Ланац љубави

Ко смо, шта смо и куда идемо… Ми смо народ као вода стари, од леда побегли у врели огањ упали, далека Северија је била наш крај, дођосмо у Инђију зажарену што претвори све у калај, ка руменом Сунцу ми смо поглед слали, за златним зрацима народ навали, света птица Орао и мили нам Бог Ра, одведоше нас у нови наш Рај. Разлиле се реке наше, кроз векове с многим народима се измешаше, племена се осетише јака, те сви поставише свог владара за краља, сила њима у очима беше те на земљу синоре нанеше, латише се они маља, удари Брат на Брата ножем и речју, што више да укаља. А са југа тамне људске сене стижу, нову историју почеше они да пишу слагаху нас, а ми наивни кô деца прихватисмо да нас воде кô слепца, припише се уз нас, пијавице, крв нам сишу, а у њима црне душе дишу, прекрстише, променише у Етрурца Раса, а Богове сакрише под скуте својих светаца

ОВДЕ ЛЕЖИ ЗЕЛЕНО ПОЉЕ СВАРГА У НИШТАВНОМ ЈЕДИНСТВУ СА ХРИШЋАНСКИМ РАЈЕМ ЕВЕ И АДАМА
Небески смо вечни ми бели народ Сораба, никад безглав, увек с вером у Светог Триглава, зато се и роди у нас светац, то би син Завиде, писац евангелац, он је знао да је у Христа вера права само кад се у Светој Тројици оглашава, уједини стару и нову веру и упути на правац да наш народ буде вечно Богославац. Кратка памет наше владаре служи, па поче опет један другог да ружи, искористише то силе јаке, разбише нам веру на три завађене стране, од рода је пород кренуо да пузи, претке заборавио, душмане стаде да служи, преносисмо из сваког Рата тешке боли у Ране, не дајући тако мржњи да престане. Са свецима прекрићемо звезде, мислећи да је довољно познавати годишње месеце, мирис ће се изгубити са ливада и цвећа, чекајући ново доба да донесе поново пролећа, људи ће тада у новцима тражит’ среће, молиће за њих од зеленаша сецикесе, на Крају, риби изгореће свећа, Гавран црни поклониће водоноши Мрак прошлих столећа.
---Из књиге ''Ланац љубави''---Милан Николић

http://www.lanacljubavi.com/


.