи је покушај да сломе то у нама. То велико, стваралачко, херојско, античко, митско, старословенско, средњевековно, видовданско, косовско, његошевско и много што шта у нама што је заветно. Наша победа се увек остварује и кроз разне видове. Превише је било жртава да би сада стали. Превише имамо светих места са којих пијемо воду и покрећемо душу, окрепљујемо се сунцем и носимо победнички мач. Нечим се мора пресудити људском смраду, издајничком олошу и двоногој прљавштини која се је намножила у времену хрватске тираније Јосипа Броза. Оно чиме се бори ова књига јесте идеја, знање, свест, вредност о сопствености. Управо то је оно што је наша последња одбрана и што никада неће успети да искорене а што је наш покретач.
Многи наши претходници су носили тај мач и ватру и чували дух српске нације. Прогнани Јован Дучић је пола века после смрти у туђини враћен величанствено својој земљи и сахрањен у његовој задужбини Херцеговачка Грачаница над Требињем која је изникла на стенама као само божије дело у захвалност човеку који је написао мисао „ВЈЕРУЈЕМ У БОГА И У СРПСТВО“. Ми свесни данас носимо и преносимо ту мисао кроз време и кроз наше животе будућим генерацијама на путу нашег завета.
Књига „Српска надмоћ“ кроз различите ауторске представе, теме и схватања гради антологију или хрестоматију која ће јачати духом нашег човека. У њој су заступљени разни мислиоци са разним тематским студијама који полазе са становишта интегралног Српства. Избором текстова заступљени су следећи аутори: Бранимир Малеш, Владимир Дворниковић, Веселин Чајкановић, Јован Ердељановић, Хенрик Барић, Илија М. Живанчевић, Сима Тројановић, Перо Слијепчевић, Лазо М. Костић, Павле Поповић, Петар Д. Шеровић, Војислав С. Радовановић, Милан Кашанин, Герхард Геземан, Јован Богичевић, Владимир Велмар – Јанковић, Стеван З. Иванић, Радиша Митровић, Мирко Косић и Стеван Тривунац.

 Link za knjigu:

http://www.pesicisinovi.co.rs/index.php/nasa-izdanja/srpsko-uporiste/170-2010-04-01-23-47-57


.